MULTIKOSMOS -smuti pa prospi

SF

Svake noći posle šetnje sa kucovima vežbam. Malo tegovi, malo sklekovi pa se nakupi više od sata  vežbanja. Dok duvam od zamora zveram u vedro nebo i brojim zvezde. Tako se kaže kada ti je sve ravno odavde do pizde materine. Blenem tako u pojas Oriona i šljepne me sećanje na priču koju sam svojevremeno napisao o vanzemaljcima. SF, kako se to stručno kaže.

 

Zimsko vedro nebo ume da bude baš prozirno. Hladnoća i vetrovi očiste vazduh, pa se vidi i ono čega nema.

 

Učio sam gimnaziju kada sam pisao tu priču U to doba izdavan je časopis „Kosmoplov“, mesečnik  valjda. Nije dugo izlazio. Da su budalaštine štampane u njemu verovatno bi i sada bio prisutan na tržištu, ali pametne stvari su nepoželjne u ovom narodu, pa je „Kosmoplov“ otplovio u zaborav. Svaki broj je donosio po jednu SF priču i sijaset, za nas, novina iz sveta astronomije i kosmonautike. Sećam se upustva kako može da se napravi refraktorski teleskop. Čudo nevidjeno u svetu deseterca i fantazija – svi nas mrze jer smo lepi, junačni i kuračni.

 

Ja sam se dugo zanosio da tu spravicu napravim, ali na tržištu je u to vreme bila samo dobra volja, sve ostalo je bila zapadnjačka ujdurma koju nisi mogao da kupiš u poštenoj socijalističkoj radnji. Maštanje o zvezdama zvalo se romantika i svodilo na – vidju zvezde, vidju Mesec, skidaj gaće. To je bio astronomski prilaz osobi sa kojom si hteo da obaviš ONO I DSZ. Ovo razumeju ljudi razvijenog socijalizma i samoupravljanja koji su živeli u nekoj državi SFRJ.

 

Elem, čitao sam „Kosmoplov“, jurio knjige o astronomiji.  U gradskoj biblioteci sam iskopao jednu knjigu koja je u naslovu imala reč – fizika. U knjigi je pisano o kvantnoj mehanici, pominjan je famozni neutrino i razbijanje jezgra atoma, o česticama koje su brže od svetlosti i pokušajima da se one pohvataju. Sve je to bilo spakovano na oko dvesta  stranica na popularan način bez formula i jednačina. Bilo je to za ono vreme i za biblioteku tog ranga i grada u kome sam živeo sasvim dovoljno stručnosti.

 

Astrofiziku nisam naučio, ali su mi objasnili da je zanimanje za nebo samo za bogatašku decu koja imaju od čega da žive pa mogu da fantaziraju i troše godine na budalaštine.

 

Kada je nestao „Kosmoplov“ i kada me je zamorilo čitanje jedne te iste knjige stavio sam zvezde i vaseljenu u stranu, nikako zaboravio, pa uzeo da istražujem nepoznate predele i narode ove planete. Zakopao sam se u antropologiju.

 

Naravno, tu su me  opet sačekali sa bogataškom decom, jer ovde od toga leba nema i da gledam medicinu ili neki inžinjerski posao. Ja sam nanovo digao ruke, odlučio da i dalje pišam uz vetar bez obzira „na crno ti se piše“ pa sam prionuo na slikarstvo. Ćorak, i to je za bogatašku decu.

 

Šta je onda, majku mu, za radničku decu? Ma, neću bre u tu čizmu. Dohvatio sam plajvaz i počeo da pišem. Pisaću pa makar se sva bogataška deca sjatila da mi otmu lepu reč. Ovo je rat kazao sam sebi, ušiljio patku i stao na brvno. Ako me smaknu neću sam dole.

 

Kasnije su mi  život i pamet ponudili razne mogućnosti koje sam oberučke prihvatio i svim silama zapeo da pokažem šta umem. Radio sam mnoge stvari i plivao u svim vodama koje su mi se našle na životnom putu. Svaki izazov sam prihvatao i prihvatam, pa mogu da kažem da nisam bez zuba i kandži.  Niko se nije žalio da sam loš i mnogi su hvalili moj rad, samo pare su slabo pristizale jer one su ipak za decu bogataša i udbaša. Ne kaže se zalud – para na paru ide – samo niko ništa nije odneo gore, a ja sam se obogatio zadovoljstvom a to ću da ponesem sa sobom ma gde  da se nadjem.

 

Da se vratim na vedro nebo, SF i zvezde. Danas govore o paralelnim svetovima, a ja sam, u ono vreme dok sam čitao osnove gledanja u nebo, mislio da silni svetovi postoje tu oko nas odvojeni nekom fazom ili dimenzijom ili samo gledanjem iz drugog ugla. Vanzemaljci koji s vremena na vreme ulete u naše postojanje ne dolaze iz bela sveta i sa nekom namerom , već slučajno, greškom u tkanju svetova ili lošom navigacijom. Koliko mi zaziremo na nihovo muvanje po našem ataru toliko su i oni uplašeni stanjem i mestom u kome su se našli pa gledaju da se na svaki način vrate kući. Nije prijatno kada si medju stvorovima gde se razlikuješ na kilometar.

 

I dalje mislim da je kosmos sazdan onako kako sam tada mislio, a pored struna koje vibriraju i uz svu kvantnost relativno je samo naše gledanje na postojanje.

 

Ta moja SF priča je jedna od prvih stvari koje sam napisao i sada posle ohoho godina hoću da se vratim SF-u. Sve teorije o multikosmosu su jedan SF dok se ne dokažu, a ja mislim da fizika koja treba to da razjasni nije fizika Zemlje i homo sapijensa. Za nas je to nedokučivo i nesaznajno pa koliko god pokušavali da jednačinama dokažemo i pokažemo  da smo pametni i da znamo. Kapu skidam svakome ratniku u ratu za znanje, ali nestaćemo kao vrsta a dalje od nosa nećemo da odemo.

 

Ko misli da potcenjujem ljudsku pamet neka se žali, ali da imamo i trunak pameti gledali bi od čega se živi a ne da vadimo oči dokazujući da smo u pravu. Dinosaurusi su postojali i vladali Zemljom mnogo miliona godina i za to vreme nisu se ni osvrnuli na zvezde, a nama zvezde, tamne energije i crne rupe neće da dosude ni deseti deo vremena dinosaurovanja. Poješćemo sami sebe daleko pre toga. Amin.

 

Počeo sam negde pred ponoć, sada je jutro. Mart je, nedelja je i sunce sija. Kucovi se deru, ja kuliram i nabacujem reči u računar. Samo što ne zdremam od miline. Pevac Garibaldi doziva kokice, dživdžani su poseli okolne bagremove i čekaju da kokama bacim klopu pa da se sjate na zajednički doručak. Neka čekaju, hoću da proteram ćef, na to se za sada ne plaća porez, ali nikada se na zna šta nam spremaju naše krvopije.

 

Tajkun će da ide sigurno u selo da talaška pčelice, pa očekujem da mi bane i pomeri me sa kreveta. Šta mogu, on će da me secne, ja ću da mu pomenem snajku pa smo kvit. Nekada mislim da nam se život samo sastoji u pominjanju niskih strasti i da se time zadovoljavamo dok drugi koračaju čizmama od sedam milja. Onu stvar ne vadimo iz usta pa nam je djavo kriv što nas niko ne razume. Teško je govoriti punim ustima, samo lakše je biti alav nego radan.

 

SF dakle. Ta priča koju sam napisao ukratko izgleda ovako: pecam pastrmke tamo negde bogu iza ledja, kad evo vanzemaljaca da i oni bace udicu. Ja potegnem tandžaru i koknem vanzemaljca iz čiste trte, oni brisnu jer vide da imaju posla sa degenerisanim stvorom, i to je. Sada čekam da se vrate i da me sačekaju na krivini, ali izgleda da im je teško da pogode prava vrata za ulazak u naš svet. Verovatno i njihova fizika je nategnuta jednačinama koje slabo piju vodu u svetu koji je prava papazjanija. A možda i ne smeju da se vrate jer ih njihovi zakoni koče, pa ih čeka ćorka za saobraćajni prekšaj. Ko će ga znati kako je kažnjivo upadanje u tudji kosmos.

 

Ako stvarno ima toliko kosmosa kako astrofizičari fantaziraju i da u svakom od njih postoji po jedna naša kopija možda sam ja koknuo sam sebe, pa se zato niko i ne sikira zbog jedne budale kome je samo bulit u pameti.

 

Često iznad „Švabice“ bude vedro i bisto nebo, pa kada noću izadjem na pišanje zveram u zvezde i zavidim svima koji mogu da ih izbiza pogledaju. Usrano  je biti vezan za jedan hladan  kamičak koji se vrti oko jednog usijanog kamička i misli da je bogom dan i da sve postoji samo za njegov ćef.

 

Dok pišam i kuliram pitam se da li ti moji dvojnici po kosmosima pišaju u isto vreme pod zvezdama i pitaju se ima li još nekoga po beskraju kosmosa.

 

Govorimo „beskraj“ a suštinu tog beskraja ne možemo da shvatimo svojim trajanjem koje je toliko beznačajno da nije ni smešno. Pa kako razumeti nešto nedokučivo i nesaznajno i kako to strpati u jednačinu koja čini jasnim početak i kraj postojanja.

 

Ruku na srce ne mogu da kažem da borba kojom se čupa i trunak znanja nije vredna života naročito što je znanje zastrašujuće jer nosi isključivost i ravnodušnost. Tu nijanse sivog ne postoje. Ili je crno ili je belo, znaš ili ne znaš. Sivilo su izmislili lenji, malodušni i poraženi.

 

Ja sam još u borbi. Biven sam, ali gledam da vratim    udarace, ako ničim drugim ono postojanjem i upornim ostajanjem na brvnu.

 

Svet je beskrajan. Dvoumio sam se da kažem beskonačan. Za mene je – beskrajan – samo fraza, možda je konačan. Ako je konačan u beskraju, tamo negde odakle nam nije još došao ni tračak svetla, u tmini pravremena, na zadnjoj granici postojanja, možda će neki nekada da vide taj zid iza koga nema ništa. Neka se desi što mora, samo bi ja sve to voleo da vidim. To je kao ona senteca – svega će da bude, samo nas neće da bude.

 

Tako, težimo nekom putu, gledamo u budućnost, a možda smo mi ta budućnost ako uzmemo u obzir uvrtanje vremena i prostora i svu relativnost koja je moguća, pa na to dodamo kvtantnost sa treperenjem struna, multi kosmos i dimezije o kojima nemamo pojma – eto, vrtimo se u krug. Rulet svemogućeg.

 

Da nagazim kočnicu. Počeo sam priču o zevanju u vedro nebu sa zvezdama, maštanjem i pričom o jednoj priči, traženju znanja u sredini gde je znanje ružna navika, gde ajmane kolo vode i ako ne mogu da znalce unište, ono mogu da ih oteraju što dalje, pa neka znaju nekima drugima. Ovde ćemo da podvriskujemo na saborima uz dobru domaću brljušu, davaćemo pevaljkama bakšiš dok se kače na stolove i zadižu suknje iznad čaša, ćevapčića i pečenja. Mali zeleni i buljavi sivi su već rezervisali slobodna mesta da gledaju srpske majke, ćerke i deveruše. Možda će i neku da povedu sa sobom. Samo neka se vrti dobri stari ringišpil.

 

Oko neke zvezde, na nekoj planeti neki naši dvojnici smeškaće se na naše budalaštine – mi se ludiramo, oni se smeju, ili, ma nije važno šta – oni jedno mi drugo.

 

Ja se valjam sa kučićima i mačićima, ratujem sa buvama, krpeljima i komarcima, pljuckam dlake uz kikiriki i viski. Nekima je to gadno, nekima simpatično – pusti budalu – neki se čude da kučke i mačke mogu zajedno, ima i onih koji tapšu, dakle kvantna mehanika u svojoj osnovi. Može da se desi, ali ne mora da bude.

 

Volim tu teoriju i onog ljubitelja devojčica sa bajnim nogama, Fajnmana i njegove fotone i elektrone i crte i reze. Šta jedno vedro nebo posuto zvezdama učini od čoveka. Pod njim leži Hajduk Veljko s lepom devojkom. Tu smo na zemlji a od pamtiveka propinjemo se na prste i pružamo ruke nebu i zvezdama. Tražimo svoje korene, bajemo i proričemo sutrašnjicu, a one samo žmirkaju i prave se važne, a kad puknu od smeha raseju kroz vaseljenu ono što će sutradan da bude život.

 

Jedna bubica mi korzira preko ekrana i mrda svojim antenama hvatajući vibracije moga života. Svet je beskonačan, a mi smo samo jedna manistra u neizmernoj ogrlici postojanja.

 

Advertisements

BARICA ZA BRČKANJE

1.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sa prvim mrakom jata vrana polegnu okolno drveće grakčući na sva usta. Deru se i koškaju tražeći najbolja mesta. Lepet krila liči na košmar. Traje to dosta dugo pa se iznenada smire, samo tu i tamo neki nesporazum pokaže da su još budne. Onda se sve utiša. Budni su još besni vozači koji prave nered sumanutom vožnjom, a lavež napuštenih pasa opominje sudbinu.

 

Ujutru, pre nego se ranoranioci rastrče, vrane se pokupe i odlete negde ostavljajući ušljapane automobile i usrane klupe.

 

Izvodim kucove u samu zoru pa mogu da slušam psovanje vlasnika limuzina. Pominje sa se sve živo a najviše vlast koja dopušta ovakvu gadost. Treba pobiti sve ptice, čujem, nije to za grad. I ptice i bubice, i mačke i kučke. Šta da kažem, ti kojima sve smeta kada padne veče i čavke počnu da se skupljaju pale petarde i drekom sa prozora traže da odu. Nije važno gde, neka prisvoje drugu ulicu i tudje drveće, neka seru komšijama, samo ne ovde. Posle će ti i takvi bezobzirno da bacaju djubre na okolni travnjak i kada se sretnu da se čude kakvih sve nema ljudi, da mnogi nisu za grad, da su seljoberi zaposeli čaršiju, i sve tako. A neku mrvu sa čaršava koju istresu, to nema veze, moraju negde.

 

Zgrada je dugačka i leži u srcu čaršije. Lokali su zaposeli prizemlje, iznad njih se nižu stanovi.  Hoklice i klupice pred svakom radnjom. Sedi se, ispijaju se kafe i ogovara komšiluk. Na posao se gleda kao na kuluk. Ako se baš  mora.

Jedne do druge nanizale se četiri berbernice. Neke za muške, neke za žensku klijentelu. Ostale šišaju onoga koji udje. Preko ulice, tu neki dan otvorena je još jedna. Reklo bi se „berberski kvart“ da nije kockarnica. I njih ima nekoliko, i opet je  jedna preko ulice. Mašala.

 

Nije mi jasno kako uspevaju da podele mušterije, ali nepogrešivo dele zaključke o svakom koji prodje ili stanuje u zgradi. Onomad sam dočuo da su i mene rastresali i pitali se koliko imam košulja kada ih svaki čas menjam. Da sam na tapetu zbog kucova to znam, ali da nekog bole moje košulje. Čudim se da se ne pitaju koliko puta promenim gaće i čarape. Ali, ajde: govorte usta da niste pusta.

 

Kockari i hazarderi stoje u grupicama razmenjuju tipove i pljuju sudbinu tražeći sreću u sledećoj igri. Oni ne brinu za komšiluk i prolaznike. Njihov problem je kako doći do nekog dinara za sledeću uplatu. Preko dana vrata kockarnica otvaraju penzioneri i državni službenici, uveče se studenti i srednjoškolci sudaraju na tim vratima. Policajci dolaze tamo oko ponoći. Parkiraju službena  vozila i ne izlaze dok ne dobiju svoju partiju.

 

Još nekoliko radnji drži trotoar ispred zgrade i razbacuje ambalažu na travnjak koji se muči da ostane zelen. Za tridesetak i ohoho godina koliko stanujem tu i motam se okolo nisam nikada video da je trava i nešto žive ograde što je uspelo da preživi točkove automobila zalivano. Zalije ga kiša kada padne, a to je retko, a nekada i meseci prodju dok se neka kapka otkine sa oblaka. Kako se sve to preživljava samo jadne biljkice znaju.

 

Ja počeo o vranama pa odo da se majem ljudima kao da su oni vredni spominjanja. Arogancija kojom sebe namećemo za vlastodršce sveta i svega živog u njemu neće dobro da nam donese, ali koga briga. Kad donese. Nećemo mi da se ujedamo za dupe, neki drugi će, a dotle daj da grabimo dok smo živi i dokle se može

 

Gledam te stvorove koji nekako uspevaju da se održe pored nas i pitam se šta misle o bagri koja se zove čovek. Nešto sigurno misle jer uspevaju da drže život i da se provlače kroz njegove zamke i ujdurme.

 

I danas su čavke tu. Grakću do mile volje a za inat zlobnicima koji misle da će da se poveličaju ako drugom uskrate pravo na postojanje.

 

Auto mi je usran ali nije važno. To krpa i voda mogu da operu, problem je što je država usrana, a po njoj ne seru čavke i  to ne može da opere ni Sava ni Morava. Ali vrane, vrapci i golubovi, oni su problem. Čujem da su šmrkovima obarali njihova gnezda. Svašta. A kunemo se u boga i veru, a sve su to njegovi stvorovi. Oni najpobožniji su najokrutniji prema životu koji im ne donosi vajdu. Na nekoj slavi čudili su se zaštao hranim kucove i macove kada mi ništa ne donose. Ćef mi, kažem ne interesuje me dobit. Kažem da sam otišao u umetnike da mi život prija, a ne da ćarim. Znam neke slikare koji decenijama nisu opajali radionicu samo da paucima ne naruše životni prostor.

 

Ne kažem da su umetnici savest čovečanstva, i tu ima svakojakih. Teško je biti čovek, homo sapijens može svako da bude.

 

Nego vrane, muvaće se po okolnom drveću dok ne duvne severac, jer niz ulicu baš ume da briše. Tako je nekako prosečena, niz vetar, onda će da odu u zavetrinu gde će drugi da psuju i bogorade na sudbinu što moraju da peru i brišu po mrazu.

 

Drveće će da ostane pusto. Ni lista ni živoga stvora. I vrapci su desetkovani. Ako koja senica zaluta vidimo je: laste su uništene odavno. Nekada je na terasu sletao par gugutki, ali godinama ih nema, još jedino golubovi se rvu sa zlobnicima.

 

Dani idu. Nestadoše toliki stvorovi, pa valjda će i na nas da dodje red. Ja mislim: nećemo još dugo. Seri, seri na majčicu Zemlju i sve živo na njoj ne može dobro da donese. Jednog lepog dana i njoj će da dojadi i samo će da strese čoveka i da donese mir svetu.

 

Pišem ovo u „Švabici“ u polju. Danas sam gledao jato prepelica kako izleće iz trave. Fazani krešte dok preleću žbunove šipka, sojke se vrzmaju po drveću, dživdžani dolaze po mrvice koje istresam. Imam privilegiju da gledam mrave, bube, guštere i ose. Na stotinui koraka od mene je stara oskoruša: nakupio sam prilično jabučica i osušio. Početak je novembra. Sunce i vetar se nadmeću. Za mene je dosta: kako se kaže – nisam djavo da mi je sve malo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sa prvim mrakom jata vrana polegnu okolno drveće grakčući na sva usta. Deru se i koškaju tražeći najbolja mesta. Lepet krila liči na košmar. Traje to dosta dugo pa se iznenada smire, samo tu i tamo neki nesporazum pokaže da su još budne. Onda se sve utiša. Budni su još besni vozači koji prave nered sumanutom vožnjom, a lavež napuštenih pasa opominje sudbinu.

 

Ujutru, pre nego se ranoranioci rastrče, vrane se pokupe i odlete negde ostavljajući ušljapane automobile i usrane klupe.

 

Izvodim kucove u samu zoru pa mogu da slušam psovanje vlasnika limuzina. Pominje sa se sve živo a najviše vlast koja dopušta ovakvu gadost. Treba pobiti sve ptice, čujem, nije to za grad. I ptice i bubice, i mačke i kučke. Šta da kažem, ti kojima sve smeta kada padne veče i čavke počnu da se skupljaju pale petarde i drekom sa prozora traže da odu. Nije važno gde, neka prisvoje drugu ulicu i tudje drveće, neka seru komšijama, samo ne ovde. Posle će ti i takvi bezobzirno da bacaju djubre na okolni travnjak i kada se sretnu da se čude kakvih sve nema ljudi, da mnogi nisu za grad, da su seljoberi zaposeli čaršiju, i sve tako. A neku mrvu sa čaršava koju istresu, to nema veze, moraju negde.

 

Zgrada je dugačka i leži u srcu čaršije. Lokali su zaposeli prizemlje, iznad njih se nižu stanovi.  Hoklice i klupice pred svakom radnjom. Sedi se, ispijaju se kafe i ogovara komšiluk. Na posao se gleda kao na kuluk. Ako se baš  mora.

Jedne do druge nanizale se četiri berbernice. Neke za muške, neke za žensku klijentelu. Ostale šišaju onoga koji udje. Preko ulice, tu neki dan otvorena je još jedna. Reklo bi se „berberski kvart“ da nije kockarnica. I njih ima nekoliko, i opet je  jedna preko ulice. Mašala.

 

Nije mi jasno kako uspevaju da podele mušterije, ali nepogrešivo dele zaključke o svakom koji prodje ili stanuje u zgradi. Onomad sam dočuo da su i mene rastresali i pitali se koliko imam košulja kada ih svaki čas menjam. Da sam na tapetu zbog kucova to znam, ali da nekog bole moje košulje. Čudim se da se ne pitaju koliko puta promenim gaće i čarape. Ali, ajde: govorte usta da niste pusta.

 

Kockari i hazarderi stoje u grupicama razmenjuju tipove i pljuju sudbinu tražeći sreću u sledećoj igri. Oni ne brinu za komšiluk i prolaznike. Njihov problem je kako doći do nekog dinara za sledeću uplatu. Preko dana vrata kockarnica otvaraju penzioneri i državni službenici, uveče se studenti i srednjoškolci sudaraju na tim vratima. Policajci dolaze tamo oko ponoći. Parkiraju službena  vozila i ne izlaze dok ne dobiju svoju partiju.

 

Još nekoliko radnji drži trotoar ispred zgrade i razbacuje ambalažu na travnjak koji se muči da ostane zelen. Za tridesetak i ohoho godina koliko stanujem tu i motam se okolo nisam nikada video da je trava i nešto žive ograde što je uspelo da preživi točkove automobila zalivano. Zalije ga kiša kada padne, a to je retko, a nekada i meseci prodju dok se neka kapka otkine sa oblaka. Kako se sve to preživljava samo jadne biljkice znaju.

 

Ja počeo o vranama pa odo da se majem ljudima kao da su oni vredni spominjanja. Arogancija kojom sebe namećemo za vlastodršce sveta i svega živog u njemu neće dobro da nam donese, ali koga briga. Kad donese. Nećemo mi da se ujedamo za dupe, neki drugi će, a dotle daj da grabimo dok smo živi i dokle se može

 

Gledam te stvorove koji nekako uspevaju da se održe pored nas i pitam se šta misle o bagri koja se zove čovek. Nešto sigurno misle jer uspevaju da drže život i da se provlače kroz njegove zamke i ujdurme.

 

I danas su čavke tu. Grakću do mile volje a za inat zlobnicima koji misle da će da se poveličaju ako drugom uskrate pravo na postojanje.

 

Auto mi je usran ali nije važno. To krpa i voda mogu da operu, problem je što je država usrana, a po njoj ne seru čavke i  to ne može da opere ni Sava ni Morava. Ali vrane, vrapci i golubovi, oni su problem. Čujem da su šmrkovima obarali njihova gnezda. Svašta. A kunemo se u boga i veru, a sve su to njegovi stvorovi. Oni najpobožniji su najokrutniji prema životu koji im ne donosi vajdu. Na nekoj slavi čudili su se zaštao hranim kucove i macove kada mi ništa ne donose. Ćef mi, kažem ne interesuje me dobit. Kažem da sam otišao u umetnike da mi život prija, a ne da ćarim. Znam neke slikare koji decenijama nisu opajali radionicu samo da paucima ne naruše životni prostor.

 

Ne kažem da su umetnici savest čovečanstva, i tu ima svakojakih. Teško je biti čovek, homo sapijens može svako da bude.

 

Nego vrane, muvaće se po okolnom drveću dok ne duvne severac, jer niz ulicu baš ume da briše. Tako je nekako prosečena, niz vetar, onda će da odu u zavetrinu gde će drugi da psuju i bogorade na sudbinu što moraju da peru i brišu po mrazu.

 

Drveće će da ostane pusto. Ni lista ni živoga stvora. I vrapci su desetkovani. Ako koja senica zaluta vidimo je: laste su uništene odavno. Nekada je na terasu sletao par gugutki, ali godinama ih nema, još jedino golubovi se rvu sa zlobnicima.

 

Dani idu. Nestadoše toliki stvorovi, pa valjda će i na nas da dodje red. Ja mislim: nećemo još dugo. Seri, seri na majčicu Zemlju i sve živo na njoj ne može dobro da donese. Jednog lepog dana i njoj će da dojadi i samo će da strese čoveka i da donese mir svetu.

 

Pišem ovo u „Švabici“ u polju. Danas sam gledao jato prepelica kako izleće iz trave. Fazani krešte dok preleću žbunove šipka, sojke se vrzmaju po drveću, dživdžani dolaze po mrvice koje istresam. Imam privilegiju da gledam mrave, bube, guštere i ose. Na stotinui koraka od mene je stara oskoruša: nakupio sam prilično jabučica i osušio. Početak je novembra. Sunce i vetar se nadmeću. Za mene je dosta: kako se kaže – nisam djavo da mi je sve malo.

2.

Ulično svetlo je tonulo u pomrčinu bez hrabrosti da razbije džepove mraka. Štrapkam za Crnim koji seca štrangu i žuri da se dokopa parka. Odjenom, vetar je protrčao ulicom  raznoseći pramenove beline. Na  svakom dašku vetra po jedna štrafta belog. Za trenutak sam pomislio da su to mrvice stiropora, a onda sam poželeo da to budu latice cvetova.  Sigurno su to rasuti cvetovi kestena. U dnu ulice nekoliko drveta kestena se izvija da nadmaši visinu zgrada i uhvati tračak sunca. Njihovi grozdasti cretovi sa belim laticama krunili su se na vetru i posipali ulicu.

 

Vetar je duvao i latice su plovile, utrkujući se. Automobili su stali i ništa nije jurcalo ulicom. Natenane sam mogao da gledam pramenove vetra kako laticama zasipaju naše korake.

 

Više puta u toku dana prodjem tom ulicom. U samu zoru ili pred ponoć, i kada sunce prži oko podneva, a tu sam i kada pljusak spira štroku koju ljudi razbacuju. Ustvari, baš tu gde je magija beline dotakla svet običnog i pokazala da je trptaj lepote večnost, baš taj deo ulice je pun djubreta.

 

Kontejneri za djubre, uvek su pretrpani i izvučeni na trotoar, do same ivice kolovoza, jer neki dripac voli da parkira svoj krš na njihovo mesto, a svi su ravnodušni. Valjda ne može da se odvoji od svoje prošlosti pa se zavlači na mesto koje ga seća na mladost.

 

Crni je stao uz drvo njušeći. Gazio je po opalim laticama i raznosio ih šapama. On ne voli vetar. To mu je ostalo dok je tri zime,i to debele zime, pregurao na stovarištu lajući na sudbinu i šerpu u kojoj sam mu sipovao hranu. Nikakvo duvanje, makar i sa laticama.

 

Onda smo pošli napred. Uplašio sam se da vetar ne digne i ponese razbacano djubre. Neka mi latice čine zadovoljstvo: svinjac se svakodnevno kovitla našim životom. Još desetak koraka i grad je preuzeo stvarnost. Crni me vuče preko ulice ja ga korim i teram da čeka, nismo na trkama. Ulazimo u park i protrčavamo uobičajenu stazu. Po klupama parovi koji se stiskaju i grupe koje loču pivo. Toliki im je guber. Oni bolje stojeći rade to isto po kafićima. Onomad su neki slavili rodjendan tu u parku. Nije skupo, a romantično. Crnog ne interesuje ni pivo ni vatačina. Njuši iv vuče od grma do grma. Tu zadigne nogu i nastavi. I ja žutim. Hoću što pre nazad da vidim vidim šta je sa laticama.

 

Opet smmo ispod kestenova. Iz obližnje čevabdžinice istesaju otpad, brekću motori, taksisti piju kafu spremajući se za dreždanje, mačke se vuku kroz senke privučene mirisom tek izbačenog djubreta…

Latice, pa njih više nema. Samo se čkiljavo svetlo nateže sa mrakom. Prolazim brzo. Šta mogu drugo? Ovo je svakodnevica.

 

DER MOLER

Sedim i gledam sliku. Četkice miruju, paleta leži. Gledam dugo svaku boju koja je zalepljena na platnu. Boja uhvaćena u trenutku slabosti i zakovana na večne muke. Plač boje silazi sa rama. Žuti i crveni plač: obojeni vazduh mokar od suza uzdiše.

 

Jedna vrata se otvaraju. Dolazi reka boja. Tamne slike noći i svetle slike dana. Ribe dana i ribe noći skaču i padaju natrag u vodu. Kapljice boje prskaju i stvaraju slike.

 

Do kolena, do pojasa u vodi ljudi. Vrbe opuštenih ruku: ispod prolazi trava i suze. Talasi proždiru prostor. Brzina struje, umrli panjevi u boji. Ribe se kriju u senci. Obala uramljena belinom.

 

Sa mesecom dolazi igra. Boje noći uvijene u sablast: senke ljudi-vrba, zubate ribe dubina, vetar obojen kretnjom. Kugla prskalica rasipala je zvezde.

 

Iz oka istrči žena. Žena mašte, savršena žena noći, žena tople butine, vlažne drhtave utrobe. Krik kože diže se i krči stazu. Lepi se svojom strašću i kao zejtin luže našim nogama. Agonija želje. Povaljena poradjala je zemlju. Zemlju žute boje, zemlju plave boje, crvene boje zemlju.

 

Nosilac vesti krešti nad bojom.

 

Uhvaćena u život boja se iseca na kriške. Zagonetka stvaranja puzi krijući lice. Po tragu materice, napinjući snagu, dolazili su ljudi novoga semena. Udvojenom snagom sekli su duge komade svetla. Slika dana množila je oči gledajući sama sebe.

 

Plač tek rodjene dece rasipao se. Majke su nudile sisu, očevi su davali pesnicu. Zemlja je pružala muku. Savršeno trojstvo postojanja.

 

 

Tu smo da znojem i krvlju beležimo put onima koji dolaze.

 

Tu smo da našim očima hvatamo užas.

 

Tu smo da našim krikom vežemo bol.

 

Tu smo da našim srcem pružimo ljubav.

 

Tu smo jer neko mora da utre stazu.

 

 

 

TRICE I KURČINA

Marija i Josif ili je bolje reći Josif i Marija voleli su se do iznemoglosti. Voleli su se svakoga dana. Svakoga jutra, svakoga podneva, svake večeri i naročito svake noći. Josif je bacao seme i šakom i kapom, ali rod nikako nije dolazio. Radio je to polako, sistematično sa puno ozbiljnosti i pažnje, ali seme je odlazilo u vetar. Pokušavao je da preduhitri zlu sreću pa je sejao i u nevreme i na brzinu, ali neka ala je odnosila negovo seme u nedodjiju, ili već ko zna gde. Kako je vreme prolazilo bez roda, počeo je da sumnja u plodno tle i da sebi nagriza džigericu. Pored tolikih plodonosnih žena njemu je zapalo jalovište.

 

Marija svesna svoje plodnosti posle toliko jalovih pokušaja otvoreno je prebacila Josifu da mu seme nije za sadnju i da džabe zabada ralo. Josif je samo smrknuto gledao. Nije želeo nemire, ali oni su neumitno dolazili.

 

U nemoći potražio je savet od starih ljudi. Računao je da ti problemi nisu od juče. Sigurno su starci znali kako se to rešava. Jeste, bilo je toga pregršt, kazali su mu stari ljudi i odmah ponudili rešenje. Obično je problem rešavala druga žena. To je prvo. Ima i drugih rešenja, ali tek kada se primeni prvo. To je najlakše, posadiš u drugu njivu i čekaš. Ako nikne dobro je. Posle kako Onaj da.

 

Josif je samo slušao šta su mu savetovali i grizao brkove. Lako je drugima da pričaju i savetuju kada su oni svoje probleme odavno rešili. Da spomene Mariji drugu ženu nije smeo ni u snu. I oko nje je straćio silno blago, pa bi dovodjenje druge bio samo trošak na trošak. Onako, kao uzgred pitao je i za druga rešenja. Neka zna, možda će kome da trebaju, a ovi starci neće da budu pri ruci, da mogli da savetuju. Ima, ima, rekli su stariji, i počeli da se smeškaju i podgurkuju. Josifu nije bilo pravo, ali sam  je tražio, pa red je da proguta i taj gorak zalogaj.

 

Kada se nova žena ne dovede mudri dovedu brata, pa on zasadi berićet. Ako čovek nema brata tu su komšije i prijatelji pa će neko da se lati takvoga posla. A može i mobu da sazove jer više ljudi lakše posao svrše. To je to. Drugo nema, ako hoćeš svoje. Može i tudje da se uzme,  ali to moraš sam, tu se  saveti ne daju jer ako ispadne naopako što drugi da budu krivi.

 

Lepo je saslušao Josif sve što su starci govorili, stavio savete pod mišku i vratio se kući. Večerao je kao i obično, sve ostalo je uradio kao i obično, otišao u krevet sa ženom kao i  obično, obavio posao kao i obično, Marija je uzdisala kao i obično i kao i obično su dočekali jutro.

 

Dani su nastavili da se nižu: išlo je sve svojim tokom. Saveti starih ljudi ostali su tamo gde su i dati. Josif i Marija ništa nisu menjali i dodavali. On je rmbačio a ona je stenjala. Pomireni sa sudbinom i jalovom rabotom čekali su sede vlasi pa da kažu – Dosta je bilo ako je za vajdu.

 

Dok su oni trošili vreme na svoje ludosti okolo je bujao život. Promene su se nizale kao perle i ljudi su brojali dane čekajući da im padne sa neba ono što nisu dobijali sa zemlje. Bivše krvopije su postajale melem za ranu koju su otvarale tekuće krvopije. Da bi se nešto promenilo treba da se zapne i dupe stavi na rešeto. Muka se mukom izbija.

 

I onda i sad svest nije davana svakome. Oni sa odgovornošću su ukali i bukali, oni drugi su mukali, ali svi su čekali da se pojavi neko i da poturi grbaču i donese med i mleko. Oni koji su jašili udarali su mamuze, oni jahani ritali su se i vrištali i to je to.

 

Josif je izbezumljen malaksavao od jalovog riljanja, Marija je prizivala čudo obuzeta pomamom za radjanjem. Okolina je siktala od zlobe i nasladjivala se jalovom rabotom. Posle napornog dana ljudi su ispirali usta mukama Josifa i Marije. Ništa novo, komšije su svuda iste.

 

Vapaji Marijini zamenili su njene uzdisaje. Josif više nije znao šta da radi pa je digao ruke i pokrio ralo da više ne muči ni sebe ni Mariju. Povukao se iz kreveta i pustio  sudbini da rešava. Marija je ostala sama na pustom krevetu preturajući se svu noć sama, besna i ponižena.

 

Osećajući da može, da nije rekla poslednju  reč, svaku noć je prizivala Onog tražeći da joj oplodi utrobu.  Josif je slušao njene molbe izbezumljen od jalovosti klečao je lupajući glavu o zid moleći da se onaj smiluje i da Mariji ono što traži.

 

Posle mnogo dana  i noći Marija je osetila čvrstinu Njegovu dok je obradjivao njenu baštu. Da je dobila ono što je tražila Josifu je bilo jasno jer više nije slušao Marijina traženja i beznadežno prevrtanje po krevetu.

 

Marija se smirila. Poslove po kući radila je hitro sa blaženim osmehom. I Josif se smirio. Izgubio je želju da rčka po Mariji. Išao je okolo dignute glave i svi su znali da je nešto napravljeno u njegovoj kući.

 

Vreme je prolazilo Marijin stomak bivao je sve širi. Siguran znak da tamo nešto raste. I posle dovoljno dana Marija je rekla Josifu da spremi kolevku i sve što je potrebno za bebu. Ovome nije trebalo dva puta govoriti. Rodjenje će zapušiti sva usta  koja su sumnjala. Niko nije video da je Josif dovodio bilo koga da odradi njegov posao tako je mogao plod Onoga da pokaže kao svoj.

 

Kada je došao taj dan Marija je otišla u štalu da ni jedna kapka prljavštine ne padne na kućni pod i u slami dok su je životinje gledale u čudu rodila je muško dete.

 

I BI DŽIZIS

ALEKSA IŠ SKENDER

1.

Bio jednom jedan dečak kome je otac bio kralj, a mama kraljica i kome su prorekli da će da zgazi svet. Dok je bio mali govorili su da mu niko nije ravan, kada je postao veliki nikom nije dozvolio da mu bude ravan.

 

Kralj, njegov otac, oplodio je kraljicu, njegovu majku, i sa pravom je tvrdio da rodjeno dete dolazi od njegovog semena.

 

Njegova majka, kraljica, kazala je da kralj nije taj koji je prosuo seme u nju, da je Bog iskoristio njenu želju za semenom i zasejao je hrpom božjeg dara. Sin koga je rodila nije kraljev sin nego je sin boga.

 

Kralj nije trpeo da mu se bilo ko meša u posed i rabotu, ali posle tvrdnje kraljice mogao je samo da ćuti, jer nije bilo dobro da se zameri Bogu. Ostalo mu je samo da verije da je njegovo seme zasadjeno pre božjeg semena.

 

Dete je dobilo ime Aleksandar, kralj se zvao  Filip, a mama kraljica, Olimpijada. Bog koji je voleo da tura u tudje bio je Zevs.

 

Kraljicine tvrdnje rečene kralju nisu ostale na krevetu za oplodnju. Radoznale uši i zli jezici preneli su kraljicina uveravanja kroz palatu, a odatle nije trebalo mnogo da podanici saznaju da je kraljica rodila Bogu sina.

 

Dok je plakao i sisao mali Aleksandar nije znao da je sin kralja i Boga, ali je zapeo da raste mažen i pažen od kraljice koja nije skidala oči sa njega. Čim je dovoljno porastao i otvorio usta da kaže – Tata – kraljica mama gurnula mu je u uši znanje da ga je Bog stvorio. Dakle, Bog je njegov otac. Reč koju je mali Aleksandar zaustio nikada nije izgovorio. Kraljica je zapela i svakoga dana punila je uši Aleksandru o učešću Boga u igri –ko je zasadio sina – govoreći  da je kralj samo njegova dadilja.

 

Kraljica više nije davala kralju da muva u njenu utrobu da ne bi skrnavio mesto gde je Bog gurnuo svoju palicu. Uskraćen za slasti kralj je digao ruke od kraljice i okrenuo se sluškinjama koje su spremno ponudile svoje slasti kralju na upotrebu. Zgrožena nad tolikim i takvim rasipanjem semena, na koje je u krajnjem slučaju imala tapiju, kraljica Olimpijada je napravila ogradu oko svojih odaja u koje je samo njen sin, budući gospodar sveta imao mogućnost da udje.

 

Kralj Filip prepun snage navalio je da ženama zadiže noge po Peli, gradu u kome je kraljevao, i okolini očekujući da mu neka od njih rodi sina za koga će moći da kaže da je sigurno njegov.

 

Sva ta osvajanja zavrtela su glavu kralju Filipu, pa je odlučio da proširi uticaj svoga koplja te se latio mača da pokaže svoju moć.

 

Prvo je komšijama napravio štetu i proširio groblja, pa kad je video da mu to dobro ide nastavio je da sadi mrtve i uzgaja čemer. I tako, malo kopljem malo mačem, raširi se kralj Filip i proču se kao prvo strašilo.

 

To nije smetalo malom Aleksandru da raste.  Da mu glava ne ostane prazna dobio je božansku pomoć u vidu filozofa koji će obeležiti naučnu i filozofsku misao čovečanstva. Aristotelosa. On je praznu glavu Aleksandra napunio znanjem o svetu punom čudesa i neizmernog bogatstva. Saznao je da svet nije samo dvor njegovog nazovi oca, da  je svet veći od Pele, da je kudikamo veći od  želja kralja Filipa, da je onoliki koliko volja može da se pruži. Da je svet uvek za pogled veći ma gde stajao. Učeći  uz filozofa nije zanemario i učenje koje je nudio kralj Filip. Kopljem i mačem podupirao je svoj duh. Tako je postajao majstor vojevanja.

 

Jednom je u Pelu došao neki džambas nudeći kralju konje za rat. Kralj se nije mnogo pogadjao, jer rat je bio njegov posao, pa je kupio krdo. Jedan konj u toj gomili nije davao da ga jašu. Nezadovoljan kralj je odlučio da konja pošalje u bestragiju. Laskajući kralju svi  oko njega su klimali  glavom samo je Aleksandar protivurečio tražeći da ga on jaše. Konj nije bio obična životinja već dar Boga  pa je mirno pružio svoja ledja Aleksandru. Rugajući se okupljenom svetu  projahao je okolo zadivljući kralja i njegove ulizice. Filip je skinuo kapu oduševlen hrabrošću i veštinom Aleksandrovom.

 

Tako je Aleksandar dobio konja spram sebe. Odmah ga je prozvao Bukefal. Konj je ušao u istoriju.

 

Nadut od važnosti i željan životnog prostora, bio je kralj zaboga, Filip je zatražio od helenskih gradova da mu se sklone ili poklone. Sanjao je da predje preko slane vde i skokne do Darija persijskog da mu pomene sve po spisku za ono što su njegovi bivši radili. Normalno ili nenormalno grčki gradovi su mu poručili – IŠŠŠ – pa je rešio da prvo njima mamu maminu za nerazumevanje.

 

Ratujući i šireći razumevanje za svoje planove nije zanemario da širi  noge devojčicama. Da bi sve to bilo legalno i legitimno i da već jednom bude siguran da njegovo seme daje plod odlučio je da se još jednom oženi. Njegova  ženidba i deca koja su mogla da budu rodjena nisu išla ruku pod ruku sa željama   Aleksandara koji je čekao da Filip negde zaglavi pa da on sedne na tron i počne da vršlja trnje za svoj račun.

 

Svadba je bila, a na svadbi sve moj do mojega. Sve lizači i uvlakači. Svi su slavili kraljevu želju da lično zaseje nevestu i dobije porod bez ikakve sumnje. I kao što uvek biva kada se želje i interesi sukobe, tata Filip diže glas i trže nož na sina. Ništa strašno, ali dovoljno ubedljjivo da Aleksandar okrene ledja i skloni dupe za svaki slučaj i za svetlu budućnost svoju, a za zlu kob onih kojima će skršiti vrat u toj sutrašnjici.

 

Filip raspojasan od sopstvene veličine uzeo je da sreduje prilike oko sebe. Da meće i nameće. Samo sudbina nije sedela skrštenih ruku pa je Filipu poslala čoveka da mu pokaže i ukaže da se prvo sredjuje kuća pa posle komšiluk. Rezilen ali dovoljno pametan savija glavu i zove Aleksandra da se vrati. Aleksandar shvati da je dobio što mu treba pa hita ne čekajući bukliju. Prilika nije da se baci u vodu. Slizavši se nanovo sa kraljem Filipom nastaviše da ratuju slaveći pomirenje.

 

Samo Filipovi dani su već izbrojani. Što je kuvao imao je da pokusa. Prav ili kriv dobija nož pod gušu i odlazi u istoriju. Kralj je mrtav, živeo kralj.

 

Aleksandar uzima dizgine u ruke.

 

Smena na prestolu i dolazak balavca za kralja budi nadu pobedjenih  da se točak sudbine okreće u njihovu korist. Samo, mac. Sin Boga ima druge planove. Pun snage i želje da pokaže i dokaže svetu ko je i šta je gazi sve pred sobom. Ko je digao uši izgubio je glavu.

 

Svet je tek imao da vidi svoga boga.

 

2.

Na istok, na istok me želja vuče – pevao je mladi kralj udarajući u ratne bubnjeve.

 

Zlato nas čeka tamo i slava golema – pratili su ga u horu.

 

Oni kojima se zalogaj činio velikim držali su usta zatvorena i jezik u toplom da ih ne pojede pomrčina.

 

Kralj je dizao uku i buku tražeći da se već jednom krene i da ga prozovu „velikim“ ponesen ratnom srećom, nadom u sutrašnjicu i pomoć Boga oca. Da ga se otresu pokazaše mu put. Sav ustreptao kralj prosu  svoja imanja darujući one oko sebe za sreću. Ostavi zemlju i majku pa krenu u slavu.

 

Zajašio je Bukefala i poveo Evropu na Aziju. Jedni su pričali da nije mnogo ljudi pošlo njegovim stopama, drugi su mislili da je to dovoljno, jedino je on znao da je hrabrost onih koji su išli sa njim veća od njihova broja. Da bi dokazao svoje tvrdnje i pokazao onima sa druge strane ko je, i da je djavo odneo šalu, zario je svoje koplje u obalu Azije ističući sebe za gospodara.

 

Svi koji nisu hteli da predaju gospotstvo bez krvavih gaća stali su mu na put. Stali su, ali su tu i ostali. Pokazujući da mu nema ravna sravnio je sve koji su drugačije mislili.

 

Gospodari Azije su se uozbiljili. Ovo više nije dečko koji se kurči i kome mogu da pomenu majku. Magovi i znalci sudbine bacili su čini prizivajući propast Aleksandru. Zamahom mača otresao ih je kao prašinu. I bogovi i ljudi priklonili su glavu Divu Olimpijskom.

 

To je moj dečko – hvalio se Zevs na sva usta likujući nebesima.

 

Utabane staze slave i veličine za Aleksandra nisu više ništa značile. Želeo je svoj put koji će da zaseni ljude i vekove. Nije slušao ni bliske ni pametne. Njegova vollja je bila putokaz njegovih dela. Tražeći ono što je slutio pošao je u zemlju prastarog znanja.

 

Kao od šale gradovi i zemlje na tome putu padale su ničice u prašinu tražeći njegovu milost. Svakome ko je legao ljubeći mu stopala podario je velikodušnost, ostalima je doneo smrt.

 

Hvatajući se za skut njegove sreće vešti su skupljali zlatnu prašinu koja se otpadala sa njega. Mnoštvo koje je trčkaralo oko njegovih nogu i vojske koja je podupirala  besmrtnost kralja gledalo je da se uvuče u redove gde se delila dobit.

 

Likujući ušao je trijumfalno u zemlju faraona. Pozdravili su ga kao boga. Za njega je to bio znak koji je tražio. Sve što je bilo zemaljsko klonulo je pred njegovim božanskim likom. Svet je zanemeo. On, razdragan kao bog, izmerio je svojeručno i na pesku obale mora omedjio grad koji će za vjeki vekova da nosi njegovo ime. Aleksandrija.

 

Sve je izgledalo lako i bilo je lako. Nije sumnjao u sebe i ljude koje je vodio. Oni su gazili njegovim stopama i sledili njegovu dušu. Sva tajanstva sveta stajala su pred njim. Raširio je ruke i zagrlio sudbinu.

 

Darije je klonuo duhom. Ponudio je ćerku i zemlju i večno prijateljstvo. Sve je bilo kasno. Aleksandar nije hteo parče, sve je mnogo bolji zalogaj, a on je ležao pred njim serviran. Poslao je poruku Dariju i zatražio njegovu glavu, a ćerke i zemlju dobiće uzgred.

 

Nečuvena drskost zgranula je Persijance. Ne brojeći se, mnoštvo je diglo oružje. Razbacajući zlato Darije je povećavao izglede na uspeh plaćajući vernost. Kada je pošao  u bitku čikajući sudbinu rekao je da ide da pojede zalogaj. Njegove ulizice su zartražile mrvice za sebe. Obećao je gozbu lešinarima. Od svih želja jedino je ona bila realna.

 

Gozbe je bilo. Vrane i gavrani, kurjaci i orlovi, crvi sitni i krupni gostili su se. Darije je imao dobre konje i još bolje kočijaše i dok su njegovi ljudi svojom krvlju zalivali zemlju on je junački prašio jer njegove uši nisu mogle da slušaju urlanje ubijanih i onih koji ubijaju.

 

Sve je bilo gotovo za tili čas. Aleksandar ja legao u kadu da speru prašinu i krv sa njegove božansko-kraljevske kože. Posle su ga namazali da miriše na djul-baštu. Još jednom je pokazao da mu nema ravnog, da je on velemajstor a ostali  paceri.

 

Darija je isto oprali i namazali. Udešen kao bulka  posadjen je na presto. Sedeći u svili i kadifi, titran od novih ulizica, pozivajući sve bogove koje je znao kao svedoke, svečano se zakleo da više neće da beži jer vojska koju će da zbere i gurne na uljeze ima da bude takva da će nogama da sabije u prašinu sve nade i želje tamo nekog varvarskog kralja. Opet su njegovi rekli – Amin – i krenuli da kupuju ljude i oružje.

 

Pola Azije je diglo glavu i uzelo da brusi oštrice obećavajući da će Makedonce iseći kao repu. Da bi smestio tolike ljude Darije je našao dovoljno veliko poljanče i razvio borbeni red unedogled. Stojeći na dvokolici sa lukom u rukama Darije čas gledao daljine pred sobom, čas vojsku koja je kao bedem okruživala njega i njemu poznat svet. U jednom trenu negde ispred pojavili su se konjanici i bojna dreka je pritisla polje. Jureći na njega isturali su koplja nišaneći njegovo srce.

 

Sve kletve i zakletve pale su u vodu. Luk je ostao nezategnut a mač nije dobio svoju kapljicu krvi. Jedino su konji okupani znojem jurili pretičući prašinu koja je ostajala pozadi. Darije je opet pobegao.

 

Neki su umrli, neki su pobegli, a neki nisu ni znali da se bitka vodila toga dana. Pobednici su skupili ono što je pobedjeni ostavio žureći da uhvati novu priliku. Žena deca, zlato i drago kamenje pokazivalo da je Darije bio junak samo u krevetu, za stolom i dok je sedeo na prestolu okružen zlatnim lavovima.

 

Aleksandar je svoje koplje i mač darivao potocima krvi. Nije bežao od prašine i znoja. Bojno polje je njegov presto a lavovi oko njega su njegovi borci i prijatelji.

 

On je kralj bojnog polja. Zahvalio je Bogu Ocu na desnici i snazi koju mu je dao. Zahvalio je svojima koji su ga pratili u korak i uz bok. Svima je obećao slavu i kraj sveta na dar.

 

Večeras pije i slavi heroje koji su mu pokazali put kojim se stiče slava. Sutra kreće za Darijem. Dokle god Darije gazi zemlju biće car i horde nepregledne Azije padaće mu pod noge i davaće mrtve za njegove bitke.

 

Siguran u sebe Aleksandar uzima šaku ljudi da ga prate i odlazi u srce Azije. Darije beži na granicu svoje vlasti. Traži  mesto i ljude gde može da predahne i da skupi nove hiljade koji će da mu vate ugled i čast. Svakog koga sretne klanja mu se ali ni repom ne mrda. Site mu se. Čekaju da nestane pa da oni probaju da se uspnu do njegovih visina. Pratnja se polako osipa. Dosta im je  bežanja. Car traži još neki korak, još neki dan, još napora i znoja. On je pravi junak bežanja i neće da stane.

 

Dok juri u nedogled brze strele sustižu njegovo srce. Darije umire i svet njegovih snova odlazi u prašinu. Aleksandar stiže da vidi poslednji ropac nekada velikog cara, a sada mrtvog čoveka. Takva je sudbina. Prvo te uzdigne toliko da dok padaš možeš da shvatiš uzaludnost života i delanja u njemu.

 

Ubice cara Aleksandar šalje u smrt besan što su mu uzeli zadovoljstvo. Ipak, ovo je kraj, ili je samo kraj početka. Pred njim stoje daljine, a konj se tek razigrao. Ako mu je otac, Bog Bogova, darivao svet kraj je negde tamo i on će napred dokle god je mača i desnice.

KRATKO I ŠILJATO

 

 

NA GAZIMESTANU

Evo to se desilo na Kosovu polju na dan boga Vidosava tamo neke godine. Sultan Bajazit je jednim udarcem ubio tri muve. Ubio je oca, brata i neprijatelja. Sve je to završio kako kažu „letnji dan do podne“. Valjda je zato dobio nadimak „munjeviti“. Onda se vratio kući otišao u harem i povalio sve žene koje su mu ostavili otac i brat i odmah doneo  odluku da povali i najmladju      ćerku svoga neprijatelja. Jednu savršenu pobedubedu krunisao je  neizmernim zadovoljstvom.

 

Mesto na kome je pobio one  koji su mu smetali  prozvali je „Gazi“  verujući da su se sve same delije poklale na tom parčetu livade. To lepo ime „Gazimestan“, polje junaka,  ostalo je do dana današnjeg i zaludjuje svakoga sklonog neznanju i fantazijama.

 

Od toga dana brojimo dane robovanja. Tako su nam punili glave dok smo bili mali. Kada smo postali veliki  objasnili   su nam  da su te godine ropstva krive za sve što nije kako valja u narodu i državi koju smo nekako skrpili. To je moguće, ali kada si veliki može i drugčije da se misli a ko je voljan i da nauči nešto. Da nismo bili ovakvi kakvi jesmo ne bi ni robovali tolike godine. Biće da nam je to robovanje dobrodošlo posle slobode pod namanjićkim krvopijama i gulikožama.

 

Narod je danuo dušom i savio glavu pa uzeo da radi jer mu je ostajalo više, a svaka šuša koja je mislila da je bogomdana nije mogla tek tako da se istriše i globi. Pametni i sposobni su mogli da uče i napreduju i da se popnu do samog sultana ako su vredeli. Oni kojima su zdravi interesi bili preči od lažne ljubavi okrenuli su ćurak naopako, oni koji su pišali uz vetar otišli su da služe one koji ih nisu mnogo zarezivali. Tamo su kroz koju godinu prigrlili ono što su svojevremeno pljuvali. I ti su našli neki interes, a priče koje su proturali služile su da savest dovedu u red sa interesom.

 

Godine su išle a „Gazimestan“ je postao lepa priča za sitnu decu i senilne starce. Šta se tamo sve dešavalo i ko je koga, zašto i zbog čega i ko je sve bio tamo i ko nije došao, a onda ko je okrenuo ledja i digao ruke, pa ko je zakasnio, sve je to uvijeno u priču i pesmu jer niko nije hteo da stvarnost zapiše jer bi ispalo da je toga dana na tome polju bilo malo junaka a više trgovaca.

 

Ono što je stiglo do nas zamlaćuje ljude i deli ih i služi kao što je i tada služilo da jedni imaju više a drugi manje. Samo niko ništa nije u grob odneo i to nikako da se nauči jer alavost i pamet ne idu zajedno.

 

Ta godina i taj dan kada smo izgubili slobodu pominje se najviše po junaštvu i po izdaji. Jedni su izginuli i postali junaci, drugi su ostali živi i bili izdajice. Oduvek je to tako, ali mi smo morali nekog da okrivimo za sve ono što toga dana na tom poljančetu nismo mogli ili nismo umeli da uradimo.

 

Tu su se mnogi skupili da se pobiju. Svi koji su došli imali su dobar razlog da budu tu. Na kraju jedino važno je bilo to što su neki otišli sa razbojišta a neki ostali. Ruku na srce, sve je to trica i kurčina. Bilo pa prošlo. I ovo naše će da prodje i neki će posle ohoho vremena da ispredaju budalaštine o nama i onome što smo prčkali dok smo gazili zemlju.

 

Problem je što ima mnogo onih koji nikako da se odvoje od budalaština i manu fantazija nego se drže kao pijan plota.

 

GENERALI IZGUBLJENOG RATA

Sedeli smo na terasi, u dvorištu Čedine kuće. Tamo sedimo kada je sunčano, pijemo kafu i trtljamo svakojake gluposti. Počinjemo sa onim uobičajenim. Šta radimo, pa šta bi radili kada bi mogli, da bi onda preko „Markovih konaka“ stigli i do Kosova.

 

Čim običan razgovor izgubi smisao počinje plač za Kosovom. Ili Mića, ili Čeda, ili već neko, ko je tu sa nama, prospe žal nad izbeglim ljudima, ispljuje se na agresore i agresiju ničim izazvanu, na novi svetski poredak, na tamo neku gomilu dripaca koji vuku konce iz nekog budžaka, a mrze nas jer smo pravoslavni, jer sedimo na raskrsnici svetskih puteva, jer nam pod zemljom leže neslućena bogatstva, jer ovo, jer ono, jer uvek pišamo uz vetar.  Ti tamo su takvi i takvi, pa onda onakvi i pride masoni i nevernici. Ponekad se pomene i neko ime tek da se uputi psovka na pravu adresu i želja da „ruski car“ Putin već jedanput stane na put tim  proždiračima poštenog i hrabrog srpskog naroda.

 

Učini se nekad da sve ovo bude malo pa Čeda isuče iz zaborava Druga Tita koji je znao kako sa takvima da izadje na kraj, pa smo pod njim živeli kao bubrezi u loju i svi su nas cenili i pride bojali, jer smo imali vojsku za diku.

 

Tada se dignem i odem. Kažem samo –  Ajd’ zdravo – i idem. Muka mi  je i od Kosova i od Kosovara i svih onih koji samo trtljaju o Kosovu i kosovskim junacima i od onih koji bi da ratuju tudjim dupetom, a nisu sposobni ni pertle da vežu kako treba, nego samo mlate praznu slamu. Muka mi je i od svih pravoslavnih i krivoslavnih, od onih kojima niko ne valja, a samo je dobra njihova glupost, neobrazovanje, lenštiluk i inadžiluk. Muka mi je od tih koji su studirali po dvanaest godina a posao dobili jer im je tatko bio udbaš ili nešto slično.

 

Muka mi je i od dobrog života pod Titom jer sam živeo u njegovo vreme, muka mi je od onih koji ga spominju i kunu se njime. Muka mi je od tih koji su živeli i žive od nemačkih para, a pljuju i psuju tu istu Nemačku, a bar dvaputa godišnje idu tamo kod rodbine da se ogrebu za vajdu.

 

Posle toga dugo ne odlazim tamo, mada svakoga dana prodjem, barem jedanput, pored Čedine kuće po raznim poslovima. Nekad se i sretnemo pa progovorimo po koju reč, nismo se svadjali, te svako okrene na svoju stranu.

 

Verovatno sam šljisnut, ali do guše mi je trabunjanja  domoljuba iz ladovine koji su za ovoga rata zavlačili  svoje dragocene guzice u najdublje rupe čekajući da prodje zlo, pa da glatko zasednu na meko i udobno.

 

Tu skoro, jedan takav strateg uzeo je da vrišti na sva usta isturajući negdašnju dobrotu i junaštvo ispredajući o  čuvenim „Bagrdanskim položajima“ gde vojska koja ih drži uvek dobija bitku. Ne znam ko ga je tome naučio, ali zaboravio je da kaže da Bagrdanski tesnac leži u sred Srbije i da smo obrali bostan ako tu branimo zemlju. A, uzgred, čini mi se da niko nikad nije vodio bitku oko Bagrdana i Morave koja se valja pod brdom. Što će neko da se penje na brdo kad mu je široko polje sa druge strane vode i može da ide gde i kako mu je volja,  a još ga ta ista voda štiti od onih na brdu.

 

Gde god da se okreneš sve vojskovodje. Slavimo pobede a groblja zatrpaše zemlju, narod se stanji i osta samo škart. Ako samo nastavim da pominjem budalaštine koje su nas dovele na ivicu propasti a slave se kao izuzetna dela izuzetnih ljudi ima da zatrpam ovo pisanje i da zabrazdim u glupost i neću nikako da se iskobeljam. U gomili izuzetnosti samo nam je izuzetna glupost.

 

Ne znam da li da plačem ili da se smejem, mada nikakva vajda ni od plakanja ni od smejanja. Samozadovoljnost u bedi duha ne može ničim da se razbije. Meni ostaje da se zavučem u svoju kapljicu i da se u njoj brčkam do mile volje. Glave, znanja i obrazovanja neću da se manem, niti da pasem travu sa krdom koje blejeći ide pod nož.

 

Kako da shvatim i prihvatim nemisleće fantaziranje o prošlosti, kako činjenice i argumente ostaviti u tami podruma a kuću sutrašnjice dizati na dogmatskom proseravanju. A vlast i narod samo ispredaju i raznose iz dana u dan budalaštine i što je najgore veruju u u svoje laži.

 

Bolest, samo bolest i ništa više.

 

VILJUŠKA OD ZLATA

Nije mi jasno ko je prvi pomenuo tu nesrećnu zlatnu viljušku. Nemanja je jeo zlatnom viljuškom, a Barbarosa je turao ruke u čanak. E, da, oko tog Nemanje i Barbarose pominju neku svilu i kadifu i sirovu kožu. Ovaj prvi se kupao u zlatu, a onaj drugi u blatu.

 

Takve budalaštine su nam prvo uturili u glavu kad su spomenuli susret cara Fridriha Barbarose i župana Nemanje. Pa Nemanja je mogao da obuče i bademantil, bio je na svome, barem se to tako kaže, Barbarosa je bio na ratnom pohodu podosta daleko od kuće pa nije nosio dreške za kurčenje nego ratnu opremu, a koža je bila deo oklopa. Kako bi se danas reklo – vojnička uniforma.

 

Da se manemo vojske i da se zadržimo na ždranju. Ako je Nemanja priredio svečani ručak nije valjda servirao samo viljušku za sebe. Ako je to uradio bilo bi neuljudno i nikako u skladu sa našim čuvenim gostoprimstvom. Ako nije ima dve onda je to proseravanje. Drugačije ne može da se kaže. Bio je bedaživa koja se trti tamo gde joj nije mesto. Na kraju o tom Nemanji može mnogo da se kaže što nije na nivou zlatne viljuške i svilenih gaća.

 

Nemanja je bio i prošao, a priča o zlatnoj viljuški šeta se tako generacijama i zaludjuje narod, pa svi misle da su velmože i bogom dani jer je tamo neko nekada imao zlatnu viljušku ili je nije imao.

 

Ako je ta viljuškabila statusni sibol i odraz bogatstva i gospotstva dotičnog, taj je osim priče o zlatnoj viljuški mogao i da ostavi nešto značajnije, pa da se govori o veličini i snazi države kojom je upravljao. Koliko ja vidim sve što je postigao moglo je da stane na vrhu te viljuške.

 

Doduše, povećao je groblja i smanjio broj stanovnika. Neke je pobio a neke isterao, jer nisu hteli da se klanjaju bogu kome je on poklonio svoje verovanje i popu koga je služio. I to se pominje, ali kao veliko i značajno delo.

 

Pominje se da je uz pomenutog Barbarosu osvojio Niš od tudjina i pripojio zemlji, što je ortodoksna laž jer su Srbi, samo drugoga mišljenja držali taj Niš i nisu ga priznavali jer su smatrali da drugi imaju pravo i prvenstvo na vlast u Srbili.

 

Da i to je jedna velika zasluga Nemanje – izbrisati predhodnike da bi svet počeo od njega.

 

Moguće je da je imao tu zlatnu viljušku, jer to što je radio nije mogao sam i bez para, a pare nije nakucao na kršu i kamenu odakle je, bar se tako pominje, već mu je sigurno patron rimski doturao zlato da kupi šljam kojim će da zbriše sve što neće u kolo sa njim.

 

Dobro je to on uradio jer i sada povijamo glavu klanjajući se njemu i dinastiji koju je ostavio, a vode se kao stvaraoci države i svega u njoj.

 

Baš nas je natakao na tu zlatnu viljušku sa koje još zevamo, pa niti mremo, niti živimo.

 

 

TESLA

 

 

 

Tesla,Tesla – tesla, tesla

 

-Tesla je naš.

-Nikako, naš je Tesla, rodjen je u našoj lepoj.

-Koješta, Tesla je naš. Kod nas je postao Tesla, vaš jedino može da bude Nikola, što je i bio dok ga niste oterali.

-Nema ništa od toga, čovek je naše gore list i nemere drugačije.

-Jes. Da je želeo da bude vaš ne bi došao nama. Vi niste hteli njega, on nije hteo vas, i to je to. Čista računica. Nikola vam nije valjao, sad hoćete Teslu. Kasno ste se setili. Znate onu narodnu: posle ..banja nema kajanja. Mnogo smo fini pa nećemo da vam to kažemo u originalu, ali vi ste pametni, bar se dičite time, osetićete i uvijeno. Mi mislimo da Tesla pripada čovečanstvu. Bio mu otac ovaj ili onaj, rodio se tamo ili ovamo, zvali ga vi Srbinom, Hrvatom, ili mi govorili da je Amerikanac, malo ima smisla. Bio je čovek, bavio se time čime se bavio, verovao u ono što je hteo, ne u ono što vi hoćete. Sada je mrtav, njegovi pronalasci koriste ljudima, njegove ideje treba da se dokažu, a pepeo da se razveje svetom.

 

On nije verovao u vašega boga, nije verovao u njihovoga boga, sledio je filozofiju budizma a to nije preduslov da se postane veliki. Samo sposobnost i znanje se vrednuju.

 

Toliko od nas, a vi vadite oči oko svojatanja Tesle do mile volje. Ništa ne možete da promenite ni za jotu.

 

Tesla, Tesla – tesla, tesla.

 

Tesla je prezime naučnika i velikana pronalazaštva – tesla je alat drvodelje i dundjera. Šta je kome po volji. Srbi ga nisu hteli, Hrvatima nije ništa značio, Amerikanci su primali svakog ko je hteo da radi. Kupili su lutriju i dobili premiju. Ko reskira, taj dobija – obično se kaže. Oni su uložili na nevidjeno, pa kad su karte otvorene mogli su sa stola da pokupe šnjur. Nama ni piksla nije pripala. I mi i Hrvati možemo samo kao gladni kučići da obilazimo astal, ali nema šta da padne sa njega. Sve je počišćeno i odneto.

 

I popovi su se uhvatili u kolo svojatanja i navalili da Teslare. Oće ga, pa to ti je. Ako zgrabe njegov pepeo mogu u sveca da ga proizvedu, a možda i crkvu da mu dignu. Sigurno računaju da će uz sve to dobra para da padne. Ostaje samo da se odluče kakav svertac da bude, posan ili mrsan. Prase da se čvari ili gravče na tavče uz ribu. Narodu treba zvečka kojom će da zamaraju ono nekoliko vijuga na mozgu što je ostalo posle višedecenijskog ispiranja mozga. Hleba i izigravanja.

 

Živimo u svetu struja visokih frekvencija, Teslina zasluga. Mnogo kasnijih izuma za osnovu imaju Tesline ideje i ponalaske. Barata se Teslom i kada se pomenu vanzemaljci – neki sumnjaju da je i on vanzemaljac, makar da je sa njima ruku pod ruku. Galaksije žmitkaju da odgovore na Tesline poruke. Neki su hteli, svojevremeno i da ratuju s Teslom. Gruvali su nekakvim Teslinim oružjima koje brišu neprijatelja kao gumicom. Svašta, kao na vašaru – govorila je moja majka.

Da sretneš koga na ulici i pitaš ko je Tesla razmišljaće odkud im je poznato ime. Možda stanuje na kraju ulice ili u zgradi pored, a možda je izbeglica, diler ili narko bos, ko će ga znati. Sada su u modi prezimena bez VIĆ.

 

Tesla, Tesla – tesla, tesla, vapi se po potrebi.

 

Ajde bre, jedan li je otišao u Ameriku. Nismo ni znali dokle će da dogura. Mogao je da kaže šta će sve da izmisli pa da znamo na vreme. Ovako, nije ni ličio na nekog pametnog. Da je imao koga da ga pogura drugo bi bilo. Ispalo je kako je ispalo, ali ne damo ga bre i tačka. On je naš, mi smo njegovi.

 

 

DOLAZI NIBURU

Oni dolaze! To je sigurno, oni dolaze! Čuvajte se ljudi. Svakih tri hiljade godina, otprilike, navrate u goste Zemlji i naprave rusvaj. Čuvajte se ljudi, oni dolaze.

 

Nostradamus i Tarabići su prorekli dolazak. Čudo se sprema za koji dan. Grešnici pokajte se dok vam nije došao crni petak. Pravednici molite se da vam ne  dodje crni petak.

 

Još neki dan pa je sudnji dan!

 

Zapisano je od vajkada, stvorovi iz ko zna kojeg sveta, tamo negde iz pizde materine dolaze po svoje. Dolaze po zlato. Zlatna groznica potresa svemir. Zlato je na ceni, ono se traži. Nemaju svoje pa idu na tudje, a Zemlja je  kao poručena, zlata k’o pleve. Čim spiskaju što su iskopali, evo ih nanovo. I tako, vade i odnose. Malo rade, malo čuda prave. Šta će sada da nam smeste to ni oni ne znaju. Kad napune kese, prvu ujdurmu koja im padne na pamet. Kažem, prošli put su Zemlji smestili Mesec. Ako su  tada dovukli Mesec, ne verujem da će sada samo prašinu da prospu. Ali,  živi bili pa videli.

 

Oni dolaze, videćemo svoga boga.

 

Proroci i vrači, prodavci magle, pogadjači iz šolje kafe crpu zadnje atome znanja i nude sudbinu. Znalci kosmosa, putnici sa Meseca pričaju svoju priču – Gore je sve prazno, nema ničeg – kunu se u oba oka,  ma videli su oni. Sve su to samo priče koje prodaju novine, novinarske patke kratke. Jes.

 

Popovi svih vera i jezika drže se boga i svetih knjiga – Bog je stvorio čoveka po liku svojemu i nikog više. Kad nema nigde nikog kako može neko da dodje. Verujte i na sudnjem danu biće rečeno – kom opanci, kom obojci.

 

Vlast mudro ćuti dok tajne službe skupljaju informacije, prave analize procenjujući sa kojom silom i odakle uljezi dolaze. Zapad sumnja na Istok, Istoku su sumnjive sve strane sveta. Spremaju se bombe svih veličina i vrsta i pojačavaju vežbe specijalaca. Panta rei.

 

Eto, toliko dok ne saznamo više, pa se ravnajte. Naš specijalni izveštač već zvera u nebo i čim se pojave u sazveždju koje nam stoji više glave pokušaće da sazna koje su im namere i naši čitaoci će prvi saznati. Uredništvo je povodom toga angažovalo  babe vračare koje iz sata u sat daju procenu puta i vreme kada možemo da se nadamo gostima.

 

 

Da čitaoci imaju oko čega da saviju misli donosimo popis svih ranijih poseta i dogadjaja koji su promenili svet. Danas dajemo priču o čuvenim rudnicima cara Solomona za koje se veruje da su vanzemaljskog porekla i da je njegovo čuveno bogatstvo samo prašina koju je sakupio posle odlaska dotičnih. Mora da su oni mnogo odneli kada je caru bilo dovoljno ono što im je ispadalo iz džakova. Sve to govori da je naša Zemlja bogata i da ne moramo da brinemo za budućnost.

 

Kada sa vanzemaljcima uspostavimo kontakt i u pregovore uključimo MMF i Svetsku banku možemo da im ponudimo zlato i koncesiju na nekoliko milijardi godina uz prihvatljiv procenat.

 

To su analize i procene našeg ekonomskog stručnjaka, profesora ekonomije i savetnika vlade ključne države na Balkanu. Oni znaju šta je zlato, čak su i pravili viljuške od zlata da njihovi velikaši zadive svetbockajući šnicle i salatu od kiselog kupusa.

 

Idemo dalje i Indusi i Indijanci su imali posla sa tim ispiračima zlata. U Indiji su u svoje vreme onako iz dosade pucali jedni na druge i kao kolateralnu štetu stavnili nekoliko gradova. Indusi se kunu da ne lažu jer su ikopali na svetlo dana njihove pokušaje da prikriju svoje zločine.

 

Indijanci pričaju da su im došljaci rodjaci po ženskoj liniji. Tu rodjačku vezu doduše nema ko ne pominje, pa se pitamo, ovo je stav kolumniste, da im pored zlata možda ne služimo i kao javna kuća. Tek koliko da isprazne jajca posle dugog puta.

 

Toliko o tome. Neki od čitalaca su se već javili i pitaju da li će sami da kopaju ili će da angažuju lokalnu radnu snagu. Pa gde ste videli da se gostima daje u ruke kramp i lopata. Sami će da kopamo, a oni ima da se goste. Šta ako počnu da nas ogovaraju po belome kosmosu, pa izadjemo na zao glas. Ne ide. Gosti su gosti. Uostalom ako zapnemo možda će brže da odu: treba igrati na svaku kartu.

 

Eto, za ovo izdanje toliko. Treba nam prostor za oglase, a imamo i vesti sa uvek nemirnog područja srednjeg Balkana. Tamo se najavljuje povećanje penzija pa je narod pritiso radnje i pijace da poroši ono što je obećano dok ne bude ono – obećanje ludom radovanje.

 

Dakle, kupujte naše novine, dok ih čitate nemorate ništa da mislite. Za jednog prosečnog čoveka nema bolje.

 

 

DOBAR DAN BELGRADE

Dobar dan Belgrade!

Zdravo Belgrade!

 

Ovo će da bude kratko.

Belgarade u spskom jeziku ništa ne znači, ama baš ništa.

Mogućnost je da neko ne ume da izgovori lepo ime Beograd je razumljivo – starnac je. Ali da sami pravimo sprdačinu sa imenom glavnog grada to samo budale mogu i još da se diče tim i ispisuju table na prilazima Beogradu.

 

Dodje mi da iskočim iz kože. Ne trebaju nam neprijatelji da nam se podsmevaju i čine pakosti – tu smo mi. Umemo bolje od njih.

 

Često putujem u Beograd i sve bude lepo dok ne vidim tu usranu tablu sa tom glupošću i niko da se pobuni, i svi ćute. Pa šta mu to Belgrade znači bilmezi jedni.

 

PATIKE ZA BEŽANJE IZ SRBIJE

Goran je vozač viljuškara na stovarištu. Suv je kao pritka za paradajz i radan kao crv. Ima četrdeset godina i svojom fakultetskom diplomom može da obriše dupe.

 

To je stanje.

 

Beznadje mu je sutrašnjica.

 

Radi za cigare, burek i patike. Radi i kada drugi zabušavaju, da mu dan brže prodje. Radi sa povredom kičme. Radi sa osmehom. Kiselim.

 

Nema ženu, nama decu. To znam.

 

Šta ima? To ne znam i ne pitam ga.

 

Goranu šefuje Srdjko. Ima ženu ima dete, žena mu ima rak. I on radi kao crv. Valjda zna zašto radi jer radi za trojicu. I svoj i tudji posao. I on ima osmeh čiji je koren u sirćetu. Svira gitaru i ima bend, samo koja vajda kada mu je život svirnuo i to čvrsto.

 

Ima još jedan. Taj ne pljuje Ameriku, Nemačka mu nije kriva i ne mrzi komšije. I on radi sa osmehom. Nisam ga čuo da mu je teško. Čim je na stovarištu i njemu ne cvetaju ruže. Decu ima i ne znam kolika su mu. On radi za porodicu. Koliko troši na sebe to on zna. Ne mnogo jer radi za minimalac.

 

Svi na stovarištu rade za minimalac. Ne gledam na koju rupu zatežu kaiš, ali ga stežu domaćinski.

 

Ima tu još nekoliko njih i svi rade kao crvi. Zimi oblače po sedam jakni, a leti i kožu skidaju. Ne psuju ni zimu ni leto. Ćute. Nisam čuo da je psovka promenila stanje, osim da je nekom izbila zub. Ako i nešto kažu to kažu u sebi. Uostalom, Srbi su. Oni ćute i čekaju čoveka čvrste ruke koji će da zavede red korbačem. Zato i rmbače, pripremaju ledja i dupe za boj.

 

Stovarište ima i Tajkuna. On dolazi na stovarište jer je njegovo, dolazi jer kući ne zna šta da radi, pije sa mnom viski ili pivo i nalazi manu radnicima. Svi mu nanose štetu nedovoljnim radom. Neke otpušta, a za neke sprema otpust. Govori da su radnici glupi jer da su pametni on bi radio za njih a ne oni za njega.

 

Znači Tajkun k’o tajkun. Paru koju dohvati ne pušta iz ruke bez velike nevolje. Da je drugačije, ne bi imao. Ono, ovaj tajkun nije najgori. Daje platu svakog meseca otprilike u isti datum, poštuje državne praznike, redovno pominje Boga i  svakom radniku čestita slavu. Ja mislim da je dovoljno. Da je bolji postao bi svetac.

 

Šta sam onda ja. Drugar na Tajkuna i podržavam radnike, ali ne kalauzim za njih. Dok oni ćute bio bi budala da ja govorim. Gledam da meni bude dobro, drugi neka drljaju guzicu za svoj boljitak. Nisam cicija: dam savet, ali savet bez zasukanih rukava ne pije vodu.

 

Na stovarištu su i kucovi. Zato sam ja tu. Humanitarac na lamze. Izgleda da me je dok sam bio mali šljisnula mokra čarapa. To mu dođe kao opičen… Kao što rekoh: Toponica kuka za mene. Ko ne zna Toponica=ludnica.

 

Sada dolazi ključno pitanje: zašto patike za bežanje iz Srbije. Pa za početak: gde ćeš bos po trnju? Onda ako si gologuzast ne ide i da si golonogast. Nigde ne puštaju bose, čak ni u papučama. Dakle, patike. One su dobre za trčanje. Ne beži se nogu pred nogu, nego u kas. Opet patike. Jeftinije su od cipela, barem one sa pijace. Tamo ima i jeftinih cipela, ali bežanje i elegancija ne slažu se.

 

Više puta sam pomenuo bežanje. Pa iz Srbije se beži. Iz dobrog možeš da odeš, iz sranja se beži. Iz gulaga se beži, iz logora se beži, od diktature se beži, od mangupa se beži, od krvopija se beži. Beži se glavom bez obzira, što pre i što brže. Ko se okrene pretvara se u kamen kao Lotova žena. Za one koji ne znaju ko je Lot neka pročitaju priču o Sodomi i Gomori.

 

Kad bežati i kako bežati?

 

Odmah  iz petnih žila. Drugačije ne može. Nema oću da bezim, neću da bežim. Inače, ono iza ledja samo čeka da zalabiš bežanje. Ono zna zašto te juri, a ti ako ne znaš zašto bežiš i od čega i koga bežiš, nećeš daleko.

 

Patike za bežanje iz Srbije se ne kupuju, one se stvaraju u glavi. Radjaju se i rastu u mozgu koji shvata tragediju radjanja i života u Srbiji do odluke da treba pobeći što pre i što dalje. Onda ih obuješ i „putuj igumane“.

 

Ne čekaj i ne osvrći se sine.

 

EJ

Ej, otac mi je bio komunista u ratu i to član komiteta. Onda je četrdeset i sedme izašao iz partije. Pričao mi je kada sam bio dovoljno veliki da pazim šta ću i gde da kažem i kome.

 

– Dogovoriće se dvojica i streljaće me tek onako, da bi rekli da su na liniji partije. Nisu samo jednog tako ubili. Puna je zemlja grobova heroja, ispravnih ljudi, koje su pobili da bi oni iskočili. Svi koji su nešto vredeli i imali ugled odjednom su četrdesetčetvrte i pete izginuli na mestima gde neprijatelja nikad nije bilo. Pa Andru su hteli da streljaju samo zato što je rodjen u mestu koje su oni proceninili da je neprijateljsko. Da ja nisam  bio na sastanku, staviše ga uza zid. Nisam tad ni znao Canu. Sa Androm sam bio u skautima, odatle ga znam.

 

 

Nije oteran na Goli otok, bio je mnogo pametniji od partijskih ulizica i denuncijanata. Bio je ilegalac u ratu i Nemci mu nisu ni trag primirisali, a ovi su bili paceri prema Gestapou i Vermahtu. Jednostavno je prestao da odlazi na sastanke, a počeo je da  odlazi u kafane. Pijandure nisu bile opasne za partiju i njenu ideologiju, a bile su i poželjne jer se uz čašu malo mislilo. Znao je sa kim ima posla pa je strategiju i taktiku prilagodio mangupima koji su rat proveli pod suknjama i medju ženskim nogama, a posle su isticali svoje herojstvo i visprenost prilagodjavanja. Takvi su pred kraj rata i posle oslobodjenja vršljali trnje i ubilaji tudjim rukama i levo i desno.

 

Nije to bilo ništa novo. Od kako je sveta i veka svi ratovi su uništavali najbolje, a škart je posle u miru krojio istoriju po svome ćefu i potrebama. Isti mamci i iste udice su hvatale iste idealiste i isti skotovi su ih žrtvovali bogu sudbine.

 

Te misli mi dolaze na pamet dok šetam kucove kada se opuštam oslobodjen gadljivog prisustva ljudi. Kucovi njuvaju a ja se hvatam za neku budalaštinu pa je tumbam i merim iz mnogo uglova, dok se kantar ne smiri pa mogu da vidim život kao golo govno i da je taj koji ga je smišljao bio prvorazredni dripac. Kako je čoveka  sklepao po liku svojemu, ljudi i ne mogu drugačiji da budu. Zato stalno govorim da su svi ljudi monstrumi, samo im treba dati priliku.

 

Ako se vratim na priču o svome ocu i ne odem stranputicom mogu da kažem da je on drugove udbaše ispreskakao kao Milić tarabu premda je morao da muti trag čestim seljenjem iz mesta u mesto, ženidbom i radjanjem dece. Mnogo mu je u toj igri skrivalice pomogao kožni kaput, kakav su samo udbaši nosili, sa kožnim kačketom, Džugašvilijevski izgled i istrebljivajućki stav Djeržinskog.

 

Malo ovo, malo ono, malo Janko i Marko pa su drugovi digli ruke od njega i pustili ga da se davi u rintanju i nezarezivanju. Od plate su on žena, naša majka, nekako hranili i oblačili sebe, mene i sestu. Uz leba kojima su nam  punili stomake otac nam je punio glavu idealima koji su bili samo lepak za mušice, ali njemu su značili mnogo, pa su mu skrojili  život.

 

Nikako nije uspeo da se oslobodi ideja koje su ga vodile kroz rat mada mu je sve bilo jasno čim se prešlo sa reči na dela. Govorio je – Ovi se igraju države – ali je zapinjao da tu državu služi radeći po fabrikama znalački i bez zabušavanja.

 

Kapu dole, i sve bi bilo lepo da nezadovoljstvo naopakim radom drugova nije prenosio u kuću. Često je besneo ali to nije moglo da spreči javašluk koji je carevao na svakom koraku i ćošku.

 

 

Onda su kola države počela polako da se vuljaju nizbrdo.

Drugovi i drugarice su se latili čerupanja pokisle kokoške izmišljajući budalaštine da bi prikrili neznanje, nesposobnost, seljačku prevrtljivost i svoj kurvinski karakter.

 

Igrali su se države dok je publika pljeskala zadovoljna šarenim lažima. Ti koji su dizali ruke dajući mogućnost bagri da igra državnike, da živi u vilama i luksuzu da rasipa državno ili kako se govorilo društveno na igrarije i deli po svetu krv i znoj radnika izigravajući „ Deda Mraza“.

 

Svet je bio oduševljen žongliranjem naših prvaka, barem su naše novine i kasnije televizija tako punile uši neobrazovanom narodu koji misli da je najbolji na svetu i da mu je zemlja bogata i prebogata i da sve pada sa kruške pa može da se isprdjuje do mile volje.

 

Još i sada ima ljudi koji se kunu da su nam tada tekli med i mleko i da smo bili „Džekovi“ a svet se treso i klanjao našem crvenom fundamentalizmu. Najgore je što niko neće da se seti onoga što je pratilo to nazovi izobilje i da se seti dokle je komocija trajala i koliko puta smo brisali nule na novčanicama za to vreme.

 

Kada kažem da smo tada jeli i pili a da je sada došao kelner i rekao – Da naplatim – blenu u mene prave se da im nije jasno o čemu pričam. Ali kada se ujedu za dupe možda će im se razjasniti.

 

Dobro je što mi je otac umro na vreme i nije video kolaps države za koju se borio i rintao. Jer i u ovoj agoniji sinovi i unuci posleratne bagre izvlače i cede zadnju kap državne imovine igrajući na istu kartu kojom su njihovi stari izblefirli ondašnje ljude.

 

Istorija se vrti u krug, a kod nas su ti krugovi uzani i jedni te isti okreću ringišpil, a ostali se samo zabacuju u stranu i podvriskuju kao da je to sav život. Onda kada ringišpil stane jedni posedaju na zemlju da smire okretanje u glavi, a drugi pokupe šnjur i odu.

 

Nazdravlje do sledeće prilike.

 

 

 

 

 

 

PRIČE ZA BUBE U GLAVI

GENERALI IZGUBLJENOG RATA

Sedimo na terasi, Čedine kuće. Tamo sedimo kada je sunčano, pijemo kafu i trtljamo svakojake gluposti. Počinjemo sa onim uobičajenim. Šta sada radimo, pa šta bi radili kada bi mogli, onda preko Markovih konaka stignemo i do Kosova. Čim običan razgovor izgubi smisao počinje plač za Kosovom. Ili Mića, ili Čeda, ili već neko ko je tu sa nama, prospe žal nad izbeglim ljudima, ispljuje se na agresore i agresiju ničim izazvanu, na novi svetski poredak, na tamo neku gomilu dripaca koji vuku konce iz nekog budžaka, a mrze nas jer smo pravoslavni, jer sedimo na raskrsšću svetskih puteva, jer nam pod zemljom leže neslućena bogatstva, jer ovo, jer ono, jer uvek pišamo uz vetar.

 

Ti tamo su takvi i takvi, pa onda onakvi i pride su masoni i nevernici. Ponekad se pomene i neko ime tek da se uputi psovka na pravu adresu i želja da ruski car Putin već jednom stane na put tim  proždiračima poštenog i lepog srpskog naroda.

 

Učini se nekada da sve rečeno bude nedovoljno i nekonkretno, onda Čeda isuče iz rukava i sa onoga sveta Druga Tita koji je znao kako sa takvima da izadje na kraj, koji je radio samo za nas pa smo pod njim živeli kao bubrezi u loju i svi su nas cenili i pride bojali, jer smo imali vojsku za diku i ugled kome su se klanjali i veliki i mali.

 

Tada se dignem i odem. Kažem samo –  Ajd’ zdravo – i idem. Muka mi  je i od Kosova i od Kosovara i od svih onih koji samo trtljaju o Kosovu, koji bi da ratuju tudjim dupetom, a nisu sposobni ni pertle da vežu kako treba,  nego samo mlate praznu slamu. Muka mi je i od svih pravoslavnih i krivoslavnih, od onih kojima niko ne valja, a samo je dobra njihova glupost, neobrazovanje, lenštiluk i inadžiluk. Muka mi je od tih koji su studirali po dvanaest godina a posao dobili jer im je tatko bio udbaš    i smestio ih tamo gde se ništa ne radi i ne traži znanje. Muka mi je od ugleda i snage i drugova koji su živeli na strahu naroda, od kolektivnog mišljenja i kolektivnog upravljanja.

 

Muka mi je i od lepog života pod Titom jer sam živeo u njegovo vreme i znam kakav je to život bio, muka mi je od onih koji ga spominju i kunu se njime a živeli su i žive od nemačkih para, a pljuju i psuju tu istu Nemačku, a bar dvaputa godišnje idu tamo kod rodbine da se ogrebu za vajdu.

 

Posle toga dugo ne odlazim tamo mada svakoga dana prodjem, barem jedanput, pored Čedine kuće po raznim poslovima. Nekad se i sretnemo, progovorimo po koju reč, nismo se svadjali, pa svako okrene na svoju stranu.

 

Verovatno sam šljisnut, ali do guše mi je trabunjanja tih domoljuba iz ladovine koji su za ovoga rata zavlačili  svoje dragocene guzice u najdublje rupe čekajući da prodje zlo, pa da nanovo zasednu na meko i udobno, ističući svoj strah kao vrhunac obmane neprijatelja.

 

Tu, skoro, jedan takav strateg razbacivao se poznavanjem ratovanja i pominjao čuvene bagrdanske položaje. Govorio je da vojska koja ih drži uvek dobija bitku. Ne znam gde je to naučio, ali zaboravio je da kaže da Bagrdanski tesnac leži u sred Srbije i da smo obrali bostan ako tu branimo zemlju. Čovek je na nivou „bune na dahije“ i guslanja kao i većina njegovih čitalaca. Strašno. Nemaš s kim reč da progovoriš…

 

Evo po novinama proroci propasti već za neki dan očekuju pad zapada i bežanje u bestragiju. Ti isti onima na istoku propisuju velike pobede jer su izmislili stravu i užas kojima će da dokusure zapadne pljačkaše i agresore. Mi samo trebamo da se držimo za skut braće sa istoka jer uz njih, samo uz njih da možemo da prdimo do mile volje i smrdimo zapadu dok ne pocrkaju.

 

To što ni nas, ni te na istoku nema zašta pas da ujede to nema veze, to je samo neprijateljska propaganda.

 

Sa takvima i sličnima smo zagazili dvadeset i prvi vek a dokle će da idemo…Obično se kaže „do kraja“, samo, sve mislim, da će to da bude THE END.

 

ZABOLE KITA MAKITA

Neki bez imena i lica pokušavaju da me proganjaju zbog mojih kucova i macova. Smetam jer sa bagrom ne duvam u istu tikvu. Ustvari, gledam svoja posla i izbegavam da okolini stanem na senku. Samo to je ono što jebe naše kokoške. Ovde su finoća i pažnja ružne osobine, one pokazuju slabost, a takve treba jahati jer ruše iskonski mentalitet naroda i opasni su za drušvo. Dakle ja sam nepoželjan i okolina mora da se obračuna sa mnom. Samo pošto su govnare onda to rade anonimno.

Ju, ju  ko li je taj kome smetaju tvoji kucovi.

Ipak puštam sve niz vodu. Neka se nose u tri lepe. Ja živim u svetu u koji okolni dripci ne mogu. Moj duh me drži i vodi kroz pesmu slavuja, zujanje bubica, talase vetra, mirise trava i treptaj listova. Ja plovim kroz tajnu života, briga me za smrad bagre. Neka se dave u svojim miomirisima, neka im zloba razjeda džigericu. Ako hoće neka likuju. Mogu sve pod kapom nebeskom – to je njino.

Jutro je aprilsko a slana je zabelela polje. Izvodim kucove. Urlaju, skaču, trče napred pa se vrate, obrću se oko mene. Onda pišaju, pa laju na vetar, laju na mirise, laju jedni na druge. Oni se raduju.

Vrludaju kroz travu i traže tragove života. Neki stvorovi su noćas tabanali kroz njihov prostor i njušili njihove mirise. Koji su ti što što ne daju ni pet para za postojanje ovog čopora. Idem i zovem ih kad odu predaleko. Oni su fini i poslušni ali umeju da se zanesu, pa ih svet polja odvuče i tajanstvo drugačijeg života opije. Oni su samo mezimci, ljubitelji jastuka i salonski avanturisti. Ne znaju  šta je opstanak. Zato hoću da su mi pod okom. Oni znaju kada zabrazde, pa brže-bolje trče natrag  i njuvaju oko mene.

Traje to oko pola sata i vraćamo se da dodremamo. Jutarnja dremka u toplom krevetu para vredi. Prija i meni i njima. Čopor utrčava i razmešta se. Zauzimaju sve jastuke i meni ostaje da se sa njima natežem oko pokrivača i mesta za leganje. Posle režanja i guranja nekako se svi uglavljujemo i ja uspevam da se ispružim.

To je jutarnja tura. Razvlačimo se po krevetu, neko uhvati baš ozbiljnu dremku do jedno osam sati kada  ustajem i idem da podelim klopu kucovima na stovarištu. I njih ima ceo čopor, ali oni su vezani i laju po dužnosti. Čim sa njima izadjem na kraj: svaki dobije po porciju klope i porciju maze, bacim i šafolj kukuruza kokicama pa se vraćam u „Švabicu“. Tamo se svi guramo oko Ljilje koja je već spremila doručak i čeka da se pojavim. Prvo macice dobijaju svoj deo, onda kucovi, pa posle Ljilja i ja možemo da klopnemo. Za kucove i macove to nije prestanak klope. Naročito za mace. Na sve moguće i nemoguće načine pokušavaju da iskamče još neki zalogaj. Blek Eder, Slavče, Cakani i Čili-Vili su glavne za otimanje hleba. Mogo vole sredinu svežeg hleba. Gore su nego termiti. Blek Eder ume da izvuče svakome zalogaj iz usta. Niko se ne buni kada umesto parčeta zagrize vazduh. I meni se desi da umesto slasnog zalogaja osetim šapu. Crni, kucov sa soknicana i lovačkim izgledom sve vreme kenjka za dodatnim zalogajem. Na kraju dobija da oliže tiganj ili tanjir. Jedino kafu uspevamo da popijemo nekako normalno, ali nema ljutiš. Mi smo njih izabrali i uveli ih u naš svet. Jedino je maca Cikara izabrala nas. Ona je bila prva macica u našem čoporu.

Dakle svima onima koji misle da su zivotinje ružna strana  mogu da kažem da se nose u tri lepe i neka tamo ostanu da ne pogane baricu u kojoj se brčkamo.

Ovde smo zato što smo zajedno… Ko zna zašto je ovo dobro

2

Polovina je marta. Još se ledi voda preko noći i polje jutrom osvane belo od inja. Istrčavamo napolje. Sumrak je ali to je vreme kada obavljamo jutarnju nuždu. Nije nas briga za svežinu. Ja sam u papučama i bos. Nije mi hladno ni neprijatno. Svojevremeno sam imao problema sa hladnim nogama tako da sam za spavanje oblačio vuneme čarape. Sada, eto, idem bos i prijatno mi je. Ovi kasni mrazevi posle toplih dana ima da urnišu voćke i osetljivo rastinje, ali takav je život. Surov bez imalo saosećanja za nemoć. Kad god mislim o tome psujem i tvorca i prirodu i sve što je život načinilo ovakvim.

Mi ljudi se dičimo intelektom, a nikako da naučimo, ili nam to nije dato, da ne dodajemo svoje gnusobe surovosti postojanja. Negde sam napisao da su ljudi gori od života i ovih mojih šezdeset i pet godina mi pokazuju da sam rekao istinu. Mada, šta je to istina?

To uživanje da mi je i pored mraza prijatno na bosim nogama para vredi. Smrznuta trava krcka pod papučama a inje mi kvasi noge. Idemo pored ograde, tu je malo utabano, okolo su visoka trava i žbunovi trnja. Crni uleće u gustiš i mlatara repom. Nanjušio je neku živinku pa sav treperi. Nije on neki lovac, ali neka kapka lovačke krvi u njemu goni ga da njuši i jurca kroz travušljak. Ostali njuvaju  kroz otpad stovarišta i zapišavaju grmlje.

Napolju ostajemo neko vreme dok Čupa ne okrene natrag i žurno odtabana u „Švabicu“. Tamo su ćebići i jastuci.

Neke stvari sam prepravio u „Švabici“, nešto sam popravio tako da ne osećamo nedostatak komfora kojim smo se davili u gradu. Doduše, mi smo dosta vremena provodili u „divljini“ što u vikendici koja je u polju, što na brodu na Dunavu, a ranije smo kampovali i vozili kajake po rekama, tako da nismo početnici u rvanju sa prirodom.

Ovde smo spakovani sa naših osam kucova i osam macova. Nije nam tesno. Možda se malo guramo po krevetu, ali toga je bilo i u čaršiji.

Tašta mi nešto kukumavči i izvodi besne gliste što je sama u stanu, ali ko je pita. Zdrava je. Može sama da se okupa, da obavi nuždu, ne mora da je ranimo ni pojimo, ako joj treba društvo ima vršnjake u zgradi, a može i sa mladjima. Televizija, telefon, puna kapa. Život ide svojim tokom, ona ima samo da ga prati, kao i svi ostali. Nismo ovamo iz besa.

Ko zna zašto je ovo dobro, to sam, čini mi se već rekao, ali nije na odmet ponoviti. Ne tešimo se time. U životu nema žaljena. Oni koji kenjkaju, opet moraju sve da prodju i da svaki trenutak života plate nečim. Govorim da svi plaćaju istu cenu, samo je valuta različita, pa nam se čini da neko prodje bolje, a nekog oderu. Na kraju, život sve izjednači i tu nema vrdanja.

Ovo pišem dok svi oko mene dremaju. Rekao bih da je oko ponoći. Do malopre su mace besnele, gonilo ih je mačje ludilo, sada su se porazmeštale i upakovale, pa hvataju san. Okolo je tišina koju bodu zvukovi sa puta. Mila, kucov na stovarištu razlaje se kad čuje nešto što joj nije po volji, neku zverku. Podrži je Vukica, sa drugog kraja, ostali spavaju ili ih mrzi da laju u vetar.

Noćni stvorovi tabanaju okolo. Polje je odmah iza ograde. Ispod ili preko žice: kako ko voli ili kako može. Neke noći Mila je digla dževu kao da je slon ušetao. Izadjem da vidim zašto se dere u nevreme, a ono vidim sklupčanog ježa koji ne daje ni pet para za njeno urlanje. Pomilujem Milu, dignem ježa i odnesem ga na kraj placa. Tamo ga gurnem ispod ograde da može da ode kuda mu je volja. Živinke izbegavaju kucove, ali eto, poneka natrči pa se digne dreka.

Uzbudjenja su banalna, ali druga se ne dešavaju.

3

Ko se ne osveti, taj se ne posveti. Napisao sam na zidu ulaza u zgradu. Tu svi prolaze pa neka vide da ih nisam zaboravio.

Nije mi teško da živim u igbelištvu. Nikada se ne zna zašto je to dobro, ali mirne savesti bi izvadio dušu onima  koji su pokušali da mi smeste zicer. Otišli smo da se bagra ne iživljava. Ne mogu da im dozvolim da me naljute  pa da ih pobijem. Moram da brinem o kucovima i macovima, o Ljilji, o sestri, o tašti. Oni nemaju drugog da im se nadje.

Kažem, sve je onako kako treba da bude. Život u „Švabici“ nudi nam neku drugu dimenziju, vodi nas kroz svet opstanka, mogućnost da se izbegne dosada svakodnevice.

Nismo se povuli u ilegalu. Dolazimo čaršiju krajem nedelje da iskoristimo komfor koji posedujemo, da komšiluk vidi da smo živi i zdravi, da čuje kako se smejemo i kako vičemo…  Hoću da im bodemo oči.

Kucove šetam kao i ranije, a mačke vise na prozoru. Sve je isto samo smo mi drugačiji. Ne znam kako da gledam komšiluk. Neke stvari nam ukazuju na bagru koja nam je smestila, ali ne znam crno na belo ko je taj. Zato mnoge gledem ispod oka kada im kažem „dobar dan“. Znam sigurno da gomila likuje što se mučimo: za njih je mučenje sve što nije njihov način života. Pa ako malo više secam, dobro je da mogu. Ako svakog ponedeljka odlazim u „Švabicu“, razbijam monotoniju. Ako dolazim biciklom u kupovinu, vežbam. Što je za nekoga loše, za drugoga može da bude dobro. Tima zlobnima ima da jedem za dušu, pa neka se zamisle.

Manje se vidjam sa nekim drugarima. Manje pijem kafu kod Tajkuna. Manje gledam devojčice na ulici, izlozi me ne zanimaju. Manje sam plovio ove godine, vreme i vodostaj nisu bili povoljni. Šta sam još manje radio? Manje sam banzao, manje vatao zjala, manje mrsio muda… Pa nakupi se toga „manje“.

Elem, uz manje ima nečeg što je više, pa ne klima ni tamo i amo. Sve skupa, živi se. Mislim da je to najvažnije. Izgradiš svoj svet, a ja sam ga uvek stvarao jer sa hteo da samo ja budem odgovoran za svoje postupke. Onda teraš kera kako i koliko umeš i možeš.

Ćao bagro! Odo ja.

4

Sedim ispred „Švabice“ i pijem vino. Natenane. Ljilja je unutra i sprema ručak za kucove, macove i dve džukele. Zevam u granje koje se povija na vetru. Nije to onaj vetar koji pritiska, pod kojim se grane saviju i samo trepere od napora da se održe. Ovaj duva na mahove i ne tako jako, ali dovoljno da razbacuje grane i hladi. Dovlači se negde sa severa, samo ja sam u zavetrini pa ne osećam njegovu svežinu. Sunce trešti, nebo ima onu lepu plavu boju koja se javi posle pljuska, a oblaci promiču i liče na pamuk. Kucovi se muvaju okolo. Boli me za vladu, terorizam, za zika-virus i olimpijadu. Boli me za komšiluk i njegovu zlobu: sve je to negde daleko, preko sedam mora i sedam gora. Ja sam u svojoj kapljici vode i brčkam se do mile volje. Tu sam i punoglavac i krokodil i zlatna ribica pride.

Ako sam sebi ne ugodiš, drugi neće ni da mrdnu za tebe. A, što bi?

Držim noge na jednom panjčetu koje čas služi kao stolica, čas kao astal, a nekad na njemu radim sklekove. Nije to jedino panče koje koristim. Ima jedno desetak  pa ih menjam kako se hladovina okreće. Nekoliko bagremova okolo ume da ubije vrelinu dana, a mogu i zavetrinu da naprave kad treba.

Nekada se latim piva, pa kada mi dojadi njegov ukus okrenem na vino. Ne pijem ja to celi dan. Ne, samo kada mi je ćef, a ćef nema cenu. Drmnem ja i viski sa sokom od paradajza, to zovem „bladi Džek“. Baš je to moćno i prija, brate. Tako mučim muku „mučenicom“.

Dan ide natenane. Ne žuri, ja ga ne gonim. Nije ni njemu lako: dugačak je leti, treba to pregurati.

Sada sam u fazi dembelisanja. Mogu sebi da dozvolim. Čuj, kome ću ako neću sebi. Ne kaže se zalud: ko nije za sebe nije ni za drugoga. Izvalio sam se kao aga i praznim flašu svojski. Okolo se znoje tajkunovi radnici secajući pločice i ostalu keramiku. Mladi su neka rade. Treba im. Ja sam argatovanje završio: sada samo radim za svoju dušu. Umem ja da potegnem i bolje od njih. I fizički sam jači od svakog pojedinačno, a svima mogu da budem tatko, a nekima i deda. Samo ja svako veče vežbam. Desetak i više tona preturim kroz ruke, a jašim i biciklu: od pedeset do osamdeset kilometara. Malo se kurčim, ali tako je. Moram da budem u formi. Neće drugi mesto mene. Imam osam kucova i osam macova, žena i ja.

Onomad pričam sa Tajkunom. Neki njegov drugar, sada rmbači u Nemačkoj, došao tu u neki kamp za mršavljenje pa je samo na posnoj hrani i smršao desetak kila – veli Tajkun. Dečko, govorim ja njemu dok srčem kafu, nije stvar u klopi stvar je u raboti. Moraš da se akaš ako hoćeš da ličiš na nešto. Škembe se lako nabacuje a teško skida. Ali svako ima svoju zvezdu vodilju, pa gde ga odvede. Ja mislim da će mene moja da odvede na „Horn“ i da vrati nazad.

Plovim. Imam jedrilicu. Nije velika, ali meni je taman. Dvadeset i tri fita. Toliki mi je guber. Nekada je to bilo ohoho, ali danas ljudi hoće veći komfor, a hoće i da pokažu da su gazde. Kada ploviš uvek si napolju: na vodi, na vetru, na suncu, pa bilo to šest metara ili dvanaest.

Ko plovi.

Znam jednog: taj je dva puta oplovio svet sa tri i sedamdeset. Na slici izgleda veći od svoga čamca. Nije išao oko „Horna“, ali ni Magelanov prolaz nije šala. Kad dodje vreme ja odo, pa makar se ni ne vratio.

Zabrazdi ja debelo u stranu. To su moji planovi, moj život i sve što ide uz to. Počeli smo od vina, kucova koji se muvaju i povetarca koji razbija omorinu. Neka tu i ostane. Vino je dobro, crveno, iz Španije. Jedna trgovačka firma je bežala odavde, valjda joj dojadilo da je vazdan plaća ministre, predsednike opština, inspektore za trgovinu, za rad i svaku šušu koja misli da je uhvatila onoga za ono, pa je stavila vina na debelo sniženje. Ja sam bio alav pa sam napunio kuću što francuskim, što španskim vinima. Sada ih koristim, ali svakim danom merkam zalihe i već vidim kada će podrum da zažali za flašama.

Sve se bojim da ću opet da odem u stranu sa pričom i da zanemarim čašu. Zato je bolje da dignem ruke od budalaštine i da se prihvatim „onoga od čega živim“.

5

Noćas nam avioni vržde nad glavama. Areodrom je jedno dva kilometra od nas pa vežbaju zvrndanje po mraku. Dignu se, naprave neki krug, pa drugi uzleti i tako neko vreme. Traje to dobar deo noći. Ne smeta, navikli smo na tutanj motora, ali pominjem to uzgred. Kucovi i macovi su mi zauzeli krevet, pa sedim na ivici i drndam kompjuter, pišem ovo. Danju mi nekako izmiče vreme uz gomilu poslova i nikako da sednem i da pišem u to vreme. Moram da hvatam noć, pa kad svi polegaju da se hvatam „pera“. Možda je tako bolje.

Neka mušica mi se mota oko glave i privlači pažnju Cakanog. To je jedan krakati mladi mačor sa divnim bademastim okicama. Čas zvera u mušicu, pa kad mu dojadi onda se liže, pa opet prati muvu koja obleće okolo i sleće ovde-onde. Ponekad i ja manem rukom da je oteram kada mi se vrzma pred očima. Ima i nekih sitnih komaraca koji ne zuje, ali umeju dobro da ujedu, a svrbi do zla boga. Kad sam već kod domaćih životinja da kažem da u komšiluku imamo i jednu zmiju. Smuka. Ima ga preko metra. Neki dan se izvukao na stazu i zadremao na suncu. Tek se mrdnuo kada sam došao do njega i otpuzao pod neki šut. Posle sam ga video u kasno poslepodne kako hvata zalazeće sunce da dembeliše. Gušteri i miševi će morati da se dobro pripaze.

Mačke imaju druge navike ovde u „Švabici“. Ne vršljaju trnje noću kao ranije. Porazmeštaju se uz kucove i zajedno hvataju dremku. Pre toga vise na vratima i čekaju me dok ja napolju vežbam. Kada udjem vrzmaju se malo oko mene, a onda traže najbolja mesta da se uvale. Gaša, mačka, nije mačor, traži da mu otvorim česmu, kap po kap, da pije. Tako voli.

Ljilja je negde pokupila neke viruse i evo gnjave je već dva dana. Sva je na tri ćoška. Noćas je uspela da zaspi i nadam se da će ornija da se probudi. Dani su lepi pa je baš maler da si bolestan. Ako nas lepo vreme podrži odosmo od nedelje na Dunav da plovimo. Prošlog puta smo uz kucove vodili i četiri mačke, možda ćemo sada da povedemo i ostale četiri. Biće veselo.

Često se pitam šta ljudi pričaju kada nas vide sa tolikom menažerijom. Sigurno misle da nismo baš pod libelu. Pa i nismo, ali ni uravnilovka nije. Moja tašta stalno brine šta će komšiluk da misli ili da kaže. Ma ko im jebe mater. Ja nikom ne zavirujem u čanak, a kome je merak da zeva u moj neka zeva. Nema šta da krijem, nisam ukrao.

Ne mogu da kažem da organizovana bagra nema uticaja. Još kako umeju da ti smeštaju, jer nikako da se oslobodimo udbaškog mentaliteta gde je cinkarenje bližnjih vrlina i društveno korisna uloga. Mangupima na vlasti to odgovara jer sa takvim ljudima mogu da vršljaju i odnose kako im je volja. Dok su se zvali komunisti razbacivali su. Sada imaju druga imena pa kradu. Neka. U grob neće ništa da odnesu, kao i svi pre njih, a moraće da pomru, kad tad. I ako su sada ruku pod ruku sa bogom tapiju na večni život nemaju.

Nije ovo stoicizam, ovo je raznolikokst. Čista evolucija. Koja će vrsta da izumre vreme će da pokaže. Ako opstanu lopovi od koga će da kradu? Okreni, obrni neko će da iskopava njihove fosile. Možda bubašvabe ili pacovi. Smejem se na muku lopava koji nema od koga da krade.

Lepo bogami. Trebalo bi da odem na spavanje. Avioni su potrošili noćašnje sledovanje goriva i nebo se smirilo. Čujem zrikavce, a Cikara mi je sela na grudi i prede. To je dovoljno za lepe snove. Svežina ulazi kroz prozor, šta će mi više. Nisam djavo da mi je sve malo.

 

6

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Svu noć je padala kiša. Čas slabije, utanji, skoro sasvim da stane, pa onda zaredi da dobuje po krovu „Švabice“. Gnjecamo se u krevetu i slušamo uspavanku. U zgradi se kiša ne čuje tako. Samo zvuk slivanja vode. Malo kapi uspeva da dodje do prozora i kucne. Više se čuju automobili dok razgrću bare po ulici.

 

Kiša je stala tek u zoru. Taman na vreme da mogu da izvedem kucove.

 

Sredina leta je, a dani liče na poznu jesen. Promiče neki hladan vetar i nagoni nas da izvlačimo jakne i čizme za vodu. Dešava se da jesen iznenada dodje u goste na neki dan: kad može sunce u jesen ili čak zimi da nam navuče majice, zašto bi leto bilo odbojno za jakne.

 

Posle kraće šetnje brišemo kucove od vlage koju su nakupili jurcanjem kroz mokru travu. Oni jurišaju na krevet i zauzimaju jastuke radujući se suvom.

 

Kiša se nanovo javlja, sitna, a mi se uljuljkujemo tražeći nastavak sna. Dremamo tako neko vreme a onda nas dreka vrabaca vadi u stvarnost. Svu ogradu oko kokica poseli su vrapci i dižu dževu na sva usta. Gledamo ih kada se sjure medju koke džvankajući. Kljucaju prosuto žito, pa prhnu na okolno drveće uz dreku. Stoje gore, zvocaju jedni drugima, pa opet padnu da se otimaju sa kokama oko zrnevlja. Sve se to ponavlja dok ne pustim kucove da se rastrče okolo. Sada oni preuzimaju dreku i rasteruju jata. Gomila vrabaca ode, ali uvek ostanu neki da se kočopere okolo.

 

Dan kreće uobičajenim radnjama. Kad Ljilja spremi doručak kučići i mačići se razmeste okolo i traže zalogaje.

 

Moram do čaršije a ovo kišovito vreme nije baš pogodno za biciklu. Ustvari, vozio sam i po pljusku i po mećavi, na plus četrdeset i minus dvadeset. Po žegi za svoj ćef, a po mrazu da hranim kucove. Nije meni zazor da pokisnem, ali ne moram mokar da se muvam po radnjama. Jedanput sam takav ušao u radnju pa su me gledali kao razbojnika. Pratili su me dok sam tovario robu u korpu i išao na kasu. Valjda su danuli dušom kada sam umesto pištolja izvadio novčanik i platio.

 

Pun je svet dripaca, a ja imam sve tanje živce. Brate, svaka baraba pokušava da te jaše i ponižava. A nije samo to, očekuju da ti ponižavaš samog sebe i nije im pravo ako ne saviješ kičmu, a zakon ih podržava. Što je mnogo, mnogo je. Razbiješ njušku somu, a tebe gone. Braniš se od dripaca: prekoračio si nužnu odbranu… Ovako mogu do sutra i nikom ništa. Zabole njih Belo Done.

 

Ako zalabi kiša okačiću jaknu na sebe pa idem.

 

Kišica samo rominja. Neke stvari nismo poneli, ustvari, ja sam zaboravio, pa moram u čaršiju. Nisam šećer da se istopim.

 

Posle doručka uzimam spisak, da opet nešto ne zaboravim, jašim biciklu i pravac čaršija.

 

Put je prav i svi voze kao na trkalištu. Niko ne mari za ograničenje brzine, a policije nema po običaju. Porazmeštali se po kafanama pa hvataju čaše i flaše za gušu. Uvode red.

 

Svako svakog pretiče. Vidi biciklista, ma ko mu jebe mater. To nije čovek. Da nešto vredi vozio bi bar neku krntiju. Makar zanemoćalog golfa dvojku.

 

Srećemo se licem u lice. Oni jurišaju na mene, nišane me kao na strelištu. Ja ih psujem, pokazujem srednji prst, nišanim kažiprstom  i mislim o raketnom bacaču. Na kraju, uklanjam se  barabama, gazim pedale i otvaram četvore oči.

 

Kiše srećom više nema. Otišla je da kvasi neka druga polja i ulice. Samo me vetar pritiska i razbacuje  košulju. Neka, ja i vetar smo drugari. Kada sam na Dunavu on me vozi i pravi užitak.

 

Ulećem u čaršiju. Podne je, otprilke. Saobraćaj u punom jeku.  Ljudi se vrzmaju ulicom, a ispred mene kamion za pranje ulice, dvojica secaju crevo i zalivaju levo i desno, bez pardona.  Ostaje mi samo da psijem. Moram napred, a oni klaj-klaj. Svuda ulice peru u ponoć, kod nas u podne. Nekako dodje na isto.

 

Ako uspem da se šmugnem, a da me njihovi šmrkovi ne dohvate biću na konju sa hvataljkama. Vozim polako i čekam priliku. Tako, prolaze policajci i oni obaraju šmrkove, ja za njima i odo. Brisnuo sam suv. Kada me kiša nije dohvatila ne bi valjalo da me nakvase komunalci. Uvek se pitam kako im pranje ulica padne na pamet za kišnih dana, a kada je suša i žega nigde ih nema. Možda nisu zadovoljni kako to radi onaj odozgo pa hoće da mu pokažu, mada njihovo pranje jedino premešta djubre sa kolovoza na trotoar. Ipak, niko se ne buni ili ne primećuje takvu radnju, jedino takvi kao ja zvocaju. Samo to se ne računa jer nismo kritična masa koja može da okrene običaj. Aman, ti ljudi moraju noću da spavaju da bi danju radili.

 

Dok sam ovo izmozgao stigao sam tu gde sam pošao. Sada mogu da smaknem dupe sa sedišta i noge sa pedala. A, mogao bi i da se manem mlaćenja prazne slame pa da završavam svoja posla.

 

Stvarno sam dokon kada mi sve ovo pada na pamet. Ima ovde ko misli za sve nas, ko  sve zna, Ko sve ume i može. Mozak, kako bi se reklo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

7

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Polako završavamo doručak. Još je sve na stolu, ni kafa nije popivena. Zvrnda telefon i javlja se sestrina komšinica Desa. Neko je ostavio kuče na njihovom spratu, a ono kevće, mlado je ali nije malo, pa ja da dodjem i da ga spustim ispred zgrade. Ona je sama i ne može  da se bakće oko njega, onda kaže još nekoliko razloga zbog kojih ja treba da dodjem i rešim problem. U majčinu, daj mu neki zalogaj pa neće da se dere, govorim joj, a ona neće ni da čuje. Ako mu da ono će da ostane a to je problem. Ne volim kad mi presedne doručak, ne volim. Mogu da joj kažem da se nosi, ali. Dolazim kad završim doručak, kažem joj da je skinem sa vrata. Kafa i ćef odoše gde odoše. Psujem sve što mi padne na pamet dok se spremam.

 

Kad već idem da bar donesem i neke stvari sa pijace. Ljilja mi pravi spisak.

 

Jašim biciklu i besan odlazim.  Ne volim to što ću morati da uradim. Psa koga dotaknem ja dovodim da živi sa mnom. Besan sam jer mi je guber ovoliki i ne mogu da usvajam još jednu životinju. Besan sam na državu i ljude koji gledaju samo svoje dupe i zaboli ih za tudju patnju, što misle da su samo oni vredni života, a ostale stvorove mogu da šutiraju i poćuškuju po svome ćefu. O tvorcu neću da govorim. Ne mogu ništa lepo da kažem o tome koji stvara patnju i muku da bi se sadistički nasladjivao i prodavao laži o nekom blaženom postojanju posle usranog života koji nam je nametnut ovde.

 

Biciklu ostavljam kod tašte i peške odlazim. Bes me ne napušta. Gledam ispod oka sve i svakoga. Gore na spratu sačekuje me kučence sklupčano uz jednu saksiju. Ne kevće. Verovatno je iscrpljeno od uzaludnog traženja pažnje i plakanja na život. Podižem ga. Ni da kevne. Kucov je sasvim mlad, štene. Procenjujem po zubim, negde oko tri meseca. I majku i oca i celu familiju pominjem onome koji ga je otrgao od majke i ostavio.

 

Ne mogu da ga bacim na ulicu. Ima jedno mesto na stovarištu. Dobiće kućicu i klopu svakoga dana i priliku da poraste. Prilično je veliko: biće on krupan kucov ako preživi. Valjda oseća da mu se osmehuje sreća i opušta se na mojim rukama kao krpa. Idem kroz čaršiju i ljudi me mere onim pokvarenim pogledom koji govori: bolje da nosiš dete nego kuče. Majku im usranu, ti ne bi ni za koga mrdnuli prstom, a decu pominju samo da se podsmehnu. Zabole me. Nije mi prvi put da radim nešto izvan primitivnosti sredine.

 

Ubacujem ga u korpu na bicikli i pravac Ćamurlija. Vozim a jednom rukom ga milujem da ostane mirno. Slatkuljac mali. Uznemuri se kada pored nas protutnji neki šleper ili autobus. Pazim da ne iskoči. Za petnaestak minuta sam na stovarištu. Smeštam ga u kavez i donosim vodu. Ljilja je oduševljena, daje mu ime Flekica i odmah sprema nešto hrane.  Stvarno smo ludaci, ali tu pomoći nema.

 

Pored Flekice u kavezu provodi svoje staračke dane šarplaninac Arčibald zvani Ari. Tu je i mešanac šarplaninastog izgleda Pegica. Ima društvo i učitelje za lajanje, ja ću da mu donosim hranu, a njegovo je da raste.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

8

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dani se razvlače uz svakodnevne poslove. Nije monotono, daleko od toga, samo ta svakodnevica uzima pregršt vremena pa moram da kradem minute za ono što mi život znači.

 

Danas sam izvukao štafelaj i boje. Posle toliko vremena uzeo sam da slikam. Gledam brdo i oblake iznad. Plivaju nebom kao šnenokle. Plavo, belo, tmurno. Sasvim levo uvijeno u prljavo tamnu nijansu plavog štrči Humska  Čuka. Gledano iz daljine brdo liči na ugašeni vulkan: kupa odsečenog vrha. I selo Hum, pruženo sa strane liči na planinsko. Strme ulice niz koje se sliva voda iz dvorišta i štrafte peska i šljunka po asvaltu.

 

To mi pada na pamet dok planiram sliku. Krajolik je monoton pa gledam da izvučem neke detalje. Jedino ti oblaci vuku pogled. Nisam u najboljem raspoloženju za slikanje, ali ako hoću da se brčkam u fantazijama moram domaćinske poslove da gurnem u stranu.

 

Razmazujem boju po platnu. Nekoliko poteza koliko da ubijem belinu. Hajde još neki potez. Oblaci se premeštaju dok ja jurim oblike i nijanse. Pitam se koliko je Sezan brzo slikao. Idem nekoliko koraka unazad i merim to što sam nabacio. Potez više obično usere sliku jer vuče još sto drugih. Povlačim još neki potez i dižem ruke. Izvaljujem se i mezetišem to što sam uradio. Volim da istražujem po slici. Tako primećujem detalje koji promaknu u radu. Svet poteza i nijansi me odvlači. Merim svako parče slike. U svakom kvardratnom santimetru nalazim novu sliku.

 

Treba brzo slikati. U jednom dahu. Energiju i osećaj uloviti na platnu i okovati bojama. Zalepiti dušu u  izlog. Gledao sam u jednom dokumentarnom filmu Konjovića kako slika. Nema ispravljanja poteza. Ono što četkica pljune to ostaje. Slika je tu. Pola sata ili manje. Gotovo, nema više.

 

Koloritni realizam. Čini mi se da su tako nazivali to slikarstvo. Moja paleta je oskudnija. Ja svet osećam crno i belo ili tamno i svetlo, dobro i loše. Sivilo je odraz nemoći, kanonizovana greška. Ehhh.

 

Pola dva je, treba kucove i macove nahraniti. Ajde, dečko skupljaj skalameriju i radi nešto korisno. Puštam kucove da se izjurcaju i izlaju dok Ljilja daje mačkama ribice.Neke mace zbrišu klopu dok trepneš, a neke se mrljave, mora da ove  spore  čuva od onih brzih.  Dok se mace nakane kucovi su se već izjurili i stoje pred vratima čekajući svoju porciju.

 

Tako se nižu dani. Malo svakodnevne dosade, pa smislimo neku budalaštinu da nas rezdrma, onda opet svakodnevica.

 

To smo tražili.

 

9

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šetam Pegicu. To je ona kučkica šarplaninastog izgleda koja uteruje strah u kosti osoblju stovarišta. Rastu joj nokti a ne bavi se kopanjem da ih oguli  a nipošto ne dozvoljava da joj se skrate. Ne dozvoljava nikakvu intervenciju. Jedanput smo nekako uspeli da je uspavamo i skratimo nokte. Samo tad i nikad više. Mogu da je mazim i to je sve. Čim vidi da imam nešto u ruci kezi zube, ostavim to, mazimo se. Jedini izlaz je da šetajući po betonu oguli nokte.

 

Dakle, šetam Pegili po stovarištu na užas radnika. Ne napada ona nikoga. Ide na štrangi kao mače, ali radnici zaziru i sklanjaju se. Prvog dana joj je bilo čudno, godinama je bila na lancu, sada jedva čeka da je povedem u obilazak. Štrapkamo  okolo paleta sa pločicama i klozetskim šoljama, idemo kroz drobljen kamen i gazimo beton. Puštam je da vuče i osluškujem šljapkanje noktiju. Zamišljam koliko mogu da se ogule njuvanjem kroz plac. Nadam se više nego što mogu u toku dana da izrastu. Računam ako budem uporan jednog lepog dana Pegica će da ima uredne nokte.

 

Ovih dana se ustalila kiša i ja ne izvodim kucova u šetnju. Baš  pada pa nije moranje da i ja i ona budemo mokri. Za meni i nije veliki problem: u „Švabici“ mogu da se presvučem, ali Pegili će morati da ostane na hladnom. Ništa, gde smo toliko čekali neki dan kiše neće da pokvari  nameru i trud.

 

Radnici su se umotali u kapuljače i nekakve kabanice pa promiču kroz ljapavicu. Hladno je i vetar dodaje neprijatnost, a on uvek duva ovde. Ne treba mu zahladjenje da pokaže svoju moć. Čim kiša malo utanji ja uzmam da cepam drva. To cepanje mi dodje kao dodatni trening. Jednostavno koristim svaku priliku da poboljšam snagu i kondiciju. Neće niko umesto mene. Zapinjem prilično. Treba deset  kubika da iscepam, a ostala je od prošle godine prilična gomila trupaca. Lep posao. Hoću Tajkunu da pokažem koliko sam jak i uporan. Volim da se kurčim.

 

Malo ljudi u mojim godinama toliko zapinje. Skoro svi pomjinju starost. Ja se ne slažem da godine čine starost. Znam ljude koji su stari i u četrdeset. Ja imam godine, ali sam mlad. Starci šetaju unuke ili kukaju što ih nemaju. Moj drugar Tajkun posluje sa nekim iz Novog Pazara i  stalno se vajka kako ovaj ima već devetnaest unuka, on nijednog. Njegovi sinovi u pozamašnim godinama su a neće ili ne mogu da se ožene. Ja mu govorim da nešto stavi podase, a sinovi neka gledaju svoja posla. Samo slaba vajda od moje priče.

 

Čudno je to. Ljudi na samu pomisao o unucima prestaju da žive svoj život. Postaju zombi u službi dece i samo unučare. Mora da sam nastran, ali ne vidim svrhu tolikog akanja. Smatram da su babe i dede loša opcija za unuke. Retko nauče nešto pametno od svojih baba i deda, najčešće budalaštine i strahove. Zato su naši mladi hendikepirani pred životom.

Stalno se priča o „beloj kugi“. Koja „kuga“ kad se broj ljudi povećava. Ako Srbi ili Nemci nestanu neće svet da propadne. Tu su Šiptari, Kinezi, Indusi, Cigani…. Ima ko da produži ljudski rod. A  nikakva šteta ako se ljudi i zatru. Nestali su i dinosaurusi, pa nikom ništa. Kosmos je tu. Smisliće on već neku glupost. Kad je mogao da stvori ljude, najgore stvorove ikad izmišljene, snaći će se i bez nas. Mislimo da smo vrhunac evolucije. Mi pa bog. Mućak, ako sačekamo videćemo ko će da nas nadživi. Kako radimo nećemo dugo da čekamo na to. Tipujem na bubašvabe ili pacove. Kroz milion godina, možda manje, arheolozi bubašvabe čudiće se kako su stvorovi kao mi uspeli da se toliko dignu da ugroze i samu Zemlju. Ko ne veruje neka sedne i sačeka, pa onda neka mi dodje i kaže – Dečko, bio si u pravu , ili lupao si gluposti.

 

Za milion godina ni ime neće da nam ostane.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

10

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovih dana naši oci i upisani, ovo je za one koji nešto znaju, oni ostali neka se raspitaju šta su i koji su oci i upisani. Dakle, da se vratim na početak, oci i upisani hoće ponovo da uvode vojni rok. To su oni isti koji su nas unakazili, opljačkali, od nas napravili monstrume u očima sveta, oni koji su vojničarili pa digli ruke i predali se, sad nanovo dižu glave, valjda im nije dosta nesreća koje su navukli na glavu naroda, pa okreću stari list.

 

Nekima to godi pa dižu stojka sanjajući Kraljevića  Marka i Hajduk Veljka….Nikako da shvatimo da su nas vojske urnisale, da smo zbog fantazije o nekakvom junaštvu i ratnim sposobnostima svedeni na šaku jada koju niko živi ne zarezuje.

 

Mi ćemo. Svakog dana poneko  iz vlasti se lupi u grudi i odvali…. Šta, i čime i sa kime. Da, ti koji pričaju sigurno neće da budu u prvim redovima, a ni svoje sinove neće da isture napred. Neće oni nigde. Oni su dragoceni. Drugi su za klanicu, a oni će da kupe šnjur. Doduše, dogod  ima budala kojima gode priče o veličini biće nas sve manje i manje.

 

Oni koji su politiku „hleba i igara“ uveli u svakodnevni život širokih narodnih masa, čitaj stoke za klanje, nisu ni za jotu promašili. Daj narodu šta mu godi pa ga za nos vodi. Narod koji ima  samo dve vijuge na mozgu od kojih jedna radi na tome da svakog zajebe, a druga da ne bude zajebana, neće daleko da dogura.

 

Mi smo najjunačniji i najprcačniji. Ostali su ružni i glupi.  Podmirujemo im žene i pravimo decu. Mrze nas jer smo pravoslavni, a ne vole nas jer hoćemo da stisnemo i da prdnemo. Butamo se svuda kao rub u dupe, a vrištimo kad dobijemo po tom dupetu. Kad nam ne pada sa kruške kunemo sudbinu. Kad nam daju malo nam je. Eh, da su nam usta dovoljno velika pa da obzinemo svet ne bi nam bilo dovoljno.

 

Verovatno je tvorac znao šta radi kada je stvarao svet i nas u njemu. Na kraju svi misle da je njihov način najbolji. Kako reče matori Solon, tek kada umreš može da se kaže kakav ti je život bio, jer dok gaziš zemlju uvek ima šanse da ti bude ovako ili onako.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

11

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jutros na stovarištu hranim kucove. Nedelja je. Kišica je prskala negde pred zoru pa je Tajkun odlučio da me doveze a  usput da kupi kupus. Uredu.  Dajem klopu Raši kad puče puška i dramlije počeše da padaju okolo. Dignem glavu, a ono lovci preko puta pucaju. Ne vidim da nešto proliće, a nema ni sto metara od mene. Pizda im materina usrana – raspsujem se ja. Krajnji bezobrazluk je pucati prema tudjem dvorištu. Jok, briga njih. Pukoše oni još nekoliko puta, sve mislim namerno jer ništa ne izleće. Gledam ih psujem i pominjem policiju. Bagra, odvoji se jedan i podje prema meni. Valjda misli da me uplaši prangijom. Pa jadan ne bio, nisam se plašio ni ustaških kalašnjikova pa neću valjda jajarskih tandžara. U tom trenutku naidje Tajkun. Besan je kao ris. I njega su sa druge strane zasipali dramlijama. Vadi telefon i zove policiju. Da ne pričam dalje. Mamlazi se pokupiše ali policajci ni da mrdnu. Kažu lovište je. Kakvo crno lovište u gradu. Pa Tajkun plaća porez na stovarište po stavki za drugu zonu. Grad je ovo. To ima samo u Nišu. Možeš da pucaš na ljude i njihovu imovinu i da se kriješ iza naziva lovac. A da bilmezu razbiješ glavu što te zasipa olovom bio bi kriv i kažnjen.

Odlazimo besni psujući javašluk, bezobrazluk i vlast koja potstiče takvo ponašanje da bi natenane mogla da krade i razvlači državu, a narod svodi na prosjake.

 

Neki dan ranije Lilja je stotinak metara od stovarišta zbog nekog zastoja u saobraćaju stajala i gledala tri divlja  zeca koja su se igrala tu u jednom dvorištu. Možda će ovi dripci da ih pobiju. Žalosno je gledati pusto polje bez trunke života. Sve je uništeno. I vrabaca nema, o lastama ni da se govori. Gavranovi su svedeni na minimum, senica je retkost. Još kao klinac sam vidjao cariće. Pazi,  ja imam preko šezdeset, onda je jasno kada je to bilo. Detlići, nisam čuo njihovo udaranje u drvo odavno. I slavuje sam prošlog proleća malo slušao. Sve se zatire, a nikoga briga nije. Bubicu u polju ne možeš da vidiš, pa kako da ima ptica.

 

Plovim Dunavom. Deceniju i ohoho ranije vidjao sam jata čaplji, stotine, na svakom koraku. Sada je Dunav prazan. Viline konjice da bi video treba da se zamoriš gledajući. Ima nešto galebova, ali to nije ništa. Čujem da ima onih koji kukaju što na čamcu nadju po neko govance. Pa, majku mu voda je okolo, neka operu. I oni seru gde stignu. Ne može čovek na neka ostrva da izadje od govana koje ostavljaju takvi kojima galebovi smetaju.

 

U školi smo svojevremeno učili kako nam je zemlja bogata. Jeste bogata, ali dripcima koji uništavaju sve što vide. Ne može da se nadje kutak bez bačenog djubreta. Da sneg ne padne ponekad i pokrije štroku ne bi znali šta je čisto.

 

Mora da sam udaren kad sam ovoliko zabrazdio. Ali, povuče čoveka nešto, a daleko se ode. Samo, ako se neprestano ćuti šta se onda dobija. Aminaša je puna država.

 

Pametniji popušta: gore poslovice nema pod kapom nebeskom, a nju su nam uturivali u glavu od kako smo se ispilili. Dok pametni popuštaju budale i barabe kolo vode. Kako igraju, crno nam se piše. Takvi ima da puste da se sve raznese i uništi samo da oni vajde, makar zrnce.

 

Otrov mi razjeda dušu. Neću u beli svet. Samo beži i sklanjaj  se. Pa dokle. Ode omladina. Tamo će da zapinju a ovde neće ni glas da dignu. U prošlim ratovima su nas prepolovili.  Za tudje guzice poturali smo svoju. Dok su najbolji ginuli dripci su ostajali pozadi i pravili decu. Sad njihovi vršljaju trnje.

 

Sedim i pišem ovo, kucovi se muvaju oko mene, gurkaju me njuškama i traže pažnju. Osećaju da me jarost zatrpava, a od toga leba nema, pa pokušavaju da me razgale. Mačkice se jurcaju preko nameštaja site i bezbrižne. Koj moj ja mrsim muda.

 

Ako sam rekao nešto što nije pristojno, oni fini neka ne čitaju. Drugačije nije moglo da se kaže. Ako počnem da uvijam tumačiće svako na svoj način ili onako kakav mu je interes. Ovako je svakom razumljivo i rečeno u duhu srpskoga jezika.

12

 

„Najvredniji i najradniji sin našeg naroda i narodnosti“ iz petnih žila zapinje da premaši „Najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ u dobrobiti  za državu i narod. Kapu skidam. Dobro da se našao takav, šta bi mi grdni sami, bez uzora radinosti. Ne bi znali ni patku da ušiljimo.

 

Čovek je radišan, kondraci mu ne daju mira pa crnči od jutra do sutra. Ne ume ili ne može drugačije. Teret koji je uzeo na pleća čini se ogromnim, samo bato, on je kršan pa mu rintanje dođe kao perce. Toliki narod, gde svako vuče na svoju stranu i ne zarezuje vlast ni koliko muva vozara, država stara i ugledna, treba to uvesti u red i poredak i sačuvati ugled i uticaj države. Ja mu zavidim na snazi, upornosti i radu kod tolikih teškoća i klipova koje mu zlobnici podmeću.

 

Svašta se nadje u narodu. Pokvarenjaci i neradnici. Razmažen narod koji od besa i sitosti nema druga posla nego „Najradnijem sinu naroda i narodnosti“, a pride i nacionalnih manjina, nalazi manu i blati njegovu želju i rad kojim hoće da ljude uvede u prosperitet i pruži život dostojan čoveka.

 

Svaka reč je mala i bezvredna i ne može da opiše trud i rad „Najvećeg“. Veličanstveni, strašni, snažni, prepun vrlina, samo nabrajam neke od mogućih naziva  koji mogu da okite takvu ličnost. Jedino me čudi da se niko nije našao da iznese takav predlog. Ne znam šta rade poslanici u skupštini kada zanemaruju prometejsku upornost i  rad „prvog čoveka zajednice“.

 

On radi ostali mu drže sveću. To me seti na onaj vic o Marku Kraljeviću i Caru Lazaru. Upućeni ga znaju, neću ovde da pravim skretanje i ulazim u ogovaranje svetlih likova naše prošlosti, ali kada sam se dotakao njih da naglasim da su oni trica i kurčina prema veličini „Najradnijeg sina naroda i narodnosti“.

 

Ako neko nekad odluči da pravi vic o „Njemu“ imaće muku jer nikako ne sme da se uplete u plagiranje. Originalnost, to je zvezda vodilja čoveka koji se uzdigo iznad ličnih interesa, pa vuče višemilionski narod i narodnosti na svojoj grbini. Narodni pevači zvani „folk-dizelaši“ moraće sve u šesnaest da opevaju „Njegove“ vrline. Deseterac je malo i prevazidjeno. Originalno sa maloazijskim zavijanjem.

 

Kada smo kod male Azije i „On“ se rve sa ljutim Arapima otimajući blago za „kulu ni na nebu ni na zemlji“. Sve lepše od lepšeg. Ako mu Bog i sreća dadne i krila će da dobije i medju andjele da se popne.

 

Od srca mu želim. „Njemu“ je nebo granica, neka ide gore.

 

13

 

Toliki su se osilili po Srbiji i uzeli da drugima upropaštavaju živote misleći da su bogom dani i besmrtni, pa ako kojim slučajem zakovrnu, sve oteto ide sa njima. Bilo je takvih bezbroj od kako je sveta, ali ništa ne ode sa njima, ostade tu, pa ga raskopavaju i razvlače razni . I ti su upropaštavali i uništavali živote i dobra, a kosti im hvataju prašinu po podrumima muzeja ili su odavno otiple u prah.

 

Ti što su bili, bili su i prošli. Jadili su neke druge kojji su ih trpeli ili su digli motke i pobili bagru.  Ovi što danas jašu nas i uzimaju i crno ispod niktiju te treba poslati odakle su došli i ostaviti da ih neki budući skrnavljiteli grobova vade ako šta ostane od njihovih poganih telesina.

 

Jadna je zemlja gde se i ala i vrana smeste pa gutaju i ljude i ono što su stvorili.

 

 

14

 

Evo prodje i godina kako živimo čergarskim životom. Od ranog proleća prošle godine, preko šljampavog leta, pristojne jeseni i zimskih mrazeva u decembru i januaru, sa lepim snegom i svime što mećava donosi dočekasmo ponovo sunce.

 

Mart je napravio prvi korak. Sedim napolju sa bosim nogama i gledam kokice gde čeprkaju i vrapce koji se vrzmaju da i oni napabirče koje zrnce. Drveta su još gola osim jela koje se crne nasparam vedrog neba. Saobraćaj tutnji sa one strane ograde, ali kao da je to drugi svet: čujemo, ali ne ajemo mnogo.

 

Svakojake gluposti, ujdurme i zavrzlame protutnjale su kačeći se o nas. Uporno i odlučno otresali smo jednu po jednu, onako kako su dolazile, rešeni da zadržimo mir i opušten život. Sve oko sebe prihvatamo kao izazov, kao mogućnost da pokažemo svoju sposobnost opstanka. Za nas je življenje pravi uspeh. Sve drugo, ma kako se vrednovalo, samo je kulisa života. Onaj koji doživi stotu nemerljivo je uspešniji od milijardera koji otegne papke u pedesetoj, na primer. Ja sam odlučio da svima popijem za pokoj i neću da dozvolim da me dripci ometu.

 

 

Kao gušter na suncu hvatam titraje zemlje i života okolo. Kroz suvu travu provlače se pauci, neka bubica se šeta po mojoj ruci razmičući dlačice. Gledam je dok ne digne krila i odleti. Naglo se budi život. Posle oštrih mrazeva sunce ugreva zemlju i kada nema vetra može u majici da se sedi. Dokle će tako i da li će Baba Marta da zaprži čorbu hladnoćom i snegom, videće  se. Doduše toga uvek bude, pa i aprilski mrazevi su česti i umeju voćarima da zagorčaju život i odnesu rod. Ali sada je ovako i treba poštovati ovu prijatnost.

 

Radnici na stovarištu špartaju i dovode u red lom izazvan noćašnjom olujom i kišom. Ja sam se do malopre natezao sa kučićima koji bi da lunjaju povučeni lepim vremenom. Poštujem njihovu potrebu, ali sve ima neku granicu, pa tako i oni ne mogu da vršljaju trnje kako im se prohte. Oni su čopor i skloni raspojasanosti, a ja sam vodja čopora i moram da ih držim. Pa tako, uz malo dranja i ljutnje kucovi prihvataju ograničenja. Sav život je ograničenje, na kraju ovde sam zbog njih, a bolje i nisu mogli da nadju. Sa mnom imaju i klopu i mazu i toplo i suvo i mogu na glavu da mi se penju, ali dizgini moraju.

 

Posle podne je opet dunulo i prsnulo nekoliko kapi dok je okolo pljuskalo. Tamo oko Morave mora da je bio potop, barem prema crnilu. I Kamenički vis i Malču je dobro zalila kiša. I na tu stranu je nebo bilo narogušeno. I dok je okolo proleće pokazivalo svoju lošu stranu nama je sunce pljusnulo toplinu. I sve je to trajalo ni pola sata, a onda je od Nišave pa prema brdima skočila duga. Odavno nisam video tako jasnu i široku dugu sa jarkim bojama oštro odvojenim. Jedan savršeni polukrug jedno deset minuta je stajao dok se polako nije istočio.

Noćas je vedro i Mesec sija ko tepsija. Nije pun, ima još do toga, ali sija baš kako treba. Ja sam radio sklekove i čekao da se Koko i Crni vrate iz njuvanja. Umeju oni da bazaju kroz čestar ne ajući za moje zvanje. Kada izgube interesovanje brzo se uvlače u „Švabicu“ i bacaju u krevet gde ih već izvaljen čeka čopor. Ja ću posle sa njima da se natežem za mesto. I mačke i kučke izmešani kao sardine hvataju sovu.

 

Ja sam samo budan i čekam da vatra dogori pa da ubacim još neko drvo. Toplo je ali nije na odmet da tako i ostane. Noći su pred zoru i dalje sveže a ja spavam nepokriven pa neću da mi bude neprijatno. Kažu ko se čuva…, a znam da niko neće umesto mene. Ovako sam sebi ugadjam, jer ko nije za sebe nije ni za drugoga.