TAJKUNOVANJE

 

PRIČE

 

1.

 

 

 

 

Brica je sedeo i svirao gitaru. Pili smo viski u kancelariji Tajkuna i pevušili. Radnici su radili okolo, a mi smo se, Brica i ja, razpištoljili i pravili čaprazdivan Tajkunu i sebi. Život je jedan, pa zašto da ne teramo kera. Baš nas zabole što drugi rintaju i  brinu brigu.

 

Dodjemo tako i poslovi Tajkuna počinju da mirišu na čovečnost.

 

Dečko, – kažem ja – krajnje je vreme došlo, bolje živ nego mrtav. Napolju je smak sveta. Džindžuve koliko ti duša hoće. Idem – nastavljam priču i proširujem je –  niz Pobedinu, i ne smem da gledam oko sebe. Samo me provociraju i seksualno uznemiravaju. Ne znaš da li su više obučene ili više svučene. Ubi se udarajući ga da se smiri, a on, džukela jedna, ripa ko amza.

 

Dečko – odgovara mi Tajkun – zabrinut sam za tebe. Ti bi nešto da staviš na katarku.

 

Na katarki lepršaju jedra – odgovaram u stihu – duša čezne za mladjana bedra.

 

Brica već napinje žice na gitari koja je uvek tu, spremna da nam svirne. Tajkun drži gitaru u kancelariji, pa  tako, kad ja svratim, pokušava da izvuče nešto muzike iz nje. Brica ume da svira, taman onoliko koliko mi umemo da pevamo. Pa kada se udesi da on svrati padne svirka i naše pevanje.

 

Dakle, Brica prebira žice i počinje sa – „Leti jeroplan od Niš preko brda…“

 

Devjčica donosi čaše i Tajkun nam naliva viski, ali gleda da sipa kao za pričest,  pare je dao za njega.

 

Dečko, troši da bi znao da imaš – govorim mu ja pokušavajući da istanjim tvrdu tajkunsku dušu.

 

Nije zgodno da nas služi tvrda srca. Može da svisne dok naliva što nikako ne bi valjalo. Brica i ja, nazdravljamo surovom životu i ispijamo. Tajkun samo lizne iz flaše, tek koliko da oseti ukus, vajkajući se da je na radnom mestu.

 

Brica pije polagano, valjda da mu duže traje, jer zna da Tajkun ne daje laka srca i često. Ja sam povukao pošten gutalj, pa odmah još jedan i gurnuo praznu čašu na sred stola, da se vidi. Znam Tajkuna sasvim dobro, pa hoću da mu prazna čaša bode oči

 

Brica drnda gitaru i traži neku svoju pesmu. Izvlači akorde iz naftalina. Negde je izmedju Živana Milića i Silvane Armenulić. Devojčica nam donosi kafu. Prvo nama, u velikim šoljama, pa onada služi Tajkuna. On pije iz manje šolje, čuva zdravlje.

 

Ko izmisli starost treba ga odmah ubiti. I to ne jednom – pominjem  dok se devojčica sklanja da nam ne napreže oči.

 

Samo tako – dodaje Brica kroz neki A mol , pa počinje.

 

„Šta će mi život bez tebe draga….“

 

Prihvatamo tiho, za svoju dušu.

 

„kad drugu ljubav ne želim da imam….“

 

Tajkun, se nešto snebiva, ne voli da peva dok mu drugi sviraju. Zabole nas „Belo Done“. Ako on neće, mi hoćemo.

Opuštamo se i dižemo glas. Neka se čuje. Da se zna da se ovde radi uz pesmu.

 

„…sanjam te, sanjam skoro svake noći….“

 

 

Prazne čaše na stolu vape da se napune, ali Tajkun ignoriše njihovu potrebu. Ja se uvaljujem u stolicu i ljuljam se. Hoću da dohvatim čašu ali vidim da je prazna pa je samo gurnem. Tajkun se na to trgne, uzima flašu i sipa meni i Brici. Ranije se stideo da nas nudi dok mu radnici rade. Neka rade, vreme je radno a oni nemaju druga posla, nego da rade za sebe i Tajkuna. Kako jednom reče Tajkun „da su pametniji on bi radio za njih, a ne oni za njega“. Slažem se. To se zove ekonomska prinuda. Oni nastavljaju da rade mi nastavljamo sa pesmom i praznimo čaše.

 

Ubi nas ova kriza.

 

„Cele noći lutam ulicama pustim Danka…. „

 

Onda se vraćamo se pesmama naše mladosti.

 

„…Oj kafano, moja tugo…“

 

Zvoni  mobilni, Brica prestaje da svira i dodaje gitaru Tajkunu, pa uzima da pretura po stolu tražeći telefon.  Tajkun hvata gitaru za gušu i počinje da je davi i razvlači žice i da krši prste, tražeći neki akord samo njemu znan. Brica se nateže na telefonu sa nekim oko nekih dugovanja od pamtiveka i traži te pare koje su mu potrebne kao leba.

 

Puste pare, teže se dobijaju nego džindžuva od snajke kad se prodaje za udaju. – prosipa Brica teške mudrosti tražeći olakšanje za besparicu.

 

Treba i meni da vratiš dvesta evra – naleže mu na kičmu Tajkun

 

Vraćam ti sigurno, ko stoj pa gledaj. Čim mi platiš za ono molovanje trista, ja tebi vraćam dvesta a sto ima da popijemo. Nema poštenije – ne da se Brica

 

Tajkun se mršti, nije mu pravo da mu se kresne u brk, ali pravi se lud i pušta da mu sve to prodje kroz uši. Vraća gitaru Brici da nastavi svirku. Imaju oni neke svoje muljavine koje se razvlače, pa je teško da se pohvataju sve njihove lagarije. Valjda ih to i vezuje. I svirka.

 

„Udavija se jedan nišlijski kalfa…“ – tera Brica  po nišlijski, to mu nekako  najviše prija.

 

Uz čašicu i kaficu sat ili dva vremena prolaze  komotno. Za Tajkuna rade radnici, za Bricu radi vreme, a ja se baš ne pretžem da radim.

 

Posle nekoliko pesama i čašca viskija dižem se. Idem kući. Tamo me čekaju kucovi i Lilja, a nekako je i vreme za ručak. I Brica koristi priliku, ima nekakve poslove, pa da ode dok se još seća šta treba da uradi. Tajkunu se ne ostaje u kancelariji, gladan je pa će i on da šmugne kući.

 

Odjednom se prazni kancelarija i svi se guramo prema vratima. Ja dobacujem neke gluposti devojčicama, Tajkun im daje uputstvo da je dostupan na telefonu, Brica im šalje „dovidjenja“ i već trupkamo niz stepenice. Sve je prošlo po onoj „ i vuk sit i koze na broju „. Nismo se omrsili, ali smo popili po neki viski i štetili Tajkunu.

 

Neka troši da zna da ima.

 

 

2.

Sedeli smo u „Kazandžijsko  sokače“, mezili i pili. Priča je počela

Kažem, ispiremo usta ženama. Pominjemo one stvarne i one lažne. Lažemo bezočno. Nismo sigurni koliko onaj drugi laže, jer kad se govori o ženama sve je moguće, pa je možda, tačno ono što drugi pričaju, a muška sujeta nam govori da je sve ispravno što nadmašuje onog drugog.

Slatke su kao šećer – ponavlja Tajkun kao papagaj

Jebu se kao štuke – dodaje bez prestanka Milomir

One od dvadeset su najbolje – upućuje Perislav  i ispija u svoje zdravlje

Dok ne rode još i vrede, posle toga su šerpe – zaključuje Milisav

Ovu moju više ne mogu ni da gledam – okreće temu kao čarapu Milomir

Ugojila se kao svinja i samo davi gugutke – slaže se Milisav

Obična džigerica – dodaje Tajkun svoju omiljenu konstataciju.

Znaju samo da legnu kao krave i ni da mrdnu – iznosi suštu istinu Milomir

Ma nikad nisu ništa znale ni umele, nego smo mi bili balavi i naivni.  – otvara dušu Perislav

Kako da ti se digne?  Samo gledaš neko salo kako se trese. Kao odrana  krmača – preko čaše ubacuje Milisav i ispija do kraja da spere utisak koji izazivaju njegove reči.

Ni porno filmovi ne mogu da mi pomognu. Pored nje ne mogu da se uzbudim pa da mi čopor džindžuva udje u sobu – nastavlja Perislav sa jadanjem.

Samo trtljaju da imamo odraslu decu i ne daju – uleće Tajkun sa uobičajenim izgovorom domaćica.

Kakvu decu, majku im njinu. Kući se ne svrću od kurvanja. Mladost mi prodje dok sam ih dvorio, a sad samo traže pare da ih stucaju sa kojekavim mamlazima – otima od srca Milomiru.

Isto ti je i sa muškima. Svi sisaju do krvi, bezdušno -pominje Perislav.

Kad reče pare, ovim mojima nikad dosta. – podržava ga Tajkun – a samo mi govore da ne znam ništa i da sam budala.

Da si im više jebao mater ne bi to mislili – zaključje  Milisav

Pa o tome je i reč – upada Milomir – ne diže mu se na krmaču. Ništa bez mladjanih džindžuva.

Jao, bato, gledaj šta ide ovamo, slatko da umreš na nju – pada u zanos Perislav.

Svi se okreću i gledaju plugolu trojku kako jezdi pokazujući sve što ima. Svesne štektanja izgladnelih džukaca okolo, idu polako, dok se okolini migolje crvi.

Što ti je žvot, nabiješ godine i niko ni da te pogleda – shvata Perislav da džidžuve prodjoše, a njemu crv ni da mrdne

Šta, misliš, što su prošle ovde, samo da nas zajebavaju. znaju one da će oči da nam iskoče, i ništa više – vajka se Milomir.

Ko izmisli starost da mu majku majčinu – nervira se Milisav

Smiri strasti, Milisave, svakoj ovoj što je prošla na dupetu visi cena  koju ti nećeš da platiš – objašnjava Milomir

Kad ti se to okači na budjelar, bato moj, ode firma na doboš –

 

 

 

Brica je sedeo i svirao gitaru. Pili smo viski u kancelariji Tajkuna i pevušili. Radnici su radili okolo, a mi smo se, Brica i ja, razpištoljili i pravili čaprazdivan Tajkunu i sebi. Život je jedan, pa zašto da ne teramo kera. Baš nas zabole što drugi rintaju i  brinu brigu.

 

Dodjemo tako i poslovi Tajkuna počinju da mirišu na čovečnost.

 

Dečko, – kažem ja – krajnje je vreme došlo, bolje živ nego mrtav. Napolju je smak sveta. Džindžuve koliko ti duša hoće. Idem – nastavljam priču i proširujem je –  niz Pobedinu, i ne smem da gledam oko sebe. Samo me provociraju i seksualno uznemiravaju. Ne znaš da li su više obučene ili više svučene. Ubi se udarajući ga da se smiri, a on, džukela jedna, ripa ko amza.

 

Dečko – odgovara mi Tajkun – zabrinut sam za tebe. Ti bi nešto da staviš na katarku.

 

Na katarki lepršaju jedra – odgovaram u stihu – duša čezne za mladjana bedra.

 

Brica već napinje žice na gitari koja je uvek tu, spremna da nam svirne. Tajkun drži gitaru u kancelariji, pa  tako, kad ja svratim, pokušava da izvuče nešto muzike iz nje. Brica ume da svira, taman onoliko koliko mi umemo da pevamo. Pa kada se udesi da on svrati padne svirka i naše pevanje.

 

Dakle, Brica prebira žice i počinje sa – „Leti jeroplan od Niš preko brda…“

 

Devjčica donosi čaše i Tajkun nam naliva viski, ali gleda da sipa kao za pričest,  pare je dao za njega.

 

Dečko, troši da bi znao da imaš – govorim mu ja pokušavajući da istanjim tvrdu tajkunsku dušu.

 

Nije zgodno da nas služi tvrda srca. Može da svisne dok naliva što nikako ne bi valjalo. Brica i ja, nazdravljamo surovom životu i ispijamo. Tajkun samo lizne iz flaše, tek koliko da oseti ukus, vajkajući se da je na radnom mestu.

 

Brica pije polagano, valjda da mu duže traje, jer zna da Tajkun ne daje laka srca i često. Ja sam povukao pošten gutalj, pa odmah još jedan i gurnuo praznu čašu na sred stola, da se vidi. Znam Tajkuna sasvim dobro, pa hoću da mu prazna čaša bode oči

 

Brica drnda gitaru i traži neku svoju pesmu. Izvlači akorde iz naftalina. Negde je izmedju Živana Milića i Silvane Armenulić. Devojčica nam donosi kafu. Prvo nama, u velikim šoljama, pa onada služi Tajkuna. On pije iz manje šolje, čuva zdravlje.

 

Ko izmisli starost treba ga odmah ubiti. I to ne jednom – pominjem  dok se devojčica sklanja da nam ne napreže oči.

 

Samo tako – dodaje Brica kroz neki A mol , pa počinje.

 

„Šta će mi život bez tebe draga….“

 

Prihvatamo tiho, za svoju dušu.

 

„kad drugu ljubav ne želim da imam….“

 

Tajkun, se nešto snebiva, ne voli da peva dok mu drugi sviraju. Zabole nas „Belo Done“. Ako on neće, mi hoćemo.

Opuštamo se i dižemo glas. Neka se čuje. Da se zna da se ovde radi uz pesmu.

 

„…sanjam te, sanjam skoro svake noći….“

 

 

Prazne čaše na stolu vape da se napune, ali Tajkun ignoriše njihovu potrebu. Ja se uvaljujem u stolicu i ljuljam se. Hoću da dohvatim čašu ali vidim da je prazna pa je samo gurnem. Tajkun se na to trgne, uzima flašu i sipa meni i Brici. Ranije se stideo da nas nudi dok mu radnici rade. Neka rade, vreme je radno a oni nemaju druga posla, nego da rade za sebe i Tajkuna. Kako jednom reče Tajkun „da su pametniji on bi radio za njih, a ne oni za njega“. Slažem se. To se zove ekonomska prinuda. Oni nastavljaju da rade mi nastavljamo sa pesmom i praznimo čaše.

 

Ubi nas ova kriza.

 

„Cele noći lutam ulicama pustim Danka…. „

 

Onda se vraćamo se pesmama naše mladosti.

 

„…Oj kafano, moja tugo…“

 

Zvoni  mobilni, Brica prestaje da svira i dodaje gitaru Tajkunu, pa uzima da pretura po stolu tražeći telefon.  Tajkun hvata gitaru za gušu i počinje da je davi i razvlači žice i da krši prste, tražeći neki akord samo njemu znan. Brica se nateže na telefonu sa nekim oko nekih dugovanja od pamtiveka i traži te pare koje su mu potrebne kao leba.

 

Puste pare, teže se dobijaju nego džindžuva od snajke kad se prodaje za udaju. – prosipa Brica teške mudrosti tražeći olakšanje za besparicu.

 

Treba i meni da vratiš dvesta evra – naleže mu na kičmu Tajkun

 

Vraćam ti sigurno, ko stoj pa gledaj. Čim mi platiš za ono molovanje trista, ja tebi vraćam dvesta a sto ima da popijemo. Nema poštenije – ne da se Brica

 

Tajkun se mršti, nije mu pravo da mu se kresne u brk, ali pravi se lud i pušta da mu sve to prodje kroz uši. Vraća gitaru Brici da nastavi svirku. Imaju oni neke svoje muljavine koje se razvlače, pa je teško da se pohvataju sve njihove lagarije. Valjda ih to i vezuje. I svirka.

 

„Udavija se jedan nišlijski kalfa…“ – tera Brica  po nišlijski, to mu nekako  najviše prija.

 

Uz čašicu i kaficu sat ili dva vremena prolaze  komotno. Za Tajkuna rade radnici, za Bricu radi vreme, a ja se baš ne pretžem da radim.

 

Posle nekoliko pesama i čašca viskija dižem se. Idem kući. Tamo me čekaju kucovi i Lilja, a nekako je i vreme za ručak. I Brica koristi priliku, ima nekakve poslove, pa da ode dok se još seća šta treba da uradi. Tajkunu se ne ostaje u kancelariji, gladan je pa će i on da šmugne kući.

 

Odjednom se prazni kancelarija i svi se guramo prema vratima. Ja dobacujem neke gluposti devojčicama, Tajkun im daje uputstvo da je dostupan na telefonu, Brica im šalje „dovidjenja“ i već trupkamo niz stepenice. Sve je prošlo po onoj „ i vuk sit i koze na broju „. Nismo se omrsili, ali smo popili po neki viski i štetili Tajkunu.

 

Neka troši da zna da ima.

Tajkun  proširuje Milomirov zaključak .

Tačno je to. Kad takva dovati sisu, krava odmah lipsuje. Nego da gledamo od čega živimo. Dete, ponovi turu – vraća se u stvarnost Perislav

 

3.

 

Slatka je kao šećer – govorio je

Ja sam natenane srkao kafu i slušao ga. Kafa je bila baš kako treba. Jaka, i sa puno mleka u prahu. To mleko daje, za moj račun, pravi ukus „Nes“ kafi.

Slatka je kao šećer – opet je rekao

Preteruje, ali ukusi su ti koji odlučuju. Mlada je, pa je to dovoljno da bude slatka. Govorio bi on do u beskraj kako je ona slatka kao šećer, ali sva vrata su bila otvorena i bojao se da ga radnici ne čuju. Ta slatka mala kao šećer radi za njega i on može samo da balavi od muke i da ponavlja do sutra  kako je i koliko je slatka.

Ja ne mogu – nastavlja da govori o slatkoj maloj, samo, sad unapredjuje priču – ali ti možeš.

Govori sasvim tiho i stavlja prst na usta –  ja treba da ćutim o tome. Ako je on zabalavio računa da i ja moram. Devojče ko devojče, mlado i sočno, samo puna je čaršija mladih i sočnih devojčica.

Ako će to da pomogne firmi žrtvovaću se – prihvatam izazov, koliko da ga skinem sa slatke  male.

Jedva je čekao da kažem pravu reč, pa vadi savete iz levog i desnog džepa. Kao i svi koji se tim poslom bave administrativno analizira moju situaciju i daje predloge kako da predjem sa reči na dela. Uči me šta i kako i gde da odradim. Neću da davim gugutke, pa skraćujem njegovu priču na osnovno.

Dovedeš je u stan i ponudiš vinom. Neka popije, čašu, dve, onda je pustiš da se sama svuče i posle radiš šta hoćeš. Kad završiš posao daš joj neki dinar, sve vole pare, i pustiš je kući.

Hvala Tajkunu, ne bi znao da nije tebe – kažem

Ne pričaj nikome šta si radio, ni meni – daje poslednja uputstva.

Ja sam naučen i sad mi ostaje da savijem kičmu i da odrmbačim posao. Pametni se izvuku sa teorijom a budalama ostaje praksa.

Tako ja, glup, moram da najebem umesto njega pametnog. On će sa ženom da gleda  kako pčelice beru med, a ja ću da berem bostan.

Devojčica ne zna u kojim smo mukama i ja i ona i sa osmehom donosi čašu za viski. Ja pijem, on gleda. On je gazda firme i neće da ugrozi autoritet pijenjem svoga viskija u svojoj firmi, dok sedi u  svojoj fotelji za svojim stolom u svojoj kancelariji. Devojčica ulazi ponovo i donosi čašu vode. On se zasladjuje šećernom vodicom i gledanjem, a ja viskijem. Pošteno, svakom prema zasluzi.

Danima dolazim na kafu. Danima slušam predavanja. Ako sve odradim kako treba, i na vreme, dobiću ono šta dobijaju dobri djaci, ako ne moraću da ponavljam.

Tajkun ima sigurne informacije iz pouzdanih izvora koje govore da mladjane devojčice vole starije dečake jer ovi ćute i ne hvale se. Mada mi jedan pre neki dan reče: „Kakva je to švalerka kada niko ne zna za nju“.

Ja samo znam da svi vole da pričaju o tome i da usta ne zatvaraju. Dečaci i devojčice i mladi i stari razglabaju o tome sav bogovetni dan. Slušam u prolazu. Čim vidiš dve, dvoje, dvojicu, sigurno raspredaju ko, koga, kada, kako, gde i zašto.  To ispiranje usta u ovom svetu marketinga je džaba reklama. Obrću se na svakom ćošku, mada je Zemlja okrugla.

Tako, vozimo se da obidjemo kucove na njegovom stovarištu o kojima ja vodim brigu, pa po običaju, pominjemo mladjanice koje šetaju ulicama. Osnovno pitanje je kako se snalaze bez dečaka i koliko pate kada ih nema. Sav u brizi za sudbinu mladjanih devojčica, počinje priču o tome kako su se njegovi drugari i on snalazili.

U stara, dobra, vremena, kada je počinjao studije,  sve što je vredno pomena dešavalo se preko leta, na moru. Uvek su to bile Beogradjanke ili Čehinje, Poljakinje, možda Nemice.

Ove iz priče, su sobarice u nekom hotelu u nekom mestu na crnorskom primorju. Negde oko ponoći, tako uvek počinju te priče, sobarice se kupaju gole posle napornog dana, da se oslobode znoja i potrebe za dečacima.

Plaža pršti od kikotanja i dahtanja, pesak i kamenčići se kovitlaju, a školjkice se zavlače u guzu.

Svršavali smo u vazduhu pre nego smo i nanjušili džindžuvu – govori

Teško je uzdržavati se do ponoći – kažem – Sigurno su vam jaja bila kao lopte za plažu.

Odlazili smo na more da se najebemo. Ovde su se sve izmotavale. Nisi smeo ni da pomisliš. Sve su bile fine, a na moru su davale svakakvim dripcima. Što je veća baraba to je drndao bolju džindžuvu – nastavljao je Tajkun da melje – Onaj palestinac što mi je prodavao cveće – pominje jednu fazu u njegovom pretvaranju od radnog čoveka u Tajkuna –  plaćao je jednoj profesorici engleskog iz gimnazije, letovanje  u Egiptu, da se drnda sa Arapima. Takve su ti ove naše. Samo da je iz belog sveta, pa nije važno ko je i kakav je.

Dečko – kažem mu ja – ništa bez čvrste valute. Nema više vidju mesec, vidju zvezde, skidaj gaće. Plati pa klati.

He, he – smeška se – znaš ti koliki sam ja srebroljubac, nema šanse da gurnem  ruku u džep.

Ako ne gurneš ruku u džep, nećeš ni da zavučeš ni da butneš. Džabe možeš samo onu što prodaje mastilo za štampače – čačkam ga, mada znam da beži od  nje kao djavo od krsta. Ona ga hoće samo zbog firme, da se zakači na sisu pa da sisa natenane.

Tako uz prisan razgovor vozimo do stovarišta, ja obidjem kucove, dam im po komad hleba  i ostavim ih da čuvaju. Onda nazad u čaršiju.  Džindžuve hrle negde i usput telefonima ugovaraju susrete. Mi, teramo istu priču nanovo. Niko nas ne gleda i ne sluša, za džindžuve ne postojimo. Takve su nam godine.

Ko izmisli starost, glavu bi mu stucao – odvaljujem sa srca golu istinu i tugu pregolemu.

 

4.

Kad svršim ne mogu više očima da je gledam – priča  Svetislav – ona baš tad hoće da se mazi, pa se privija uz mene. Moram da je odgurnem i odmah odlazim u kupatilo. Nije mi jasno šta još hoće. Dobila je i dosta je.

Hoće da te veže, da ne možeš da mrdneš. Sve su one iste – proširuje informaciju Tajkun.

Meni džindžuva, njoj makita, i to je to. Prosta razmena dobara – objašnjava Svetislav kako doživljava svoju ljubljenu – daš, dam. Nema tu neke filozofije.

To ti misliš, a šta ona ima u glavi, to ni dragi bog ne zna – opet će Tajkun kao znalac teorije.

Nisam ja ovca, ne dam ništa drugo. Kad idem kod nje novčanik i mobilni zaključam u tašni. Muljo, ako počneš da daješ, nikad kraja – dokazuje Svetislav da nije ovca – znaš onog Jocimira, što ima onu radnju za slike gore na uglu, e taj. Ima jednu što radi kod njega. Pazi sad, nameračio se da je drnda. Oće i ona, ali traži kintu. Kao da joj pozajmi na neko vreme. Jocimiru pao mrak na oči i pristaje na sve, samo da drnda.

Spremi se Jocimir, ode u apoteku  čak u Duvanište, da ga ne poznaju, i kupi  vijagru. Drmne ti on nju i računa ima da je omanda po propisu. Ova ga ispali i ne dodje. On poludi. I šta, dovati ženu pa je rasturi. Ova se čudi odakle premija, a on psuje u sebi jer se ispucao na ženi.  Žena može da se napali i da traži da on to ponavlja kad joj se prohte.

Mogao je da najebe kao žuti – zaključuje Tajkun

Šanse uvek postoje. I dalje balavi za onom – podvlači Svetislav i okreće temu – a, ti,  ništa ne diraš po firmi. Kolko vidim, gomila džindžuva radi za tebe.

Tiše, mogu da čuju – trza  se Tajkun i odmah zatvara vrata – morao bi odmah da se obesim. To ne pominji.

Dobro priča Dragomir da bežiš od džindžuva – opet će Svetislav – reče da ti je nabacivao jednu iz toplane, a ti ništa.

Dragomir samo laprda jezikom  – brani se Tajkun –  tu drndoše ko stigne, pa ne moram da budem jedan od mnogih. A on će prvi da rastrubi po čaršiji da sam je drbndao. Šta će mi kurva.

Pa šta, da nema kurvi ne bi ni drndali. One druge ne daju – iznosi suvu istinu Svetislav – da nećeš, možda, neku studentkinju?

Samo srednjoškoljke vrede kaže Tajkun – džindžuvica ko girica.

Oho, za to, bato, moraš dobro da gurneš ruku u džep – govori iskustvo iz Svetislava – posle tri noću, u kafiću, možeš da pokupiš mladjanu džindžuvicu. Koju god hoćeš. Strpaš u auto, odrndaš i šutneš kući. To ti je najevtinija varijanta.

E, e, ja već u devet sklapam oči – vajka se Tajkun

Onda ti ostaje žena kad je ne boli glava, ili kad nije turska serija na televiziji, ako ti se digne – zaključuje Svetislav – ali  sa ženom se to ne računa.

Slatke su kao šećer kad ih vidiš na ulici – uvek okreće na šećer Tajkun, kao papagaj.

Ako ne lizneš ne možeš da znaš dal’ je slatko ili je gorko – duva se Svetislav jer misli da je Tajkun ovčetina koja samo trtlja – to ti dodje kao bure govana sa medom odozgo. Ako lizneš malo dublje znaš šta ti je u ustima.

5.

Dečko, bil bi došao na jedno kafe – zove me Tajkun da se dokotrljam  kod njega u biro na kafu.

Kaži devojčici da stavi vodu na vatru – slažem se sa pozivom. To je jedno dva minuta od mene, ako ne stojim                 na semaforu.

Dan je baš kako treba i devojčice studentice, seljančice iz provincije, iz ruralne okoline i slamova, razmilele su se čaršijom i razgolitile po propisu. Neke liče na nešto, a nekima nedostaje dobro ogledalo i mnogo ukusa. Utegnute u farmerke i helanke ispod kojih pretesne gaćice prave falte, dok im se preko pojasa  razlivaju viškovi kože sa dobrim podkožnom naslagama i mame poglede svakojakih tipova.

Komentari se slivaju ulicom. Od želja, preko gadjenja  do ljubomore. I devojčice i dečaci ispiru usta, i bakice i dekice i očevi porodica i mame koje su završile poslove oko porodice, i one koje daju i one kojima paučina visi do zemlje.

Stojim na semaforu. Tu mi prolazi vreme ali ne uzalud, jer gledam stomačiće sa tetovažama i pupčiće sa perlicama. Milina božja, ko voli. Ko ne voli može da se krsti ili da balavi od muke. Šta ko voli, nek izvoli.

Pali se zeleno za pešake i bulumenta juriša.

Prolazim kroz red koji visi ispred bankomata, obilazim jato malih prosjaka i penjem se uz stepenice vučen mirisom kafe i izgledom devojčice koja je gotovi.

Na trećem spratu prva vrata desno. Ulazim i delim osmehe i pozdrave.

Gde si mečače – pozdravlja me Tajkun – šta radiš

Ono šta hoću – kažem

Bil bi popio jedno kafe – pita

Koliko znam zvao si me na kafu i osmeh tvoje devojčice – kažem mu ljubazno

Ne preteruj – vraća mi ozbiljno

Voli on da jede rotkve strugane, ali kako mi nije interes da mu pomenem drage osobe, dozvoljavam da mi neke njegove reči protrče od jednog uva do drugog, bez zadržavanja na lokalnim stanicama.

Šta ima novo dole – pita odmah i seda da zvera u računar.

Otkud da znam šta ima novog na ulici. Ne visim po ceo dan dole da bi pratio promene, ali znam šta hoće da mu kažem. Valjda je to neki ritual. On pita tek da nešto kaže, ja odgovaram da bi se nešto reklo.

Dečko, smak sveta se bliži. Džindžuve su sve bolje i sve manje obučene, a mi smo sve stariji, a one nas ne primećuju – kažem suvu istinu

Dečko – kaže mi on – makita ti je zardjala

Ima i toga – slažem se – Ali, šta je makita kriva kad džidžuve gledaju kroz mene.

Nejebica te uhvatila – kaže mi on nasladjujući se

Pogana je ona, kad te uhvati ne pušta lako – prihvatam ponudjenu igru – ti znaš kako se ja lečim od te boljke. Džigerica i vino. Verovatno tebe drži odavno, čim znaš simptome.

Dečko, drmni jedan pelinkovac – beži od teme koju je sam nametnuo. Znam da bi drndao i bušnu tarabu kad bi mogao. Ali, mrtvu glavu ne diže iz groba…

Sam donosi čašu da ne bi zvao devojčicu. Misli da mi napakosti. Uzima flašu i sipa samo meni.

Šta je, bojkotuješ sebe ili štediš – pokušavam da mu jedem džigericu

Ana, donesi još jednu čašu – peca se na udicu i još zove devojčicu koju je malopre štedeo.

Devojčica ulazi sa čašom i ja joj se smeškam, ona se smeška meni i to je sve. Ispijamo. Devojče ulazi ponovo sa kafom. Ponovo osmesi. Tajkun bi je pojeo, ali ne sme da zine.

Pijemo kafu. On zeva u računar i proučava viceve koje mu šalju drugari. Monotono i glupo trošenje vremena. Ne njegovog. Dok je on zadubljen u visoku tehnologiju radnici mu pečale lovu. Vataš zjale i bogatiš se. To treba patentirati.

Zerbišen tehnologija.

6.

 

 

Komandno mesto jednog tajkuna pršti od posla. Devojčice ulazi i izlaze, prinose i odnose gomile hartije. Tajkun potpisuje jedno pa drugo, telefoni vape.

Mečače – to dolazi od tepanja ‘dečko-mečko – sedi ovde i popij jedno kafe – ostavlja hartije i pozive na stranu – Devojčice, imamo gosta , pitaj ga šta hoće.

Devojčica baca pogled na mene, ja bacam pogled na devojčicu i odmah mi padaju na pamet stihovi Djure Jakšića – Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži –  to nema veze sa Devojčicom, samo se setih Djure.

Ona zna šta ja volim, ali može samo kafom da me usluži i odlazi da mi donese jednu veliku.

Mečače, – nastavlja tajkun – Idemo na ćevape. Sad ću da pozovem Moje Plavo Oko, a ona će da vikne Sojčicu Devojčicu i da se nadjemo u Kazandžisko.

Obavezno, bez Sojčice da ne dolazi – slažem se ja dok čekam da me Devojčica usluži.

Ulazi devojčica i donosi mi kafu na tacni i osmeh umesto ratluka.

Da otvorite ovde kafanu, pa bog da vas vidi – dajem pametan predlog

Pomakni se s mesta – sujeverno dobacuje tajkun

Ne moraš kafanu, ako nećeš – povlačim se – devojčica dobro služi pa je šteta da joj ide talenat u vetar.

Neću o tome više da slušam. Ajde popi kafu pa da idemo – tajkun se rita jer voli da sluša samo sebe i da svoje ideje smatra savršenim.

Kafa nije rakija pa da je sručim u gušu – hoću da pijem natenane i da uživam – Kafa se srče, dečko moj.

Tajkun uzima telefon i kuca neku poruku, pa kuca neku drugu, pa čita odgovor na prvu, pa opet kuca. Taman da ja popijem kafu kao čovek

E sad možemo – kažem

Jesi drkadžija – obraća mi se tajkun i oblači jaknu.

Što drkadžija, neću sebi da narušavam imunitet žurbom  – kažem krajnje opušteno

Izlazimo iz tvrdjave poslovanja i žurbe. Odlazimo da se zevzečimo i trošimo, bez žurbe.

Ako me neko traži, dostupan sam na mobilni – Tajkun daje poslednja uputstva za slučaj krajnje nužde.

‘Kod Tajka’ nas čeka postavljen sto i muško dete da nas služi. On ne drži džidžuvice kelnerice, tako da nam ostaju samo šetačice i pozvane devojčice.

Taman smo oprali grlo pivom, i zaustili da properemo jezike Plavim Okom i Sojkom Lepojkom, kad, eto ti, ulaze one. Mora da su negde stajale sakrivene i čekale da se mi smestimo, ali, da ne zinemo ništa bez njih.

Plavo Oko Moje – topi se Tajkun kao sladoled – sedi ovde do mene, srce mi za tobom vene.

Pa,neću valjda, da te pustim nekoj drugoj – Plavo Oko pruža jezik vatreno i odlučno pa seda uz tajkuna.

Sojčica dobija mene, sa Tajkunom može samo da se gleda. Dosta joj je, ipak je ovo javno mesto.

Tajkun hoće da naruči ždranje i zove kelnera. Džindžuve se femkaju, te im je ovo, te ono, ali na kraju pristaju na sve. Glupo je da se nama prodaju kad znamo zašto su došle. Čudim se zašto se femkaju, kad svi hoće da se češaju jedni o druge. Tajkum bi da ih počeša, a one da se očešaju. Prosto ko’ pasulj i jasno kao dan. Ja im dodjem kao levo smetalo. Zato sam valjda i pozvan, da kvarim igru.

A igra počinje nevino i naivno.

Kada ću da dobijem kućicu za ptičice – traži Plavo Oko nešto što je Tajkun obećao nekad.

Eto, Ladolež će da ti napravi – uvaljuje meni svoje obećanje – on ima vremena

Dečko – vraćam loptu u igru – ona hoće tvoj ručni rad, a ne moj.

Ti ćeš to bolje da uradiš – ne da se on -vidiš da sam zauzet.

Ne pada mi na pamet da joj bilo šta radim, ali da se ne natežemo prećutkujem i ispijam ‘stari pramen’.

Plavo Oko nastavlja da guguče i davi Tajkuna novim prohtevima, a ovaj ugušen mirisom njene želje pristaje da joj odradi.

Sojkica se pući ljubomorna jer i ona ima svoje potrebe, ali, shvata da Plavo Oko ima prednost pa pušta da ona prva svrši. I dok nam kelner donosi ždranje, Sojkica se okreće meni, i sa autoritetom džindžuve od upotrbe, pokušava da sazna koliku vajdu može da izvuče od mene.

Tajkun je već napričao svašta o meni tako da Sojčicu interesuju samo detalji. Ono što čuj ne govori joj da tu ima leba za nju, pa se posvećuje jelu. Jedem i ja. Pa valjda sam pozvan na ždranje. Cela situacija je „smuti pa prospi“, i pitam se kog djavola tražim ovde i  šta dobija Takun dok ih hrani i poji, kad sigurno neće da mrči.

Kako su došle, devojčice na prepad odoše. Čeka ih kraj radnog vremena, pa moraju nazad.

Dečko, da popijemo mi još po jedno pivo – pedlaže Tajkun da bi se pribrao od iscrpljujuće onanije.

Teško može ovo da se spere samo jednim pivom – prihvatam ponudu – Dečko moj, kome se ove zakače na sisu…

Kako bi ovu Sojku – počinje tajkun

Kako bi ta Sojka tebe, dečko moj, more, kako bi tek tvoju firmu – kažem pon zlobe

Tu si u pravu – slaže se – ali je dobra iako je džigerica

Ako je džigerica nije tvoj fah – kažem – drži se ti srednjoškoljki.

Tajkun voli da zeva u mladjane devojčice i da fantazira jer te su fantazije besplatne, a on je stari srebroljubac.

Korzo devojčica, svake fele i uzrasta, teče bez prestanka. Neke idu na jednu stranu, druge obrnuto, pa se posle nekog vremena vrate. Primećujemo ista dupeta kako melju kroz „kazandžijsko sokače“. Onda mi bajemo prizivajući želje.

Kako li se snalaze ovolike džindžuve – uzdiše Tajkun.

Ne snalaze se. Pate se – smirujem Tajkuna.

Misliš – pokušava da razume – Ako, ako, neka se pate kada ne daju.

Dečko moj, pogledaj kolika je navalica. Svaka juri sisu da se zakači. Kome se to prilepi odmah neka se veša, da ne lipsava polako – kažem Tajkunu.

Da pijemo još ili da idemo –  Tajkun pokušava da se trgne od fantazija i vrati u stvarnost.

Ako se zapijemo ima da se zajebemo, a to može da košta. Da obrnemo nazad dok nam je lepo – kažem iskusno – Na kraju krajeva moram kucove da izvedem, a oni ne mogu da čekaju.

7.

…otopiću ti led sa usana… – pevali smo. Žica je svirao na gitari, a mi smo, Tajkun i ja pokušavali da pevamo. Svako od nas je hvatao neku svoju ariju, prema sećanju. Nije to ličilo ni na šta, ali mi smo pevali i nismo marili za tudje mišljenje.

Nastupali smo u kancelariji Tajkuna i jedini koji su nas slušali su njegovi radnici, samo oni nisu smeli da pisnu o našem pevanju jer njihov posao nije da kritikuju pevanje i sviranje Gazde Tajkuna, nego da zaradjuju za sebe i za njega.

Dakle, radnici su crnčili, a mi smo pevali, svirali, pili i mezili.

Krajnje je vreme došlo, bolje živ, nego mrtav –  istresao sam najveću životnu istinu, pa drmnuo čašu solidnog crnjaka dobijenog ko zna od koga, jer istine treba zalivati da bi se množile i  rasle.

Nema šta, život je stvarno surov, a  Srem je stvarno ravan, a nas je to toliko ganulo da smo pljunuli na život i zapevali.

…šta će mi život bez tebe draga… – onda smo naboli po parče vešalice na viljušku i okrenuli još po jednu čašu vina.

Nismo pevali glasno. U pola glasa, gospodski, za dušu. Kako da se izdrže toliki sati gazdovanja svakoga bogovetnog dana bez malog opuštanja. S vremena na vreme dolazimo Gazda Tajkunu, da mu dignemo moral i da ga bućnemo, makar za kratko, u svet života, da može izmedju naših dolazaka da se priseća kako je kad si običan čovek i možeš da se raduješ.

…vrisak žena sa kolena… – Tajkun je zatvorio vrata.

…adio sole mio, adio ljubavi… – malo smo digli glas ohrabreni odvajanjem rada od zabave. To je bio pravi potez jednog Gazde. Šta imaju radnici da pilje u usta svome poslodavcu. Treba da se zna  ko pije, a ko plaća.

Dečko – skrenuo sam pažnju  Tajkunu – ovo vino ti nije kako treba. Trajnost mu nije naročita.

Drugi put kad uzimaš – naglasio je Žica – gledaj da ga ima dovoljno.

Toliko mi čovek dao –  pokušao je da se izvadi Tajkun ali je upao u brljotinu, a mi smo saznali da nije gurnuo ruku u džep, nego časti tudjim. To smo mu zarezali u raboš i jurnuli na kikiriki puštajući da njegovo pravdanje ode niz vodu. Onda smo sručili ostatak vina u sebe i krenuli sa pesmom.

…Cele noći lutam ulicama pustim… – vadimo iz naftalina neka gorka sećanja.

Svojevremeno se dosta pilo uz Tomu Zdravkovića. Tamo, u neko vreme, družio sam se sa jednim koji je umeo da pije a za Tomu je govorio da je Moris Ravel. Taj je baš bio dobar na čaši. Pio sam i ja, ali on je mogao da okrene tri na moju jednu. Baš smo obilato pili, dok ga nije moja žena oterala. Rekla mu je – Iš –  i tako smo prekinuli. Ovo što ovde radimo je igrarija. Šta je kilo, dva, vina na tri momka.

…šta bi dao da si na mom mestu… – uzima Tajkun gitaru i pokušava da nam uvali svoje brige.

Muljo, drži se ti svog mesta – odvaljuje mu Žica – mi će se mučimo tamo gde smo.

Ubode ga ko prstom u oko – podržavam Žicu – neka pije mučenicu da se ne muči.

…a ja bi srce poklanjao svima… – okreće pesmu Tajkun, ali ne izdržava  i prelazi na – …imao sam prošlost bajnu…

Sada će da pominje neke lažne džindžuve koje su se zbrčkale i istrulele –  ubacujem se.

…rekla je doći će dok pobode koćiće i polupa lončiće… – raspalio je Žica

…i srušiše se lepi snovi moji… – na kraju se slaže Tajkun i vraća se u stvarnost otvarajući flašu vina koju je doneo Žica.

Tako dečko, nećeš valjda da je čuvaš za druge – podržava Žica ispravan postupak Tajkuna

Živ nam bio i veliki ti poraso – u glas nazdravljamo ispravnom potezu

Nije ovo vino kao ono od malopre, ali kako da pevamo na suvo i prazno grlo.

…jesen dodje rana, vinogradi zreli… –  raspištoljili smo se već dobro zagrejani.

Dolazi i kraj radnog vremena za arbajtere po birou i oni polako odlaze kući. Ja tražim još jednu kafu čef mi je da vidim Devojčicu, Žica  ima isti čef i Tajkunu ne ostaje ništa nego da je zadrži da nam zakuva. Dok se ona maje oko kafe mi nastavljamo.

…da obidje šljive ranke i mlade seljanke… – dolazi kafa, ali koga briga za kafu kad nam je devojče u očima.

Žica je fini dečko i otac porodice pa se  samo zahvaljuje na kafi. Mene baš briga za njihovu malaksalost na lepotu i mladost i žderem devojče sa oba oka. Ona to vidi i baca mi osmeh od kilo. Tajkun puca od muke i izbacuje je. Pokvaren kao mućak, ostavlja nas da se sami mučimo sa mučenicom.

8.

 

Skupljali smo se na stepenicama. Mnogi su tu zakazivali sastanke. Jednostavno, to je bilo u centru. Preko puta je bila – Hipi dolina. Tu se skupljaju svi koji misle da vrede. Sve to stoji i danas, ali je sada neko drugo vreme i neki drugi klinci.

Dakle, Mućak, Vaška, Ja i Klipan, tu smo dreždali i ždrakali. Nemamo kinte ni za lek, pa samo džonjamo na stepenicama, zveramo i trtljamo budalaštine. Džindžuve se muvaju dole a mi svakoj koja prodje nalazimo manu. To nam je sva zabava. Te ima tanke noge, te joj veliko dupe, pa ona nema sise, a onoj su velike, ona ima krive noge, velike noge, različite noge, i tako celo veče. Posle odemo kući i drkamo do besvesti.

Šta me briga kakve noge ima, i da li joj je debelo dupe. Samo da je mlada – istresao je Tajkun potrebu i svoju žal za mladost – gledaj onu, ide i zvera u izlog da vidi dali joj dupe dobro stoji. Evo pogledaj, vidiš, i ova druga isto zeva u izlog i meri dupe. Zašta im služi to dupe?

A, bre, Tajkunu, zabole me što zevaju u izloge i mere svoje  guzice – muka mi je što ostare a pamet ne dobi. I sad nalazi manu džindžuvama – nije dobro to što ne zijaju u mene. Ja sam najvažnija stvar na svetu.

Čekali smo leto da na moru nešto uhvatimo – nastavljao je Tajkun svoju priču.

Ume on tako. Kad počne, tera do kratkih pantalona i onog vremena kad su ga čuvali baba i deda, pa se vraća nazad. Ja ga slušam, jer nemam drugog izbora. Mogu nešto da kažem, ali  to samo protrči pored njega i jedino može da mu da priliku za neku novu priču iz puste mladosti.

Stalno smo odlazili u Buljarice, to nam je bilo najbliže. Kintu smo imali taman da izdržimo  deset, dvanaest dana i onda nazad. – kad počne da melje tera do kraja.

Sada u priču ulaze neke džindžuve. Beogradjanke su se najviše palile na frajere iz unutrašnjosti, onda Poljakinje i Čehinje, a tek Madjarice, bez njih nije moglo da prodje leto.  Tog leta su bile neke Austrijanke, mislim i neka Makedonka koja je učila u Engleskoj, ili možda Švajcarskoj koliko se sećam da je pričao. Upaljene džindžuve čekale su celu godinu da bi se preko leta bacale na mršave klipane, koji su letovali na hlebu i pekmezu i balavili na svako polusvučeno žensko.

Sedeli smo po celo prepodne, na terasi hotela ‘Beograd’, uz flašu kisele vode – seća se Tajkun svojih morskih dana iz mladosti rane, uzgred ne letuje podavno, neće da zapusti biznis – igramo karte i planiramo gde možemo da se ubacimo za veče.

Jedno  veče smo se provodili sa nekim Austrijankama. Našli smo se na plaži, pa smo produžili do večeri. Pili smo vino. One flašu mi flašu, i tako više puta. Celo veče smo bili na sedmom nebu. Računali smo da ih napijemo pa da izdrndamo. Vukli smo i slamku ko će prvi, a ko posle. Sedeli smo do fajronta. Onda je trebalo da se plati. Austrijanke su ladno platile svoje, a mi smo sve džepove istresli da platimo vino koje smo popili. Em smo se napili ko dupići i nismo drndali, em smo ostali bez kinte, pa smo sutra morali da se pokupimo i vratimo kući.

Dobre, stare morske priče – kažem Tajkunu

Pa jeste, živeli smo za leto – slaže se on – Ovde smo bili klenovi. Trupkamo na stepenicana, veče pred Novu godinu, gledamo gde da odemo i sa kim. Prilaze nam dve, tri džindžuvice, znamo se iz škole, nagovaramo ih da se zavučemo kod nekog, kad onaj dripac, Vaška, i sad mi dodje da ga ubijem, pita ih zašto imaju krive noge. One odoše, a mi ko popišani. Ja sam otišao kući i celu noć sam jeo muda od muke.

Prvu koju sam dohvatio odmah sam joj napravo dete i oženio se još na fakultetu. I sad jedem muda kad god vidim nešto mladjano jer ova moja se ugojila kao krmača i ne liči ni na šta, a džindžuve su sve lepše, bolje i mladje.

A neće da daju matorom Tajkunu – kažem zlobno, jer znam da ne voli da vadi iz džepa – Plati pa klati, i pljuni jednom ta muda iz usta.

9.

 

 

 

Uveče mladi seljačići iz predgradja u poluispravnim i polutrulim automobilima jurcaju gradom. Cere se na pešake koji pokošavaju da predju ulicu i nadrogirani turbo-folk muzikom uz škripu kočnica i urlanje izbezumljenih motora na izdisaju pokušavaju da budu primećeni.

 

Čopori mladih devojčica, u isto vreme, iz istih predgradja, bazaju trotoarima, poluobučene i glasne, tražeći provod. I one žele da budu primećene.

 

Tajkun i ja muvamo se čaršijom i zveramo okolo. Devojčice nam se zavlače u oči i kovitlaju maštom. Svaki pedalj ulice popločan je izazovom. Na svakom koraku opasnost. Siluju nas izgledom.

 

Ko će sve to  da odrnda – pita se zabrinuto Tajkun.

 

Čiča Stojko – kažem mu ja – jedino on može.

 

Jao, kako sam bio glup – priseća se mladosti svoje Tajkun – plakale su mi na ramenu, a ja sam mislio s drugaricama se to ne radi. Odem kod nje, a ona samo u gaćicama. Ja ništa, drugarica mi je. Posle je pričala okolo da sam peder.

 

Pa šta, bio si fini dečko – kažem mu – džindžuve vole dripce.

 

Jao mečko – Tajkun pada u fras – vidi ovo – pokazuje mi triling snova.

 

Strava i užas – kažem – Treba zakonom zabraniti da tako upadaju u oči. Ko ima slabo srce može da ga strefi srčka. Posle ovoga jednostavno šlajfuješ.

 

Ala takve vrte – fantazira Tajkun

 

Vrte ali mozak, verovatno se samo prućnu kao krave – nalazim manu devojčicama – Većinom su takve. Iznenadiš se kad vidiš da im je svo znanje preturanje na ledja.

 

One ružne se barem trude da nadoknade lepotu – slaže se Tajkun.

 

Znaš onu narodnu – što se stojko više diže kriterijum pada niže – dečko moj, dok ne lizneš ne znaš dal’ je slatko ili gorko – tešim i njega i sebe.

 

Samo da ga stavim – Tajkun tera svoju pesmu.

 

Stavi ga već jednom. Eno ti, stigni ih pa pitaj. Možda ti nadju gde možeš da staviš – primećujem zlobno. Dojadi mi sa tim stavljanjem.

 

Tajkun ima osobinu da ne čije ono što mu se ne svidja, kao da govoriš u vetar.

 

Dečko, tebi se makita uspravlja – odmah okreće situaciju.

 

Pokvarenjak. Ako kažem da nije, nisam kako treba, ako se složim, šta sam, budala. Takve i slične neprekidno bazaju čaršijom. Da se palim na prolaznost? Ćutim i čekam da se seti još neke lagarije. Meni se, brate, nijedna nije tako skidala, ali ostavljam mogugućnost da su drugi bili bolji frajeri od mene.

 

Kada slušam tudje priče iz mladosti rane dodje mi nekad muda da izedem. Dok sam učio ginazuju učitelji nisu smeli da nas vide posle osam na ulici, za šminkanje je čekala inkvizicija. Lakiranje noktiju, sećam se, nosili su kroz odelenja ukor direktora ginazije, podvučeno – pred isključenjem. I onda mi pričaju o svlačenju od vrata. Pa mi nismo znali kako se deca prave.

 

Izmuvamo se tako kroz ulicu, odgledamo kako se devojčice nude dečacima, pa pravu u kazandžisko sokače. Da drmnemo neko pivo dok nas ne drmne žal za mladost.

 

10.

– Svakog dana, pred kraj radnog vremena, pre nego odu kući, one dve odlaze u klozet – slušam Tajkuna kako mi govori o svojim teškoćama da održi firmu.

 

Stvarno je krajnji bezobrazluk da te njegove radnice koriste njegov poljski nužnik, koga su njegovi radnici iskopali i ozidali njegovim ciglama i pokrili njegovim crepom. Koja neuvidjavnost i bahatost da se njegova rupa koristi za njina govna.

 

Verovao sam svojim ušima. On je to rekao jednom i odmah mi je ponovio. One dve neće to da rade u svojoj kući, nego njemu prave štetu, trteći se nad njegovom otvorom i trošeći njegov papir.

 

– Koja ušteda za njih. Verovatno ponesu i neki list papira kući – kažem pun saosećaja – nema više savesnih radnika koji se prvo iseru kući pa onda dodju na posao, nego svoja sranja unose u tudju firmu i tu ostavljaju.

 

– Moraću sve da ih oteram – slušam.

 

Sasvim opravdano. Šta će mu takvi seratori koji ne znaju ni gde treba svoje dupe da smeste. Tajkun je stvarno u teškim govnima sa takvim radnicima.

 

– Pusti, brate, vodu i operi sranja – kažem, da ne ispadne da podržavam kenjatore.

 

– Ne mogu tek tako – žuri da mi objasni – moram obazrivo. Neću da me posle kunu.

 

Čudi me da se obazire na obične reči, ali dobro je da znam šta ga plaši. Nikad se ne zna kada će tako nešto da zatreba. Pominjao mi je i onu priču nekog njegovog pajtaša, tajkunčeta,  koji ga je savetovao da pažljivo  daje otkaze. Taj se seća priča nekog svog dede gde je pominjao neke gazde, koji su tamo u neka davna, ratna vremena,  stradali jer su izbacivali radnike bez pardona.

 

– Ko se čuva i bog ga čuva – izvaljuje suštu istinu Tajkun.

 

– Ima neobuzdanih radnika koji pljuju i psuju, a oće i da prokunu. Krajnje vreme je došlo, a da bude gore pritisla i pusta nejebica – pokušavam da ga vratim u normalu.

 

– Jeste, i to tvrda  – slaže se Tajkun.

 

E sad smo se vratili na pravo. Kakva kenjaža po tajkunskim kenjarama, ali ako pijem tajkunsku kafu moram i da slušam tajkunske muke.

 

Nije lako tajkunovati. Narod je zloban na tudje imanje. Onomad mi se žali da su mu zamenili brisač na autu. Skinuli novi, a poturili izandjani.

 

-Ljubomorni su što imamo, pa udaraju na nas – kaže pun gnušanja na to pokvarenjaštvo.

 

– Strašno je to – saosećam sa njegovom dušom – sve su to ostaci samoupravljanja.

 

– Da, treba promeniti zakon o radu. Ona kenjačica mi u zadnje vreme pominje i sindikat. Samo mi sindikat fali u firmi – peca se na udicu i počinje da se žesti – Moram prvo da nadjem zamenu pa ću da je najurim.

 

– Dečko, prvo drndaj pa onda primaj. Da si ovu izdrndao jela bi ti iz ruke – kažem mu sveto pravilo poslodavaca.

 

– Nema ništa od toga – beži Tajkun od teške rabote i odgovornosti.

 

– Onda će da imaš kenjažu u firmi – kažem mu – Radnice moraju da budu zadovoljene da bi bile efikasne.

 

– Sve ću da isteram – poručuje mi ponovo.

 

– Pravilno – kažem – ćim se završi sezona, Tajkun trguje gradjevinskim materijalom – škartiraj radnike. Ima da uštediš na platama i na drvima za grejanje.

 

– To bi bilo najbolje – delimično se slaže – ali ne mogu da zatvorim firmu, mora neko da mi zaradi plate.

 

– E, pa onda, trpi kenjažu – kažem.

 

Ovo je Tajkun prečuo. Voli on da ne čuje ono što mu se ne sviđa. Kao da si rekao zidu. To mu je najbolja osobina: čuje, a ne aje. Pravi tajkun, bez ušiju za tudje mišljenje. Meni ni iz džepa ni u džep, briga me, radnici su ti koji moraju da kažu svoju reč pa makar im to bila zadnja. Ovi ćute i trpe: verovatno im je minimalac sasvim dovoljan.

LETO NA UŠĆU SA MEHMEDOM

 

 

 

ROMAN

 

1

 

 

 

Nešto si odocnio – okrete se Sredoje čoveku koji sidje na obalu, razmičući gustiš kojekakvih grana i puzavica.

 

Nije se moglo brže – povrati ridja, brkata ljudina u ovčijem kožuhu sa jataganom zadenutim za pojas i spusti na čamac sekiru sa podužom i okovanom držaljom – Čekaj da se sazujem, da ne kvasim opanke – nastavi i sede na čamac, te poče da razvezuje opanke.

 

Mora da si nekoj udovici pomagao u nevolji – primeti ozbiljno Sredoje, pa uvrnu prosedu brčinu.

 

Znaš kako je. Udovica je mnogo, nevolja još više, a moje je da pomažem – poče da objašnjava ridji, kome na krštenju dadoše ime Časlav, dok je zadizao nogavice da ih ne umoči u vodu – Mnogo ih ima brate, a sve traže…

Traže, a ti imaš pa daješ – zaključi Sredoje.

 

Tako, sad možemo u vodu – okrenu priču Časlav i šljapnu bosim nogama u plićak.

 

Da krenemo dok ima još ovo magle. Neće dugo. Da odemo preko i da se vratimo. Toliko – složi se Sredoje, pa dohvati čamac te ga zajedno gurnuše u vodu. Časlav uskoči i uze svoje stvari, pa ode napred i sede na poprečnu dasku. Sredoje ode na krmu, zgabi veslo, pa se odupre o vodu i potera čamac u maticu. Tu ga zahvati struja i odvuče u maglu.

 

Sa nekoliko zamaha veslom Sredoje ubrza čamac i okrenu drugoj obali. Čim zadjoše duboko u struju nije toliko zapinjao. Više je krmanio koristeći brzinu vode da sa što manje snage dovede čamac drugoj obali. Nisu više razgovarali. Znali su da magla guši glasove, ali su znali i to da se govor preko vode daleko čuje, pa su iz navike ćutali. Čamac je klizio kao utvara kroz maglu koja je čas bivala toliko gusta da jedan drugog nisu videli, čas je popuštala da su mogli da naziru i nešto vode okolo. Tamo, na drugoj obali, muvali su se i Turci i Ugri spremajući se da pokolju jedni druge, pa su zazirajući od svega i svakoga, čučali po gustišima i vrebali priliku da kome doakaju.  Kako nije bilo potrebe da budu vidjeni, gledali su da prodju ispod očiju i jednih i drugih.

 

Sedeći napred sa sekirom preko krila i opancima u rukama Časlav je preturao kroz glavu svakojake misli. Voleo je u zgodnim trenutcima, kada je mogao da bude sam, da progovori koju reč sa sobom, da se seti kuće, žene i dece, da oseti da je čovek, a ne šajkaš koji se vazdan rve sa vodom i smrću.

 

Sredoje je terao čamac po navici. Nije morao da gleda  gde ide. Godine na Dunavu naučile su ga svim ćudima vode. Toliko zaveslaja na jednu stranu, toliko na drugu. Struja reke kod ovakve vode je ovolika, ovde Dunav ide brže, ovde usporava, tamo virovi tumbaju i vuku na jednu stranu, tu moraš veslom ovako, kad izadješ na mirnu vodu okrećeš na ovu ili na onu stranu i tamo si gde si krenuo.

Časlav je znao Sredoja još od vremena kada su ga odvojili od sise. Ne baš bliski rodjaci, i jedan i drugi ljudi na svoju ruku, bez želje da budu domaćini i da stiču, našli su se tu, na vodi, da ispravljaju iskrivljeno i odvezuju zavezano.

Sredoje se još detetom okrenuo vodi i ljudima oko nje. Tako je proveo život i osedeo rvući se sa svime što nosi život na granici u vreme kada je granica bila samo opis nekog mesta a nikako nešto što deli ljude i države.  Tu je naučio šta je i život i šta je smrt i kako se najlakše i najbrže prelazi iz jednog u drugo. Godine i akanje sa svime što su one donosile i obarale na njega utkano je  u njegovu dušu čineći od njega dunavskog šajkaša koji ne preza ni pred kojom nevoljom.

 

Ulazeći u takav svet Časlav je uz Sredoja brzo savladao pravila života na granici. Budi brži i snažniji, veštiji i pametniji, govorio mu je Sredoje pokazujući razliku izmedju života i smrti. Tako je naučio da mu je sekira i otac i majka, a handžar, žena i deca, da je sutrašnji dan samo mogućnost, a trenutak ceo život.

 

Čamac polako zajaha korenje na obali. Časlav se sunu napred te dohvati granu i zadrža čamac uz obalu. Onda se zagleda u mesto uz koje su pristali. Tako, tu su trebali da budu. Jedva primetna staza vodila je kroz korenje i granje i penjala se gore uz obalu. Jednom rukom diže sekiru i opanke dok je drugom još se držao  granu da struja ne pomeri čamac, pa pre nego što iskoči na obalu, okrete se Sredoju.

 

Treći dan od danas. Čim se smrkne – reče, i zakorači na obalu pa odgurnu čamac natrag u maticu. Sredoje povuče veslom i čamac štuče u maglu.

 

Časlav se osvrnu oko sebe, oslušnu da nema koga, te sede na korenje. Opra noge od blata i poče da se obuva. Još nije valjano pritegao vrce na opancima kad iz granja banuše dve prilike, nečujno, kao istresene iz džaka.

 

Časlav samo diže glavu – Tu ste – reče i natavi da priteže opanke.

 

Prvi, prosedi brkajlija, dugačak i žilav kao korenje, u crnom jarećem kožuhu, opasan i sa noževima za pojasom, mahnu sekirom pokazujući iza i gore na obalu – Sedimo tamo od prvih petlova.

 

Drugi nešto mladji i sličnog lika, odmah si mogao da poznaš da su braća, isto odeven i naoružan, dodade opušteno – Pojedoše nas komarci, brate.

 

Ako, ako. Dok te komarci jedu živ si – odgovori Časlav

 

Jes je – prihvati prvi – onim drugima ne smetaju.

 

Jeste li zdravo, braćo Babovići – diže se Časlav te se zagrli sa jedni pa sa drugim bratom.

 

I zdravo i orno – odgovori mladji.

 

Braća Babovići, stariji Prvoslav i mladji Gvozden, stari su šajkaši i provereni kalauzi Časlavovi u Sremu.

 

Daj da izadjemo gore. Nema ovde šta da tražimo – reče Časlav.

 

Ništa nisi poneo – osvrte se Prvoslav.

 

Sve je na meni što  mi je potrebno, za ostalo računam na vas – odgovori Časlav šaleći se.

 

Imamo nešto gore – dodade Gvozden – Okačio sam torbu o drvo da je ne secam ovamo.

 

Prvoslav zakorači na stazu, pa gurajući granje u stranu, okrete se Časlavu – Ima niskih grana. U ovoj magli mogu oči da ti iskopaju.

 

Gazi samo i ne beri brigu – zaključi Časlav i zakorači za njim u čestar.

 

Za kratko vreme uzveraše se gore, na plato, iznad Dunava. Tamo već nije bilo neke magle. Povetarac koji je pirkao polako je razgonio maglu sabijajući je dole na vodu i gurajući je preko na banatsku stranu. Tamo su se isparavale baruštine i rukavci Dunava zatvarajući vidik.

 

Da sednemo pod onaj hrast – predloži Gvozden – Tamo sam okačio torbu. Da pojedemo koji komad hleba. Bog zna kada ćemo posle da jedemo.

U pravi čas – složi se Časlav – Taman da progovorimo i koju reč, da vidimo šta ćemo dalje.

 

Pridjoše drvetu i posedaše. Časlav čučnu uz stablo uzjahavši podebeo koren koji je jedno dva hvata orao zemlju pre nego je sunuo u dubinu. Dok se nameštao da mu bude što ugodnije, polako je razgledao okolinu osluškujući.

 

Ne beri brigu – započe Prvoslav –  nema ovde ni žive duše, do nas. Sve živo se, brate, posakrivalo za zidine ili prebacilo preko. Veliki strah se prosuo okolo.

 

Ako, ako. Nikada se ne zna zašto je to dobro – otpoče Časlav – Mnogo nas je koštalo prazno junačenje. Nije strah uvek loš družbenik. Nego, daj da vidimo šta ima u toj torbi – reče, pa se okrete Gvozdenu koji je skinuo torbu i otuda vadio komad hleba.

 

Zagrizi – reče, pružajući Časlavu. Ovaj dohvati pruženo, odlomi dobar komad, pa ostatak dodade Prvoslavu.

 

Sada ćeš da vidiš šta pije ban Korodjski – nastavi Gvozden vadeći poveću tikvu iz one torbe. Otvori je i gurnu je u ruke Časlavu – Ovo sam čuvao za tebe, inače bi je ova ala – pokazujući na Prvoslava – odavno ispraznila.

 

Časlav odmeri rukom težinu tikve da vidi koliko ima u njoj, pa nategnu, proteravši nekoliko dobrih gutljaja kroz grlo.

 

Dobro je – reče – Ovaj podrum treba češće koristiti – onda podiže tikvu i otpi još neki gutalj, pa doda Prvoslavu.

 

Da mi ovo ispijemo dok je kako treba – dodade Prvoslav – može da se ugreje – nategnu pa uze da pije dugo i obilato.

 

Stani der, brate – brecnu se Gvozden kad vide da ovaj nema meru – i ja imam usta – sunu se i skoro ote dobro ispražnjenu tikvicu. Podiže je i mućnu, pa razočarano reče – Nema ni za pošten gutalj – i popi ono što je ostalo.

Časlav i Prvoslav više nisu obraćali pažnju na njega. Natenane su žvakali hleb.

 

Kazujte, šta sve ima ovde – onako, preko zalogaja, reče Časlav.

 

Navukla se ala i vrana – uze da govori Prvoslav – Turci su stegli Beograd i dobro se ne piše. Nisu još svu vojsku zgomilali, kako se čini,  ali i ovo što je došlo do sada je mnogo. Ovamo, kod nas, dovlače se neki krstaši. Galame da idu da brane Beograd i da tamane nekrst, ali kako ja mislim nema leba od te rabote.

 

Da ih samo vidiš – upade Gvozden – jadno je to. Golo i boso, nema ni čestit nož. Samo peva, moli se bogu i jede sve što stigne, kao skakavci.

 

Ništa ne preteruje kad to kaže – složi se Prvoslav – Ako ne dodje prava vojska, pregaziće Turci i Beograd i sve nas, kao Milić livadu.

 

More, čoveče, ne liči ovo na dobro – opet će Gvozden.

 

A kad je to bilo dobro – podseti Časlav – nikad, brate. Nego, kažem vam ono što sigurno znam. Hunjadi dolazi ovamo.  Dovodi sve što ima i može. Sve je  to prekaljeno, samo pitanje je dali je dovoljno. Despot je dao novce da se sakupe ljudi i kupi oružje. Daće i ljude, onoliko oliko  ima. Ja sam dobio pismo da se svi mi okupimo i dovučemo šajke u Slankamen. Tamo će i Hunjadi. Mačvanski ban, Korodjski, sa ono konjanika što ima, okomiće se na Turke sa svoje strane. Kad sve sabereš, videćemo kome će opanci, a kome obojci.

 

Ovo je dobra vest – poradova se Prvoslav – Dodje mi, brate, da te izljubim, nego si mnogo dlakav, pa neću.

 

Biće, znači, mesa za kurjake i za vrane – kao da se to njega ne tiče, skoro svečano, objavi Gvozden.

 

E, sad, kad znate, hoću da mi sve ljude pronadjete i dovedete u Slankamen – naredi Časlav –  a mene još noćas prebacite u Beograd.

 

Za Beograd je lako, sa ljudima će ići teže – reče Prvoslav – Ali, za njedelju do deset dana, može i to

 

Idem u Beograd da se dogovorim sa našima koji su tamo da zajednički radimo. Da ne bude ko u klin, ko u ploču – uze da objašnjava Časlav –  Čim doplove turske ladje, a kako se priča ima ih mnogo, probaćemo da ih razbijemo. Ako uspemo da ih potučemo, što više plena treba da ode nama. Važno je da zaplenimo, ako možemo, i neku ladju. Tako ćemo lakše da motrimo na Dunav. Ko oće preko, ne može,  ako mi ne damo.

 

Znači, pravimo nešto kao rečnu banovinu – obradova se Gvozden – Ako vam je potreban ban, moći ću da potegnem.

 

Pa, kad te čovek pogleda, moglo bi. Nego čini se da si pod manom, pa bi bilo nezgodno. Šta bi ljudi rekli da imaju bana sa greškom – poče da se sprda Časlav

 

Kakvu manu? Otkud mi sad nadje manu – lecnu se Gvozden.

 

Mleko. Ostalo ti je mleko na ustima – kaza mrtav ozbiljan Časlav – Evo ti rubac pa ga obriši.

 

Pa ti se to šegačiš – prihvati Gvozden šalu – a noćas će da tražiš Gvozdena.

 

Naravno. Za taj posao si taman kako treba – nastavi Časlav – Nego, dosta smo bili ovde, možemo da podjemo.

 

Ajde – uspravi se Prvoslav – ima šta da se uradi do noći.

 

Dan odlazi, a mi veseli zaseli – ozbiljno reče Časlav – ima i oko Zemuna nešto da vidim, pa dok i to posvršavam, eto mraka.

 

Ja sam gotov – skoči Gvozden i diže sekiru – Idem prvi, da ne kasnite zbog mene – pa podje kroz još mokru travu.

 

Prvoslav i Časlav sačekaše da ovaj malo odmakne, pa onda i oni kretoše za njim.

 

 

 

 

2

 

 

 

 

 

 

Sva polja i brda oko Beograda pritisnuta su šatorima, izgažena konjima, izrovana točkovima i raskopana motikama. Sve što je moglo da se iseče, isečeno je, sve što je moglo da se sruši, srušeno je. Sve što smeta, sklonjeno je. Sve je udešeno da smrt može nesmetano da jezdi, da zemlju topi krvlju i sadi leševe.

 

Ti prvi dani jula 1456. godine obećavali su dobru žetvu. Taman da se zaboravi glad od prošle godine, koja je dojadila i još uvek pritiska i oduzima snagu. Ali glad će samo da zadovolji nezasita ala smrti. Samo će ona da žanje ovoga leta.

 

Gledani sa kula beogradskih turski šatori razvučeni okolo pritiskali su grad kao oblaci, teški i  zloslutni. Zastave su bile senke oblaka. Možda će to kiša ili tuča da se prospe na polje? Ili je to nekakav panadjur? Čuje se dreka i svirka. Ogromni gočevi daju ritam rusvaju koji je legao okolo. Svakojaka stoka riče, bleji, njače i njišti. Tu su konji. Kad zaništi jedan, prihvataju krda, u horu. Vika i piska diže se od jutra do noći, traje od večeri do zore, kao talas koji raste i pada pa  zapljuskuje okolinu strašeći sve i  svakoga.

 

Zmaj je seo na polja i brda oko Beograda. Cereka se i kezi zube, tražeći zadovoljstva.

 

Turci su došli po Beograd. Sultan Mehmed je uzeo Konstantinopolj i sada misli da mu je to malo. Šta je grad careva spram Beograda. Ako otvori kapiju Evrope dobiće sve gradove, ako mu se prohte. Zaželeo  je da doručkuje u Beogradu da bi ručao u Budimu, a gde će na konak to ostavlja volji svemogućeg.

 

On je miljenik Alaha i mač njegova gneva. On je taj koji treba da kaže i pokaže svetu da jedan bog na nebu ište jednog cara na zemlji. Beograd mu se čini  najbolje mesto gde će njegova reč da se čuje, a delo da se vidi.

 

Vojsku koju je dovukao pod zidine Beograda zemlja odavno nije videla.  Sve što je imao i svakog ko je  mogao da drži oružje poveo je ili naterao da dodje. Ono što nije došlo po njegovoj pošlo je za mirisom zlata.

 

Nepobedivi i uzvišeni, kome niko nije smeo da gleda u oči, proveo je vrlo nemirnu noć. Komarci, koji ne zarezuju ni careve, ni njihove vojske, svu silu i titule kojima se diče, uvlačili su se pod šator moćnog sultana i grizli ga do mile volje, sladeći se. Da je sanjao akrepe, bolje bi spavao. Ovako, jedva je dočekao jutro, proklinjući kaure i njihovu odvratnu zemlju koju mora da osvaja i primiče pravoj veri.

 

Dok ga oblače i nude da nešto stavi u usta, jer nije dobro da mu dan počinje prazna stomaka, ko još osvaja gradve našte srca, oseća se ljutito zbog bunovne noći i dreke okolo, ali gleda da se pribere i uzima ponudjeno. Ne liči sultanu da besni zbog šake komaraca. Posao zbog kojeg je došao ovamo, pod Beograd, hoće  hladnu glavu i čvrstog čoveka koji se ne sapliće o sitnice kakvi su komarci.

 

Zovnite mi Hasana – potražio je dok je srkao čaj i sladio ga ušećerenim urmama.

 

Srkanje toplog čaja i žvakanje bilo je ugodno i polako ga je smirivalo. Jutarnje sunce je već padalo na šator i letnja toplina je osvajala. Svežina, koja je do malopre prijala, polako  je prelazila u zagušljivost. Opet je počeo da nalazi manu i sebi i okolini. Želeo je što pre da ode sa mesta gde  ti noću sisaju krv, a danju cede znoj. Buka logora, koja se nije smirivala ni noću, jačala je i  podsećala ga je zašto je ovde dajući mu nadu da će u jednom naletu da uzme grad, jer ko još može da se odupre tolikoj sili i njegovoj volji. Dok je tako preturao po glavi diže se zastor i janičarski aga udje, već prašnjav.

 

Kako stupi pred sultana, Hasan-aga obori glavu i savi se mada bez one udvoričke poniznosti koju su sluge koristile a gospodari voleli. Na kraju krajeva, njih dvojica su se vidjali više puta u toku dana po raznim poslovima pa i nije bilo potrebe za preteranim klanjanjem.

Zvao si me gospodaru – reče Hasan-aga i diže glavu.

 

Čučni, der, Hasan-ago, da progovorimo koju – poče sultan.

 

Hasan-aga se savi na kolena i sede na pete. Sultan mahnu glavom i sluga spusti tepsiju sa urmama ispred Hasan-age.

 

Zasladi se kojom – nastavi nešto odobrovoljen sultan.

 

Hasan-aga pruži ruku i dohvati sa tepsije dve-tri urme i stavi ih u usta.

 

Čuj Hasan-ago – reče sultan –  kaži ti meni kako je vojska? Koje se priče pričaju, šta misle i jesu li orni za borbu?

 

Moćni sultanu – odgovori Hasan-aga – vojska je spremna da na tvoj mig jurne na zidine i uzme grad. Svako je čeka da umre za tebe i Alaha, ako treba. Sve je pod konac, kako već mora da bude. Ono o čemu ja brinem je uredjeno i orno da krene na kaure. Ako sultan ima volju može i sam da vidi kako je, pa ako mu  nešto nije po volji može i glavu da mi skine.

 

Neka, neka, Hasan-ago, do glave nismo stigli – reče sultan – Treba sto puta sve da se pogleda pre borbe. Kad počne borba onda je dockan da se uredjuje.

 

Uzvišeni – odgovori Hasan-aga – sve što radim, radim u slavu Alaha i tvoga veličanstva. Ja sam samo rob kome nije dato da greši.

 

Ja ne karam,  janičar-ago, tražim da se sve udesi kako valja. Samo tako se dobijaju gradovi i carstva – reče sultan

 

Tako je, uzvišeni i moćni sultanu. Mi živimo u tvojoj senci i radimo sve da ti se želje ispune – pokloni se janičarski aga Hasan sultanu Mehmedu.

 

De, de, znam ja to – reče sultan – Nego, hajde da ja sve to vidim. Usedeo sam se nešto ovde.

 

Hasan-aga skoči na noge, pokloni se i izadje iz šatora.

Tamo odmah naredi da se spremi konj za sultana i da pratnja pojaše.

 

Unutra, sluge jurnuše da spremaju sultana za jahanje. Sultan Mehmed sam pripasa sablju pa izadje. Dva čauša su već držala belca, omiljenog konja sultanovog, koji je nemirno trupkao i žvakao djem, nestrpljiv da podje. Kako se sultan pojavi iz šatora, konj zarza i okrete se da vidi gospodara. Niko ne pade na kolena,  jer su bili u ratnom pohodu, samo se ukrutiše kao pritke. Sultan dodje do konja pa ga pomilova po njuški i dohvati uzde od čauša. Ovaj odmah kleče, pa sultan nagazi na njegovo koleno i vinu se u sedlo. Pratnja sa Hasan-agom na čelu već je bila na konjima spremna da zaštiti sultana od svega i svakoga.

 

Sultan Mehmed džarnu konja koji se izvi da jurne, ali mu ovaj zateže dizgine, pa konj podje kasom. Janičari jurnuše i opkoliše sultana kad ovaj podje prema gradu.

 

Hasan-aga je jahao za pola konja iza sultana sa njegove desne strane. Mravinjak ljudi koji su se okolo muvali za svojim poslovima diže glavu i skloni se pred besnim konjima. Većina njih, nikad nije videla sultana za koga će ovih dana da odu u smrt, stajaše u čudu gledajući bogatstvo i silu koja minu kao bljesak svetla i ode dižući oblak prašine.

 

Sultan dojaha na jedno uzvišenje i stade da gleda Beograd. Postoja tako neko vreme gledajući grad i vojsku okolo, pa se osvrte na Hasan-agu.

 

Gde je rumelijski beglerbeg – zapita?

 

Hasan-aga se okrete jednom čaušu, a ovaj jurnu negde prema Dunavu. Tamo dole, pored vode, smestio je svoje šatore beglerbeg Rumelije ( evropski deo turske imperije ) Hasan Karadža.

 

Ne čekajući da se ovaj pojavi sultan potera konja i podje još napred, kao da je hteo da udje u Beograd. Čim sultan krenu napred, Hasan-aga se sunu za njim i dotera svoga konja ispred sultana.

 

Gospodaru, suviše smo blizu. Mogu da nas gadjaju topovima – reče opominjući sultana.

Sultan Mehmed se trže i krvnički pogleda Hasan-agu, kao da bi ga zgromio na mestu, onda se prenu i upilji pogled na Beograd i stade da meri razdaljinu. Za trenutak kao da se dvoumio šta da uradi, onda trže konja pa se vrati na brežuljak.

 

Ne treba ljutiti Alaha, u pravu si Hasan-ago – reče – Nego, šta je ono tamo? Ona kaurska bogomolja, tamo u polju, zašto nije srušena?

 

Gospodaru – odgovori Hasan-aga – ostavili smo je jer je dobro zidana pa ćemo tamo da držimo barut za topove.

 

Dok Hasan-aga govorio dojuri na konju sav zadihan beglerbeg Karadža.

 

Evo me uzvišeni – reče i spusti glavu pozdravljajući – bio sam dole oko vode da vidim kako mogu da bijem grad odtuda. Tamo su zidovi najmanje utvrdjeni.

 

E, dobro što ti pomenu. Čime to misliš da biješ grad, ne vidim topove okolo – poče da se žesti sultan –

 

Tu su – poče beglerbeg Karadža – Idu. Sutra, prekosutra su ovde.

 

Ja ne pitam kada će da stignu – pokušavajući da savlada bes, nastavi sultan – pitam, zašto nisu tamo, pod bedemom? Zlato sam prosuo da budu ovde. Zašto nije tako? To pitam.

 

Livenje nije ispalo odmah kako treba, moćni sultanu – uze da objašnjava beglerbeg Karadža – Dok su majstori pogodili pravu mešavinu od onoga što smo imali, izdangubilo se puno dana. Onda, zemlja za kalupe nije bile kako treba tamo gde smo levali topove. I to je moralo da se traži. Pa, putevi si izrovani i stoka teško vuče one najveće topove. Jedno po jedno, eto, odocniše  neki dan.

 

 

Sa kim sam ja pošao da ratujem i gradove osvajam – pokušavajući da bude miran, reče sultan – Hoću da budu ovde prekosutra. Poskidaću svima glave, barem da znam da nemam vojsku. Ovo  je bašibozluk, a ne vojska sultana. Jesi li čuo, beglerbeže!

 

To reče, pa jurnu na Savu, terajući konja da obara ljude okolo. Hasan-aga i čauši nagrnuše za njim. Napravi se strka i bežanje.

 

Beglerbeg Karadža samo trepnu i proguta knedlu. Svet mu se okrenu, a krv jurnu u glavu. Osta tako trenutak, zevajući kao riba na suvom, onda se prenu, trže konja i samo viknu – Ovamo – pa jurnu u stranu prema šumi, niz put, odakle treba da dovuku topove.

 

Bes koji ga je uhvatio nije mu dao da govori. Da ga sultan tako rezili, pred njegovim ljudima, kao da je zadnji čauš, bilo mu je gore nego da je bitku izgubio. Poželeo je da svima okolo poskida glave, koliko da istera bes iz sebe. Gonio je konja tako da su ga čauši jedva sustizali. Sve ono što se danima skupljalo i ova bruka koja mu je danas legla na dušu jelo ga je tako da je malo gledao gde i kako ide.

 

Jureći kao bez duše, oseti da konj pod njim ropće i posrće. To ga trže i vrati u stvarnost. Vide da je preterao, nije konj kriv što topovi kasne. Trže dizgine te konj stade i on skoči na zemlju. Konj, mokar od znoja i sav u peni, tresao se od umora. Sažali se na konja te uze da čupa travu i da ga trlja. U taj čas dojuri i   pratnja. Konji samo što nisu polipsali. Svi stadoše.

 

Da odmorimo konje – već smiren, reče beglerbeg Karadža – Topovi će da dovuku i bez naše jurnjave. Slušaj – okrete se vodji čauša – uzmi nekolicinu i idi vidi da se nekako požuri. Samo pazi, ti nam ljudi trebaju. Ja ću nazad kod vojske. Nemoj konje da ubiješ.

 

Biće kako kažeš – odgovori ovaj, pa se okrete i odvoji nekolicinu, te podjoše polako peške niz put, da se konji izduvaju.

 

Beglerbeg Karadža postoja malo gledajući kako odmiču, pa se okrenu ljudima oko sebe. Ovi su brisali oznojene konje koji su se polako smirivali – Idemo nazad –  reče, pa vodeći konja za uzde okrenu i  podje polako.

Jurnjava, pa ovo hodaje, dok je konj klipsao za njim, sasvim su ga smirili i on poče ponovo da pravi planove i  da traži rešenja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

3

 

 

 

 

 

Dugo vremena smo vadili oči jedan drugome – posle dužeg ćutanja poče despot Djuradj. To reče pa se zagleda u svoje ruke položane na krilo.

 

Bili su sami, on i knez Hunjadi, gore, u kneževoj palati u Kovinu. Despot je sedeo malo povijen, valjda zbog godina, oslonjen na ivicu dugačkog stola na kome je ležao bokal sa vinom i dva neispijena pehara. I jednom i  drugom je najmanje bilo do vina.

 

Bukvalno do juče jedan drugog nisu mogli očima da gledaju, mada su godine proveli zajedno ratujući  sa Turcima. Onda su se zavadili i sve ono što su posle činili jedan drugome samo bi naivan mogao da nazove pakošću. Ali vreme im je donelo nevolje i nagnalo ih da se opet približe jedan drugome i da zajedno vide kako da se izvuku iz šaka koje su ih stezale za gušu i vukle u propast. Svoju mržnju ostavili su za bolja vremena i seli da se dogovore šta će i gde će, jer mač je već padao i Srbiji i Ugarskoj na glavu.

 

Sve godine provedene u klanju sa Turcima bile bi uzalud ako sada pokleknu i izgube glavu. Osećali su da su ostavleni na vetrometini i da sve zavisi od dva starca pri kraju snaga i života. Kako je borba bila jedini život za koga su znali ni sada nisu hteli bez nje. Nisu hteli da dignu ruke i legnu. U životu su dobijali i gubili bitke, ali su trajali i uvek iznova počinjali, uporni da opstanu ili da umru sa mačem u ruci.

 

Ratovali su oni sa begovima i emirima, ratovali su oni i sa sultanima i na svojoj i na njihovoj zemlji, ali ovaj sultan, sa kojim sada treba da ukrste mačeve, nije bilo ko. To je osvajač Konstantinopolja, sultan koji je ubio poslednjeg rimskog cezara i zaseo na njegov presto.

 

Taj sultan Mehmed, koga su njegovi savremenici nazvali Osvajač, sedajući na presto u Konstantinopolju rekao da mu po pravu mača pripadaju sve zemlje koje su nekada bile rimska imperija. Srbija i Ugarska, od Beograda i Mačve do Budima, bile su prve od želja sultana Mehmeda. Zato je on i došao tu, pod Beograd, da svoje snove pretvori u stvarnost.

 

Knez Hunjadi je stajao kraj prozora i gledao na Dunav, pa preko njega na Srbiju gde su turski odredi špartali paleći i robeći sve što im je palo pod ruku.

 

A Srbija je bila samo grad Smederevo i koliko strelu možeš da baciš sa zidova.

 

Hunjadi je ćutao i despot Djuradj je ćutao. Pred neumitnim, vagali su još jednom sve mogućnosti, a one su govorile: zajedno pa dokle bog da.

 

Sveopšta apatija koja je davila Ugarsku i medjusobna mržnja visoke vlastele podeljene oko otimanja za zemlju, vlast i uticaj, povezana sa nestašicom hleba i novca ostavila je kneza Hunjadija i njegove pristalice da se sami i bez novca da skupe ljude i oružje, suprotstave sili koja je pala na njihov prag i pretila da im uzme zemlju,  uništi i vlast i uticaj.

 

Despotova imanja po Sremu, Banatu i  Erdelju visila su o koncu, titule i ugled bi propali, novci bi otišli u vetar. Sultan Mehmed nije ostavljao da se bira, Za njega je Beograd bio ključ koga je on mislio da  okrene i otvori vrata iza kojih je trebalo samo da pokupi ono što se nalazi.

 

Trebaju mi pare – prekide tišinu knez Hunjadi. Okrete se i  pridje stolu – Trebaju mi pare da skupim vojsku. – ponovi i  sede.

 

Kako da sačekam Turke – nastavi  posle nekog vremena gledajući pod noge – Oni imaju sto hiljada ljudi, ja neman ni hiljadu. Niko ne dovodi vojsku, niko neće da otvori sanduk, da zavuče ruku i dadne šaku zlata da se plate ljudi i  oružje.  Svi dižu ruke i sklanjaju se gde mogu i gde imaju. Ja nemam kud.

 

Dok je Hunjadi govorio despot Djuradj nije dizao glavu. Ne diže glavu ni kad reče – Daću ti pare i ljude.

 

Onda se uspravi i zagleda se Hunjadiju u oči – Idi u Slankamen. Tamo ću da pošaljem ljude, tamo će da se skupe šajke da branimo Dunav. Iz Kupinova ćemo da čuvamo Savu.

 

Koliko – skoči nestrpljivo Hunjadi?

 

Dovoljno – preseče despot

 

Neću da ti zahvaljujem – reče knez Hunjadi – imaš ti debelu računicu kad daješ bez reči.

 

Imam – složi se despot Djuradj

 

Idem iz ovih stopa da se natežem sa ljudima – još nestrpljiviji reče Hunjadi – A, ti, gde misliš?

 

U Vlašku. Tamo ću. Treba da sklonim čeljad, pa, možda se i ja primaknem. Kako bog da. Ako dodjem, u Kupinovo ću. Ne znam kome sam više potreban. Verovatno me bog kažnjava dugim životom da bi video sveopštu propast – reče despot Djuradj

 

Čudni su putevi gospodnji. Sada si potreban meni i zemlji – odluči Hunjadi

 

Verovatno je tako. Vreme će pokazati koliko smo dobro radili – složi se despot Djuradj – A vremena kao da nemamo

 

Onda, odoh ja, da ga hvatam, makar i  za rep – reče knez Hunjadi, pa se okrete i izadje.

 

Despot posede neko vreme, pa se diže i pridje prozoru. Tamo, negde na horizontu naslućivao je Smederevo. Tamo, na poslednjem parčetu Srbije njegovi ratnici su na šilku mača držali dah slobode i nade da se još nešto može da uradi i da Srbija neće da potone.

 

Možda zbog toga još živim – reče glasno kao da nekom govori i naže se sasvim kroz prozor kao da će bolje da vidi svoje Smederevo. Dok se tako nagnut klatio jedna ruka se pruži i  zadrža ga. Zanet mislima nije ni osetio kada je u odaju ušla despotica Jerina. Steže ga čvrsto i nasloni se na njega. I on i  ona stajali su tako gledajući u daljinu misleći o svojim milima koji su tamo, na zadnjem kamenu Srbije čekali da umru za nju.

 

Brat despotice Jerine, Toma Kantakuzen je branio Smederevo. Njegova odlučnost i hrabrost  ljudi koji su sa njim držali baklju Srbije, odbili su Turke koji su, onako usput pokušali da uzmu poslednji despotov grad. Sudbina, hrabrost i preča posla sultana Mehmeda, odlučili su da to ne bude ovoga puta.

 

Ne brini – reče despot koji je znao da su Turci odbijeni od grada – Turci nisu uspeli.

 

Ne mogu da brinem – odgovori umorno despotica – Nemam više snage za brigu. Samo se pitam dokle će. Život nam prodje u borbi, u patnji i krvi.

 

Dok gazimo zemlju, draga moja – reče despot Djuradj – Posle nas će naša deca, pa onda njihova deca, i onda  redom. Mislim da će tako da bude dok je sveta i veka.

 

Onda se ućutaše pred strašnom vizijom beskrajne borbe. Još malo stajaše tako, pa se despot prenu, steže joj jače ruku, kao da je hrabri i onda se okrenu vratima.

 

 

 

Hajdemo, čekaju nas dole da podjemo. Dan je baš dobro odmakao – reče i podje napolje. Opet je onaj odlučan čovek koji zna šta radi i koji je kroz vatru i krv držao ime Srbije.

 

Malo posle jedna kolona srpskih ratnika na čelu sa despotom Durdjom i nekoliko natovarenih kola sa ženama ostavi Kovin i ode na sever.

 

Dok su oni hvatali put, četvorica ratnika udoše i  unesoše težak okovan sanduk pun zlata u odaje kneza Hunjadija.

 

Evo prave pomoći u zadnji čas – reče knez Hunjadi kad ovi udjoše – Ovo vredi kao deset hiljada konjanika. Ima li još nešto što treba da znam – upita ljude koji su uneli sanduk.

Posle ovoga jašemo za Slankamen – odgovori jedan, očito vodja – nosimo pismo vojvodi šajkaša i naredjenje da se skupe tamo i da se pokoravaju tvojoj volji.

 

Odlično – vidno obradovan reče knez Hunjadi – Požurite, nije vreme da se čeka.

 

Kako izadjoše napolje dohvatiše spremljenje konje i  kao bez duše ostaviše grad i jurnuše uz Dunav.

 

Čim despotovi ratnici odoše, knez Hunjadi se okrete pisaru – Piši i  odmah šalji po sigurnom čoveku Siladjiju u Beograd

 

Dobio sam novac od despota Djurdja – poče da diktira – odmah idem sa ljudima i hranom u Slankamen. Drži grad. Sve je u božjum rukama. Sveti otac, papa Kalikst, pokrenuo je krstaški pohod na Turke. Krstaši se okupljaju i polako pristižu. Ja ću da ih čekam u Slankamenu, da vidim kako su opremljeni i šta se može sa njima. Otuda ću ti pisati. Toliko – reče pisaru, pa se okrete jednom drugom koji mu je doneo pismo iz Budima.

 

Ima li prave vojske kod krstaša – reče

 

Ono što sam vido ne liči mi na vojsku – odgovori ovaj – ali ima ih mnogo.

 

Ja tražim ratnike, a oni mi šalju rulju – poče da se žesti knez Hunjadi. Koga i kako da branim ovde sa takvima. Kao da ne znaju ko su Turci. Ako sultan osvoji Beograd, eto ga u Budimu. Dodje mi da iskočim iz kože.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

4

 

 

 

 

 

 

Hej, Mateja, ošini, leba ti, tim topom one Turke što se motaju oko crkve – zatraži jedan od branilaca Beograda, koji su sa bedema gledali šta Turci rade, dole, u polju.

 

Bi ja, nego ne smem bez dozvole, a, čini se da su i dalje nego što top može – odgovori topdžija.

 

Ja, majku im njinu, al su se navukli. Ovde će da povučemo mačku za rep – dodade treći vojnik.

 

More, dok je meni moje desne ruke – poče onaj prvi.

 

Šta, desne ruke. Dve desne da imaš. Pogledaj štagar ih je. Ni ručak da im osolimo – opet će onaj treći.

 

Čekaj, kud si zabrazdio, neka se prvo popnu ovamo. Na ovim zidovima su već lomili zube – uplete se topdžija.

 

Gledaj šta ukopavaju onamo. Tim topovima su razneli Carigrad. Šta su ovi zidovi spram njegovih – umeša se u razgovor još jedan vojnik.

 

Za ime boga, ljudi, šta pričate – ljutnu se prvi – da dignemo ruke pa da nas kolju bez zamene. To hoćete?

 

Sad ga ti zabrazdi. Pričamo, majku mu. Vidiš da čekamo pogibiju, pa možemo da malo pustimo jezik – odgovori nervozno treći – Tebi je sve potaman, šta li?

 

Pa jeste, skidamo muku sa duše. Ka počne bitka nećemo ni da mislimo, a ne da progovorimo koju – opet će onaj četvrti.

 

Šta ste se zgrnuli tu kao babe, pa džakate – ljutnu se  stotinar, prilazeći im.

 

Pričamo kako da gadjamo one Turke što se gužvaju oko one crkve dole – poče topdžija – sakrivajući pravi razgovor.

 

Znaš li ti da nemamo barut za bacanje. Ne puca se topom kad svakoj budali dodje na pamet – razljuti se stotinar – Ako samo čujem top ima da te obesim o njega. A vi ostali, da vam ne pada svašta na pamet, ono kamenje što je dole da popnete ovamo, da Turcima razbijamo glave. Ajd sad – to reče pa ode do druge grupe vojnika koji su se okupili nešto dalje.

 

Ima noge da nam odpadnu od silaženja i penjanja. Ceo dan će da vučemo – poče treći vojnik.

 

Taman da odmoriš glavu. Nećeš da misliš koliko ima Turaka. – uze da ga jede prvi vojnik – Da ti bude lakše misli da je svaki kamen razbijena turska glava.

 

Ajde sad da trtljamo o kamenju – pomenu drugi – Neće ono samo da se popne gore – pa uze da silazi niz stepenice.

 

Ama, biće kamenja na pretek, dok počnu da biju oni njihovi topovi – ne dade se treći vojnik.

 

Bolje da se zamajemo poslom. Ovako mi samo crno dolazi u glavu – reče četvrti vojnik.

 

Dok su se oni mlatili uz i niz stepenice vajkajući se i secajući kamenje, otvori se kapija na gornjem gradu i napolje jurnuše neki konjanici, dole, u pristanište na Dunavu.

 

Mihajlo Siladji, kapetan Beograda i šurak kneza Hunjadija, odmah po dobijaju pisma od ovoga jurnuo je u pristanište da organizuje šajke koje su bile u gradu i službi ugarskog kralja.

 

Kako videše da kapetan grada Siladji juri kroz grad u pristanište mnogi počeše da se zagledjuju zabrinuti. Ne ide se tek tako u pristanište u žurbi, a pogotovu ako je grad opkolljen neprijateljom. Ni jedna druga misao sem bekstva nije pala nikom na pamet. U trenutku se svima odsekoše noge. Ako ih glavni komandant napušta onda je sve gotovo.

 

Kuku nama – razvikaše se žene koje su se muvale oko svojih kuća ne znajući šta da rade i gde da odu – Pobeže Siladji! Pobiće nas Turci!

 

Šta urlate – ljutnu se neka vojničina koji je tu seo dok prodju konjanici – Vidite valjda da ništa ne nosi. Ne beži se praznih ruku. Sigurno je poslom otišao u pristanište.

 

 

 

Lako je tebi, ti si muško, Turci tebe neće da siluju ako udju ovamo – brecnu se jedna pokrupnija i još držeća žena.

 

Jeste, lako mi je. Samo će glavu da mi uzmu – okrete se ovoj – Tebi će da dignu noge, a meni glavu. Vidi kom je lakše.

 

Sto Turčina će da jurnu na mene – ne dade se žena.

 

Možeš ti da izdržiš i duplo više – zaključi vojnik.

 

Ima ovde i dece – nakostreši se druga – bezobrazniče jedan.

 

Šta ste čekale do sada? Što niste sklanjale decu na vreme? Kad dodju turske ladje biće dockan. Nego – ustade – evo idu mi drugovi, odosmo na zidove.

 

Iz grupe koja je prilazila počeše dobacivanja i sprdačine.

 

Hej, Franko, umešao si se medju žene, hoćeš pod suknju da se kriješ – poče jedan.

 

Ti bi da se omrsiš, pre nego ti ga Turci odseku – dodade drugi.

 

Žene, dajte svojima milom, da Turcima ne dajete silom – ubaci se treći

 

More, videće Turci svoga boga kad ove jurnu na njih – nastavi dalje neki.

 

Gledaj ovu drusnu, nosila bi se sa dsetoricom – dobaci  jedan.

 

Stoke jedne – razvika se jedna mladja – imamo mi muževe.

 

Zaboravi muža – reče joj onaj prvi – danas, možda sutra, ostaćeš udovica.

 

Ju, bagro jedna – brecnu se ona drusna – šta si se okomio na slabu ženu. Sigurno neće tebe matorog u zamenu.

 

Ha,ha, ha  – smejući se odoše vojnici.

 

Ovi su gori od Turaka – ubaci se u razgovor još jedna – Treba paziti žensku decu. Kad počne borba nasrtaće ko mutavi.

 

Jakako – zaključi ona krupna – Oće da se nasite pre nego ih Turci iseku. Znam ja to. Već sam jednom prošla opsadu.

 

Šta da radimo, crne kukavice – ona mlada skoro jeknu.

 

Da se molimo i sklanjamo u stranu dok ovo prodje – reče jedna, ne sasvim ubedjena.

 

Nema bežanja u stranu. Gde da bežimo – poče ona drusna – Ima da se borimo, druge nema. I da se molimo. Pa ko ostane živ, ako može, neka pravi decu za sledeći rat.

 

Za to vreme kapetan Siladji je već sišao na obalu Dunava. Usporiše konje i zatrupkaše na daske od mola. Klizave daske su se uvijale pod konjima koji su nesigurno gazili. Na topot kopita se svi prenuše. Konji u pristanište nisu baš svaki dan dolazili. Beži li to Siladji, ili već šta je? Ta misao o bekstvu uzvek je prva dolazila u glavu. Vreme je ludo pa svako ko može gleda da se skloni u stranu. Naročito oni koji imaju. Ti prvi odlaze. Da je nešto drugo, a ne bekstvo, videše po načinu dolaska.

 

Iz šajke vezane na kraju mola diže se jedna ljudina i skoči na daske.

 

Hajde da vidimo zašto je potegao ovamo – reče onima oko sebe.

 

Pomozi bože, kapetane Siladji, kojim poslom dodje do nas – pozdravi kapetana Beograda.

 

Siladji sidje sa konja, doda dizgine jednom iz pratnje pa odpozdravi.

 

Bog ti pomogao, Miliću – pridje mu i munu ga rukom u rebra – da sednemo i progovorimo koju.

 

Hajdemo onda na šajku – reče Milić, pa prekorači ivicu šajke i skoči na palubu. Za njim se pope i Siladji – Sedi ovde – pokaza na savijen konopac – nije gospodski, ali može da se sedi – onda sebi privuče neku košaru obrnu je i sede na nju.

 

Kapetan Siladji sede i namesti mač da mu ne smeta, pa se osvrnu oko sebe da vidi gde je.

 

Gledaj ovako – poče Siladji – Turci dovlače gomili ladja ovamo da nas sasvim zatvore. Ako to urade nema nam spasa. Beograd će da padne, a mi možemo samo da izginemo.

Ne prekidaj me. Znam da znaš dosta, ali saslušaj. Dobio sam pismo od kneza Hunjadija. Piše mi da je našao novac i da skuplja i oprema ljude i ono što ide uz to. Despot Djuradj je dao novce i dovlači šajke u Slankamen, a krstaši polako pristižu. Čim se spremi sve što je potrebno Hunjadi će da napadne i da proba da razbije Turke na vodi. Ako održimo Dunav otvoren, možda možemo da se odupremo Turcima.

 

Ohoho – zabrunda Milić – Biće krvavih gaća, bogami.

 

Biće, i to puno – složi se Siladji – Evo šta od tebe tražim. Ove ladje ovde treba da spremiš za borbu i opremiš kako treba. Na one veće stavćemo po jedan top. Oni manji topovi će moći. Daću i ljude. Za barut treba da nadješ suvo mesto da se ne kvasi. Ako ti nešto fali traži.

 

Topove možemo na one tri šajke – poče da planira Milić – Trebaće mi još jedno stotinak ljudi koji se ne boje vode. Ostalo je već tu. Smo još Turci da dodju.

 

Doći će za dan dva – ne prihvati sprdnju Siladji – Mi da radimo svoje. Tri topa da skidam sa zidova, kažeš.

 

Toliko – odgovori Milić.

 

Onda da završimo posao – zaključi kapetan Siladji – Još danas će topovi da budu kod tebe. Ti sa topdžijama vidi kako da ih najbolje namestite. Toliko sam imao sa tobom. Sve ostalo je u božjim rukama – skoči na noge i viknu – Konja – onda prekorači ogradu i sidje na mol. Tu uzjaha i ode.

 

Milić se zagleda za Siladjijem i zamisli, pa kad ovaj odmaknu od pristaništa prenu se i viknu – Ludi, biće velikog posla.

 

 

 

 

 

5

 

 

 

 

 

 

 

Bože oprosti, nisam mogao da ih ubedim. Ni kralj ni baroni nemaju želju da uzmu oružje. Više vole da sede u svjim kućama i jašu žene nego da pojašu konje i odu na granicu i brane zemlju. Bože oprosti mi što koristim ove reči, ali gospode, pun sam gorčine i samo to mi pada na pamet. Istine radi, svi su oni obećali, voljni su, gotovi su da se zakunu u tvoje ime, ali nema novaca da se plate ljudi i oružje. Ni hrane nema. Gospode, ti znaš, prošla godina je bila jalova i oni i narod čekaju ovogodišnji rod. Kažu da nemaju kud. Bože moj, sve je to tačno, ali dok prodje žetva, gospode, Turci će pola zemlje da im uzmu.

Bože, zašto ja tebi govorim kad ti sve znaš bolje od mene, kada se ništa ne dešava bez tvoje volje. Dali to stavljaš mene i moju veru na kušnju, ili ova zemlja i ovi ljudi treba da prodju kroz muke da bi pročistili svoje duše.

Bože moj, kakva god da je volja tvoja ja sam tu da služim tebi i svetoj crkvi.

Bože blagoslovi svakog ko se lati oružja protiv nekrsta i smiluj se ovim ljudima. Velike ih muke čekaju.

 

Diže glavu i poljubi noge Isusove, prekrsti se i polako izadje iz dvorske kapele u Budimu, legat pape Kaliksa III, kardinal Huan Karvahal.

 

Ispred ulaza u kapelu je već trupkao od nestrpljenja episkop asiški Franja. Želeo je da odmah kaže vesti koje imao, ali je ostavio kardinala da sam sa bogom reši svoje dileme.

 

Ekselencijo – okrenu se odmah kardinalu Karvahalu čim je ovaj zakoračio u hol, ostavljajući neke dvorane sa kojima je do tog trenutka razgovarao – ekselencijo – ponovi – posle gomile jalovih dana, bog je uslišio naše molitve. Krstaši dolaze.

 

Car Fridrih je poslao vojsku – sa nadom progovori kardinal.

 

Ne,ne. Ovi dolaze po svojoj volji. Iz cele Evrope – nastavi episkop Franja.

 

Hvala ti gospode. Podiže glavu kardinali poče da se krsti – Mislio sam da je sve uzalud.

 

Ekselencijo – požuri da objasni episkop Franja – ove krstaše dovodi Kapistran.

 

Na ovu vest kardinal prestade da se krsti i samo zinu. U trenutku shvati da je to nešto drugo.

 

Aaaaa – poče vidno razočaran, skoro utučen – to nije carska vojska, nisu vitezovi krstaši.

 

Pa, nisu – složi se episkop – Prosti ljudi  su to. Ima i onih koji su se već borili, ali većinom je to prost svet. Idu kao stado Isusovo i svi nose krst na grudima.

 

Malo pribran kardinal uhvati episkopa za  rukav i povuče ga niz hol.

 

Ipak, i te ljude treba sačekati i hraniti uz put – poče kardinal – Moram videti sa kraljem kako da nadjemo novac i hranu za njih.

 

Ekselencijo – sad već nesigurnije reče episkop Franja – moram da ti kažem još jednu vest. Kralj je napustio Budim.

 

Gde je – trže se kardinal Karvahal – gde je otišao?

 

Otišao je u lov – reče episkop – Tako je rečeno, ali ja znam da je otišao u Beč. Sa njim je otišao i gof Celjski i gomila barona. Skoro svi sa dvora. U svakom slučaju, svi važniji. Ovde su samo oni koji moraju da ostanu ili oni koji nemaju kud.

 

Mogao si i vodom da me poliješ – poče kardinal – Ne, nisi ti kriv za to, ali sad znam zašto glasnicima loših vesti seku glave.

 

Ekselencijo – trže se episkop Franja.

 

Moram da se šalim, jer bih počeo da ujedam – reče kardinal – Oprosti mi bože za ove reči, ali ne mogu drugačije.

 

Hajde, dovedi sve naše ljude kod mene. Moraćemo mi sami da sve uradimo. Sve koji hoće u borbu treba dobro prihvatiti, jer krst su spremni da nose. Treba ih dobro snabdeti i poslati dole na granicu knezu Hunjadiju. Izgleda da on jedini ima odgovornost za zemlju.

 

Episkop Franja se okrete i požuri nazad niz hodnik osvrćući se da vidi ima li koga od njihovih, a kardinal ode u svoje odaje.

 

Gospode bože, hvala ti na čudu – reče glasno čim udje –Pravo je čudo da neko želi da se bori za ovu zamlju. Svet  se stvarno okrenuo naopako. Velikaši beže a  ništavni se bore

 

 

6

 

 

 

 

 

….pevala je gomila. Gužvajući se i šireći se, kako je kad put dozvoljavao, gomila je išla. Od ternutka kada su napustili Varadin i bili prebačeni na desnu obalu Dunava, počeli su da pevaju. Svaka grupa otezala je neku svoju pesmu, na nekom, samo njima znanom jeziku. Nikom nije stalo da to pevanje liči na nešto, i nikog nije bilo briga što je svojim umilnim glasom rušio harmoniju pesme i više plašio nego  što je pokušavao da umili sveca kome je pevao. Pevali su, a to pevanje se čulo.

 

Ispred svih, za neki korak, kao da nije pripadao onima iza njega, koračao je bos, suv kao pritka, u mantiji boje zemlje po kojoj je gazio i podupirući se kopljem koje je trebalo da bude oružje, kaludjer reda svetog Franje.

 

U korak sa njim, samo nešto u stranu i sasvim malo pozadi, noseći zastavu sa likom sveca, nevešto namolovanog, grabio je čovek isto tako dug i isto tako suv u gunju od sukna, sa dugim nožem zadenutim o pojas kojim je podupirao odlučnost i koga je svaki čas pridržavao da mu ne sklizne medju noge.

 

Za njima je tabanala gomila, dižući prašinu. Odlučna kao i njihove vodje, noseći sve što je moglo da bode, kolje, seče i unakazuje. Izdrapani od silnoga puta, jer su neki dolazili bogu iza ledja, a svi su već tabanali danima i nedeljama i umor i slaba hrana se svakom videla na licu, ličili su na rulju koju je svakojaki djavoli stiskali i ovde istresli da straši svakog bogomdanog stvora.

 

Ono što ih je razlikovalo od takve rulje i davalo nekav značaj bio je veliki crveni krst na grudima i želja da se bore za njega i pod njim. Taj krst na njihovim grudima bio je onaj isti krst koji je papa Kalikst III, u crkvi svetoga Petra, svojeručno stavio na grudi kardinala Huana Karvahala, pozivajući u sveti rat protiv Turaka.

 

Vera u Isusa Hrista, oproštaj svih grehova i  nada u bogat plen, dovukle su gomile ljudi na obale Dunava i sremska polja da tu potraže svoju sudbinu.

 

Kako je dan odmicao, a putu se nije video kraj, pesma je polako tihnula, samo su pojedinci pokušavali da je održe, i prelazila u gunjdjanje umornih i gladnih ludi.

 

Skupljeni odasvud, s koca i konopca, govorili su jezik svoga kraja, strepeli su od nepoznatog i svega onog što to nepoznato nosi, okupljali su se u grupice zemljaka i istomišljenika, obično oko nekog iskusnijeg ili lažljivijeg, da makar malo i za kratko vreme osete sigurnost i da se uz priče iz kraja i slične snove o životu i o boljim vremenima koja će da dodju kada pobede Turke, lakše prebrode odvojenost od kuće i strah od sutrašnjice.

 

Hans Bez Kose i Bezubi Armin znaju da Šuplji Miler trabunja gluposti i laže i maže kako stigne, ali su kao iskusni ljudi znali i to da treba da imaju nekolicinu ljudi oko sebe koji će da slede njihove potrebe i da im daju potporu. U gunguli, kao što je ova, važno je da se ostane živ i da se džepovi napune što više sa što manje muke i stavljanja glave na panj.

 

Ništa se ne dešava bez volje gospoda Boga i našeg Isusa Hrista – tera priču Šuplji Miler – a njihova želja je da budete ovde. Ne bi vi nikako stavili taj krst na gudi i došli ovde da bijete Turke.  Ne bi vi nikako slušali ovoga kaludjera tamo, u vašem selu, da ga nije volja gospodnja dovela tamo da vam kaže da ste potrebni svetoj crkvi i hrišćanima na koje su legli neznabošci.

 

Ako vas je gospodin naš Isus Hristos doveo ovamo, vratiće vas i kući pod uslovom da mu verno služite i slušate one koji vas vode.

 

Sve je istina što kažeš – povladjuje mu jedan seljak – Eto, ja svake noći sanjam, od kako sam pošao od kuće, da me Isus drži za ruku i vodi.

 

Vidiš – nastavlja Šuplji Miler – kad te Isus drži za ruku i vodi, možeš da radiš sve što ti je volja, jer je to i njegova volja.

 

Ja sanjam da imam stado – javlja se drugi seljak – pa sve plivam u mleku.

 

I ja sanjam – počinje još jedan

 

Sve vam to Isus Hrist daruje i poručuje – prekida ih Šuplji Miler – da ste u njegovoj milosti. Gde god da idete i sve što budete radili je u slavu gospoda Boga i  Isusa Hrista.

 

Ma što im to govoriš Šuplji – ubacuje se u razgovor Hans Bez Kose – sve su to seljačine koje ni gaće ne umeju da vežu, a ne da nešto korisno urade za Boga i za sebe. Bog svakog trena i na svakom mestu očekuje da se radi u njegovu slavu.

 

Dobri su oni hrišćani, ne ruži ih – objašnjava i staje na stranu seljaka Šuplji Miler – Mogu oni sve to, ali treba neko da ih vodi.

 

Šta mogu? Gde i kako – prividno se žesti Hans Bez Kose – Evo, idemo koroz zemlju gde su svi odpadnici od prave vere i Boga, a oni samo bleje. Te sam sanjao ovo, te sam sanjao ono. Nije to ništa. Ako ih Isus drži za ruku i vodi…

 

Treba šizmatike privesti Bogu – završava misao Bezubi Armin.

 

Koga privesti Bogu – ljutnu se Hans Bez Kose –Treba im pokazati njihovog boga.

 

Sva ova mangupska mudrovanja okupljeni seljaci su slušali kao uzvišenu teološku raspravu. Priču ove trojice gutali su kao klenovi jer im je govorena na njihovom jeziku, narečjem njihova kraja. Pošli su da nešto dobiju, pa su se nadali, onako neiskusni da im je sam Bog poslao ove da ih nauče kako da dohvate to što žele.

 

Jeste, pričali su nam da idemo medju šizmatike, to je puno puta rekao onaj kaludjer Kapistran – povladi im jedan seljak – Samo je rekao da se oni bore protiv Turaka i da brane katoličke zemlje.

 

Bore se jer im je nož pod gušu – reče Šuplji Miler – samo i dalje neće pod božji skut i u pravu veru. Kad svršimo sa Turcima moramo i njih da krstimo ili da oteramo odakle su i došli.

 

Ma šta trabunjaš Šuplji – presče ga Bezubi Armin – da im mi odmah, kad su pri ruci, očitamo oče naš, da na vreme vide kako je kad nisi uz Boga.

 

E, ovo nešto vredi. Do sada smo samo lupali gluposti – poče Hans Bez Kose – Okolo su sve bogata sela. Oni imaju sve, kao bezbožnici, a mi goli kao miševi i ako smo uz Boga.

 

Ovde baš radja – uplete se opet neki seljak – Pogledajte zemlju koju gazimo. To je zemlja gde sve radja. Od ove zemlje ima i za bacanje. Nisu to čista posla.

 

Da, da, ovo je baš dobra zemlja – podrža ga drugi seljak – Da imam ovakvu zemlju bio bi bogat.

 

Šta ste se raspričali o zemlji – dobaci jedan i  pridje grupi – gledajte da vas ne zakopaju u nju.

 

Dosta trabunjanja, muka mi  je od praznih priča – preseče Hans Bez Kose – Ja idem da prepipam prvo selo koje vidim. Ko hoće neka zamakne u ovaj gustiš. Čim ostali zamaknu, idemo da se osladimo.

 

Jasno. Ovako ima da postimo dok nam creva ne ispadnu i Turci nas ne pomaze noževima – odluči se Bezubi Armin.

 

U selu ima i žena – poče iz daleka da predlaže onaj novopridošli.

 

Jao, ne pominji mi žene, odmah mi pada mrak na oči – ubaci jedan seljak koji je samo slušao šta se priča.

 

Tako treba da se misli, bato – odmah podrža Hans Bez Kose – Prvu koju dohvatiš natakni je i uživaj. Za ostalo ne brini. Žene su i napravljene samo za to.

 

Čekaj, da nas ne bude malo – zapita Šuplji Miler.

 

Šta malo? Ovi zemljaci će sa nama, Neće valjda da drže stranu ovim tunjavim Česima i Ugrima. Idemo – zapovedi Hans Bez Kose i prvi udje u medju drveće. Za njim podjoše Bezubi Armin i Šuplji Miler i još nekoliko seljaka.

 

Kad ovi zamakoše u čestar, ostali počeše da se zagledjuju, pa da ne izgleda da se otudjuju od svojih podjoše za nima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

7

 

 

 

Razgrčuči granje Časlav i Gvozden izbiše na obalu Dunava naspram Beograda, Veče je već počelo da osvaja. Zidine donjeg grada i kuće na padini koja se pela prema gornjem gradu polako su tonule u tminu. Samo je gorni grad, opasan visokim i debelim zidom sa moćnim kulama štrčao spram svetlijeg neba. U njemu mir. Tu i tamo po zidinama baklje pokazuju da je grad na oprtezu i da ne spava.

Okolo grada urnebes. Hiljade ognjeva, dreka ljudi, vriska konja, mukanje vrečanje… i  muzika. Zurle, gočevi, piska i vriska…

 

Turci se već raduju – reče Gvozden gledajući preko vode.

 

Uvek je tako – doda Časlav – Moraju da se istutnje. Sutra, prekosutra počeće da ginu, a onda nema ništa.

 

Neka svi izginu, reče Gvozden – niko ih buklijom nije zvao.

 

Neka bude kako kažeš – prihvati Časlav – Da posedimo ovde dok se oni preko ne jave.

 

Sedoše na neki naplavljeni balvan da sačekaju čamac koji će sa prvim mrakom da dodje po njih.

 

Biće teškog boja ovde, brate moj – poče Časlav više za sebe.

 

Da im nisam u koži – prihvati Gvozden – Ovoliku silu nisam ni sanjao, a kamoli video. Mora da su sve što imaju dovukli ovamo.

 

Bog i duša, nisam ni ja. Sultanu je izleda mnogo stalo do Beograda – složi se Časlav – Moraćemo ili  da ginemo ili da robujemo… Nego da se mi manemo proricanja, nismo ovde došli za to. Ja ću preko, a ti me čekaj ovde u zoru. Ako me nema, vodite ljude u Slankamen, Hunjadiju i radite kako on kaže.

 

Što da te nema – poče Gvozden?

 

Kažem, ako. Rat je, znaš da svašta može da bude. Izadješ iz kuće da svršiš nuždu, pa se spotakneš i slomiš vrat. Radi kako ti je rečeno…Eno, dolaze po mene – naredi Časlav

 

Da ne misliš medju Turke – zabrinuto će Gvozden.

 

Ne valja se da mnogo znaš. Sedi, čekaj me i broj zvezde. Ako to ne umeš, ti brini. Tako nećeš da zaspiš – našali se Časlav – Evo ga, čamac. Odo ja.

 

Kao senka navuče se čamac na obalu. Iz njega iskoči čovek sa veslom u rukama, dok drugi ostade u čamcu.

 

Dobro veče, dobri ljudi – pozdravi Časlava i Gvozdena – I on ide – pokaza glavom na Gvozdena?

 

On će da broji zvezde, samo ja – reče Časlav i udje u čamac.

 

Došljak gurnu čamac natrag u vodu i pope se pozadi. Više niko ne progovori. Čamdžije legoše na vesla i čamac jurnu ka Beogradu. I dok si dlanom o dlan zavuče se pod lanac koji je zatvarao ulaz u pristanište. Prodje medju šajke i stade uz molo. Časlav skoči gore na daske, baš ispred Milića koji je stajao i gledao kako dolaze.

 

Baš si ti nekakav baksuz Časlave – umesto pozdrava poče Milić – uvek te vidim kad treba gaće da krvavimo.

 

Šta ja tu mogu, kad nam je zlo bliže od dobrog – odgovori Časlav – Sudjeno nam je da se u krvi nalazimo.

 

Tako je, brate – složi se Milić – kad ne znamo za drugo. Čini se da se da u krvi najbolje plivamo. Nego, daj da mi nešto popijemo dok još ima i  dok možemo – dodade Milič i povuče Časlava na šajku.

 

Ostalo nam je nešto vina iz kraljevskog podruma. Ovako, brate, nisi skoro pio – raspriča se Milić – Kad je kralj mislio ovamo, navukli su vino, da ima šta da pije. Kralja nema, vino ostalo, a rat je. Bolje mi da pijemo, nego Turcima da dajemo…Sedi gde ti je zgodno – pa se okrenu momku – Deder, ono kraljevo.

 

Časlav dohvati jedno burence pa ga dovuče do ograde da se na nju nasloni, ali pre nego da sedne kucnu o bure da vidi dali je prazno – Lepo si se ovde namestio – reče – Kralj te plaća, i još ti vino donosi, samo da te i sultan Mehmed daruje, pa bog da te vidi.

 

Može svašta da se desi, brate, ali ne mora da bude – odgovori Milić.

 

Momak donese testiju i dve poveće zemljane čaše, pa sve to spusti na palubu, njima pod noge.

 

Ako ti nešto treba zovi – reče momak – Odo ja da se izvalim.

 

Ako – reče Milić – oko vina možemo i bez tebe – saže se i dohvati testiju, pa nali i pruži čašu Časlavu – U zdravlje tvoje i moje.

 

Neka pocrkaju dušmani – odpozdravi Časlav, pa ispi – Zna kralj šta je dobro – reče, te obrisa brkove, onda pruži praznu čašu Miliću – Sipi der, još jednu.

 

Mora da zna. Ne bi bio kralj da ne zna – složi se Milić – Ako nije za sebe, kako će da bude za druge.

 

Kaži mi, kako je ovde? Ima li oružja, hrane? Treba li štogod  – okrenu razgovor Časlav.

 

Kako je ovde – ponovi Milić – Tesno. Kako bi drugo? Nema mnogo vojske, hrane i oružja ima za neko vreme. Ladje, ovo što si video. To je. Da nije sultan došao, pa da se nadamo. Ovako ostaje nam samo da izginemo, ako ne dobijemo pomoć… Narod, ono što je ostalo u gradu nije imao kud, boriće se do zadnjeg. Turci neće da gledaju ko je ko. Izginuće debelo na zidovima, pa će ostrvljeni sve da pobiju. To znaš i sam. Turci dovlače ladje da nas sasvim zatvore. I bez toga su svi uplašeni – ne dovrši, nego samo diže ruke.

 

Stani, ni djavo nije crn kako kažu – uze Časlav da govori – Despot Djuradj je naredio da u Slankamen dovučemo sve šajke koje imamo i sve ljude koje možemo da nadjemo. Hunjadi je već tamo. Despot je prosuo zlato i uveliko se kupe ljudi. Dolaze i neki krstaši. Ko su i kakvi su videćemo kad bude gusto.

 

Nisi zbog toga došao – prekide ga Milić – Sve to znam od Siladjija, pisao mu je knez Hunjadi. Kaži mi, šta mi treba da radimo.

 

 

Ja mislim da smo bolji na vodi od Turaka i da će da ih razbijemo ka dodju. Kako god da prodjemo ovde, borbe sa Turcima neće da se završe sa ovim. To znaš i sam. Ni Ugri nam nisu prijatelji. Sada im je nož na grlu, pa smo im dobri. Zato treba da plenimo što više ladja i da sklanjamo u stranu. Trebaće sutra. Zato kad udariš. pleni ladje i ne okreći u Beograd, nego prebacuj preko, a mi će da ih sklonimo – reče mu Časlav.

 

Daj Bože da tako bude. Ja sam već natovario neke topove na ladje i dobio dobre ljude, pa mogu već sutra u boj. Nego, kad smo kod boja, da nećeš ovih dana na banatsku stranu – upita Milić

 

Neću, idem u Slankamen – reče Časlav – Ako ti što treba, kaži.

 

Mislio sam da odneseš novce mojima. Meni ovde neće da trebaju, a, ako poginem da se Turci ne vajde – kaza Milić

Daj, poslaću po sigurnom čoveku – prihvati Časlav.

 

Milić gurnu ruku u pas, te izvuče dve kese i dade ih Časlavu. Ovaj ih gurnu u nedra.

 

Jednu daj ženi, a drugu daj bratu. U obe je isto. Neka im se nadje, šta god da bude – zatraži Milić

 

Za ovo ne brini. Kao da si ih sam odneo – reče Časlav.

 

Sad kad smo to rešili da popijemo još po jednu – reče Milič i napuni čaše.

 

Živi bili – nazdraviše jedan drugom

 

 

8

 

 

 

 

 

 

Kukuu, majkoo! Turci! Bežiteee – vrisnu neka žena kad vide rulju kako juriša na selo.

 

Aaaaaaaaa – urlao je Hans Bez Kose jureći ispred svih i razmahujući teškom batinom. Za njim je jurila i urlala rulja krstaša izbezumljena od želje da se napljačka.

 

Hvataj stoku – urlikao je Bezubi Armin – Udri one tamo!

 

Hans Bez Kose suztiže onu ženu i mlatnu je. Ona smo klecnu i stropošta se.

 

Jaoo, ubi me – ciknu, i stade da se uvija po zemlji kao crv.

 

Urlici i jauci presekoše selo. Sve živo se dade u pisku i bežanje. Psi se razlajaše. Neki jurnuše da beže a neki stadoše da kidaju štrange urlajući od besa.

 

Beži u šumu – pisnu starac deci koja se izvukoše iz kuće ne znajući šta da rade. Onda zgrabi sekiru i stade pred rulju. Zgaziše ga. Rulja jurnu u kočinu i uze da

pleni. Svinje zavrištaše i jurnuše okolo obarajući ljude. Dva rundova sunuše iza kuće i stadoše da cepaju.

 

Jao majko – zavreča jedan krstaš koga dohvatiše zubima. Drugi digoše motke da se odbrane od besnih kerova. Rundovi podivljaše na udarce. Dvojica dohvatiše onog izujedanog pa ga ponesoše. Sav iscepan i krvav visio je na rukama.

 

Beži nazad – viknu jedan – Ovo ne ide na dobro.

 

Kao da im je trebala takva komanda svi jurnuše nazad vukući onog izjedanog. Ostrvljeni, i ne gledajući okolo Hans Bez Kose i Bezubi Armin jurnuše na jednu kuću. Vrata im prepreči žena i uhvati se za grede.

 

Samo preko mene mrtvu – ciknu.

 

Poludeo od besa Hans Bez Kose trže nožinu iza pasa i sjuri ga ženi u stomak.

 

Tako – reče skoro sa slašću.

 

Žena uhvati sečivo i samo jeknu – Bež!

 

Hans Bez Kose povuče nazad nož i iseče ženi ruke. Ona pade i poče da se trese u agoniji. Ne gledjući je Hans Bez Kose jurnu na devojče koje pokuša da pobegne.

 

Uhvati je za kosu i zviznu pesnicom o glavu. Ona samo omlitavi. Hans Bez Kose je baci na zemlju i trže suknju, raširi noge i nabi se u nju.

 

Kad svrši, onako izbezumljen osta da leži. Devojka se nije micala.  Oboje su bili kao mrtvi. Pridje Bezubi Armin i dohvati Hansa Bez Kose pa ga povuče.

 

Hajde, nema ovde šta da tražimo– Da bežimo dok nas nisu dohvatili. Ostali su već pobegli.

 

Hans se diže, i onako raspojasan jurnu napolje. Rulje nije više bilo po selu. Osvrnuše se da vide gde su, pa jurnuše u šumu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

9

 

 

 

 

 

 

Alaha mi, kaurima se ne piše dobro – započinje Abdula – gledajući kako Djenovljani nameštaju ogroman top koji je juče dovučen. U koloni koja se celog dana vukla, takvih je bilo desetak. Po deset pari volova secalo je ale dovlačeći ih na mesta gde će da ih ukopaju. Nameštali su ih prema kapijama i kulama oko njih.

 

Gomila topova, kao lanac, opasala je Beograd. Spremni da ognjem sprže odbranu i rasture svaki kamičak bedema, stajali su kao iskeženi vukovi. Strašno je bilo gledati takve nemani kako se okreću na ljude. Još strašnije je imalo da dodje kada oni bljunu oganj i djuladima zaspu branioce grada.

 

Dina mi – prihvati Mujo – odavno su oni trebali da dignu ruke i da se manu ćorava posla. Gledaj, jadan ne bio, šta je vojske doveo sultan. Ni ručak ne mogu da nam osole. Ostaje im samo da ginu.

 

Eee, šta govoriš, bolan. Nije šala uzimati gradove. Biće krvi i tamo i ovde – progovori Ibrahim, postariji ratnik,      već osedeo u tom poslu – Otac ovog sultana je dolazio da uzme Beograd, pa se vratio prepolovljene vojske, a grad nije dobio. Ne daju se kauri lako.

 

Dobro govoriš, Ibro. Znaju kauri kako da brane gradove. Ovde smo uvek ginuli – upade Meho

 

Vas dvojica ste već napunili gaće, alaha mi – ljutnu se Mujo.

 

Nemaš ti Mujo godina koliko sam ja bojeva video – smireno mu odgovori Ibrahim.

 

Tako, Ibrahime, brate – povladi mu Meho – Da vojske ima, ima, ali vidite li šta jedemo, a posao nismo ni počeli. Ako ovo potraje, a oće, jer nikad ne ide kako se namisli već kako je Alah odredio. Ako ovo potraje ima sami sebe da pojedemo.

 

Ako vas čuje aga, poskidaće vam glave, a i kolac možete da omastite – ponovo se javi Abdula.

 

Gde može da čije, nema ga ovde. Sladi se on u nekoj ladovini – reče Meho – Kazan i gola ledina je za nas.

 

Ako, ako – osta Abdula pri svome – Kad reč izleti iz usta ne vraća se nazad.

 

Ima toga Abdula, ne kažeš loše – složi se Ibrahim – Jezik koske nema, a koske lomi.

 

Dok su Turci mudrovali gledajući Djenovljane kako rade oko topa, ovi su ga namestili i udesili kako su mislili da treba.

 

Mikeloto – razdra se Betino – daj sad vino da pijemo. Ovaj top smo udesili baš kako traba.

 

Otvaraj tu mešinu da operemo znoj i prašinu iz usta – podrža Letero – Sutra ima  da gruvamo, danas treba da pijemo.

 

Sačekaj da se smrkne. Turci baš ne vole kad pijemo na videlo – pokuša Mikeloto da ih obuzda.

 

Ako hoće da rušimo, ima prvo da pijemo – nastavi da se breca Betino – Ako nas plaćaju da ratujemo, ne plaćaju me da obrćem veru. I kurve treba da nam dovode. Bez nas ništa nebi osvojili. Ništa.

 

Šta se dereš kao vo. Znam ja sve to, ali sultan se silno osilio od kada je osvojio Konstantinopolj, neću da me kolju zbog vina – opet će Mikeloto.

 

Baš me briga. Da im nismo tamo srušili zidove, još bi sultan sedeo dole i  savijao ruke – planu Letero.

 

Šta hoćeš, da se svadjamo? Ja neću – ljutnu se Mikeloto – Eno ti mešine, pa loči.

 

Taman jurnuše da piju, dojaha Djanfranko, kondotijer njihov.

Što urlate, čujete se  do neba – dreknu – Bacaj tu mešinu. Neću da vas vidim pijane. Dali je sve spremno za sutra?

 

Sve je kako treba – odgovori Mikeloto – Možemo odmah, ako se Turcima prohte

 

Smirite se, i sklonite to vino. Sad će da naidje beglerbeg Rumelije da obidje topove. Kad prodje, pijte do mile volje – reče im Djanfranko pomirljivije, jer je sve kako treba.

 

Bogorodice, ovi se baš okomili da ne možeš da živiš– nastavi da gunjdja Betino gurajući mešinu pod granje na kome su ležali.

 

Dok su se oni muvali da dovodu stvari u red, naidje beglerbeg Karadža. Okolni Turci poskakaše na noge zaboravljajući kazan i hranu. Beglerbeg nije imao milosti prema neredu, a nered je bio sve ono što mu nije bilo po volji. Svi se dohvatiše posla. Karadža pridje konjem do samog topa, pa pažljivo razgleda sve okolo pa se okrete topdžijama. Kako je završio najviše škole u Turskoj, govorio je nekoliko jezika, pa se oslovi topdžije njihovim jezikom

 

Ko upravlja ovim topom – reče, gledajući da po držanju proceni njihovu spremnost.

 

Ja, ekselencijo – isprsi se Mikeloto

 

Dobro, dobro – reče beglerbeg Karadža i prelete pogledom po položaju i ljudima okolo –  Kako vidim sve ste uredili kako treba – pa se zagleda u Mikelota – Čini mi se da sam te vidjao renije.

 

Jeste, ekselencijo – potvrdi Mikeloto – Bio sam i pod Konstantinopoljom.

 

Valjan izmećar – pohvali beglerbeg Karadža – Pokaži se i ovde i debeo bakšiš ti ne gine.

 

Neka bude kako kažete, ekselencijo –  zahvali Mikeloto.

 

Beglerbeg Karadža okrete konja i jurnu drugim topovima. Sa njim ode i Djanfranko. Turci koji su se muvali okolo danuše dušom kad ovaj zamače i vratiše se svojim brigama. Tobdžije jurnuše na vino uz brbljanje i zevzečenje.

 

Ekselencijo ovo, ekselencijo ono, ti ćeš još malo i da se Turčiš – podsmehnu se Letero.

 

Ne lupaj. Daj vino – reče Betino – Sad možemo na miru da pijemo, a veče će da dodje.

 

Okolni Turci, gledajući topdžije kako prazne mešinu počeše novu priču.

 

Ovi ima da se oslade, a mi ni kazan neće da čaklaišemo – opet će Abdula.

 

Ksmet, svakom svoje – odazva se Ibrahim – Ako kazan bude pun, biće i nama dobro.

 

Deder, Mujo, najmladji si. Idi, pogledaj, oće li da nam daju nešto da jedemo danas – reče Meho – Razvuče se dan uz svu rabotu natešte. Creva mi već krče

 

 

 

 

10

 

 

 

Sveti oče – poče  knez Hunjadi – ovo što si doveo, obična je rulja. Sa ovakvima se rat ne vodi.

 

Kneže, takva je volja našeg gospodina Isusa Hrista – uze da tumači kaludjer Kapistran – Od gospode niko nije hteo da stavi krst na sebe i da dodje. Došli su ljudi kojima je vera u Boga i Isusa Hrista jedino što imaju, i to su došli da brane tvoju zemlju. Dakle, moraćemo sa njima, pa kako bude.

 

Sveti oče, možda imaju samo veru, ali ovo ovde je došlo samo da pljačka i da se najede ako može. Ni koplje valjano nemaju. Iseći će ih Turci kao repu – uporno i  razočarano nastavi Hunjadi

 

Kneže, i silni i siti ratuju zbog pljačke. To znaš – ne dade se Kapistran – Popećemo ljude na bedeme. Odozgo mogu, makar, kamenje da bacaju na Turke.

 

Turci su dovukli topove koji su razneli zidine Konstantinopolja, srušiće i ove ovde a onda će da jurnu. Tada će samo mačevi i sekire da rade. – nastavi da zanoveta  knez Hunjadi – Samo će da  izginu a ništa neće da urade.

 

Ako ljudi hoće da se bore, pa makar i goloruki, treba ih pustiti. Kad se ostrve i zubima će da kolju. Ako ih je  bog dovde doveo nije naše da se opiremo i manu nalazimo. Molimo se čista srca i  pobedićemo u slavu gospoda Boga i uz njegovu pomoć – odgovori Kapistran

 

Dobro. Neka bude kako kažeš – odobri knez Hunjadi – Odmah treba da se odvoje iskusniji i najspremniji pa ih strpati na ladje i poslati u Beograd. Turci mogu svaki čas da doplove i onda nećemo moći da šaljemo pomoć. U Zemunu ima nekoliko ladja koje mogu da obave taj posao. Onda sve ove krstaše treba poslati dole, u Zemun da budu što bliže Beogradu. Neću da se ovde gužvaju i prave nered. Ovde spramamo ladje i ljude za borbu na vodi. Kad dodju Turske ladje tešku bitku ima da bijemo da održimo slobodan Dunav. Bez mogućnosti da doturamo pomoć Beograd je propao.

Pametno – složi se, pa ustade Kapistran. Već star ali krepak bio pun energije i volje da se suprotstavi svim neprijateljima vere i crkve koju je smatrao jedino valjanom.

 

Idem da ih odmah pokrenem – produži – Daj ljude da pomognu u biranju. Da nas dogadjaji ne iznenade.

 

Da, vreme je naš veliki neprijatelj, ali sami smo doveli do toga – složi se Knez Hunjadi – Nandor  – dreknu.

 

Odmah u odaju udje njegov stotinar, čovek koji je sa njim prošao sito i rešeto i osedeo boreći se za njega.

 

Koji je posao, kneže – upita?

 

Uzmi nekolicinu – naredi knez Hunjadi – i odvoj od ove gomile svakog koga nadješ da može da se bori, daj mu što od oružja, pa tovari na one ladje u Zemunu i prebacuj u Beograd. Žuri. Evo ti otac Kapistran će da te povede.

Nikog od naših da ne šaljem sa njima u Beograd – upita Nandor kad primi naredjenje.

 

Nikako. Svi ljudi mi trebaju ovde. Ajd, sad – reče Hunjadi.

 

Dok je Knez Hunjadi davao naredjena stotinaru Nandoru,  kaludjer Kapistran izašao i požurio do svojih.

 

Krstaši su se u gomilama razvukli oko Slankamena. Cela okolina je bila pritisnuta ljudima koji su se muvali, jeli, vršili nuždu i pravili svakojake gadosti, otimajući se oko svega što su mogli da uzmu.  Nered koji su pravili suzbijan je najčešće kamdžjom, a nekolicina koja je prekardašila sve mere i  nije mogla da se drugačije smiri bila je obešena. Neobuzdanu gomilu jedino je uspevao da drži u nekom redu kaludjer Kapistran koga su slušali i oni najbešnji i oni najuporniji u neredu.

 

Izjurivši napolje, stotinar Nandor sustiže Kapistrana, koji je žurio sa svojim pratiocima i tumačima. On je govorio samo latinski i narodski jezik Italije pa je samo uz njihovu pomoć uspevao da u tvrde glave gomile skupljene iz pola Evrope utuvi reč božiju.

 

Sveti oče – obrati mu se Nandor – Naredio mi je knez da proberem ljude i pošaljem u Beograd.

 

Hajdemo, sine moj, da to uradimo – odgovori mu Kapistran – I ja ću sa njima u Beograd. U trenutku najvećih iskušenja treba da budemo zajedno.

 

Čim se pojaviše u polju gomila se uskomeša i razgalami. Svi jurnuše da budu što bliže čoveku koji ih je doveo ovamo rečima o borbi protiv nekrsta i njegovom proterivanju u Aziju.

 

Braćo moja, sveti ratnici – poće da govori kaludjer Kapistran, a tumači prevodili uz nesnosnu dreku – polazimo na mesto našeg iskušenja. Ovde su ratnici kneza Hunjadija, glavnog zapovednika, i oni će da odaberu najače koji će odmah u Beograd.  Sa njima idem i ja. Braćo moja, uzdajte se u gospoda našeg Isusa Hrista i njegovu presvetu majku. Uz koga je bog taj je pobednik.

 

11

 

 

 

 

Čim je pljačkaška rulja krstaša pobegla iz sela sve je počelo da se smiruje. Stoka je tumarala okolo kuća razilazeći se polako. Rundovi, još uvek ljuti, špartali su selom osećajući miris tudjina. Idući za njihovim mirisima dovukoše se i do kuće gde je na vratima ležala mrtva i zgrčena domaćica. Osećajući zlo oborenih glava stadoše da njuškaju okolo uznemireni mirisom krvi. Onda digoše njuške i uzeše da zavijaju. Svi ostali psi iz sela prihvatiše. Strašna tuga se prosu i ode do neba.

 

U kolibi, sva iscepana, dok je krv polako oticala čineći lokvu okolo nje kao neku postelju, izdisala je silovana devojka.

Napolju je zgaženi starac ležao je onako kako je pao. Pored njega je stajao njegov pas i gurkao ga je njuškom i lizao tražeći život u njemu.

 

Oni koji su uspeli da pobegnu u okolne šikare slediše se kada zavijanje diže svoj glas. Zlo, veliko zlo je leglo na selo i ljude.

 

Jao, jao – zavapiše žene.

 

Nekoga su ubili – urliknu jedna, i stade da se bije pesnicama u glavu – prokleti bili!

 

Idem da vidim – reče druga i zakorači – Sigirno su otišli.

Možda su još tamo, sačekaj malo – dodade treća i  zadrža ovu.

 

Ne idi, mamo – zapištaše njena deca vukući je za suknju.

 

Ćut – dreknu ona u pola glasa – sedite tu i umuknite – Idem da vidim.

 

Otišli su. Ne bi kučići zavijali – progovori još jedna – Idem i ja sa tobom.

 

Probiše se kroz granje i ispadoše na čistinu. Činilo se da u selu nema ljudi. Stoka je lutala okolo smirujući se. Zagledajući okolo da neko od napadača nije zaostao, podjoše kroz selo. Kako ih videše i prepoznaše rundovi se sjatiše okolo i ućutaše radosni zbog prisustva živih ljudi. Prvo im starac pade u oči. Nije se micao. Potrčaše i taman da mu pridju videše ženu svu u krvi gde leži na pragu kuće.

 

Jao Stano – pisnuše u glas, prepozavši ženu – Šta te snadje, mučenice!

 

Pridjoše polako mrtvoj ženi. Pomoći nije bilo. Lokva krvi je skoro nestala u suvoj zemlji. Samo gomilice usirene krvi su ostale okolo. Kako pridoše mrtvoj Stani pogled im privuče devojka gde leži nepokretna i raskrečena u kući. Noge im se isekoše od bola. Samo padoše na zemlju uz urlik bola.

 

I nebo i zemlja zavapi.

 

Kuknjava iz sela diže kosu onima u šikari. Zlo, veliko zlo je palo isecajući miran život. Mir je otišao i mrtvi su počeli da se množe. Ne čekajući svi jurnuše medju kuće gledajući sa strepnjom da nisu stradali njihovi. Onda se okrenuše kući odakle je dolazila kuknjava. Ono što su videli okameni ih. Bol i plač uhvati sve.

 

Deca dotrčaše i u običnoj detinjoj radoznalost proguraše se da vide šta je to napravilo toliku kuknjavu. Krv i mrtvi se odmah usadiše u čiste duše. Život u svom najokrutnijem obliku počeo je da pokazuje šta ih čeka. Suze istresoše detinjstvo i igru u prašinu i pomešaše sa krvlju.

 

Ridanje, ono najdublje što dolazi sa samog dna duše, prokle život i sudbinu koja sem bola i smrti ništa nije donosila.

 

 

 

 

 

 

 

 

12

 

 

 

 

Vukući se sporim korakom volova, kolona teško natovareniih kola razvukla se pokušavajući da savlada nešto što je trebao da bude put. Krckajući i stenjući, uz psovke i dreku, svaki čas upadajući u jaruge, tovar žita za vojsku primicao se Beogradu.

 

Odred konjanika koji je pratio i štitio kolonu i tovar, podeljen u nekoliko grupa, čas je izmicao napred, čas je ostajao pozadi,  gledajući kako da sačuva ono što su vozili. Posle više napada svi su bili nervozni i premoreni od stalne strepnje i natezanja sa svim i svačim što im se tovarilo na ledja tokom puta, tako da su svi pucali od muke i besa.

 

Već su im otkinuli nešto kola i vodja odreda je strepeo za svoju glavu. Znao je, ako ne dovede tovar tamo gde treba da može odmah da odelje kolac za sebe.

Sada, kada se uz tešku muku privukao Beogradu, otvarao je četvore oči osećajući da ga već vrebaju konjanici mačvanskog bana Jovana Korodjskog, koji je braneći taj deo Ugarske napadao sve koji su se odvajali od glavnine vojske pod Beogradom i tumarali okolinom pokušavajući da plene.

 

Prokleti kauri – psovao je sebi u bradu – prokleti i  oni koji su me poslali da ovo radim, proklet da sam i  ja koji sam došao u ovu prokletu zemlju da tu ostavim svoje kosti.

 

Ehej – viknu nekom napred – Izadjite još malo i gledajte da se onaj ugarski šejtan ne pojavi. Onda se okrete rabadžiji na prvim kolima – Može li malo brže – viknu – Nikako da se izvučemo iz ovog kuluka.

 

Volovi – poče rabadžija, tek da nešto kaže – Ako ih poteram brže ima da legnu i da lipšu.

 

Obojica znaju da volovi samo tako idu, da ne znaju za brže, da su kola pretovarena, da po ovakvom putu nikako ne može brže, da sudbina ne daje drugačije i da mora da se trpi, jer ništa neće da se promeni ni za jotu.

 

Da oćeš i  ti da lipšeš – zareža vodja, pa okrete konja i  ode na začelje, do zaštitnice koja je trupkala i sabijala se čekajući da kola odmaknu.

 

Ago – reče mu jedan konjanik iz zaštitnice – da ostanemo još malo pozadi ili da se primaknemo?

 

Jok, more. Uzmi polovinu odavde i  otidi napred. Otvorite četvore oči – naredi.

 

Malo nas je ago – reče mu drugi kad polovina ode napred – Bolje je da sačekamo noć pa da se po mrklini provučemo.

 

Jok, jok. Čekaju nas kao ozebo vatru – osta aga pri svome – čim se još malo primaknemo Beogradu nema šta da brinemo – onda okrenu konja i ode za onima što podjoše napred.

 

Grdni mi, ako ovo malo leba treba da spase vojsku – započe razgovor jedan vojnik.

 

Dobro kažeš, Smajo – prihvati priču drugi – Tek smo počeli, a čini se sve ide naopako.

 

Ne pričaj glasno, jadan ne bio – upade treći – može aga da te čuje.

 

Gde će da čuje kad je napred. Što se strašiš jadan – odvrati Smajo – Njemu je teže nego nama. Mogu glavu da mu uzmu za ono kola što je ispustio.

 

Sultan da ih je čuvao, ne bi ih sačuvao – nastavi prvi – Vidiš kakav je gustiš okolo, tu ti konji malo vrede.

 

Njegovo je bilo da čuva – doda treći.

 

Odjednom kola staju. Psovke se prosuše niz kolonu. Treća kola su ležala na stranu. Popadali džakovi i žito curi. Rabadžija psuje i nebo i zemlju. Osovina nije izdržala jaruge. Dojuri vodja i kad vide štetu smrknu mu se dan.

 

Jao, zemljo što me držiš – zavapi – Dolazi ovamo – zovnu ljude – istovaruj  i obaraj drvo – naredi.

 

Počeše da odvezuju volove da oslobode kola, dok su drugi skidali džakove i slagali ih u stranu.

 

Idi, kaži onima napred da stanu – naredi aga jednom – Ovo nećemo do mraka da uglavimo. Neka isture straže i oni napred i oni straga.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

13

 

 

 

 

 

 

 

Žurba da se šajke što pre skupe u Slankamenu nije samo povećana time da su turske ladje vidjene kod Kovina, već  i time da je Dunav počeo da opada pa će rukavci u kojima su sklonjene šajke da budu odvojeni od glavne vode.

 

Radule – viče iz petnih žila Sredoje i nervira se – okreći na mene i tako drži. Levo su neki panjevi. Polako. Kad dodješ na moju visinu okreni u maticu. Ajde, neka svi rade što i Radule.

 

Sredoje je pre izvodjenja šajki obišao prolaz u čamcu i čakljom izmerio dubine. Sada je iz čamca navodio šajke, jednu po jednu, da izadju u Dunav. Kada prodje i poslednja pridje uz nju i baci kanap da ga privežu, pa se uspentra na palubu.

 

Sad zapnite – naredi – da ne plovimo na repu.

 

Ljudi legoše na vesla i  šajka poče da hvata brzinu.

 

Kaži Sredoje – zapita jedan momak dok se rvao sa veslom – jel’ je sigurno da će despot Duradj da nas sačeka u Slankamenu?

 

Jeste, tako je – odgovori Sredoje mrtav ozbiljan – i vino će svakom da služi.

 

Ja te ozbiljno pitam, a ti se sprdačiš. Priča se da će despot da nas vodi u borbu – uporno nastavi momak.

 

Znaš li ti koliko godina ima despot Djuradj – poče Sredoje – Kada ti se deda rodio on se već debelo klao sa Turcima. Sad će mi da se bijemo a on će da gleda, pa ako vidi da zabušavaš i beziš u stranu ima da te pozove i da ti odvali jedno pedeset po guzici.

 

Ehej, Matko – poče da se sprdače svi okolo – Ako hoćeš da sačuvaš guzicu udri Turke.

 

Što ako pitam – poče da se durli Matko – Pa znate da se priča da nas despot čeka u Slankamenu.

 

Odkud ja da znam šta će depot Djuradj da radi. Ne sedim ja sa njim i pijem vino da bi znao gde će i šta će – ozbiljno će Sredoje – Kad stigemo, eno ti Časlava pa ga pitaj za despota, ako bude hteo da se sa tobom nateže.

 

Gde ću ja vojvodu da zapitkujem i smetam – odustade Matko.

 

More, Matko – ljutnu se veslač do njega – ti se zapriča i diže ruke od veslanja. Ne moram ja da zapinjem za obojicu.

 

De, de – pomirljivo će Matko – sad ću ja da nadoknadim – reče i svom snagom zape da vesla.

 

Dobar   komad puta ležao je pred njima. Digoše ruke od pričanja i navališe veslima. Morali su uzvodno a Dunav je prilično vukao na dole. Na tom delu vetar obično duva nizvodno pa im nije bio od pomoći. Posle debelog veslanja pred samo veče prišli su Slankamenu. Sa druge strane  ulazila je Tisa u Dunav.

 

Okreći u Tisu – zapovedi Sredoje – tamo se vezujemo.

 

Ima mesta pod gradom, zašto u granje – viknu Radule.

 

Zato što ja tako kažem. Okreći – ljutnu se Sredoje – Tamo se sakupljaju naše šajke.

 

De bre, odma se ljutiš – odgovori Radule – mislio sam da je pod gradom ugodnije.

 

Nismo došli da sebi ugadjamo, već da ratujemo – brecni se Sredoje.

 

Ajde de. Ako sam rekao nisam posekao – povuče se Radule i ne bi mu pravo.

 

Okretoše šajke u Tisu i čim udjoše u mirnu vodu vezaše se za panjeve i medjusobom. Čim završiše sa tim poslom skoči Sredoje na ogradu šajke da ga svi vide i poče glasno da ga svi čuju.

 

Slušaj šta govorim. Dižemo ugarske barjake – poče strogo – Neću da vidim da se slučajno vije srpski.

 

Ljudima ne bi pravo kad čuše da moraju da skidaju svoje zastave, pa počeše da gundjaju.

 

Mi da ginemo, a slavu da skupe Ugri – počeše u horu.

 

Slušajte, magarci jedni. Beograd nije Srpska zemlja i despot nije u ratu sa Turcima. Dakle, jezik za zube i radi što se kaže – odseče Sredoje – Ovako je despot naredio. Još ovo. Sutra stiže Časlav sa ljudima i još koja ladja. Dotle sedimo i čekamo.

 

 

 

 

 

14

 

 

 

 

 

 

 

 

Sveti oče – govorio je Nandor ocu Kapistranu – odabrali smo one koji mogu da se bore. Koliko se našlo našlo se. Popeli smo ih na ladje. Najbolje je da odmah podjete jer su turske ladje blizu, pa svaki čas mogu da se pojave ovde. Zato treba požuriti.

 

Dok su ovi govorili ladje počeše da se otkačinju i odlaze preko u Beograd. Kapistran se uspentra na posledju ladju sa pratiocima i ode uz dreku onih koji ostadoše u Zemunu.

 

Gledajući ih kako odlaze, Nandor i svi oko njega uzeše da se krste i pominu boga.

 

Neka ih Bog čuva i pomogne. Ovi su zadnji koji  ulaze u Beograd – onda se okrete svojim ljudima i zatraži konje.

 

Da mi požurimo natrag – reče – ovde smo završili.

 

U medjuvremenu ladje pomognute maticom Dunava prilazile su gradu. Još malo pa će da se uvuku u pristanište gde mogu da budu sigurne.

 

Sabijeni u gomili krstaša na jednoj od ladja našli su se i Hans Bez Kose i njegovi prijatelji Šuplji Miler i Bezubi Armin.

 

Dobro je što smo se makli odande. Ona naša pljačka  donela bi nam konopac da su nas uhvatili. Oni seljaci će sigurno da se izlaju nekome. Ovde niko neće da nas traži. – poče da mudruje Hans Bez Kose.

 

Ništa se ne bi desilo da ti nisi zaklao onu ženu. Sad možeš da kolješ Turke do mile volje – uze da mu pridikuje Šuplji Miler – Ne znam zašto sam i dalje sa tobom.

 

Zato što je bolje uz Hansa, nego uz dželata – odgovori mu Hans Bez Kose.

 

Što se jedete – poče da ih smiruje Bezubi Armin – Bilo pa prošlo. Onamo konopac, ovamo nož. Dan je prošao sutra ide drugi.

 

Svuda ima nešto da se stavi i u sebe i pod sebe. A kad pobijemo Turke biće plena ko pleve – reče Hans Bez Kose.

 

Ako ostanemo živi – dodade bezvoljno Šuplji Miler – Ovo je kao da skačemo u vatru.

 

Ne sluti na zlo, možeš nesreću  da nam navučeš na glavu – naljuti se Bezubi Armin – Ako nas je Bog do sada čuvao, zašto da nas ne čuva  i dalje?

 

Možda nas je čuvao da nam Turci dodju glave – nastavi po svome Šuplji Miler.

 

Skloni mi ga s očiju da ga ne ubijem – poče da se nervira Hans Bez Kose – Ovaj ne ume da stane.

 

Koljite se, kad nemate druga posla – diže ruke od njih Bezubi Armin.

 

Dok su se ovi gložili ladje udoše polako se provukoše mimo kula koje su čuvale ulaz u pristanište i udjoše na sigurno. Na zadnjoj ladji kaludjer Kapistran svodio je račune sa svojim sledbenicima.

 

Gledam i mislim da nismo dovoljno ljudi poveli. Ipak je trbalo povesti sve koji su hteli u borbu – reče Kapistran.

 

Oče Kapistran – odgovori mu Johan Rot – Bolje je ovako. Više vrede pravi i iskusni ljudi nego gomila koja smeta. Ovo malo ladja i nije moglo više da ponese.

 

Johan Rot je bio pisar kralja Ladislava i jedan od prvih koji je stavio krst na sebe i pošao u sveti rat prateći Kapistrana.

 

Kako god da bude ja ću da se vratim i da dovedem još ljudi – odluči Kapistran.

 

Oče Kapistran – umeša se njegov sledbenik franjevac Taljakoco – stotinar kneza Hunjadija reče da su turske ladje odmah tu i da će još danas zatvoriti Beograd.

 

Uzdajmo se u milost našeg gospodina Isusa Hrista – odgovori Kapistran – ako je Njegova volja da se vratim, niko ne može da me omete, a najmanje Turci.

 

Ladje su se polako pristajale i vezivale se kako je koja dolazila. Krstaši koji su se već iskrcali pravili su gužvu po pristaništu, galamili i gurali se, zatrpavajući okolne ulice. Kapistran i njegovi podjoše polako da dovode ljude u red uz dreku tumača koje niko nije slušao. Dok su se ovi natezali sa gomilom sidje sa gornjeg grada kapetan Siladji i svi vidjeniji i značajniji ljudi Beograda.

 

Na tutanj kopita gomila se povuče u stranu i malo smiri. Siladji dojaha do mola i sidje sa konja i pridje kaludjeru Kapistranu, kleče i potraži blagoslov.

 

Blagoslovi, sveti oče – reče savijene glave Siladji.

 

Bog ti pomagao i čuvao te u zaštiti vere i njegovog stada od nevernika – blagoslovi Kapistran i prekrsti Siladjija. Ovaj mu poljubi ruku i ustade.

 

Sveti oče, ovo je značajna pomoć u poslednji čas. Još veća pomoć je tvoje prisustvo. To će da učvrsti veru i moral vojske i naroda – oduševljeno odovori  Siladji

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

15

 

 

 

 

 

Pritisnuta nevoljama turska kolona koja je nosila hranu  vojsci pod Beogradom ostala je na putu. Noć je bila brža od ljudi koji su žurili da poprave kola. Neki volovi su pasli, neki preživali dok su rabadžije dremale uz kola. Vojnici iz pratnje su stezali uzde držeći konje uz sebe koji su nervozno trupkali pokušavajuči da dohvate što više trave. Niko nije spavao strepeći od prepada.

 

Vodja je držao straže i napred i pozadi i više mučio konja nego sebe obilazeći čas one ispred, čas one pozadi gledajući da koji od premorenih stražara ne zaspi.

 

Bolan – počinje jedan tek da nešto kaže – Bolje bi bilo da dremnemo. Ovako se samo mučimo još više. Trebaće nam snaga sutra.

 

Onaj do njega žvaće komad hleba i ćuti, pa se posle nekog vremena javi – Spavaj, ko ti brani – i nastavlja da žvaće smirujući se.

 

Bi ja – opet će prvi – nego znam da si budan pa ne mogu da zaspim. Sve mislim šta radiš.

 

Ovaj i dalje žvaće, pa se opet javi tek kada je progutao komad.

 

Ne misliš bolan, da ću da te pokradem. Spavaj, brate na oba uva ako ti je ćef – raspriča se – Ja ću da bdijem i za tebe i za mene.

 

Što galamite toliko. Noć je, može kauri da nas čuju – pobuni se treći strižući ušima

 

Ih, bolan, šuma je okolo. Ne čuje se daleko – reče onaj što jede.

 

Pravo veliš Asane, ko će noću kroz šumu. Konji bi osetili da se ko mota. Vidiš gde mirno pasu – doda prvi.

 

Kad pomenu konje, da isečemo koji džak i nazobimo konje, od ove trave neće da se nasite, a od gladnog konja nikakva vajda – pomenu Asan

 

Da nas ne vidi aga – oprezno će treći

 

Šta da vidi. Sad ću ja, daj tu maramu – odlučno će Asan i spusti se do najbližih kola raseče džak i pusti žito da teče u maramu.

 

Dok su ovi hranili konje, zaštitnica duboko pozadi u šumi osluškivala je sve neobične zvukove i strepela plašeći sama sebe.

 

Ču li ovu dreku, bolan, kao da nekog zaklaše – držeći ruku na drški jatagana reče jedan.

 

Ja bi rekao da ga dave – doda drugi.

 

To je odozdo sa vode – sav naježen primače se treći – Mora da je drekavac.  Kažu da se muvaju uz vodu i dave ljude.

 

Vidiš i konji su prestali da pasu. Gledaj kako se sabijaju – javi se još jedan.

 

Ma, jok, džanum. Mora da se neki kurjak muva okolo, pa ga konji osećaju – javi se neki otresitiji – Kako ćete pred  kaure kad se životinje plašite?

 

More, pusti ti to. Kauri su živi ljudi, a ovo ne znaš šta je – opet će prvi.

 

U po noći svašta bude, nije to vreme za šumu – dodade još jedan.

 

Taman oni oko toga kad konji zatrupkaše i trgoše uzde. Zanjištaše. Ljudima se diže kosa na glavi. Neki trgoše oružje. U taj mah pridje im aga jašući polako.

 

Šta je – reče kad ih vide uznemirene – Već punite gaće. Hajde, polovina neka dremne, a polovina da bdije. Pa se menjajte. U zoru, kad krenemo, pustite da odmaknemo u polje, onda krenite. Ako nas neko napadne, znate šta da radite. Sad se smirite i odmorite konje.

 

Onda okrete konja i oprezno se vrati nazad. Ljudi danuše dušom. Neki se uzmuvaše oko konja, drugi se izvališe u travu, a neki nastaviše priču.

 

Aga prolazeći pored zaprega zapovedi rabadžjama da volove spreme i prežu u cik zore i da odmah polaze.

 

Svi se primiriše jer nije bilo mnogo do zore. Sredina leta je i sviće rano, pa skoro i nema vremena za odmor.

Taman se malo rasvetli, koliko ljudi mogu noge da vide i već stadoše da prežu i da pogleduju na tovar. Vojnici privukoše konje pritežući opremu na njima i na sebi, te se baciše konjima u sedla. Aga pogleda niz kolonu i ljude okolo i kad vide da su svi spremni manu rukom da se polazi i izjaha napred.

 

Idemo – reče najbližima – Gledaj levo i desno.

 

Podjoše uz pucanje bičeva. Volovi se pokrenuše i zadjoše u polje. Kad dobro odmakoše zaštitnica izjaha iz šume. Oprezno,  zverajući da ih ko ne iznenadi, oteže se kolona poljem. Taman su se svi razvukli putem i za tren danuše dušom, pisnu truba.

 

Istovremeno i napred i  pozadi iskočiše iz šiblja neki konjanici i jurnuše na kolonu i Turke. Mačevi i sablje sevnuše. Dreka, njiska konja, urlici isečenih. Seča ne potraja dugo. Mnogo jači odred konjanika skoro u trenu zgazi i iskasapi Turke. Samo se nekolicina zahvaljujući brzim konjima i begom u pravi čas izvuče i spasi glavu. Ostali ostadoše mrtvi na razbojištu da ih razvlače vrane i kurjaci.

Konjanici bana Mačve, Jovana Korodjskog, opkoliše kola. Rabadžije, svi Srbi naterani na kuluk, digoše ruke tražeći milost.

Još zaduvan od borbe vodja konjanika pridje prvim kolima i dreknu – Okreći, pa za mnom.

 

Vozarima laknu kada čuše Srpski.

 

 

 

 

16

 

 

 

 

 

 

Ispod Slankamena, koji  je štrčao gore u ravnici Srema, načičkale su se ladje i ladjice, dovučene  odasvud da bi bile poslate u borbu. Sve što je moglo da plovi opremano je i tovareno oružjem i ljudima.  Žurba i nervoza vide se na svakom koraku. Kako je u grad došao Knez Hunjadi, sva ona huka buka i gungula, koju su pravili krstaši koji su dolazili u gomilama, dobila je neki red i sve je počelo da liči na ratne pripreme.

 

Svako je radio ono što mu je rečeno i nije se bunio ako mu je zapao teži deo. Knez Hunjadi nije trpeo javašluk i svako kome nije bilo pravo ili je zabušavao dobijao je kamdžju po ledjima ili konopac oko guše.

Ladje su zatrpavale Dunav, a gomile ljudi su zatrpavali grad i okolinu. Kuće, kolibe i  magaze koje su ležale na samoj obali bile su krcate svim i svačim. Svi koji su se muvali uz vodu i oko ladja, samo su drekom uspevali da nešto kažu, a mahanje ruku je pomagalo da se kazano razume.

 

Svako je čekao da borba jednom počne. Ovako sve visi u vazduhu i razne priče koje se muvaju kroz gomile samo prave nesigurnost. Kad se biješ, znaš, ako ostaneš živ, ti si pobednik, ako izgubiš ti si mrtav, a to je kraj.

 

Posle dužeg jahanja na obalu banuše Časlav i Gvozden. Zaduvani i znojavi, pod prašinom, ličili su na akrepe. Čim naleteše na gužvu usporiše i podjoše korakom, probijajući se kroz gomilu užurbanih ljudi zaobilazeći kola koja su dovlačila opremu na ladje spustiše se do vode. Dodjoše do jedne poveće kuće, sklepane na brzu ruku da prihvati ljude i opremu. Na vratima ih dočeka momak koji prihvati konje pa ih odvede i veza za neke direke oko kojih je već konjosalo nekoliko paripa. Časlav i Gvozden udjoše unutra, a momak uze nešto slame pa poče da briše umorne konje, pa kad se odmore da im dadne vode i  sena.

 

Kako udjoše unutra priča na mah stade i svi se okrenuše da ih vide. Onda pozdravi. Prvoslav skoči pa se okomi na Časlava.

 

Gde se izgubi, čekamo te kao ozebo sunce – reče umesto pozdrava – Bitka samo što nije počela, a tebe nema. Sve se mislim da poručimo Turcima da nas sačekaju dok se ne javiš.

 

De, de, nije valjda dotle stiglo. Daj prvo da danem dušom. Ako ima šta da se popije i da se koji komad hleba stavi u usta biće dobro. Od jutros nismo ništa zagrizli. – reče Časlav prihvatajući prebacivanje kao šalu

 

Odmah se napravi mesto Časlavu i Gvozdenu da sednu kao  ljudi i danu dušom. Sipaše im vino i girnuše pred nih hleb. Časlav dohvati komad hleba i  polako pojede  nekoliko zalogaja, koliko da ima nešto u stomaku, pa natenane ispi. Okolo svi trupkaju nestrpljivi da čuju neku vest od nih. Gvozden jede i neće da počne priču mimo Časlava. Ovaj ne žuri nego razvlači zalogaje. Kad  zasiti prvu glad okrenu se Prvoslavu da vidi koliko je šta je i kako je spremljeno da se Turci valjano dočekaju i isprate što pre.

 

Prvoslav shvati njegov pogled pa poče – Sredoje je izvukao šajke i eno ga u Tisi. Ovde su svi naši  i one dve šajke malo niže što su vezane odvojeno. Video si kad si dolazio.

 

Jesam – reče Časlav – Nisi izvukao još nešto?

 

To je sve što se moglo – odgovori Prvoslav – Jedino još da dodju jedno desetak njih sa onim, kako ih zovu, puškama, kako mi je obećao despotov čovek. Nema drugo.

 

E, vidiš, to je dobra vest – reče zadovoljno Časlav.

 

E, da, dobili smo i Ugarske barjake da njih istaknemo na ladje – priseti se Prvoslav

 

Dobro. Moramo tako. Despot ovoga puta nije u ratu sa sultanom i mora da se drži po strani.

 

Koliko mu  Turci veruju, druga je priča – reče Časlav

 

Eto, sad znaš šta je i kako je. Mi smo tu, ostaje samo da dodju Turci pa da se dohvatimo za guše. Nego, hteo bi reč, dve sa tobom, nasamo – poče malo oprezno Prvoslav – Ako si voljan da izadjemo napolje.

 

Dobro de, ako se mora tako – reče Časlav – Da završim ovo sa Prvoslavom pa se vraćam – okrete se ljudima- Hajde da vidimo šta te muči. – pozva Prvoslava, pa izadje zajedno sa ovim iz kuće.

 

Slušaj, ima jedna nevaljatna stvar koja mora brzo da se reši – poče poče izdaleka Prvoslav kad se malo udaljiše od kuće – Ovi krstaši, što ih dovlače, neki od njih, napali su jedno naše selo i ubili Mihočevu ženu i silovali mu ćerku. I ona je stradala, iskrvarila je na smrt. – u dahu istrese Prvoslav.

 

Uf, bogamu, zlo  – uhvati se za glavu Časlav – Gde baš njih. Šta si uradio?

 

Sahranio ih. To prvo – uze da objašnjava Prvoslav – Ljudima koji su bili tamo rekao sam da ćute kao zaliveni i poslao san nekolicinu da se promuvaju i da nešto iskopaju o tome

 

Neće oni ni reč da kažu – prekide ga Časlav – Briga njih. Za Ugre, Nemce i ostale mi smo nevernici kao i Turci. Trpe nas jer im sada trebamo.

 

Ne beri brigu, doći će oni u naše ruke. Seljaci su to, ne mogu oni da ćute. Čini se da ni oni nisu dobro prošli. Ovi moji našli su neke sa jednim izujedanim koji je lipsavao, pa su jednog od njih odveli u mrak i on im je sve izpričao. Znamo koji su. Već bi ih žive drali, ali su odvedeni u Beograd kao ispomoć. – ispriča Prvoslav sve što zna.

 

Ne valja nikako, ali sada kukanje neće da pomogne.  Ako su u Beogradu, verovatno će da izginu. Neka ljudi ćute, da ne pravimo nered pred bitku. Idemo  unutra. Ništa se nije desilo – zaključi Časlav.

 

Jel nešto loše – kako udjoše bupnu Gvozden.

 

Ako mnogo znaš može da ti otekne glava – okrenu na šalu Časlav.

 

Ne možeš u svaku čorbu da budeš mirodjija – dodade Prvoslav i pridje bratu. Munu ga u rebra pa mu reče – Ne pričaj dok jedeš, možeš da se zadaviš.

 

Ljudi – okrete se svima Časlav prekidajući sa šalom – Sutra na šajke tovarimo opremu i oružje i ljude sa puškama pa idemo u Tisu našima. Treba da se dobro spremimo. Turci dovlače mnogo ladja. Imaju i one na tri reda, a te su naoružane i topovima. Imaju i puške. Boj će da bude težak. Možemo da ih dobijemo samo ako idemo na nož i zato što bolje poznajemo ovu vodu.  Čovek na čoveka, pa šta nam Bog da.

 

Pa tako uvek radimo, kako drugačijje – javi se jedan.

 

Kako čovek na čoveka – zagalami drugi – bolje kaži, jedan naš na dvoje njini.

 

Odjednom svi graknuše i razbiše ozbiljnost – Odkud dvoje, troje kaži. Ma, jedan na buljuk…..

 

Kazujem vam kako je. Turci su silni i dobro su se spremili. – nastavi Časlav – Kućama se više nikako ne može dok ovo ne završimo. Ko otide neka se sam veša, da me ne čeka.

 

A, u birtiju – pokuša da se zevzeči neko.

 

Vi me znate, a vreme nije za zevzečenje. Nećemo više o tome – preseče Časlav – i još nešto, pre nego odem da dremnem. Kako stojimo sa hranom?

 

Tanko je, ali će, valjda, da izdrži. – odgovori jedan –  Ako ne dotekne moraćemo da zajmimo od Turaka.

 

Gledaj da se nekako razvuče – reče Časlav – Vi radite ono što imate, ja odo u seno da se izvalim.

 

 

 

 

17

 

 

 

 

 

 

 

Konji već počeše da posrću od besomučne jurnjave. Okupani penom, roptali su tražeći predah. Bežeći od pogibije šaka Turaka zadugo ne stade. Onda jedan konj klecnu i jahač se strmeknu pa ih to zaustavi. Popadaše izbezumljeni u travu. Konji su se tresli kao da će svakog časa da lipšu. Prodje vreme dok se povratiše da se pridignu i pogledaju ide li ko za njima. Kako im niko nije bio na tragu osmeliše se da posedaju. Konji su stajali oborenih glava sa iskolačenim očima i bez ikakve snage.

 

Konji samo što ne lipšu – reče jedan.

 

Kakvi konji, ja sam više mrtav nego živ – promrsi jedva neki do njega.

 

Mislio sam da me već kolju – još jedan će.

 

Ne ostajem ja ovde – treći poče da lazi  tražeći uzde.

 

Di ćeš, Asane, nema, bolan, nikog za nama – zaustavi ga onaj prvi – uzeli su žito i otišli svojima. Nemaju zašto da se bakću sa nama. Taj konj će da lipše ako ga pojašeš. Pusti ga, bolan, da se izduva. I on se plaši koliko i ti.

 

Nije mene samo stra od kaura. Naši će nas poklati kad dodjemo bez žita – reče Asan.

 

To nam ne gine. Gledao sam ja to više puta – složi se onaj drugi.

 

Čini se da smo samo mi izvukli živu glavu – opet će onaj prvi.

 

Samo Alah to zna, moj Smajo. Da ne nazobismo konje noćas – ne završi Asan.

 

Alah te je noćas vodio Asane – reče Smajo – sad bi nas kurjaci razvlačili i vrane kljucale, ko one tamo.

 

Ja bi da podjem. Ne ostaje mi se ovde – osta pri svome Asan.

 

A, gde bi da idemo, bolan? Svi putevi su pred nama – reče neki.

 

Ne znam, moj Ibro. Samo bi išo negde. Glavu će da ti uzmu i tvoji i tudji, pa budi pametan – ogovori Asan.

 

Treba prvo da vidimo gde smo. Bežali smo glavom bez obzira, pa možemo da padnemo mečki na rupu. Ja mislim da se sklonimo u granje do noći, da se odmorimo i  mi i konji. A dotle će , valjda, Alah da nam otvori oči da vidimo put i kako ćemo dalje – pouči ih Ibro

 

Svaka ti je pametna, Ibro – odobri Smajo – Nema nam druge. Kad ti skinu glavu, druga ne raste. Da je mrtvima dobro, niko živ ne bi bio.

 

Polako ustadoše i povedoše konje pravo u šumu. Konji su jedva vukli noge.

 

Sa ovakvim konjima ni korak ne bi otišli – reče Smajo

 

Odmoriće se oni. Dobri su to konji – dodade Asan.

 

Idući korak po korak, dovukoše se polako do drveća i zadjoše malo unutra, taman da mogu da vide nešto polja, za svaki slučaj. Tu opustiše kolane konjima, ali ih ne rasedlaše. Ovi, jedan po jedan počeše pomalo da čupkaju travu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

18

 

 

 

 

 

 

 

Oče, Kapistran, božje providjenje je ušlo sa tobom u Beograd. – govorio je kapetan Siladji dok su sa glavne kule gornjeg grada gledali turski logor, raspored topova i spremanje Turaka za napad na grad.

 

Bog je uvek sa nama, kapetane Siladi –  reče Kapistran dok je oslonjen na bedem gledao silu koju je mislio da suzbije.

 

Bilo bi dobro da koju reč kažete gradjanima i vojnicima, to bi mnogo pomoglo u ovom položaju. Svi su dosta uplašeni – nastavi Siladji.

 

Sutra, posle mise, ispred katedrale. Kazaću ljudima da je sveti otac Papa, pokrenuo sveti rat i da se krstaši pokreću svuda gde ima hrišćana. Grad treba da branimo po svaku cenu. Ovde moramo  da suzbijemo nevernike. Odmah posle toga se vraćam u Zemun da dovedem nove ljude – raspriča se Kapistran.

 

Kad Turci počnu da napadaju u vama bi, sveti oče, imali veliki oslonac – reče Siladji  svoje i mišljenje mnogih  – Ljudi bi bili uporniji u borbi kada bi znali da je jedan sveti otac sa njima.

 

Bog je najsigurniji oslonac. Ja samo sledim ono što je njegova volja – reče Kapistran – Molite se i borite se.

 

Kapetane Siladji – upade Johan Rot u nihov razgovor – gore na onom brdu, čini mi se, da su šatori sultana Mehmeda.

 

Jesu – reče Siladji – Odozgo može lepo da vidi celo bojište. On gleda nas, mi gledamo njega. Samo to. Šteta je što ne možemo topom do gore.

 

Kad pomenuste topove – opet će Rot – oko turskih topova, čini mi se da sam video i ljude koji nisu Turci.

 

Dobro vidite. Koliko znamo, njihovim topovima upravljaju sve sami hrišćani. Ima najviše Djenovljana, ima i Nemaca, ima i naših ljudi – reče Siladji.

 

To nisu hrišćani, oni su u vlasti nečastivog. Sve njih treba spaliti – reče Kapistran, i  poče da se krsti – Takvima je i pakao poklon.

 

Svi prisutni uzeše da šapuću molitve i  da se krste, tražeći da se strahota sruši na glave onih koji pomažu nevernike.

 

Sigurno su onu crkvu dole ostavili tim ljudima da se mole – posle nekog vremena progovori franjevac Taljakoco, pratilac i pomagač oca Kapistrana.

 

To je crkva svete Magdalene – napomenu Siladji – Niko se tamo ne moli. Turci je koriste kao neko skladište. Stalno nešto dovoze i unose u nju. Sigurno barut. Bilo bi dobro kada bi mogli da je pogodimo, ali daleko je.

 

Zar crkvu da rušite – začudi se Taljakoco.

 

Sad više nije crkva, sada je turska magaza – reče Siladji.

 

Kapetane Siladji, crkva je uvek crkva i božji dom – ispravi ga Kapistran.

 

Kad pominjemo crkvu mislim da bi trebali da podignemo jednu za Srbe jer su njihovu srušili Turci, da imaju gde da se mole. Njih ima naviše medju vojnicima i medju gradjanima. Tražio sam to i ranije, ali nikako nisam dobijao novac. Mogli bi to svojim uticajem malo da pogurate – pomenu kapetan Siladji

 

Bog se stara o svemu, i ako to bude njegova volja srediće se – reče oprezno Kapistran – Ako nije, biće onako kako je.

 

 

Sviće nad Beogradom. Tamo, preko Dunava, iz ravnica Banata, sunce pokušava da se digne. I dok se deli dan od noći više se ne čuju petli. Nema ih. Pojedeni su. Jedino što se čuje je huka i lom što dolazi iz polja oko grada, pa preskače bedeme i melje ulicama, uvija kuće i ne daje da se spava.

 

Turski logor ne miruje, ni dan, ni noć. Reži na Beograd i preteći kezi zube, spremajući se da ujede.

 

Radovane, ej, Radovane, stani de malo. – razvika se jedan sa dna ulice, zovući drugog koji izadje iz kuće i podje negde gore. Radovan se prenu i okrete da vidi ko ga zove, pa kad vide čoveka, odazva se.

 

Mikloš, i ti si poranio – odgovori Radovan.

 

Nemam kud, moj Radovane. Mora se. Bar znamo da smo živi – poče Mikloš, prilazeći – Nego, kad sam te video da te nešto pitam.

 

Ajde požuri – sačeka ga Radovan – Idem gore na smenu, čekaju me.

 

Otanjio sam nešto sa hlebom – reče Mikloš – pa ako imaš, da mi prodaš džak brašna.

Imam nešto brašna, ali mislim da nije vreme za prodaju. Šta da radim sa parama kad se Turci spremaju glave da nam uzmu. Čekaj, bre – reče Radovan – da završim, šta si se umusio. Neću da ti prodam, hoću da ti dam. Kad mi prodje smena ti dodji ili pošalji koga.

 

Fala ti Radovane, ni brat mi ne bi tako dao – sinu Mikloš – Setiću te se i na sudnjem danu. Platio bi, imam ja.

 

Lako ćemo, ako ostanemo živi – reče Radovan – Ako nemaš šta drugo, da ja požurim.

 

Samo toliko. Skinuo si mi bedu sa vrata – razdragan reče Mikloš.

 

Našlo se, pa mogu – odgovori Radovan – Bog zna zašto ćeš sutra ti meni da trebaš. Danas ja tebi, sutra ti meni. Nego, idem ja.

 

Radovan se okrete i požuri tamo gde je pošao. Mikloš se obrnu i sunu pored nekih zidova pa banu pred svoja vrata. Gurnu ih i udje.

 

Obilazeći gomile kamenja i balvana nagomilanih za opravku zidova Radovan dodje pod kulu, dohvati merdevine i poče da se penje. Kad se pope do prvog sprata kule, udje u nju, pa ode na bedem.

 

Kratka ti je noć moj Radovane, prespava jutro – dočeka ga stražar – Sigurno si argatovao preko noći.

 

A, jok ja. Nisu više godine za takav posao – uze da se pravda Radovan – zadrža me Mikloš, znaš ga, onaj ladjar. Dodje mi i neki rod preko žene. Nestalo mu je brašna pa je došao da me pita da mu dam neki džak, dok prodje ova gungula.

 

Ako ovo brzo ne prodje,  ima sami sebe da pojedemo – reče stražar – ako nas Turci ne pobiju pre toga.

 

Tako mu je to, moj Miljko – poče Radovan – ako ti ne skinu glavu, skapaćeš od gladi. Kako god da obrneš, ne valja. Ovo nešto pomoći što udje u grad, slaba vajda. Nego, čujem da pričaju da se okupila sila, preko, u Zemunu. Kažu da je i knez Hunjadi tamo, neki pominju da je i despot Djuradj opremio ladje i ljude, pa se nadam da nekako preturimo i ovo zlo preko glave.

 

 

Ono, i ja sam nešto načuo – prihvati priču Miljko – nego ne znam našta će sve ovo da izadje. Gledaj, Turaka kao pleve, samo se čudim šta još čekaju,  što nas ne biju.

 

Valjda čekaju ladje, kako se priča, da nas biju i sa vode – reče Radovan.

 

Što ide, će da dodje – složi se Miljko – Odo ja da se naspavam. Da uhvatim, dok još mogu.

 

Miljko ode niz kulu, pa dole, a Radovan krenu bedemom, pa se kao predomisli i nasloni se na zid, pa stade da zija u Turke, gledajući silu i gungulu.

 

Sunce se već polako otrglo od zemlje i iskobeljalo i kroz granje drveća koje je oplelo obale Dunava i okolne ritove i stalo da se penje. U ovakva juta obično se Dunavom razvuku čamci i ribari zapnu da vuku mreže koje su svu noć čamile u vodi. Tako je bilo, ali sada riba može da slobodno luta i skače dok ribari strepe, zatvoreni u zidove, i čuvaju kožu, ili su pobegli, gore, u Slankamen da se spreme za borbu, ako mogu.

 

Ulicama Beograda smucaju se naoružani ljudi. Ima svakakvih. Vojnici od ranije, stanovnici koji nisu pobegli, jer nemaju kud, krstaši koji su juče došli, pa se vuku, tražeći sebi mesto. Mnogi se muvaju jer ne znaju šta i kako da rade i strepe od sebe i sutrašnjeg dana.

 

Jedna grupa žena sa decom vuče ono što može i što misli da im treba i polako se penje ka gornjem gradu da se skloni, ako može, od onoga što će da dodje. Gore su odvedena sva deca i žene koje su htele. U donjem gradu su ostale samo one žene koje misle da mogu da pomognnu i one koje hoće da poginu sa svojim muževima.

 

Svaki dan se drže mise u crkvi. Svi pokušavaju da nadju neku utehu ili potporu pred neminovnom pogibijom, kako se čini. Ugri, Srbi, Vlasi i sav ostali svet koji je tu u Beogradu skupljen i pritisnut, a nema kud, pokušava da čuje neku reč nade i spasenja i nikom više nije važno od koga dolazi. Više nije važno kako se ko krsti, svi mole istoga boga i traže njegovu zaštitu, da im da još malo života i da Turke sprži ili otera, nije važno gde, samo da ih oni ne vide i ne čuju.

 

Molitve lete ka nebu, tamnjan se pali i dimi, sveće izgaraju, a sveta voda se uzima i sprema u nedra. Posle bogosluženja niko se ne razilazi, nego se gomilaju  ispred crkve jer će otac Kapistran da im kaže reči nade koje dolaze od samog svetog oca pape, a preko njega od gospodina Isusa Hrista i gospoda Boga.

 

Veliko iskušenje je pred nama, braćo i sestre – počinje da govori kaludjer Kapistran, dok se oko njega, na sav glas, upinju prevodioci da njegovu reč daju svima koji hoće da čuju – Mnogi će u ovom teškom trenutku da pitaju zašto je to nama palo na glavu, koje smo to smrtne grehove učinili da nam gospod Bog šalje ovakvu pokoru.

Gnev božja je velika, ali je njegova milost još veća. Zato, braćo i sestre, pognimo glavu pred njegovom voljom. Često gospodin naš Isus Hristos odredi da neki ljudi prodju teške muke, slične onima kroz koje su prolazili borci za veru  u starim vremenima. Takva iskušenja nisu kazna, već blagoslov Božji. Ako ih istrpimo i ne pokleknemo pred naletima nečastivog i slugama njegovim, carstvo nebesko će nas dočekati širom otvorenih vrata u slavi  i veličini.

Braćo i sestre moje, treba da svoje ruke naoružamo mačem gneva božjeg i stanemo na bedem carstva gospodnjeg, da svojom krvlju i mukama koje pretrpimo sačuvamo sve one koje nam je gospod u milosti svojoj dodelio na pažnju i čuvanje.

Braćo i sestre, niste ostavljeni da sami krvarite. Sav hrišćanski svet je ustao i uzima mač u ruke i sa krstom na srcu dolazi da vam pomogne i uzme na sebe deo muka. Gomile hrabrih hrišćana već čeka spremno u Slankamenu i ovih dana će svi da dodju da zajedno sa vama suzbiju bezbožničke horde. Sada, braćo i sestre, pomolimo se i zapevajmo u slavu naše vere u gospodina Isusa Hrista i gospoda Boga. Amin.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

19

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sedi sultam Mehmed pred šatorom i gleda Beograd. Sluge oko njega mlate vazduh i teraju mušice i komarce.Nešto dalje od šatora, sluge rasteruju vrapce i vrane da svojim prisustvom ne ruše mir sultanov. Još dalje, gomila slugu juri kučiće i tera ljude što dalje od šatora da se ne muvaju i ne kvare pogled sultanov na daljine o kojima sanja. Njegove misli moraju da budu jasne, a pogled bistar. Njegovo srca mora da kuca u ritmu … On je miljenik Alaha i njegova senka na zemlji i mač njegova gneva i dok prebira brojanice i broji gradove koje je osvojio traži zrno kome će da nadene ime Beograd.

 

Da bi jedno malo zrno ćilibara dobilo ime topovi sultana Mehmeda treba da zidove i kule grada sravne sa zemljom, njegovi janičari treba da iseku sve branioce i sve živo po Beogradu. Njegov konj treba da ga prenese kroz zgarište i preko leševa do najvišeg dela grada, da odozgo vidi veličinu rušenja, da prebroji mrtve, da se divi ušću Save u Dunav i da zapreti horizontu.

 

Sanjari sultan Mehmed o svojoj veličini i snazi, a njegova vojska čeka da krvavi pir počne. Sve živo čeka veliki trenutak smrti,  a sultan Mehmed, čeka da da nadje zrno na brojanici koje bi nazvao Beograd.

 

Juče je rekao velikom veziru, rekao je i beglerbegu Rumelije i beglerbegu Anadolije, janičarskom agi, pašama i begovima, da svi topovi imaju da grunu i počnu rušenje bedema u trenutku kada njegove ladje zatvore Beograd sa vode.

 

Hoću da srušite zidove do temelja – rekao je sultan Mehmed – Nema juriša dok god stoje zidovi Beograda. Ovaj rat počinje ovde i neću da mi početak rata prepolovi vojsku. Hoću ovde da počnem a da završim u Budimu. Za one koji rade kako treba, spreman je bakšiš. Za one koji rade naopako, odeljan je kolac. Sad znate kako stvari stoje, pa gledajte šta ćete i kako ćete.

 

Niko nije ni beknuo. Samo klimnuše glavama, i jedan po jedan izadjoše iz šatora, sanjajući o bakšišu i misleći o kolcu.

 

Sva vojska stoji i gleda kako ladje puze uz Dunav, privlačeći se kao guja koja se pružila da joj se kraj ne vidi. Prilazi oduzimajući dah.

 

Efendijo, eno Beograda – viknu osmatrač sa katarke.

 

Ima li koja kaurska ladja isred – odazva se zapovednik ladje.

 

Nema. Sve je prazno koliko oko vidi – zape osmatrač iz sveg glasa.

 

Zapovednik se nadu kao mešina i naredi da svi čuju – Zapni veslima, sultan nas gleda.

 

Bubnjevi ubrzaše ritam, veslači zapeše iz petnih žila i čelne ladje, sa po tri reda vesala, jurnuše napred. Ostale ladje nastaviše, kako je koja mogla.

 

 

Gledajući kako se ladje šire Dunavom, i zavrću prema ušću, beglerbeg Karadža se osmehnu. Okrenu konja i dojaha do topova. Napunjeni i spremni za paljbu, zevali su gladni rusvaja i smrti.

 

Utrkujući, sa dignutim zastavama uz nesnosno lupanje gočeva i urnebesnu dreku, ladje jurnuše mimo grada. Neke odoše gore uz Dunav, prema Zemunu, a neke okrenuše u Savu opasujući Beograd i brišući svaku nadu braniocima.

 

U trenu se prolomi nebo i zemlja. Svi topovi bljunuše oganj. Kamene kugle zagudiše kroz vazduh jurišajući na grad. Dim se prosu poljem i zatvori vidik. Smrad sumpora  uguši dan.  Svakog živog zahvati užas. U haosu rušenja i smrti, samo su najbliži čuli sultana Mehmeda kako se smeje dok oko njega pada kiša mrtvih komaraca i muva.

 

Zavaljen u jastuke sultan se smejao do suza, tako da slugama nije bilo jasno dali se to sultan smeje ili rida iz sveg glasa.

 

Zagluvljeni urlikom topova, tresući se na nogama, Turci su piljili u dim, nagadjajući gde su kugle otišle. Beglerbeg Karadža je uzalud pokušavao da se održi na konju, koji je drhtao kao prut od neshvatljivog straha i onda samo klonu, dok se moćni sultanov miljenik prućnu u prašinu. Čauši i sami obeznanjeni i ošinuti udarom vazduha i stravičnim pucnjem, skočiše da prihvate beglerbega. Bez turbana i umazan,  gledao je razrogačenih očiju kako se ogromna kugla prevrće i stenje, pokušavajući da se domogne zidina.

 

Posle silnog zapinjanja i ukanja tresnu o zid rasipajući kamen. Beglerbeg Karadža samo cupnu i huknu kao da je on secao tu kuglu do zidova.

 

Alal vera – skoro odahnu Karadža i stade da pretura po odeći kao da nešto traži. Čauši misleći da traži turban gurnuše mu u ruke onaj njegov sav izgažen i prašnjav i on ga stavi na glavu. Onda se seti šta je tražio, te se okrete čaušu i samo reče pokazujući na Mikelota. – Daj mu dukat.

 

Oho, zlato je već počelo da pljušti – Mikeloto zadovoljno protrlja ruke , pa dreknu – Pročisti!

 

Betino i Letero dohvatiše ogromnu četku i gurnuše je u cev topa koja je glatko mogla da proguta čoveka. Cimnuše nekoliko puta čisteći gar.

 

Puni ponovo – naredi ponovo  Mikeloto.

 

 

 

20

 

 

 

 

 

Kad Časlav ode ljudi pokušaše da održe razgovor, ali sve poče da jenjava i ljudi polako digoše ruke od priče i podjoše za nekim poslovima. Sa Časlavom kao da udje teška ozbiljnost, kao da je dašak smrti dotakao ljude, i da je sve pošlo nekim putem koji ne vodi u život. Sve svoje nade i želje mogli su komotno da bace u bunar.

 

Prvoslav se ustumara, dade neka uputstva, nešto naredi, pa i on diže ruke od svega pa se polako spusti i sede do brata. Gvozden je još pokušavao da jede, ali nekako bezvoljno i svaki čas polazio rukom da se maši čaše ali je zastajao i nastavljao da žvaće. Onda se odluči i dohvati čašu pa je iskapi.

 

Tako – reče više za sebe.

 

Tako – prihvati Prvoslav kao eho, ni sam ne znajući zašto.

 

Jedan po jedan i svi se izvukoše napolje, odoše da se smire i odspavaju koliko mogu. Letnje jutro rano dolazi pa će taman da zadremaju, a več ima da se bude. Još samo su Gvozden i Prvoslav džonjali za stolom. Posle nekog vremena prenu se Gvozden.

 

Gde će mi da se ispružimo –  reče uzgred.

 

Evo na ovaj astal. Baci kabanicu na njega i lezi – javi se Prvoslav.

 

Da nam ne donese neko zlo – odgovori Gvozden misleći da se mrtvi polažu na sto.

 

Ako ti smeta, a ti legni na zemlju. Eno ti ćošak. Samo da te zemlja ne povuče – ravnodušno reče Prvoslav.

 

Gvozden se diže i smače neku kabanicu sa zida i baci je na astal, pa leže, i stade da gužva kapuljaču da mu bude višlje pod glavu.

 

Ti nećeš da spavaš – okrenu se bratu – Nego, svo veče mislim, šta ste ti i Časlav to krišom pričali.

 

Ako ti kažem, da ćutiš kao zaliven – poče da priča Prvoslav – Oni krstaši, ili već kako ih zovu, napali su selo i ubili Mihočevu ženu. Da zlo bude još veće silovali su mu i ćerku, pa je i ona umrla.

 

Auu – pridiže se Gvozden – zlo brate. Zna li se koji su, da se osvetimo.

 

Nešto smo saznali, ali su sad u Beogradu. Tamo su ih odveli. Sad je sve u božjim rukama – reče Prvoslav – Časlav je naredio da nikom ne govorimo o tome. Nikako Mihoču. Kad se boj završi… pa ako,  i ko ostane živ. Ovo što sam govorio, zaboravi – ustade i gurnu brata – Pomeri se da i ja legnem.

 

Iz gustiša su se nadpevavali slavuji. Po barama i pljćacima žabe su se drale u horu, uz sablasno kreštanje čaplji. Čopori pasa lunjali su i klali se oko odpadaka. Odozgo, sa bedema su se dovikivali stražari, a sa poljana okolo Salnkamena bučili su krstaši.

 

Ne prodje mnogo vremena i prvi petlovi počeše dovikivanje. Noć potraja još malo, pa se pojanje petlova nastavi. Još malo pa se zasvetle preko Dunava,  zora poče da osvaja. Novi dan polako uskomeša ponovo sve živo.

 

Sa prvim svetlom Časlav otvori oči. Pogleda malo pa ponovo zažmuri opuštajući se. Odjednom se diže i sede. Posede tako, neki trenutak , pa uze da zavrće nogavice. Onda izadje i ukači se na ladju. Nekolicina je već tovarila opremu.Pogleda šta rade, pa se ustumara kroz šajku gledajući da li je sve na svome mestu. Taman se on malo zabavio poslom uspentra se na šajku i Prvoslav.

 

Navikao sam da me budi svetlo – reče Prvoslav – unutra je još pomrčina, pa sam se malo uspavao.

 

Ne mari – odgovori Časlav – Nego, gde su ti sa puškama? Treba da se potovare. Idemo preko. Za nas rat počinje.

 

Tu su – odgovori Prvoslav – Sad će Gvozden sa njima. Nemaju oni mnogo šta da tovare.

 

Jesu li svi tu – nastavi Časlav – Nemoj da neko nešto zaboravi.

 

Spavaj na oba uva – uze da ga smiruje Prvoslav – nije nam prvina – onda se okrete i vide da ide Gvozden sa ljudima – Evo, Gvozdena, možemo kad ti je volja.

 

Ja idem. Ti ih potovari pa za nama – reče Časlav, pa se okrete ljudima na šajki – Odvezuj, idemo preko.

 

 

Ljudi jurnuše da odvezuju, drugi dohvatiše vesla i upreše svom snagom. Ladja uhvati vodu, pa jurnu na drugu stranu. Uz nekoliko zaveslaja ulete u Tisu i polako pridje već privezanim šajkama.

 

 

 

 

 

 

 

 

21

 

 

 

 

 

 

 

 

Ne razidjoše se ljudi za dugo, posle Kapistranovih reči. Kao da je svako očekivao da će neko čudo da se dogodi. Gole reči nikog nisu umirile, a ovi ljudi su strepeli od danjašnice i sutrašnice. Ulazak u carstvo nebesko kroz muku i smrt nije delovao privlačno. Muka ih je inače pratila, kao pas, od kako su živi. Motka po tudjem dupetu ne boli, a reč utehe je najmanje davanje. Strepnja koja ih je svo vreme stezala za gušu sad zateže gajtan i stade da davi. Ostaju sami u beznadju.

 

Za mnoge je ovo okupljanje zadnja prilika da vide nekog poznatog, da progovore neku reč, da se sete nekih trvenja ili dugova i da jedno drugom oproste i zaborave sve što nije bilo kako treba. Niko ne spomenu Turke, niti uze ružnu reč u usta, kao da su jedni drugima držali posmrtno slovo.

 

Potraja tako neko vreme, dok se sunce ne pope visoko, pa se svi setiše da imaju posla i gomila poče da se razilazi. Odoše i  gradjani i vojnici. Samo su se još muvale neke grupe krstaša. Kako nisu imali kud, ni neka naročita posla, bilo im je svejedno gde su.

 

I dok su se zadnji još muvali okolo crkve i polako razilazili okolnim ulicama, pisnu dreka odozgo, sa gornjeg grada – Ladje! Turske ladje. Eno idu .. .

 

Ljudi se uzmuvaše. Počeše da lupaju zvona. Narod jurnu na zidove. Svi su znali da će turske ladje svaki čas da stignu, ali svi su opet priželjkivali da im se, usput, nešto dogodi i da ne dodju.

 

Ladje, turske ladje – digoše dreku kao da proklinju – Auu, štagar su došle..

 

Začas se bedemi okitiše ljudima. Svi su zverali ne verujući svojim očima. Okićene barjacima uz lupu gočeva i dreku posada legoše pod Beograd.

 

Na bedem gornjeg grada izadje i Siladji i svi koji su komandovali u gradu. Svi su bez reči gledali kako osvajaju vodu i šire se Dunavom,  pa zalaze u Savu. Neki uzeše da broje, ali digoše ruke pred silom koja pade iz vedra neba.

 

Ovo nema kraja – zausti Jovan Bastida, jedan od dvojice kastelana.

 

Sve ima svoj kraj – reče Johan Rot

 

Molim boga da kraj ne bude naš – reče Taljakoco I stade da se krsti pominjući neke molitve da bi podupreo svoje želje.

 

Siladji je pažljivo gledao kako se ladje razmeštaju i računao koliko štete može da očekuje od njih.

 

Gospodo – reče Siladji – borba upravo počinje. Mi više nemamo kud, a oni hoće preko nas. Mislim da je pravi trenutak da se pomolimo, kasnije nećemo da imamo kad.

 

Svi stadoše da šapuću molitve zureći u ladje i vodu. Dok su se oni molili ladje okružiše Beograd. Gledajući ladje Siladji u trenutku shvati da je sultan samo čekao ladje da bi napao, trže se i  dreknu.

 

Svirajte uzbunu – poče da viče Siladji – neka zvone zvona, napad počinje.

 

Odjednom se svi uznemiriše. Neki jurnuše niz kulu da dignu uzbunu, neki ostadoše da vide šta će da bude. Siladji se nagnu niz bedem kao da je hteo da zaviri u turski logor.

 

Truba dreknu sa gornjeg grada istresajući jauk.  Odmah se odazvaše zvona po crkvama zapomažući. Ljudima u gradu i po bedemima odsekoše se noge i zavezaše creva. Za trenutak sve stade i ućuta se, a onda se vrisak prolomi kao da je svakom nož na vratu.

 

Zvona se nisu ni čestito razlupala kad se pakao otvori i vatra kuljnu ujedajući. Tresak zatrese i nebo i zemlju. Urlik zveri prestravi ljude.

 

Naviknut na paljbu topova Siladji se okrete i predje pogledom bedeme koji se okitiše dimom, dok su se topovi trzali šaljući odgovor Turcima. Kugle se ukrstiše u vazduhu noseći smrt na obe strane. Trenutak kasnije zidovi uzdrhtaše od silnog teska. Neke kugle jurnuše preko bedema i padoše medju kuće. Urlici, jauk i bežanje.

 

Ne pade mnogo kugli na zidove i kuće u gradu. Većina plusnu na ledinu i u jarkove okolo zidina. Dim uvi polje i bedeme Beograda. Miris baruta se raširi i poče da guši. Za neko vreme i jedni i drugi nisu videli šta su pogodili i koga su gadjali. Onda vetar razvuče dim i  odnese ga u brda. Zidovi Beograda dobili su nove ožiljke.

 

Taman se dim razvuče da može da se gleda, kad novi pljusak kamena dolete razbijajući. Onda sunu još jedan,  pa zaredi.

 

Odozgo, sa kule u gornjem gradu, do koga još ne domašiše topovi, Siladji poče da gleda kao se Turci primiču gradu, gurajući pred sobom zaklone od pruća i  granja sakrivajući svoje strelce od vatre sa bedema. Gledano sa visoke kule koja je stajala van dometa topova sve je to izgledalo kao dečija igra, ali on je znao da se to smrt igra skačući čas na jednu čas na drugu stranu Opkoljen grad, skoro bez ikakve nade, čekao je svoj sudnji dan.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

22

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konji, već smireni od besomučne bežanije, pokušavali da dohvate što više trave, Asan, Ibro, Smajo i nekolicina, još pod utiskom pretrpljenog straha, širom otvorenih očiju zverali u polje. Zazirali su od svakog neobjašnjivog šušnja, a u strahu je sve neobjašnjivo  preti i hvata za gušu. Dan je već dobro odmakao, i kako im ništa osim straha nije pretilo, primiriše se, i danuše dušom.  Onda uzeše da nešto stave u usta, da bi još dobili na vremenu i da nešto smisle ako mogu. Dok su polako žvakali, sutrašnjica im se sve manje smešila jer su polako shvatali šta ih čeka. Navikli da budu deo gomile koja ih je vukla po volji neke više sile, i gde nisu morali sami da donose odluke, osećali su se nesigurno kad su morali sami da odlučuju, i da po potrebi  preseku, i okrenu život.

 

Beše naše – pokuša razgovor Smajo.

 

Što bre, beše – upita Ibro – Nećemo valjda da mremo?

 

Dina mi, kako stvari stoje, nismo daleko od toga – ne dade se Smajo.

 

De, bre, ljudi, vi se kanda svadjate što  nismo mrtvi – umeša se Asan – Ako vam je do toga, niste morali da bežite i konje da mučite.

 

Ih, bolan, ko se svadja. Nisam znao šta drugo da kažem – uze da se pravda Smajo.

 

Ćuti onda, ako ne znaš – opet će Asan – Jedva ostadosmo živi, a sad da oči vadimo oko toga.

 

E, sad ti, brate zabrazdi – upade Ibro – Stra nas je, brate. Stra. Pričamo da nam lakne.

 

Sad, bolan, istinu reče – složi se Asan – Ne valja kako god da obrneš. Ispade da ne znaš šta je gore: da si mrtav, ili da si živ.

 

Kad si mrtav, sa Alahom si. Hurije te dvore i služe – objasni Smajo.

 

Bolan, Smajo, da je to toliko dobro, begovi bi se utrkivali da pomru. Ne bi nas gurali da ginemo, a oni da srču šetbet i jedu urme – reče Asan.

 

A što smo mi zapeli da divanimo o tome. Eno hodža, pa nek oni tumače šta je bolje – okrenu razgovor Ibro –  Kaži ti nama, bolan, šta mi, živi, da radimo.

 

Čini mi se da rekoh. Ja pod Beograd ne idem. Poklaće nas tamo pre nego i beknemo – odlučno reče Asan.

 

Bez tovara i praznih ruku, sablja nam ne gine – složi se Smajo.

 

Možemo kućama da idemo – predloži Ibro.

 

Mogli bi. Samo do kuće imaš stotinu gradova, a u svakom te čeka sablja. I kući će već da se nadje neko da ti glavu skine – reče Asan – Ni to ne ide, bolan.

 

Dobro de, ne ide. Kaži ti nama šta, bolan, ide. Na koju stranu da okrenemo – reče Smajo?

 

Ja bi ovako. Neka naši misle da smo mrtvi. Nikom ni iz džapa ni u džep, a mi da odemo, bolan, u Smederevo, despotu Djurdju. Ima da nas oberučke primi – reče Asan šta im valja raditi.

 

Mogu i oni da nas pobiju bez pitanja – reče Ibro.

 

Jok, siguran sam. Trebaju mu dobri vojnici – potvrdi Asan.

 

Dobri, a beže od svojih – podsmehnu se Smajo.

 

Sigurno da smo dobri. Živi smo. Oni nevaljatni su mrtvi. Vidiš i sam – zaključi Asan.

 

Biće da si u pravu – složi se Ibro – Ali, daj, da još malo prodivanimo o tome.

 

Divani ti koliko ti je volja – reče odlučno Asan – ja odo u Smederevo čim mi se konj malo odmori – to reče pa se izvali u travu.

 

Ibro i Smajo se samo zagledaše. Znali su da im nema druge, ako hoće da još malo gaze zemlju. Crne glasnike sultan Mehmed je čašćavao sabljom po vratu.

 

Taman su oni lupali glave gde i kako da se provuku kroz iglene uši, kad negde od Beograda dolete tutnjava, kao da se nebesa prolamaju. Na mah skočiše i stadoše da se zagledjuju.

 

Biju Beograd – reče Ibro.

 

Jašta, bolan. Osećam i ovde kako zemlja drhti – progovori Smajo.

 

Ljudi, ja idem iz ovih stopa – reče Asan – Ako hoćete, idemo, ako nećete, odo ja sam – Dohvati uzde i privuče konja, pritegnu ga pa uzjaha i ne gledajući dal će ko za njim. Ostali se zagledaše da vide ko će prvi da prati Asana, pa se latiše konja i požuriše da ga pristignu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

23

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dan je prilično odmakao dok je sve na šajkama dovedeno u red i stavljeno da bude tamo gde treba. Nemajući više posla ljudi uzeše da hvataju ladovinu da ih ne prži letnje podnevno sunce. Tako razbaškareni nisu mnogo brinuli za Turke. Navikli su oni da se stalno kolju sa njima pa su znali šta ih čeka. Što se pre počne pre će i da se završi.

 

Sredoje i Časlav su se još natezali gde da stave strelce sa puškama. Kako ih nije bilo mnogo, Časlav je mislio da ih ostavi zajedno, da ih ne deli jer bi tako bili ubojitiji.

 

Ne znam zašto se ritaš da budu kod tebe – uporno je navaljivao Časlav – Sa njima ćeš moći dobro da biješ.

 

Ajde de – pristade na kraju Sredoje – neka bude kako kažeš. Samo, sa njima ću da bijem iz daljine.

 

Jakako. Ne možeš sa puškama da se hvataš za gušu – poče da gubi Časlav strpljenje – Važno je da biješ Turčina, nije važno kako i čime.

 

Ja više volim da ga sečem. Da zna od koga gine – tvrdoglavo uze da objašnjava Sredoje.

 

Biće kako ja kažem – iznervira se Časlav – Ovde ne napadamo jednu ili dve ladje, sultan je dovukao sve što ima. Vidiš da se svi skupljamo. Ako ih ne razbijemo sve ima da pobiju i  porobe. Ti si bar stari šajkaš, zar moram i tebi da popujem.

 

Znam ja to, samo neću da se krijem kao baba – pokušava Sredoje da se održi.

 

Ja ga krstim, a on prdi. Kod tebe ima da budu, a ti gledaj kako ćeš – završi Časlav.

 

Sredoju ne bi pravo što se Časlav ljuti, pa se diže i podje.

 

Odo kod Gvozdena – reče i uze da prelazi sa šajke na šajku.

 

Dabome, ti i on ste isti – reče mu pomirljivo Časlav – sigurno je dovuko neko vino koje si ti nanjušio.

 

Kad Sredoje ode Časlav pomisli da se i on odvuče do Prvoslava, ali se predomisli pa se i on zavuče u senku .

Taman se sve smiri i utiša kad grunu odozdo od Beograda. Šajke na mah oživeše. Sveko ustade i stade da sluša grmljavinu koja je dolazila uz Dunav.

 

 

Auuu, kako je dole kad je ovako ovde – ote se ljudima

 

Časlav skoči kao i svi i zagleda se niz vodu, kao da mu je Beograd pod nosom. Tutnjava je brzo putovala donoseći užas.  Stajao je tako neko vrame slušajući kao da je hteo da prebroji sve topove pod Beogradom. Onda se prenu i viknu momka.

 

Zovni mi Prvoslava, Sredoja, Mihoča, Živana… – viknu Časlav – Kaži imamo posla.

 

Još nije ni rekao šta misli kad eto ti Sredoja gde preskače šajke i dolazi u žurbi.

 

Boga mi, Turci su se baš naoštrili – reče zabrinuto Sredoje.

 

Jesu, brate. Vidiš sad šta ti govorim – poče Časlav – Ne samo da su se naoštrili, nego ih ima mnogo i premnogo.

 

Pa, onda ćemo da ih smanjimo – reče Sredoje sasvim smireno.

 

Samo da se složimo – odgovori Časlav – a ne da svako vuče kako mu se prohte – nastavi Časlav podsećajući Sredoja na malopredjašnji razgovor.

 

Sredoje predje preko toga kao preko lanskog snega.

 

Da počinjemo onda. Da ne dangubimo – reče Sredoje.

 

Taman se oni zapričaše kad se pojaviše Prvoslav i ostali.

 

Jel noćas – upita Prvoslav koji je samo čuo ono što je Sredoje rekao.

 

Dabome – kaza Časlav kad se svi skupiše – Mislim da Mihoč uzme dvojicu, trojicu i da se polako spusti do Beograda. Tu su negde njihove ladje pa da im skine nekog sa ladje da bar znamo koliko ih je i ako su naoružani. Ti znaš kako ćeš to, da ti ne pričam.

 

Ne beri brigu – reče ravnodušno Mihoč –računaj da je Turčin več ovde.

 

Ti – okrete se Časlav Prvoslavu – pošalji Gvozdena da ih sačeka sa konjima kada izadju na obalu – onda se okrete Živanu – A, ti, uzmi neki čamac i spusti se ovom obalom da ih pričuvaš, ako ih Turci primete. Kad sve prodje čamce ostavite tamo negde u granje, pa gledajte brzo nazad. Ja sad idem preko, u Slankamen, pa se sutra vraćam. Sredoje, ti si ovde i držiš red – onda se okrete momcima sa šajke – Ti i ti, spremite čamac idemo u Salnkamen.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

24

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Eno je, gledaj, kako vrždi – uze da se dere vojnik na bedemu kad vide kuglu iz topa kako leti prema njima.

 

Boga ti, ova če da padne unutra – razdra se drugi, pa se okrete prema gradu urlajući – Bežiii, evo jedne!

 

Odozdo se ču dreka, pa onda tresak i lom.

 

Tresnu u kuću – reče neko – Gledaj šta napravi.

 

Ode čoveku kuća – reče neki drugi – Čija je, Zna li se?

 

Šta te briga čija je.Danas nečija, sutra će tvoja, moja. I glave će da nam odu – javi se pa neki treći.

 

Onda tresak, gore na bedemu. Prsnu kamen. Komadi jurnuše na ljude.

 

Jao –  ciknu jedan i uhvati se za lice, pa se preturi. Krv kuljnu.

 

Koga ubi – viknu neko?

 

Nikog – razdra se neko koga je mimoišlo zlo.

 

Evo ovamo, ubi jednog – razvika se neki drugi.

 

Jel na mrtvo – javi se opet onaj?

 

Jok, čim kuka živ je – doda onaj od malopre.

 

Pusti ruke da vidim – govori jedan onom udarenom koji se previja od bola i steže ruke preko lica. Prilazi još jedan i pokušava da mu rastavi ruke silom.

 

Otkinuo mu nos – reče onaj prvi kad vide ranu – Daj da ga spustimo dole – govori nekima koji su prišli.

 

Ranjenik šišti od bola. Dvojica ga drže za ruke i pokušavaju da ga dignu na noge. On obeznanjen ne može da stoji pa ga onako mlitavog odvukoše do stepenica. Taman da ga spuste kad dolete strela i lupi jednog u vrat. On se samo smače i sunu niz stepenice vukući onog ranjenog i još jednog dole. Svi se skotrljaše uz dreku i jauke.

 

Strele – dreknuše svi od reda i jurnuše da se pribiju uz zupce bedema. Neki, koji su imali, isturiše preko sebe štitove. Kiša od strela sruči se na bedeme i grad. Tu i tamo jauk, psovanje, dreka.

 

Evo, primiču se. Udri sad – jeknu komanda.

 

Sa bedema se otkide prasak topova i pušaka. Strele počeše da padaju i na Turke.

 

Uf, po sred zaklona – urla neko od zadovoljstva sa bedema – Gledaj kako se valjaju.

 

Majku vam Tursku – deru se sa bedema

Alah! Alah – urlaju Turci odozdo

Majko – pominju jedni

Udri, udri – odazivaju se drugi

 

Strelci rasipaju strele i odozdo i odozgo. Gruvaju topovi, utlanje i pištanje. Prasak pušaka, krv.

 

Turci su jurili da se dokopaju bedema zasipajući branioce svime što je moglo da se baci i ubije. Branioci su vraćali. Mrtvi i ranjeni svuda. Niko nikog nije gledao, dok su i jedni i drugi, kao bez glave, jurili da se poubijaju. Jauci u opštem metežu nisu značili ništa.

 

Bijeni sa zidina Turci malaksaše i povukoše se, taman toliko da njihovi topovi mogu da nastave da ruše i ubijaju. Čim popusti pritisak, ljudi se okrenuše svoj stradalim drugovima. Počeše da vuku mrtve i rajene. Oni ranjeni su polako umirali. Iskidana i izbodena tela puštala su krv u lokvama.

 

Lakše ranjeni su spuštani sa bedema da ih dole prihvate žene i nekako zavežu rane. Iscepane košulje i suknje začas se natopiše krvlju.

 

Ode mi sprema za ćerku – reče kao uzgred jedna zavijajući onog sa otkinutim nosom.

 

Što se žališ – reče joj druga – Spremu će da uradiš ponovo, ovome nos više neće da poraste.

 

Ne žalim, nego da nešto kažem – odgovori ona prva – ovako ću manje da mislim.

 

Ako si završila, dodji ovamo – zatraži treća – Daj da uvijemo ovoga. Sav je izboden.

 

Čekaj da ih posklanjamo odavde – javi se neka –  Sad će drugi da dodju.

 

Neke natovariše na kola i odvukoše do crkve. Neke koji su umrli gurnuše u stranu.

 

I Turci uzeše da skupljaju svoje mrtve i ranjene. Osakaćeni i unakaženi mnogi ranjenici pomreše dok su ih vukli. Niko nije brinuo za tudje patnje. Smrt je svakog od njih držala za gušu, a bol i patnja je samo trenutno otišla na drugu stranu. U sledećem napadu možda i njih čeka nešto gore.

 

Bez zadovoljstva i nade oni živi posedaše iza pletera.

 

Ukrvavi me Mujo dok sam ga vukao. Eno ga, jadan već je mrtav.Da ga bar nisam secao – reče jedan sav malaksao od strahote.

 

Sad se, bolan, smirio – dodade drugi – Ne mora više da skače na tudje izvoljevanje.

 

Besni su ovi kauri – primeti neki – Da ne ubi Ibru ispred mene, sad bi ja ležao dole.

 

More, ako ovi topovi ne poruše zidove, malo će ko da se vrati kući – dodade jedan sitan.

Ti će sigurno da poživiš. Kolišni si, ne mogu ni da te vide, a ne da pogode. Pogledaj mene, ne znam kako me ne ubiše – upade u razgovor jedan krupalija.

 

Šta ste se tu razdžakali – naidje neki aga i kad vide ove da sede, razvika se – Uzimajte ranjene na ledja i nosite gore da ih zakrpe.

 

Mogu i ovde na miru da pomru, da ih mučimo do gore – reče neki

 

Ako je Alahova volja da umru, umreće, a naše je da im pomognemo koliko i kako umemo – ljutnu se aga.

 

Uz stenjanja i jauke uprtiše ih na ledja i počeše da secaju na gore.

 

Evo, ovaj je mrtav – reče neki – da ga ostavim ovde.

 

Gde ćeš ga. Taj je već sa Alahom – doda drugi.

 

Topovi nastaviše da gruvaju. Kugle su odlazile i polako nagrizale zidine.

25

 

 

 

 

 

 

 

 

Do zalaska sunca ostalo je još dosta vremena kada Mihoč i još četvorica sedoše u čamac i snažnim zamasima odoše u maticu Dunava da iskoriste brzinu vode i  da sa što manje snage dodju u blizinu Zemuna. Vešte čamdžje i vični vodi hteli su pre mraka da predju što veći komad puta i da se natenane privuku turskim ladjama. Kada ostave čamce i udju u vodu odplivaće     držeći se za naduvane mešine u raspored turskih ladja.

 

U sam zalazak sunca, nešto ispred Zemuna, usporiše i pridjoše obali da sačekaju smrkavanje. Želeli su da se do turskih ladja dovuku negde oko ponoći, pa da oko prvih petlova završe posao  zbog koga su i došli.

Dok su se polako vukli pored obale, koristeći senku koju je sumrak pravio, još jednom preturiše izmedju sebe ono što treba da urade.

 

Još malo pa idemo u vodu – poče Mihoč – Vas dvojica odmah okrenite na drugu obalu i polako se spustite do ispod Beograda. Tamo negde nadjite Gvozdena, a čamce udenite u granje. Negde pred zoru upalite vatre na obali, niz vodu. Na stotinak koraka svaku. Čekajte nas  kod prve. Ako čujete galamu i lom, mi smo svoje pokusali. Ako je sve mirno, eto nas sa Turčinom.

 

Dobro. Nema šta drugo da se kaže – reče jedan koji ostaje u čamcu – Ajd, da nešto pojedemo, dok imamo vremena.

 

Vadi šta ima – prihvati Mihoč

 

Onaj izvuče košaricu i stavi je pred njih. Mihoč dohvati pogaču odlomi parče pa pruži drugima. Bela i Vuk uzeše po komad  i počeše da jedu.

 

Tmina je polako osvajala i prelazila u crnilo noći. Sa obale iz okolnih sela dolazio je lavež besnih rundova kao neki odjek smirenog života u tutnjavi topova pod Beogradom.

 

Kad natenane pojedoše ono što su imali, počeše da se spremaju. Pogledaše mešine dali su kako treba i onda se svukoše. Opasaše se konopima i za pas svaki zadenu po handžar. Od oružja samo će to da ponesu. Polako su se već spustili do dela Dunava koji pravo ide kraj Zemuna i Beograda,  mimoilazi ih i teče dalje. Vatra iz topovskih cevi sevala pred njima, a nesnosna tutnjava uterivala strah u kosti. Sva ta buka i gungula išla im je na ruku jer je Turcima davala sigurnost i skretala pažnju turskim ljadjarima.

Polako se odvojiše od desne obale tonući u širinu Dunava koji se ovde proteže komotan. U toj širini razvukle su se turske ladje i kao lanac vezale Beograd.

 

Mihoč sa drugom dvojicom kliznu u vodu. Kao vidre se prućnuše bez ikakvog šuma i polako otplivaše. Čamac odmah okrenu na levu obalu i ode sklanjajući se. Oni nošeni maticom, držeći se za mešine, primicali su se ladjama kao senke. Na nekim ladjama gorele su baklje i videli se Turci kako se muvaju. Mihoč okrenu na drugu stranu tražeći ladju koja je u mraku i gde je sve mirno. Tamo, pri kraju turske linije, odabra ladju i okrenu ka njoj. Bela i Vuk podjoše za njim. Kad dodje do ladje uhvati se za pramac i stade da osluškuje. Ništa se nije čulo. Bela i Vuk mu pridjoše. Mihoč i Vuk uhvatiše se  čvrsto za okov pramca a Bela se uspuza na njihova ramenai uspravi hvatajući se oprezno za ogradu onda kao senka se šmugnu unutra. Primiri se zalepljen za palubu. Odgleda turske ladjare kako spavaju okolo, pa kliznu do jednog i samo ga zviznu drškom handžara. Ovaj zakrklja kroz san i otrombolji se. Bela ostade da leži pored njega kao da spava čekajući da vidi da se nije neko probudio, pa kad vide da se niko ne pomera, dohvati Turčina i kao mačka kad nosi miša zgrabi ga i spusti u vodu. Mihoč i Vuk ga prihvatiše i  vezaše za mešine. Bela odmah kliznu vodu i polako počeše da se odvajaju od turskih ladja. Voda ih povuče i ponese, a oni su polako plivali i okretali ka obali.  Odmicali su polako, jer ovde Dunav malo usporava, a oni su imali teret pa nisu mogli brže. Taman su malo danuli dušom kad sinuše vatre na levoj obali. Odmah okrenuše ka prvoj. Kako se upališe vatre na turskim ladjama poče galama i vreva. Zapališe i oni baklje pokušavajući da osvetle vodu. Pukoše i neke puške u prazno, koliko da oteraju strah. Ne hajući mnogo za tursku dreku i pucnjavu, Mihoč, Bela i Vuk se dohvatiše obale, gde izvukoše vezanog Turčina. Gvozden i ostali ih prihvatiše nudeći im suvu odeću. Oni se natenane obrisaše i odenuše odmarajući se usput.

 

Turčin je polako došao sebi. Kao uhvaćena živinka, samo je dahtao i zverao očima, očekujući da ga zakolju.

 

Stavite Turčina pored vatre da se osuši – reče Mihoč kad se malo povrati od napora – da nam ne lipše pre vremana.

 

Kad smo već ovde da sačekamo dan i prebrojimo ladje – predloži Gvozden.

 

Dabome – složi se Mihoč – Lako ćemo konjima na Tisu. Valjda će ovaj Turčin nešto dobro da nam kaže.

 

More, ima da kaže i kad je prvi put sisu u usta uzeo– Ubaci Bela.

 

Šta ste se raspričali – uplete se jedan momak – a ljudima ne dajete da se povrate. Evo testije pa trgnite.

 

Dobro da se neko seti – prihvati Bela testiju – daj dušu da povratim.

 

Ma, Gvozden je to krio za sebe – reče Mihoč

 

Duše mi, taman sam hteo da vas ponudim. – poče Gvozden da se pravda – Nisam odmah dao, da se onako umorni ne zadavite.

 

Ajd, sad. Mora da si dve takve poneo kad jednu nudiš – nastavi Mihoč da ga dira.

 

Obrediše se svi sa po nekoliko dobrih gutljaja. U to i dan poče da se pomallja i ladje počeše da se naziru. Uzeše da ih broje.

 

Mnogo ih ima. Ko će sve da to da izbroji – reče Gvozden – mora da je u Savi bar pola od ovoga.

 

Pa ne vide se sve – javi se Vuk

 

To je što je. Deset gore-dole ne čine posao. Hajdemo mi da gledamo svoje – reče Mihoč – Dan će čas da odmakne.

 

Ajde. Konji su tu na čistini – reče Gvozden

 

Dohvatiše Turčina i pravo kroz granje, pa na čistinu gde su konji grickali travu i odmarali se.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

26

 

 

 

 

 

 

 

 

Zgrčeni uz ivicu bedema, jedva su disali, pod pljuskom strela i kuršuma, Hans Bez Kose, Bezubi Armin, Šuplji Miler i nekolicina krstaša. Bez opreme koja bi ih štitila jedino im je ostalo da se prilepe za kamen i da mole boga za sreću.

Vojnici beogadske posade, opremljeni za borbu, zaklanjali su se štitovima i gadjali Turke koji su jurišali kao bez glave i pokušavali da zatrpaju jarak ispod zidina. Ono malo topova koje su imali na zidovima nabijali su oblucima i što su mogli brže gadjali su tursku pešadiju koja je gurala drvene kule odakle su strelci, koji puškama, koji strelama gadjali branioce.

Ovde ni vrabac ne može da promakne – poče Šuplji Miler.

Biga me za vrapce – brecnu se Hans Bez Kose – Daj da se ja izvučem iz ovoga.

 

Gledaj – ponovo će Šuplji Miler – ovi studenti su mislili da je ubijanje zabava – pa pokaza na grupu krstaša koji su sabijeni kao zečevi čekali da budu pobijeni.

 

Uživaju ko svinja na klanju – doda Bezubi Armin – U paklu će imati još bolju zabavu.

 

Ne sluti  – dreknu Hans Bez Kose – budalo jedna.

 

Ja jesam budala, što zbog tebe pametnog čučim ovde i čekam da me ubiju – povrati mu Bezubi Armin.

 

Svi smo budale. Koji nas je djavo doveo ovde da nas Turci love kao zečeve – dodade Šuplji Miler.

 

Hej, školarci – okrete se Hans Bez Kose onim krstašima – Proći će ovo, samo ne mrdajte.

 

Ne bojimo se – odgovori jedan – ovo nam je prvi put, pa  učimo.

 

Gledajte da naučite pre nego vas pobiju – ponovo će Hans Bez Kose

 

Gde si naučio da govoriš kao oni – upita Hansa Šuplji Miler

 

Tamo, kod njih. I tamo sam nosio krst, kao i ovde – reče mu Hans Bez Kose.

 

Evo, nema strela – viknu Bezubi Armin i naže se preko zida da vidi šta je – Odoše.

 

Gde odoše – skoči Šuplji Miler da vidi i on.

 

U taj mah puče top i kamena gromada sunu na bedem. Za njim se povedoše i drugi topovi pa kamenje stade da doleće i ruši. Bedem poče da pršti i da se odvaljuje.

 

Beži – prodra se Šuplji Miler i jurnu niz stepenice. Za nim, četvoronoške, zagrebaše Hans Bez Kose i Bezubi Armin. Studenti i ostali strmoglaviše se, hvatajući džadu, pokušavajući da se sklone sa vrha bedema gde je sve prštalo od kamenja. Gore su ostali samo osmatrači kojima su molitve bile jedina zaštita. Tresak, jedan za drugim, uze da krnji zidove razbacujući kamen.

 

Topovi su nabijani sporo a ciljanje je bilo netačno. Malo od oka-malo od prilike, ali gomila topova i njihova veličina činili su svoje. Zidine su se tresle iz temalja. Opsadjenima je strah polako ulazio u dušu opominjući  da im polako dolazi kraj.

 

Ovo bežanje je bilo u pravi čas – duvajući objavi Bezubi Armin

 

Bežanje na vreme je najveće umeće u životu – objasni Hans Bez Kose.

 

To je cela istina – složi se Šuplji Miler – Celog života bežim. Kad bi se bežanje plaćalo, bi bi bogat kao biskup.

 

Ljubi noge bato – reče mu Bezubi Armin – one su ti umesto glave.

 

Ali, da nemam glavu, ne bi ni noge bežale – ne dade se Šuplji Miler.

 

Da mi je samo da znam, šta trtljaju ovi krstaši – reče jedan vojnik.

 

Vidiš da im je duša u nosu. Mole se Bogu što su živi – dodade drugi.

 

More, pogledaj im njuške – ubaci se u razgovor još jedan – rekao bi, da su sa vešala dovedeni ovamo.

 

Sigurno. Ne bi ja takve pustio u grad – poče ponovo onaj prvi – nego gledaj onu decu. Koga boga traže oni ovde? Pobiće ih Turci kao piliće.

 

Isto kao i nas – reče onaj treći

 

 

 

 

 

 

27

 

 

 

Uzdajući se u strah opsednutih, turske ladje se primakoše gradskim bedemima i počeše da gadjaju iz topova. Zidovi koji su branili grad sa vode nisu tako tvrdo zidani kao oni koji su utvdjivali grad sa zemljane strane, ali su ipak mogli da odole kuglama koje su ispaljivali mali topovi sa ladja.

 

Kako nisu uspeli ni malo da oštrbe bedeme oko vode, Turci uzeše da bacaju kugle unutar zidova, na kuće. Kugle su vrždale i lomile krovove praveći paniku i nesigurnost. Njihovi pokušaji da udare na pristanište i pogode neku ladju u njemu nisu uspevali. Topovi sa kula koje su čuvale ulaz u pristanište, držali su turske ladje dalje od zidova.

 

Nišanjenje topovima bilo je više želja da se nešto pogodi, ali bolje je ne izazivati sudbinu, pa su tako Turski ladjari gledali da budu malo dalje od krute ruke sudbine koja je mogle da ih odvuče na dno Dunava. Bliže ili dalje od zidina, Beograd je bio zatvoren sa svih strana.

 

Vojvoda beogradskih šajkaša Milić okapavao je na kulama jureći tobdžije da često pucaju na ladje kako bi ostajale što dalje od zidova.

 

Gadjaj onu što nasrće – vikao je Milić gledajući kako jedna ladja juriša na ulaz u pristaništa da ih oplete topovima iz najveće blizine – Pucaj, šta čekaš. Pucaj, sad.

 

Topovi sa obe kule grunuše. Kugle bućnuše u vodu. Turci opališe iz topova. Kugle utrčaše u grad razbijajući krovove.

 

Gledaj gde gadjaš, leba ti tvoga – poče da besni Milić

 

Gadjaj ti, ako znaš bolje – brecnu se tobdžija

Miliću, brate, idi dole na ladje – reče mu smirenije drugi – Nikakva vajda od tebe ovde. Samo se dereš i smetaš.

 

Ja smetam? Jao, sad ću da te pojedem. Vi gadjate kečige, a ja smetam – besneo je Milić – Eno gledaj, ide još jedna. Deder, sad gadjaj.

 

Turska ladja zape napred, pravo na ulaz u pristanište. Topovi sa kula grunuše i kugle pljusnuše ispred i oko ladje. Ona vrdnu.  Topovi sa ladje pukoše i kugle odoše u Savu.

 

To, bato. Ovaj neće više da se istrčava – skoči Milić

 

Ladja produži napred pa se okrete i povuče se na sigurno.

 

Evo, čim se ne petljaš  u tudji posao bolje ide – reče jedan tobžija

 

De, de, i ćorava koka ubode koje zrno – zajedljivo će Milić.

 

Miliću, beži dole, okrenuću top na tebe – viknu mu onaj besni tobdžija.

 

Ajde, de. Idem. Poslaću vam vino da izbistrite oči i da bolje pucate – okrenu Milić pomirljivo, pa podje dole.

 

Vojvodo, dokle će da krademo bogu dane. Turci su pobesneli, a mi sedimo – dočeka Milića grupa šajkaša.

 

Dokle ja kažem – ljutnu se Milić – Žuri ti se da izgubiš glavu. Sedi tu i čekaj. Biće boja i preko glave

 

Kako ti kažeš, vojvodo – odgovori neki iz grupe – Samo, kad će to?

 

Nego, čini mi se da niste svi tu – okrete razgovor Milić i zagleda se u šajke i ljude – De su ljudi? Kazujte.

 

Tu su. De bi bili. Nema de da se otide – počeše neki – Eno, vidiš, gore, po bedemu. Biju se.

 

Idi, i dovedi sve ovamo, dok nisam pobesneo – pokuša da se uzdrži Milić – Oću sve da vidim na ladjama, inače ima da vešam… Majku mu, svi ste stari šajkaši, zar moram da vas jurim.

 

Pa nisu pobegli. Biju Turke. Računaju, Turci su i jedni i drugi. Što ih više pobiju, biće ih manje – uzeše da smiruju Milića.

 

Oni su šajkaši. Turke ima da bijemo na vodi. Neću da mi neko pogine gore. Gde ću da mu nadjem zamenu –  uze da se smiruje Milić – Ako treba da ginu, biće tamo gde ja kažem. Svi da dodju dole – Okrete se i podje na ladju i taman da zakorači priseti se, pa se okrenu prvom – uzmi jedni testiju sa vinom i odnesi gore tobdžijama.

 

Ajd da zovnemo ljude – reče jedan – Nego, ko će sve da nadje.

 

Ne moraju svi. Neke će da nadjemo, ostali će da dodju – reče drugi.

 

Dabome, di se prekidaju ljudi kad se onodu –  umeša se jedan obavešten gde su se ljudi razišli.

 

Ko se, bre, onodi kad se gine okolo – bupnu neki?

 

Kad počne da te svrbi moraš da se češaš. Kod žensko je to mnogo opasno. Može i svet da propada, ako joj se oće, ima da istera svoje  – objasni onaj što sve zna.

 

Pogana je to sorta. Nego da nije nje, rašta bi se živelo – raspričaše se neki.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

28

 

 

 

 

 

 

 

 

Paljba turskih topova polako je najedala zidove i kule. Kamen se trunio i polako slegao podno bedema. Nisu svi delovi grada gadjani istom merom. Tamo gde je  rušenje bilo uočljivije, gde su zidine bile slabije zidane ili gde su popravke lošije uradjene, Turci su dovlačili topove sa drugih položaja i žešće udarali na te delove zidova.

 

Gledajući kako njegovi topovi razaraju utvrde Beograda i kako pešadinci zatrpavaju šanac oko grada, sultan Mehmed je očekivao brzu i laku pobedu i osvajanje važnog uporišta za dalje napredovanje.

 

Dok je  jahao oko bojišta gledajući šta se sve radi i koliko se ko trudi, slušao je jednim uvom šta mu govore ljudi iz pratnje, vagajući njihove želje i interese. Surevnjivost i zavist begova, paša i vezira vukla je na razne strane i svako je želeo da podrije ambiciju i rad onog drugog. Samo da protivnik propadne, pa neka sve podje naopako. Želja je da se sve dobije, pa ma i jedan dan trajalo, gonila je svu tu kamarilu oko sultana da neprestano svrdla čekajući trenutak da sujeta sultana Mehmeda obavi posao za njih. U neprestanoj borbi za mesto miljenika, koja nije prestajala ni u ratu,  baš je tad dobijala na oštrini, jer je baratanje vernošću i požrtvovanjem lako je uništavalo takmace. Svi su imali želje, a samo je on mogao da ih ispuni.

 

Dok je merio laskanja i  želje svih koji su mu temenali i u njima tražio svoje interese dojaha do njega beglerbeg Rumelije, Hasan Karadža, koji ni za trenutak nije mirno sedeo. Umarajući konje, više nego sebe, špartao je bojištem, gledao slabosti protivnika i  tražio  prednosti za sebe.

 

Presvetli – obrati se sultanu – zidovi se ne drobe onako kako smo očekivali. Beograd je izgleda čvrsto zidan.

 

Ako, ako. Sve može da se sruši, pa će i beogradski zidovi da padnu – odgovori mirno sultan Mehmed.

 

Hunjadi skuplja vojsku u Slankamenu čujem. Sigurno to radi sa despotom Djurdjom. Mislim da je dobro da prebacimo vojsku u Srem i da ih tamo napadnemo pre nego ojačaju. Ako to uradimo, Beograd mora da se preda bez borbe.

 

Dobro, dobro. Videću šta ćemo – odgovori sultan – Dotle udri po zidovima.

 

Kauri nam nisu dorasli u polju. Poklali bi ih u tren oka – nastavi uporno Karadža – Na zidovima ćemo imati veliku pogibiju. Kauri umeju da brane gradove.

 

Lepo je to što kažeš – osta uporan i sultan Mehmed – Samo i mi umemo da rušimo zidine i osvajamo gradove.

 

Uzvišeni sultane – poče jedan beg iz pratnje – beglerbeg hoće da podeli vojsku. Ovde će da budemo slabiji, a preko nećemo da budemo jaki. Šta ako ugarski kralj udari sa vojskom dok se tako natežemo. Da mi osvojimo Beograd pre toga. To će da ih osakati.

 

Nije baš tako. Ugarski kralj je daleko, ovde je samo Hunjadi. Da ih mi satremo dok su još slabi – zape Karadža – Sad je prilika.

 

Neka sedi sve kako je sada – reče sultan – Prvo ćemo uzeti Beograd. Pritisni kaure, da što pre završimo ovde. Hoću da podjemo dalje, pojedoše me komarci ovde.

 

Dok je sultan obilazio bojište i natezao se sa komarcima, dotle su na prvoj liniji ljudi živeli od trenutka do trenutka.

 

Bolan Salko, više nemaš ni gde da se olakšaš – poče jedan – Gde god da mrdneš, ugaziš u pogan.

 

A, ti ne gazi – odgovori Salko – Seri pod sebe, pa zatrpaj.

 

Pa zar na govna da legnem – onaj će prvi.

 

Bolan, Huso, zar si ćorav. U govnima smo do guše – opet će Salko.

 

Ja noćas spavam – poče jedan do njih – tek mi nešto zasmrde uz nos. Otvorim oči, a čovo smakao gaće i čučnuo mi više glave.

 

Što ga ne gurnu – reče Huso.

 

Što, bolan? Muka ga pritisnula – odgovori ovaj.

 

Pa šta uradi – javi se Salko.

 

A, šta da uradim? Okrenem se na drugu stranu i nastavim da spavam. Čovek se isra, pa leže i on.  Ko će ga znati, možda više nije živ – ispriča ovaj.

 

Jedeš, sereš i mreš. To ti je ceo naš život – dodade opet neki drugi.

 

A, čiji je drugačiji? Tolko ti je dato šta god da si – ubaci Salko

 

Kako jedemo, pomrećemo pre sranja – dobaci još jedan.

 

Dobro kaže čovo. Dan ode, a leba niko ne donosi, dodje mi sam sebe da pojedem – raspriča se još jedan.

 

Čekaju da dobro izginemo, pa da uštede. – opet će Salko

 

Od ovoga što nam daju da jedemo, ima da pocrkamo od gladi pre nego nas kauri pobiju – složi se drugi jedan.

 

Ama, ljudi, umete li nešto drugo da pričate – pobuni se neki koji je sedeo i slušao priču – Rašta živeti, ako je tako?

 

Da umreš. A, što bi živeo – ogovori jedan – Ovo li je život?

 

Tebi ako je do mrenja, eno ti zidova, pa jurni – brecnu se neki.

 

Ne moram da žurim, jado. Do večeras će nas već naterati na njih. Kao što reče ovaj, da uštede komad leba – odgovori ovaj.

 

Odosmo daleko, ljudi – uze da okreće razgovor neki – Eno sultana gore na brdu, gleda nas.

 

Blago nama – opet će onaj nezadovoljni – dobićemo bakšiš.

 

Šta se tu jedete, evo Fikreta sa lebom – viknu jedan iz grupe.

 

Da nas sultan ne pogleda, ostadosmo gladni – zajedljivo će jedan.

 

Eno, Turcima daju da jedu – osvrnu se Ditrih, jedan nemački topdžija – nama nešto zatežu. Nismo se pogodili tako.

 

Znaš da nam kuvaju odvojeno, da ih ne opoganimo – reče mu Herman – daj da puknemo još jednom pre jela.

 

Zašto, grad neće da pobegne dok jedemo. Treba polako pa sigurno. Nije dobro ako ti ruke drhte od gladi – reče Hans – Oni florentinci što su žurili eno sede u paklu. Da su išli polako ne bi im se kugla zaglavila i top pukao. Ovako su ubili sami sebe.

 

Glupi žabari – složi se Ditrih i uze da čisti cev topa

 

Struži dobro – opomenu Hans Ditriha – Ovaj barut nije dobar. Garavi kao sam djavo.

 

Herman i Ditrih ostrugaše cev topa, pa onda nabiše tri kese baruta unutra i dobro sabiše, gurnuše čep pritiskajući iz sve snage. Onda ubaciše kuglu koja kliznu unutra. Kad su nabili top, kroz otvor za paljenje provukoše fitilj, pa Hans dohvati baklju i zapali fitilj. Barut prihvati. Top se rucnu unazad i riknu terajući kuglu napred. Ona se izvi kroz vazduh i vrždeći ode na zidove.

 

Tako – reče Hans gledajući kako se kugla izvija i leti. Ne potraja dugo, tek prsnu kamen na zidu beogradske tvrdjave.

 

Za dan, dva ovde će da bude debela rupa – javi se Ditrih.

 

 

Neka se top malo hladi – reče Hans – Hajde očistite ga, pa da jedemo.

 

Top zaćuta a topdžije posedaše okolo istežući se.

 

Ovi kauri digoše ruke od posla. Gledaj ih, posedali kao age pa se još protežu, kanda se umorili – poče neki od Turaka koji su se motali okolo – Ago, kauri ne pucaju više.

 

A, što ti brineš tudju brigu – odgovori mu aga – Oni su se pogadjali sa sultanom, na njegov trošak ratuju, sa njim neka se kusuraju. Ti gledaj svoja posla i radi što ti se kaže.

 

Brate, oćeš u svaku čorbu da budeš mirodjija – nadoveza neki drugi – valjda kauri znaju šta rade. Ne bi sultan davao pare džabe. Ja mislim da lade top. Od one vatre sigurnio se užari, pa ga lade.

 

Jes, jes – umeša se još jedan – Ako ga ne olade može da pukne, pa da ih pobije.

 

Eno, onomad, puče jedan sve u komade pa pobi sve od reda – dodade neki drugi.

 

Biva to, kad se ne radi kako treba – opet će onaj prvi.

 

Eno dole, četvrti, peti top odavde – doda onaj drugi – sav je iskomadan. Možeš okolo i mrtve kaure da gledaš.

 

Pričao mi Hamdija, onaj što puca iz puške. To ti je, bolan, kao mali top, samo puca iz ruke – uze da tumači jedan – Ume vatra da udari unazad, brci da ti izgori. A, bolan, može i oči da ti dohvati i izgori.

 

Nema više delijanja – doda opet neki – Dok digneš sablju ubije te da ne bekneš. Ko pašče.

 

Drži dupe u stranu – ubaci jedan.

 

Pa to je uvek bilo – složiše se okolo – Bežanova majka ne plače.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

29

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Rika topova nije prestajala ni dan ni noć. Gromadne kugle padale su po bedemu jedući ga polako. Kako su se  zidovi krunili i smanjivali tako su i srca branilaca polako silazila u pete. Hrabrost se držala na dlaki, a nada je tonula sve više. Jedino ih je očaj i saznanje da nemaju kud gonilo na borbu, jer predaja je značila neprekidne patnje i smrt u mukama. Ovako su mogli da se još za života osvete svojim krvnicima.

 

Naprežući se da održi nadu u opstanak i pomoć koja samo što nije stigla, Mihajlo Siladji je i dan i noć provodio na bedemima prkoseći Turcima, zajedno sa svojim ljudima spremnim  da se bore do smrti.

 

Ovo parče zida se još drži – primeti Siladji dok je obilazio jednu rupu na zidu.

 

Ne uspevaju uvek da pogode to mesto, ovamo dole su već porušili dobar komad. – reče mu stotinar Sebeš.

 

Sklanja se, evo kugle – razvika se neki.

 

Kugla dolete i razbi se o zid ispod Siladjija i Sebeša. Druga pade nešto dalje na zid i odvali neko kamenje. Neke kugle sunuše preko bedema i strovališe se na kuće odnoseći krovove i zidove. Onda tresak. Odlomljni grudobran povuče neke vojnike u ambis. Vrisak, krv pljusnu. Ponovo tresak.

 

Iz jarka jauk i vapaji.

 

Nosi ranjene – viknu Siladji

 

Ovima ništa ne treba, gotovi su – reče neki vojnik ravnodušno.

Nekolicina se naže preko zida i uze da gleda koji su se sunovratili  dole. Siladji pridje polagano  pazeći da  ne nagazi na rasklimatani  kamen.

 

Onaj tamo još mrda – reče Siladji.

 

Neće dugo – reče Sebeš.

 

Možemo da daneno dušom dok ne napune – reče jedan vojnik sa olakšanjem – Da oće da im prsne, pa da izginu.

 

Ovaj krš okolo gurnite u onu rupu, da ima vajda i od njega. – reče stotinar Sebeš.

 

Vojnici zapeše da valjaju kamenje odvaljeno od grudobrana i da pune rupčagu uz psovanje i proklinjanje života i onog ko je stvorio Turke i  doveo ih pod Beograd i onog što je iz dokonosti smislio kamen pa im natovario da ga oni secaju.

 

Dok su vojnici vukli krš i delili psovke, Sebeš je pokazivao Siladjiju neku tursku rabotu.

 

Vidiš, desno od one jaruge, tamo gde su oni pleteri, e, tu. Vidiš onu gužvu. Izgleda da su počeli da kopaju novi lagum – govorio je Sebeš.

 

Ja, majku mu – zagleda se Siladji – Od skoro?

 

Onomad su krenuli sa kopanjem – odgovori Sebeš – Gadjali smo već, ali nikako da dobacimo.

 

Gadjajte, ponovo – reče Siladji – Makar samo da im ometate posao. A, onaj stari, digli ruke od njega?

 

Ne vidi se da iznose zemlju. Možda su naleteli na kamen, pa ne mogu dalje, ili je kuljnula voda pa su se podavili – reče Sebeš.

 

Utaj mah dojuri jedan vojnik, pa kad vide Siladjija okrete se njemu.

 

Gospodaru – reče vojnik sav zadihan – neki naši, dole, će da se pokolju sa krstašima oko leba.

 

Daj da vidim – secnu se Siladji – Pokazuj. Samo nam još fali da se medjusobom koljemo.

 

Dole, pod bedemom, gomila krstaša i vojnika psuje i gužva se hvatajući se za guše. Siladji se sjuri niz stepenice besan kao ris.

 

Šta se koljete. Sad ću da isečem i jedne i druge – siknu Siladji, hvatajući se za mač.

 

Vojnici ga poznadoše pa stuknuše. Krstaši digoše još veću dreku.

Ne daju nam da jedem – graknuše u glas – Nismo došli da se bijemo gladni…Kriju leba…Lopovi..

 

Tišina – dreknu Siladji, pa dohvati jedno grlatog krstaša – Ti, kazuj, šta je bilo.

 

Pa,eto – pokoleban poče da objašnjava krstaš – dali nam malo, a drugo sakrili.

 

Baš tako – naroguši se Siladji.

 

Tako, tako – u glas povikaše krstaši – Istina…Pravo kaže…

 

Ko je krije leba – okrete se vojnicima Siladji?

 

Pa, nije baš tako – usudi se da kaže jedan.

 

Nego kako – brecnu se Siladji?

 

Svi smo uzeli isto, samo sam ostavio za ljude koji treba da sidju odozgo – reče vojnik zadužen za podelu.

 

Da vidim –  naredi Siladji.

 

Vojnik se okrete i izvadi iz nekog procepa u zidu korpu sa nešto hleba i mešinu vina. Siladji pogleda šta je u korpi, pa se okrete.

 

Toliko i ja jedem – reče Siladji – Leba je malo i moramo da delimo. Ako se još jedno pobijete oko toga pobacaću vas sa bedema Turcima. Razilazi se za poslom.

 

Vojnici se okretoše i odoše gde treba. Krstaši se uzmuvaše gundjajući pa se i oni razštrkaše po budžacima.

 

Ti, ostani ovde i podeli onima koji dodju – naredi Siladji. Onda se okrete kao da se pita odkud on tu, pa više za sebe nego drugima reče – Šta će nam Turci, sami sebe bi bolje poklali.

 

Koga to – reče neko iza njegovih ledja. Okrete se i vide Johana Rota gde prilazi sa dvojicom.

 

Bajem sam sebi – odgovori Siladji – Gde si toliko požurio?

 

Rekoše mi da se rveš sa krstašima, pa sidjo da vidim šta je – reče Rot

 

Uvek isto – reče Siladji – Svadjaju se oko leba. Moraćemo da bolje pazimo na hranu. Rano su počeli da se ujedaju, ako Hunjadi nešto ne uradi, nećemo dugo da se održimo bez hrane.

 

Moramo da izdržimo, nema nam druge – odlučno reče Rot – Ni Turcima nije bolje. Koliko znam i oni kubure sa hranom.

 

Znam, znam – složi se Siladji – Samo, tu brigu neka rešava siltan. Kako god da im je, oni nas napadaju, a ne mi njih.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

30

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sutra polazimo u bitku – reče knez Hunjadi kad udje u veliku dvoranu palate u Slankamenu, gde su se okupili svi koji će sutra da povedu ljude i ladje u  bitku da  reše sudbinu Beograda i Ugarske, a verovatno i Evrope.

 

Moramo da razbijemo Turke i da im uništimo ladje – nastavci knez Hunjadi – Druge nam nema. Ili da ih pobedimo i razbijemo blokadu Beograda, ili da izginemo da ne gledamo ono što će posle da dodje – zastade i zagleda se u ljude kao da im prenosi viziju poraza, onda nastavi –  Ovde smo skupili i opremili sve ladje koje imamo i sve ljude koji umeju da se bore na vodi. Više i bolje nemamo. Naše je da ih hrabrošću i veštinom razorimo. Moj plan je da neke ladje natovarimo peskom i da ih pustimo niz vodu da prve udare na tursku liniju i da težinom i brzinom pokidaju lance kojima su  Turci vezali svoje ladje. Onda kroz taj procep da upadnu ostale šajke, pa kako nam Bog da.

Vojvoda Časlav će da vodi prvu liniju napada. Ostali neka rade što i on. Iz Beograda će Turcima u ledja da udari vojvoda Milić. Ja ću sa konjicom i krstašima da podupirem napad sa obale – zastade – Neka nam Bog bude od pomoći. Smrt Turcima.

 

Smrt Turcima – skočiše svi.

 

Posle dogovora, Časlav se spusti na Dunav, sede u čamac i ode na drugu stranu, šajkama na ušću Tise. Uspentra se na ladju gde ga ljudi skoro ne prepoznaše svečano obučenog i u čizmama, sa dugačkim mačem o pasu. Kad ga videše takvog odmah im bi jasno da je kucnuo čas istine.

 

Diži kraljevsku zastavu – naredi čim kroči na palubu. Onda ode na sranu i skide odeću pa se obuče kako se uvek nosio kad je na ladji. Opasa se tvrdo i za pas zadenu jatagan. Ovog šajkaša Časlava su već svi znali.

 

Braćo – reče glasno da ga svi čuju – sutra idemo da Turcima zapržimo čorbu. Polazimo u samu zoru. Nama šta drugo da vam kažem. Znate ko su Turci, sebe znate još bolje… Do smrkavanja možemo da popijemo koju, za pokoj naših duša, a onda odmor… Smrt Turcima! Živela Srbija!

 

Živela Srbija – prosu se Dunavom.

 

 

Zora ih je našla na levom krilu gomile ladja koje su hvatale struju silazeći niz vodu. Ispred svih su gurale teško natovarene ladje. Dunav je stenjao od tolikih ladja i čamaca koji su krenuli u susret sudbini. Vesla su se dizala i spuštala, škripala i stenjala. Pramci su prskali vodu razbijajući talase. Kao težak olujni oblak koji grabi da sruči svoj ubistveni tovar.

 

Odozdo, od Beograda dolazila je neprestana tutnjava koja je strašila, opominjala i vukla ih da požure.

 

Jašući pred konjicom knez Hunadi je sa sremske obale video kako se turske ladje stiskaju dole, na vodi, spremajući se da dočekaju navalu. Gledajući gomilu turskih ladja ništa lepo mu  nije dolazilo u glavu. Znao je da će borba da bude teška i pogibija velika.

 

Brazdeći niz vodu šajke su dobijale na brzini. Ljudi su se upinjali zahvatajući ogromnim zamasima vodu. Još jedna vijuga Dunava i biće jedni drugima na dohvat ruke.

 

Stojeći na pramcu šajke Časlav je sa nestrpljenjem tražio pogledom Turke. Želeo je da bitka počne što pre. Nije bio nestrpljiv, jedino nije želeo da ljudima da suviše vremena da misle o sebi. Morali su da imaju samo na umu da zver koja preti njihovom postojanju treba da bude sklonjena iz sveta u kome oni postoje.

 

Njegove odluke su davno donešene. Svi koji su tu, oko njega i sa njim,  znaju to. Život je samo borba, a smrt je samo saputnik.

 

Ovde, ispod Zemuna, Dunav ispravlja i pogled puca do u nedogled.  Ovde su se poredjale turske ladje  i presekle pogled i vodu, i prete da sasvim preseku život. Tu, ispod Zemuna, Dunav dobija na širini, tu su Turci i njihove ladje, tu je put za Beograd.

 

Borbena vika diže se do neba. Hiljade grla izvi pesmu slobode, hiljade ruku leže na vesla i ladje jurnuše. Prednjačeći, teške kao zemlja, nekoliko prvih ladja zabi se u lance kidajući sve pred sobom. Povezane turske ladje se uskomešaše izvijajući se pod pritiskom, neke se sudariše i pukoše.

 

Onda poče užas. Ubijanje, vapaji krv i lom.

 

Ladje se sudariše. Pramci pukoše u iverje. Lanci koji su držali ladje u liniji se otrgoše i poleteše kidajući koga stignu i šta dohvate. Turski ladjar zakačen polete. Glava nalete na ogradu u puče. Lanac ode u vodu a telo sa nakači na dasku kao na ražan, otkinuta noga ode u Dunav.

Topovi stadoše da biju. Kugle opaljene iz blizine sunuše kroz ladje razbijajući ljude. Iskidana tela pokriše palube. Krv samo lipti.

Ljudi su podivljali. Zversko urlikanje nadjača prasak topova. Grozd pušaka planu i olovo protrča ladjama. Smrt, bol i jauci. Sa jatagnima i noževima u zubima ljudi skočiše jedni na druge. Poče klanje. Isečena tela i prosuta creva razvukoše se pod noge. Smrad na sve strane.

 

Ladje počeše da se kovitlaju nošene vodom. Više niko nije kormilario. Svi su jurili da ubiju nekoga. Voda uze da se crveni. Leševi, leševi i opet leševi.

 

Izmedju ladja kao osice čamci kidišu. Strele zakivaju daske i ljude.

 

Časlav okreće šajku i udara turskoj ladji u bok. Turci pucaju. Olovo cepa ljude. Časlav se baca na Turke, upada na ladju,  jatagan seva. Ljudski komadi pršte. Odsečena noga pada, čovek zastaje u skoku i pobija glavu na dasku. Uvija se, vrišti. Šajkaši kidišu kao štuke. Kidaju, seku, urliču.

 

Uzimajte ladju! Vezuj i vuci – naredjuje Časlav. Sav umazan krvlju liči na kurjaka. Oko njega isti takvi.

Sredoje bira ladje koje napada. Strelci sa ladje prave pustoš. Nateruje svoju šajku i baca kuke, pa vuče. Turci ne dižu ruke. Pucaju i oni. Mrtvi na obe strane.

Sredoje uskače na ladju, diže sekiru. Presečeni ljudi padaju. Smrt urla iz sve snage. Ljudi se kolju. Vatra hvata ladju. Plamen brzo osvaja nakatranjeno drvo. Eksplozija. Deo ladje leti u vazduh. Ljudi padaju u vodu. Mnogo smrti odjednom. Sredoje je u vodi. Mrda se, živ je. Vidi Turčina kako pliva, davi ga. Sredoje je u vodi kao štuka. Osvrće se da ubije još koga.

 

Šajkaši, koji su još živi, plivaju ka čamcima. Sredoje se uvlači u jedan. Turska ladja naleće na čamac i kida ga. Sredoje je ponovo u vodi. Na ladji, pokolj. Gvozden i Prvoslav kolju. Ostrvljeni, jedan uz drugog razbacuju leševe. Ljudi ih prate u stopu. Što nisu ubili šajkaši, podavio je Dunav. Sredoje se hvata za veslo i pentra uz ladju. Jedva ga poznaše.

 

Umalo da se ogrešim – sav unezveren, dere se jedan šajkaš.

 

Pobiste mi ljude u čamcu – psuje Sredoje.

 

Šta ćeš ti u vodi, crni sinko. Nadje se Turčin i za tebe – prilazi mu Prvoslav – Potonula ti ladja?

 

Tu je negde – osvrće se Sredoje – uzeste ovu.

 

Nismo mnogo pitali – prilazi Gvozden.

 

Daj nekoliko čoveka da je odvučem – reče Sredoje.

 

Prvoslav viknu nekog i odvoji nekoliko čoveka,  pa ih dade  Sredoju. Ovi se upinju da okrenu ladju ka obali.

 

Na drugom kraju Turci se ne daju. Kidišu. Topovi sevaju. Krkljanac. Nekoliko ladja koristeći veličinu pokušava da se odupre. Puške se dime sa bokova. Sve visi o koncu. Onda sa strane uleću neke šajke. Mihoč se baca na jednu ladju zabijajući svoj kljun u bok ladje. Drvo se lomi i voda počinje da kulja unutra. Mihoč uskače sa ljudima. Seku. Njegov jatagan probija jednog Turčina. Ovaj vrišti i pokušava da se otkači. Cima se u stranu, onako naboden, i lomi jatagan Mihoču. Ovaj trgne nož iza pasa pa skače na drugog. Seče ga. Taman da se okrene sekira mu kida rame i ledja. Turčinova glava pada pored Mihoča. Ladja tone, ljudi se i dalje kolju. Svi su u vodi. Tu se dave i probadaju. Voda je sama krv.

 

Haos vlada Dunavom.

 

Nekoliko tačnih hitaca iz topova pogadja turske ladje. Iz Beograda, Turcima iza ledja, dolazi vojvoda Milić sa svojim šajkama. Turci unezvereni počinju da beže. Okreću ladje i jure niz Dunav, što dalje od pogibije. Beogradski šajkaši željni osvete za iskidani grad rastžu ostale koji nisu uspeli da se okrenu. Pleni se sve što se može.

 

U vodi nema živih. Leševi se tumbaju, upaljene ladje dogorevaju. Oni koji su ostali živi pokušavaju da se povrate. Drhte od napora, straha i besa. Otresaju se prisustva smrti. Zveraju oko sebe tražeći nešto poznato da se priberu. Svuda samo mokre krvave spodobe unezverenih očiju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

31

 

 

 

 

 

 

 

 

Sultan Mehmed nije video bitku na Dunavu. Nije čuo ni vrevu koja je prolamala vodu i pritiskala obale. Ni jauke nije čuo, ni prizivanje Boga i Alaha. Krv  je otekla mimo njega. On je slušao svoje topove i gledao kugle iz tih topova kako udaraju o beogradske bedeme i lome ih.

 

Dok je tako, zanet pesmom osvajanja, dembelisao u jastucima, nekoliko nesmotrenih begova ležalo je pod njegovim nogama i lupalo glave o čilime sabijajući ih u zemlju i tresući se od straha uveravalo sultana da su njegove ladje potopljene, a njegovi ladjari pobijeni i podavljeni u Dunavu. Da je blokada Beograda razbijena i da na Dunavu nema Turaka.

 

Sultan Mehmed nije verovao svojim ušima da neko može da govori  takve  budalaštine. Polako je podigao glavu i dobro pogledao nosioce crnih vesti tražeći u njihovim očima istinu, dok su oni nestajali pod njegovim papučama. Hvatajući njihove duše istresao je trun po trun slike propasti svojih ladja i čuo uzdahe mrtvih ladjara. Njegovi snovi o brzom osvajanju Beograda i nekom kasnijem slavlju u Budimu počeli su da nestaju u virovima Dunava.

 

Sve što je posle toga došlo zatrpao je mrak. Perje je padalo kao sneg iz jastuka koje je iskidao u besu, biserje sa jeleka  sluge su danima tražile po šatoru. Jedino što je sultana kasnijih dana sećalo na ladje i njihov odlazak u dim bila je velika čvoruga na čelu koju je napravio udarajući glavom o katarku šatora.

 

Nosioce crnih vesti nije poslao dželatu jer je ostao bez reči, pa nije mogao da naredi seču, a mrak koji mu je pao na oči sakrio je njihove likove. Svakog trenutka koji je posle došao jeo je sebi džigericu  jer nije mogao da pusti krv nesmotrenim budalama. Dok je sultan bio u blaženom stanju savršenog besa, oni su nestali, uklonivši svaki trun mirisa svoje zle namere.

 

Da bi povratio spokojstvo, naredio je dželatu da stavi panj na ulazu u šator i da sa golom sabljom čeka mušterije.

 

Veziri, paše i begovi koji su nagrnuli na njegov poziv mogli su da se podsete da se od sultana ide ili u život ili u smrt. Prolazeći, svi do jedog su nesvesno istezali vratove, osećajući oštricu sablje.

 

Oni koji su ušli unutra zakleli su se na kuranu da je sve to bila volja Alahova i da oni sa tim nemaju ništa, jer ko su oni da se mešaju u njegove odluke, a još manje da sprečavaju ono što je Alah naumio. Sultan je njegova senka na zemlji i on najbolje zna da je uzaludno ići uz nos Alahu.

 

Sultan je dobro odmerio reči svojih vezira i paša tražeći i damar krivice u nijma. Jedini kome je mogao da zameri je bio Alah, ali tu nije mogao ništa. Ostavio je sablju da visi u vazduhu i da čeka bolji trenutak da padne. Onda je samo dohvatio brojanice i dva puta preturio zrnca kroz prste.

 

Ksmet – rekao je, izbacujući nemir iz duše.

 

Hasan Karadža, beglerbeg Rumelije,  nikako nije hteo, ni u snu, da podseti sultana da je sve to moglo da bude  drugačije, samo da je svemogući hteo da posluša njegov savet, a ne da se povede za zavidnima.

 

Ovi zavidni, kojima je interes nalagao da se uvek, kada je to moguće, suprotstave moćnom beglerbegu, strepeli su kao jagnje od noža, da ovome ne dodje hrabost i podseti sultana da su oni ismejali pametan predlog koji bi pobedu doneo na dlanu.

 

 

Sultan Mehmed se pravio lud i  sva pravdanja prihvatao jer je baš on odlučio da se postupi ovako i da je baš ta odluka bila majka neuspeha na Dunavu.

 

Svi su govorili – Ksmet – i krili se iza te moćne reči, i još su govorili da  žive da bi udovoljavali željama moćnog sultana i da uvek mogu da umru dok se bore za njega, da su oni samo prah pod njegovim nogama i da ih samo njegova dobrota drži na zemlji.

 

Janičarski aga Hasan je nekoliko puta tresnuo glavom o pod, i dobio čvorugu sličnu sultanovoj, vrlo čudna podudarnost, i svečano se zakleo da će lično on da pobije sultanov barjak na najvišu kulu Beograda.

 

Svakome je bilo tesno pod grlom u šatoru sultana Mehmeda, jer nisu znali dokle se proteže njegova dobrota, i kada će, u svojoj darežljivosti, da im podeli svilene gajtane. Onda je sultan otvorio srce i zatražio da zidove Beograda poruše, taman toliko, da njegovi janičari mogu da udju unutra  pobiju sve one koji su se usudili da se odupiru njegovim željama.

Onda su se svi pokupili i otišli nedarivani, ali srećni što imaju još neki dan da se bakću sa Beogradom, a ne da ih dvore i kokve hurije kod Alaha. Dželati su jedini pokunjili glave jer im je propao posao i bakšiš.

 

Sve je to, ipak, bila volja Alaha, jer čudni su putevi njegovi, a volja nedokučiva.

32

 

 

 

 

 

 

 

 

Gurajući uz Dunav šajke su polako odlazile sa poprišta smrti odnoseći dobar plen. Nekoliko zaplenjenih ladja treba skloniti u rukavce, pod vrbe, da ne budu na oku radoznalih i pohlepnih. Malo je ruku, pa svi zapinju iz petnih žila. Niko ne govori i nema radosti. Bitka je dobijena i plen je obilato pokupljen, ali mnogo je drugova, prijatelja, rodjaka i braće poginulo. Duga i uporna borba uzela je svoje i jednima i drugima. Srca su otežala. Pogleda uprtih negde pod noge, svi mrmljaju molitve za pokoj duše mrtvima i zahvalju Bogu na milost što mogu još malo da gledaju Dunav i mirišu vrbe i da se rvu sa virovima.

 

Časlav i Milić sede na jednoj šajki glavu uz glavu i šapatom razgovaraju. Ne govore o mrtvima. Tu više nema šta da se kaže. Bili su  i sad ih nema. Doći će neki drugi, pa će i oni da odu. Dok je Boga, biće i ratova. Uvek ima ljudi za tako nešto, pa mrtvi neće da nedostaju.

 

Ovi što su ostali živi zinuće na plen što više mogu i niko neće da se seti da su mrtvi imali žene i decu i stare roditelje. Život je alav i zaboravan.

 

O tome govore Milić i Časlav. Kako da se zadovolje živi, a da niko ne zvera u tudji čanak i da se ne zaborave oni koje je odnela smrt i Dunav. Čist račun, duga ljubav, kažu ljudi, pa njih dvojica moraju da sve odmere da ne klima ni na jednu stranu. Da bude svakome dosta, a da pretekne za one koji nemaju nikog da se za njih otima.

 

Milić neće sa Časlavom i njegovima. Mora nazad u Beograd. On služi ugarskog kralja, njegov leba jede i njegov grad brani, a ovo što radi sa Časlavom je dug Srbiji i braći.

 

Kada su sve utanačili, Milić mahnu rukom  jedna od njegovih šajki pridje uz bok  i  on skoči na ogradu i viknu da ga svi čuju.

 

Zbogom, braćo. Vidimo se ako ostanemo živi – reče Milić i skoči na svoju šajku.

 

Zbogom brate – odpozdravi Časlav – Ovih dana će neki moji kod tebe. Imaju neke račune tamo, pa im se nadji.

 

Neka dodju – složi se Milić – Sablja više nije na odmet. Samo neka znaju, u pakao će da dodju.

 

U paklu smo od kako smo se ispilili – viknu Časlav jer je Milić već dobro odmakao.

 

Zagleda se malo za MIlićem  i njegovima kako se natenane vraćaju u Beograd, i oslušnu topovsku paljbu koja nije prestajala. Dim i prašina  je sakrivala grad i odvajala ga od ostalog sveta. Sit svega što je video Časlav sede  i samo reče ljudima.

 

Hajde da požurimo, dan odmiče, a mi ima šta da radimo – smireno, kao da je sve završio, podseti ljude.

 

Ljudi legoše na vesla i  u naporu podjoše uz vodu, pa iza ade zamakoše u rukavac.

Tu udjoše u tihu vodu i stadoše da se podvlače pod vrbe i topole. Tamo pred njima, ispred jedne krčevine, već vezane čekale su dve šajke. Nošene zamahom, šajke se polako ukopaše u mulj i ostadoše da miruju. Svima kao da pade teret sa duše. Sve je prošlo, a oni su živi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

33

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zvona zvone, topovi pucaju, zidovi se ruše, a narod se veseli. Gomile hrle, niz padine donjeg grada, u pristanište. Duvaju u trube i svirale, gajde pište, lupaju bubnjevi.

 

U pristanište ulaze ladje. Gomila ladja puni pristanište. Sabijaju se i vezuju jedna za drugu. Neke ostaju napolju i vezuju se za alke na zidovima. Ladje pobednice, sa ožiljcima jučerašnje bitke, unose nadu u izmučeni i izranjavljeni Beograd.

 

Sa ladje silazi knez Hunjadi. Sa njim je i kaludjer Kapistran, onda dolaze gomile krstaša, pa strašni konjanici Kneza Hunjadija izvode besne paripe. Pristanište postaje tesno, pa se svi gužvaju i galame tražeći mesto za sebe i više uvažavanja.

 

Onda sa ladja bacaju na daske pristaništa zarobljene turske barjake. Okupljeni pljuju i  gaze ih. Nekoliko korpi posečenih glava turskih ladjara i vojnika dopunjuju sliku pobede. Urlanje gomile ne prestaje.

 

Kapetan Beograda, Siladji, naredjuje da se turske zastave zakače na zidove grada, a glave nabiju na kolje i istaknu da ih vide Turci i sultan Mehmed i da znaju da se u Beogradu ne bere med bez krvavih gaća.

 

Gomila uz muziku i  dreku odnosi krvave trofeje na bedeme i  ne zazirući od turskih topova, ohrabrena ovom pobedom, razvlači glave pokazujući svoju rešenost da izdrže.

 

I dok se narod i vojnici sprdaju sa Turcima izazivajući ih, a ovi, nemoćni da se odmah osvete, psuju i prete. U pristaništu se ubrzano skida sa ladja hrana i oružje. Treba što pre rasčistiti gungulu i ljude dovesti u red, jer borba tek počinje. Niko od komandanata ne sumnja da će sultan sedeti skrštenih ruku posle ovakve uvrede. Hunjadi je odmah otišao na bedeme gornjeg grada da odozgo vidi raspored Tutaka i da se obavesti o poboljšanju odbrane.

 

Ono gore su šatori sultanovi – pokazuje Siladji knezi Hunjadiju.

 

Dobro se namestio tamo – govori knez Hunjadi – Sve može da vidi, a ne mora ni da mrdne iz šatora. Sanduk dukata bi dao da se može topom do njega.

 

Da imam dovoljno konjanika, ne bi se Turci ovako širili – reče Siladji – ovako samo mogu da gledam i da se jedem.

 

Kralj nikako da okupi vojsku – poče Hunjadi – Ja sam ovo jedva skupio. Ove krstaše što smo danas dovukli pošalji na bedeme. Ako ništa drugo ne učine, bar neka Turci vide da ima više ljudi.

 

Ako bedema bude – povrati mu Siladji – Vidiš, gde su dovukli najveće topove. E, sad pogledaj šta su sve srušili. Teško će to da se opravi. Samo nabacujemo krš i lom, pa nekako zatvaramo prolom.

 

Kneže, da izadjem sa mojima i  da pokažemo Turcima de se ćurak okrenuo. Mogu koji top da uništim – ponudi se Farkaš, knežev stotinar.

 

Gde misliš da ideš – brecnu se Siladji – poješće te Turci, vidiš koliko ih je.

 

Glava je tvoja – reče knez Hunajdi – samo, upropastićeš ljude.

 

Volja mi je kneže – uporno će Farkaš – Da vide Turci da se ne plašimo. Neću nikog da teram, samo ko hoće.

 

Od volje ti. Samo, mislim, da se zadnji put vidimo – reče Hunjadi.

 

Oćemo li – okrenu se Farkaš jednom svom, pa zajedno strčaše niz kulu.

 

Ja ga ne bi pustio. Poginuće badava – pokuša da promeni odluku Siladji.

 

Kneže –  umeša se i Kapistran – nije dobro da svako radi kako hože i šta hoće.

 

Slažem se – odgovori Hunjadi – ali treba pokazati Turcima. Farkaš je iskusan i naneće im dosta štete.

 

Daj Bože, da tako bude – prekrsti se Kapistran.

 

Nećemo dugo da čekamo – primeti Johan Rot – Eno kapija se diže.

 

Jedno pedesetak konjanika gužvalo se oko zapadne kapije donjeg grada, čekajući da se ova otvori. Besni i odmorni konji osećajući bitku i krv trupkali su i bacali čifte levo i desno. Jahači u oklopima i sa dugim kopljima sedeli su mirno kao da nisu bili sa ovog sveta.  Znali da idu u smrt. Samo čudo je moglo da ih vrati žive.

 

Uz zveket i škripu lanaca pokretni most pade preko jarka.

 

U ime Boga, za kralja – dreknu Farkaš, i zari mamuze u sapi konja. On se prope od bola i skoči napred iznoseći ratnika napolje. Za njim jurnuše ostali urlajući.

 

Kako protutnjaše mostom raširiše se i jurnuše napred na Turke, pokušavajući da dopru do topova. Iznenadjeni i komotni u svojoj sili, Turci nisu očekivali ispad. Najbliži popadaše isprobadani ne stigavši ni da zinu. U strašnom besu konjanici uzeše da seku potiskujući Turke. Do malopre besni zbog posečenih glava ladjara i sami ostadoše bez glava.

 

Gledajući sa zidova kako Hunjadijevi konjanici kasape, branioci Beograda su urlali i skakali od sreće što je i Turcima došao crni petak.

 

Veština i hrabrost konjanika unela je pometnju i posejala strah, ali posle prvog iznenadjenja zbog upada u liniju opsade, Turci su se brzo sabrali, kada su videli da je to sasvim mala grupa i zapenjeni od stida i besa, da ih ustom danu dvaput rezile, jurnuli su da ih unište.

 

Sjurivši se, Turski konjanici su u jednom naletu satrli hrabre i bezumne ugarske ratnike. To nije bila borba, to je bilo uništenje. Po nekoliko Turaka je jurilo na jednog. Želeli su da ih žive dobiju i iseku na očigled branilaca. Znajući sudbinu, Ugri su kidisali, sekli i padali posečeni. Strašan ratnik, Farkaš je vitlajući ogromnim mačem kidao konje i konjanike. Niko ne stuknu ni korak, niti se lati strele ni koplja da iz daljine ubije takvog ritera. I borba bi trajala, ali snaga izdade i Farkaš se sroza niz konja isečen.

 

Iskidana tela ljudi i konja pokazivala su kako je borba tekla. Turci požuriše da poseku glave hrabrima i nataknu ih na kolje. Ućutkani branioci samo su gledali.

 

Dva reda krvavih glava kezila su se podsećajući i jednu i drugu vojsku da je smrt jedina svrha nihovog postojanja i konačni kraj sukoba.

 

Za trenutak je ratna pomama stala, a onda su topovi nastavili da bljuju plamen i dim iz koga je kamenje doletalo i drobilo zidove i ljude.

 

Knez Hunjadi je sve ovo gledao sa kule u gornjem gradu. Kaludjer Kapistran je isto to gledao sa iste kule, i svi koji su bili sa njima gledali su to isto i svi su znali da je tako moralo da bude, jer sudbina uvek odabere pravi trenutak da kaže završnu reč.

 

Neka se Bog smiluje ovim junacima – rekao je knez Hunjadi, a onda je sišao sa kule – Sada Turci znaju da se borimo do smtri.

 

 

 

 

 

 

34

 

 

 

 

 

 

 

 

Dan se polako privodio kraju. Sunce je propadalo kroz krošnje okolnog drveća, i komarci su počeli da grizu gde i koga stignu. Sparina i vlaga u rukavcu bez daška vetra, znojave i umorne ljude uvodila je u mrzovolju i lenjost.

 

Časlav je gledao kako se ljudi razvlače, bez volje da se uhvate za bilo kakav posao. Okrutnost bitke kroz koju su prošli, najbolje mogu da zaborave ako rade obične, domaćinske, stvari, pipave i dosadne. Samo ni on nije imao neku volju da naredjuje, i njemu se sve gadi i pita se odkud on ovde, gde se samo radja i umire, a život ubija gadostima.

 

Jedini koji je nešto uzimao da pretura kroz ruke, kome je sve bilo potaman, valjda zato što je oguglao ili naučio da  da život čine male dosadne i glupe stvari, i da samo tako možeš da opstaneš, i  budeš normalan i da imaš nešto ljubavi za svet i ljude oko sebe.

 

To je čovek, taj Sredoje, kroz čije ruke je on prošao i koji njemu, i svima okolo, pokazuje kakav je put kroz život.

 

Sredoje – viknu Časlav, trganuvši se iz učmalosti – daj der to vino, da nazdravimo pobedi, da nas ne bije baksuz. Ipak smo nadbili Turke. Neka vide majčini sinci, da nisu jedina sila pod kapom nebeskom. Da i nad popom ima pop. Nema svadbe bez mesa, ni bitke bez mrtvih – produži Časlav – Popićemo i mrtvima za dušu, i našima i njihovim. Danas oni, sutra mi.

 

Tako, baćo. Takvog te volim – odazva se Sredoje – Gledam, obesili ste noseve, pa se pitam koji su ovo ljudi okolo mene. Gde sam ovo zašao i koje sukube me ovde dovukoše.

 

E, vala, čiča Sredoje, čovek si, a mi smo deca – diže se Prvoslav kad Sredoje udje u kolibu – Boga mi, pobismo Turke na očigled celog sveta.

 

Pretera ga, brate – ubaci Gvozden – gledao je samo Hunjadi i nekolicina.

 

Ma mogao je da gleda i sultan, pa da lipše od muke – udje u razgovor jedan šajkaš.

 

Trebao si da ga vikneš. Ovako ostade čovek bez muke – dobaci neki drugi.

 

Ljudi polako počeše da se vraćaju u život. Sredoje izadje sa mešinom pod miškom i  hlebom pa sve to stavi na panj. Svi počeše da prilaze kao na pričest i  da lome po komad hleba. Svako nasipa sebi vino. Onda nazdraviše sebi, Srbiji, despotu Durdju, a mrtvima zatražiše pokoj.

 

Planu i jedna vatra, pa još jedna, onda nekoliko jer je sumrak već počeo da osvaja. Neko se seti da pristavi i kazan, jer treba nešto i da se pojede. Vazdan su bili bez jela, pa sad više ne mora tako. Poče i neki razgovor, ali traljav jer umor uze da savladava i one najokorelije, pa uzeše da dremaju.

 

Časlav se namesti na neki panj čekajući da se jelo zgotovi i ljudi namire. Zagleda se u plamen  misleći neku svoju brigu, kad mu pridje Prvoslav koji se muvao od jedne vatre do druge, počinjući razgovor i dižući ruke od njega, čim bi video da ljudima nije do toga.

 

Jel’ dremaš il’ baješ uz vatru – poče Prvoslav.

 

Ne znam ni sam – odgovori Časlav – Biće da nešto bajem.

 

Onda prebaj i meni, da vidim šta mi je pisano – nastavi Prvoslav – Idem sutra u Beograd.

 

Znam to – reče Časlav – Rekao sam Miliću da ćeš tamo.

 

Ne izlazi mi Mihoč iz glave – uze da priča Prvoslav – Moram da mu osvetim ćerku i ženu, kad njega nema.

 

Moraš – složi se Časlav – Ko će sa tobom?

 

Ima nas nekolicina – odgovori Prvoslav – Ne znam da li da povedem brata. On hoće, a ja se mislim.

 

Mogao je jutros da pogine. Sudbinu ne možeš da znaš unapred – reče mu Časlav – Ne pitaj mene šta da radiš.

 

Ma ja samo onako, uz reč. Govor’te usta da niste pusta. Biće onako kako bude – prihvati Prvoslav

 

Šta će to da bude – pridje i Gvozden, kad vide ovu dvojicu da se nešto domunjdjavaju.

 

Pričam za Beograd. Treba da zna da idemo sutra – reče Prvoslav.

 

Ima sultanu da skinem glavu ako mi se tamo namesti – reče Gvozden

 

Nije sultan jagnje da ide pod tvoj nož – nasmeja se Časlav.

 

Ni Murat nije bio jagnje, pa ga zaklaše – ne dade se Gvozden.

 

Svega ima u ratu – složi se Časlav – Nema šta da vas savetujem. Vaše su glave. Znate gde idete i šta je i kako je tamo. Molim Boga da posao svršite kako ste naumili i da smirite duše Mihoča i njegovih. Bog neka vas čuva i vodi.

 

Amin – rekoše u glas.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

35

 

 

 

 

 

 

 

 

Krstaše koji su dovedeni u Beograd odmah su poveli na bedeme. Tu su im utrapili u ruke neko oružje i ostavili  da ih nevolja i nužda nauče ratovanju, ako za to dobiju dovoljno vremena.

 

Ne mareći nikako za njihovu potrebu da se nauče vojevanju Turci su žestoko udarili na grad. Tražeći osvetu za poraz na Dunavu zasipali su bedeme kamenim gromadama koje su kidale zidine i odnosile živote.

 

Posle navale oduševljenja zbog razbijene blokade i dobijanja nešto namirnica i oružja strah je ponovo zinuo i stao bezobzirno da grize. Buljuk kaludjera je krstario gradom i bedemima noseći slike svetaca, prizivao čudo, molio se i zaklinjao da se izdrži, da ih ne pojede aždaja straha.

 

Kapistran je ostavio Beograd i vratio se u Zemun. Tamo je morao da smiruje i dovodi u red besposlenu rulju krstaša koja je tumarala okolinom i pravila nered. Samo je njegova reč uspevala da ih drži u nekavom redu i borbenom zanosu.

 

Knez Hunjadi je ostao u Beogradu i  pokušava da organizuje odbranu i popuni redove branilaca. Dani koji slede ne nose ništa dobro. Turci su odlučni da poruše i osvoje grad. Imaju silu koja to može. Svi se uzdaju u čvrstinu zidova  i u čudo. Hunjadi, Siladji  i  komandanti oko njih, svesni su da druge pomoći osim božje ne mogu da dobiju.

 

Dok su ovi lupali glavu kako da sačuvaju grad, drugima je trenutak života bio sve.

 

Hans Bez Kose, Šuplji Miler i Bezubi Armin ratovali su zavučeni u jednu rupu pod bedemom, sklanjajući se svemu što je letelo i ubijalo. Izvlačili su se samo da se dokopaju nekog zalogaja u retkim zatišjima.

Vraćajući se iz jednog pohoda na hleb, Šuplji Miler je dovukao bulumentu nekavih tipova koji su govorili njihovim jezikom i kao oni nosili krst na grudima. Gledajući kako se jedan po jedan zavlače u rupu koju su oni prisvojili i udesili za sebe, Hans Bez Kose je hteo iz kože da iskoči i Šupljog da pojede onako sa prnjama. Onda mu je providjenje ili božja milost prosvetlila um i on je doneo odluku koja je trebalo da ga odvede na put iskupljenja.

 

E, Šuplji, ponekad se i u tvojoj šupljoj tintari nadje nešto – posle šoka izusti Hans Bez Kose – Samo mi kaži, sa koga djubrišta ih pokupi.

 

Šta im fali – reče Šuplji Miler – Odrpani su kao i mi, smrde kao i svi okolo, ali, vidiš, naši su.

 

Možemo mi i da odemo – reče jedan iz grupe – Isto je svuda.

 

Ne, ne, sedi ovde. Mi Nemci treba da se držimo zajedno – reče Hans Bez Kose i okrte se Bezubom Arminu – Daj ono vino, da ih ponudimo.

 

Nema nas mnogo ovde – progovori neko iz grupe – Valjda nas zbog toga vuku gde je najgore.

 

Ovde sam ja gazda – reče sav nadut Hans Bez Kose – Niko neće da vas dira. Kad malo razvučemo ovaj krš biće više mesta.

 

Bezubi Armin izvuče iz budžaka neku polupraznu mešinu i dade je Hansu.

 

Evo, to je, i nema više – reče Bezubi Armin.

 

Kolko ima, toliko će da pijemo – reče Hans Bez Kose i prvi nateže, pa je doda jednom iz grupe – Biće taman za sve.

 

Ovaj diže mešinu i povuče debeo gutalj, pa je doda drugom.

 

Koliko vidim niste svi iz istog kraja – reče Hans Bez Kose.

 

Ima nas razni. Skupili smo se. Dugačak je put, pa tražiš nekog ko te razume. Samo smo ja i ovaj iz istog sela – reče onaj što je prvi pio – Ja sam Hans i on je Hans. Ima još dvojica Hansa.

 

I ja sam Hans – reče Hans Bez Kose – Možemo celu vojsku da napravimo od Hansova. Kad smo se ovde skupili, bilo bi dobro da nam neko bude vodja. Tako neće da nas secaju, kako se kome prohte, a lakše će da plenimo i da pazimo jedni druge.

 

Ti reče da si gazda ovde, a kako vidim ni ovaj rat ti nije prvi – reče jedan iz grupe – Ajde, onda, ti vodi.

 

On, ili ko drugi, isto je – reče neki drugi

 

Ume Hans – javi se Šuplji Miler – Kad treba da se pljačka nema boljeg.

 

Pa nismo došli da se praznih ruku vraćamo kući – dodade jedan iz grupe.

 

Ako izvučemo živu glavu, nećemo goli nazad – reče Hans Bez Kose – A, tebi Šuplji, razbiću tu šuplju tikvu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

36

 

 

 

 

 

 

 

 

Prvoslav i Gvozden i nekoliko šajkaša ušli su u Beograd, gurajući se kroz gomile krstaša dovedenih da pojačaju odbranu. Opšta galama i gungula pritisla je pristanište. Svako je tražio nekog poznatog ili zemljaka da se uz njega svije i u nepoznatoj sredini, gde smrt vreba i dan i noć svakog nadje nekakvu sigurnost.

 

Milića su lako pronašli, slušajući dreku koju je pravio istrišući se na one koji su se muvali pravili gužvu i busali u grudi tržeći privilegije. Čim je video pridošlice digao je ruke od zavodjenja reda, a Prvoslava i njegove pozvao u stranu da se skone od loma i da na miru progovore. Kad su seli i obredili se vinom čuo je kojim poslom je družina došla u Beograd.

 

Mučno je to, moj Prvoslave – reče Milić – Teško je naći nekog koga ne znaš.

 

Ne znam baš u glavu, ali znam da su Nemci i da su ovde – odgovori Prvoslav – Ne bi voleo da su već poginuli, pa da mi sudbina otme osvetu.

 

Mihoč nema svojtu da ga sveti – upita Milić?

 

Nema. Svi njegovi su izginuli, rvući se, ovih godina sa Turcima – reče Prvoslav – Eto, i njemu dodjoše glave.

 

Teško će ko od nas da ostane – doda Milić – Treba decu da pravimo, a ne da se koljemo i oči vadimo.

 

Šta ćeš. Nekom daju da jede, a neko ostane samo da gleda – uplete se Gvozden

 

Ima toga. Nego, sve mi se čini da mi ne valjamo, pa nas bog rezili – odgovori Milić.

 

Daj da gledamo zašto smo došli, a božja posla da ostavimo bogu – okrenu razgovor Prvoslav – znaš li ti neke Nemce ovde ili imaš nekog koji zna.

 

Ne znam, Mnogi su dovedeni, a niko nije pitao koji su i odakle su. Došli su da ginu, a smrt je ista za sve – reče Milić.

 

Ovi su dovedeni pre nego su turske ladje došle – doda Prvoslav

 

Ista stvar. Treba čovek da zaredi kroz Beograd od jednog do drugog. Ima ih prs i  pleva. Ne mogu mnogo da ti pomognem. Moraš sam. Udri uz bedem pa gledaj i slušaj. Nego, mislim da će Turci na nas pre nego ih nadješ – objasni Milić

 

Što se mora nije ni teško – odreza Prvoslav – Ajde onda da požurimo, da preteknemo Turke. Nego, ima li kod tebe gde da se noći, ili da se snalazimo.

 

Ovde na šajki uvek može. Okolo je, vidiš i sam, porušeno, ostalo što se još drži zatrpano je ljudima. Kod mene si kao kod kuće – reče Milić

 

Fala ti brate. Kad se smrkne evo nas ,a ti spremi štogod da nam ne krče creva – reče mu Prvoslav, pa se okrenu bratu – Gvozdene, uzmi nekog i zaredi sa ove strane, a ja ću sa druge, pa gde se nadjemo. Uveče smo ovde. Tu se nalazimo, ako nešto podje naopako.

 

Onda se okrete i pozva neke pa podje bedemom na savsku stranu. Gvozden uze druge i okrenu na dunavsku.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

37

 

 

 

 

 

 

 

 

Tarapana ne prestaje. Zidovi su već toliko nagriženi da neke rupetine niko i ne pomišlja da zatrpava. Ljudi se na takvim mestima zgusnu i čekaju navalicu. Letnje je vreme, dani su dugački pa se dugo vidi. Kako noć osvaja u turskom taboru se razgorevaju vatre, a gočevi i zurle počinju da se upliću u tutnjavu topova. Urlici besnih i nezadovoljnih Turaka dobijaju kurjački prizvuk koji grize živce i cedi odlučnost.

 

Pucanje topova u noći liči na bljuvanje gomile aždaja koje su se naredjale okolo Beograda i sipaju vatru pre nego jurnu i prožderu sve i svakoga. Svi se iscrpljuju. I napadači i opsednuti stoje na ivici ludila čekajući trenutak odluke.

 

Treću noć ne spavam – više sebi, nego onima okolo govori jedan branilac – Ako noćas ne napadnu umreću od nespavanja.

 

Možeš odmah da umreš ako će to da te odmori. Vidiš da se deru u prazno – odgovara jedan iskusniji – Topovi i dalje biju, a mislim, da nisu porušili sve što su naumili. Ove noći sigurno neće. Samo nas kidaju.

 

Ništa ne vidim. Samo mi neke vatre sikću pred očima – opet će onaj prvi.

 

Možda te jede neka boljka – kazuje neki.

 

More zavuci se u neku rupu i spavaj. Ovako će da padneš sa bedema, pa će Turci živog da te deru – posavetova onaj iskusni.

 

Idi spavaj, ako možeš – dodade neki drugi – Ja spavam danju, pa svu noć brojim zvezde.

 

Gde vide zvezde kroz ovaj dim – reče jedan i pridje – Evo, donose nam vino da se povratimo.

 

Ehej, donesi ovamo, ima nas poviše – viknu jedan one što raznose vino.

 

Ne boj se, neće da vas preskočimo – javi se jedan – Otvorio Hunjadi podrum, pa deli. Bolje da mi popijemo nego da Turci rasipaju.

 

Daj ovamo. Turci nam sviraju, ajde da mi pijemo   – opet će onaj iskusni.

 

Izdeliše vino. Svako poturio šlem pa iz njega pije i nazdravlja sebi i Hunjadiju. Neko pije za Srbiju i despota Djurdja, neko pije za pokoj  svoje duše, a neki zato što vino nije za gledanje, nego za pijenje. Na gornjem gradu poče neka dreka, pa onda svirka, i muzika se spusti u donji grad čak do pristaništa.

 

Kad se pije onda se i igra – dere se jedan – neka čuju Turci da i mi svirku imamo.

 

Ej, Turci – poče dreka sa zidova – pijemo vam za dušu, dodjite da vam isečemo gušu.

 

Vino pijem, Turke bijem – dere se drugi.

 

Dreka na zidovima plavi Beograd. Počinju i zvona da se čuju, pa onda riknuše i topovi. Prvo sa gornjeg grada, pa onda na donjem, oni koji su ostali čitavi. Ludnica zahvata sve.

 

Iznenadjeni Turci dižu još veću dreku. Urlaju. Gočevi daju ritam njihovom besu. Piska se diže u nebesa. Onda topovi. Treskaju. Kugle baldišu i padaju na zidove. Kroz noć se čuje trupkanje i njiska konja.

Noć se razvlači kao da u smrt ide. Ljudi napeti do pucanja čekaju sudnji čas. Vreva se diže i pada i tako do zore. Sa nagoveštajem dana muzikanti dižu ruke sasvim malaksali. Svi zevaju kao ribe na suvom i krvavim izbezumljnim očima zveraju negde. Drhte od umora i straha. Vatre su odavno dogorele, ni žar se više ne vidi. Sve se smiruje na trenutak, a smrad leševa i govana počinje da davi i pokriva Beograd i okolinu.

Dok sve traži dašak počivke, turski topovi nastavljaju da biju i ruše bez milosti i odmora.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

38

 

 

 

 

 

 

 

 

Muva se Prvoslav kroz gomile krstaša. Ima ih svuda. Bedemi su krcati ljudi sa krstovima. Po razvaljenim kućama ih ima, po svim budžacima, svuda gde čovek može da skloni glavu od kiše kamenja koje sipaju turski topovi. Zastaje, pita, traži, zagledjuje. Koga i šta traži taj čovek naoružan do zuba sa pratiocima koji zevaju okolo kao zverovi. Neznaju oni šta on hoće, ne razumeju. Okreću glave i mumlaju nešto na svome jeziku. Sa Ugrima je lako, Prvoslav govori njihov jezik. Ni oni ne vole Nemce, ali sad su dobrodošli. Svi su dobrodošli koji mogu da se bore.

 

Prvoslav suče brkove, klima glavom i osluškuje vrždanje kamenova da bi se na vreme sklonio u stranu. Dan odmiče a on ne zna gde da prekine i odakle da počne sutra, ako sutra još bude. Ljudi se ne drže mesta,  sklanjaju se, pomeraju ih tamo gde su nužni, novi dolaze. Mnogi su bolesni pa ih vraćaju, ostali ginu i nema ih.

 

Dodje mu da trgne jatagan i iseče nekolicinu, tek koliko da se smiri, ali to nije osveta i on samo trlja jabuku noža. Mučan posao, kako mu reče Milić. Negde pred veče naleti na neke Srbe koji mu rekoše da su čuli da se neki Nemci muvaju tu negde po bedemu, ali sutra će da vide gde su, pa neka dodje. Niko nema gde da ode, pa sutra nije dockan, a ako izginu preko noći, dobro. Za to su i došli.

 

 

Bilo bi mi krivo da odu u smrt tek tako – reče Prvoslav.

 

Što ih nisi iseko odma, da se ne akaš ovamo – pita ga jedan mrtav ladan

 

Nisu teli da stave glavu na panj – odgovara Prvoslav i sve misli da se ovaj zevzeči

 

Pusti ga, taj je malo udaren – dobacuje drugi, videći da se Prvoslav roguši.

 

Što sam udaren. Ja bi odma pobio neke da smirim dušu, dok ne nadjem one koje hoću – brani se ovaj – Ovako mogu da se jedem do kraja života.

 

Pravo kažeš.  Nego, nismo svi toliko pametni, pa radimo onako, kolika nam je pamet – odgovara Prvoslav.

 

Da kralj zna za njega, daleko bi dogurao – reče jedan.

 

Dobro, evo nas onda sutra – reče Prvoslav.

 

Tako, oko podne naidjite. Taman da stignemo da se raspitamo, a možda i Turci navale, pa će da imamo posla – odgovori onaj.

 

Ajdemo nazad, da vidimo šta je  Gvozden uradio. Gledajte da ostanete živi do sutra – okrete se Prvoslav i ode nazad sa svojima.

 

Džaba ti osveta ako su svi oko tebe mrtvi – reče neki kada Prvoslav odmače.

 

Neće da mu bude lako. Muka je to kada se svetiš za drugoga – dodade drugi

 

A šta ima lako na ovome svetu – uplete se neki – Rodiš se da bi umro, a izmedju toga se mučiš i lipsavaš po sto puta.

 

Istresu te na ovaj svet i svako te gazi kako stigne, a kažu ti živiš – opet će onaj prvi – Danas ili sutra poklaće nas Turci, a treba da budemo srećni ako to brzo urade.

 

Malo mi je mojih muka, nego, još moram da slušam to što meljete, kao prazna vodenica – reče neki – Odo ja da spavam. Ako me ubiju na spavanju bar neću da vas gledam.

 

U to vreme Prvoslav se sa svojima spustio na pristanište i banuo na šajku kod Milića. Tamo je zatekao Gvozdena i družinu gde izvaljeni srču vino i razglabaju gluposti. Kako turske kugle ne padaju okolo svi su rahat i ne mare mnogo za Turke.

 

Baš ste se zadržali. Taman sam hteo da vam popijem za dušu – reče Milić kad dodjoše – Ima li neko nemačko uvo da ste ga očuljili

 

Šta mu ga znam. Nadam se da nismo mlatili praznu slamu – odgovori Prvoslav – Liči da ima, ali sutra će da vidimo. A, ti – okrete se Gvozdenu – nadje li nešto?

 

Tu, odmah, natrčasmo na jednu grupu Nemaca – poče Gvozden – Dobra gomila.  Dok smo se razumeli, prodje pola dana. Sve to, da bi saznali, da su došli kad i mi.

 

Pričaju li štogod – nestrpljivo će Prvoslav.

 

Šta mogu da pričaju – preko volje poče Gvozden – Pominju oproštenje grehova, put u raj i slične gluposti. Misle da su Turci polići pa da im zavrću šije. Sve to nije videlo krvav nož, a kamoli da je klalo. Nisu ti koje tražimo.

 

Prvoslav dunu od besa i sede, raspasavši se koliko da mu bude komotno.Kad sede gurnuše mu komad hleba i nešto vina da se založi.

 

A, bre, Prvoslave, potegni to vino da se povratiš – reče mu Milić – ne jedi se. Ako ih ti ne nadješ, naći će ih Turci. Oni će sve da izravnaju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

39

 

 

 

 

 

 

 

 

Nema odavno mirisa pečenog hleba u rano jutro, niti se na česmama gužvaju domaćice da malo otrcavaju dok čekaju da zahvate vodu. Po vodu se, ipak, ide, ali na brzinu, i zagledjuje se u nebo. Uvek može, odozgo, da se strmekne neka stena, da napravi rusvaj i da pobije okolo. I u crkve se ide sa strahom je niko nije siguran da će da se vrati.

 

Ovog jutra, u crkvu u donjem gradu ušao je knez Hunjadi. Sa njime su došli i kapetan Beograda Mihajlo Siladji, i svi komandanti i ugledne ličnosti grada. Nagužvali su se i oni koji su došli da izginu noseći krst na sebi. Narod je napunio crkvu. Služio je Taljakoco, Talijan franjevac i bliski saradnik kaludjera Kapistrana.

 

Sve što je moglo da se kaže, kazano je. Bogu su upućene najiskrenije molbe, strašni zaveti su dati. Svi koji su bili unutra digli su glas da nadjačaju grmljavinu topova i pevanjem isteraju zle slutnje iz srca.

 

Možda je to bio odgovor gospoda Boga, ili je neko drugi umešao prste, ili je ipak to bio dobro ispaljen hitac, ili je sve to bilo skuvano u istom loncu  tek, strmeknuvši se iz vedra neba, a sigurno iz nekog turskog topa, pade neka stena, baš u crkvu, i surva se unutra. Bežanje nikom nije umanjilo dostojanstvo, ali su vrata na crkvi osetila ogroman pritisak straha.

 

Svi su se složili da je poslednje vreme došlo. Ako ni za Boga nije sigurno, kako će za ljude. Pred tom istinom sveštenici su pokupili svete stvari i odneli ih u gornji grad, računajući da su gore, makar malo, bliži bogu. Knez Hunjadi je ovo shvatio kao prst božji i vratio se na drugu obalu, u Zemun. Pre toga je naredio da se Beograd brani kako se ume i može.

Kapetan Siladji je znao kolika je provalija izmedju umenja i mogućnosti, pa je odlučio da Beograd brani životima ljudi.

Ljudi čiji su životi trebali da brane i odbrane  Beograd, ako Bog da, zgrabili su jedinu nadu i  zaštitu koju su imali. Oštricu mača.

 

Hans Bez Kose je video da više nema kud, da je potrošio sve marifetluke koje je znao, da je sudbina uzela stvari u svoje ruke i da se trenutak istine biži. Zanos da brani hrišćanski svet od nekrsti uzimao je negovu dušu i on je počeo da se oseća kao drevni vitez, krstaš, koji na bedemu Jerusalima čeka poslednji juriš Turaka.

 

Moramo da se držimo zajedno kad Turci budu napadali – govorio je svojoj grupi – Zajedno moramo da idemo napred, zajedno da uzmičemo. Ko se bude odvojio mrtav je.

 

Nikad to nismo radili. Pokaži nam – reče mu jadan.

 

Ja ću da budem u sredini – uze da objašnjava Hans Bez Kose – vi tu, možete sa moje leve strane. Na kraju je Šuplji. Ostali su sa desne strane, predjite ovamo, iza vas je Armin. Gledaj, sa jedne Armin, sa druge Šuplji, u sredinu ja. Vi ste izmedju. To je sve.

 

Lako je kad se kaže – opet će jedan.

 

Lako ili teško, nemaš mnogo vremena – odseče Hans Bez Kose – Ili radiš kako treba ili si mrtav. Ne brini, naučiće te strah i nužda

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

40

 

 

 

 

 

 

 

 

Nervoza razjeda turski tabor. Juriš na grad je gotova stvar. Jedni razmišljaju o plenu drugi kako da ostanu živi. Age, begovi, paše, veziri. Svako od nji ima koga da goni pred sobom. Računaju ako oni ispred poginu, mogu da se pomaknu na viši položaj. Sultan sedi pozadi i tera ih da se ginu za njega, jer uvek može da nadje druge koji će da se biju za vlast i dukate.

 

Oni pod zidovima trpe sve. Bez ikakve vrednosti, na smom dnu života, moraju napred, da budu žrtvovani bogu rata i dobijanja. Nikom ne mogu da se žale. Ne mogu ništa da traže. Postoje samo da secaju, da kidišu, kolju, ruše i  otimaju. Kad ih zakolju odlaze, gore, na nebo, gde ih čekuju raširenih ruku prepunih slasti koje nude onima koji se žrtvuju. Neprekidne i neizmerne, nikad vidjene očima, rajske slasti opčinjuju ih i nagone na krajnje napore. Od same pomisli na njih nestaje razum, jer je smrt samo put u večno blaženstvo.

 

Hiljade čuče sa naramcima granja, kamenjem i zemljom i čekaju trenutak kada će da jurnu i jarak pod gradom zatrpaju onim što nose i da na kraju dodaju i sebe bačenom lomu.

 

Sa bedema se otkidaju topovski hici i kamene kugle vržde kroz vazduh i padaju medju ljude. Komadi lete okolo i ponekad lupe nekog, ubiju ga ili osakate. Niko ne želi da pokaže slabost pred očima sultana.  Znaju da on u jednoj ruci drži sablju, a u drugoj kesu sa dukatima, pa prema zasluzi, deli. Čas jednom, čas drugom rukom.

 

Svi su na svojim mestima. Age, begovi i paše ne ostavljaju svoje ljude ni za trenutak. Drže ih na oku da ne popuste, i svojim prisustvom pokazuju da su svi jednaki pred licem smrti.

 

Begler beg Karadža je stalno na konju. Obilazi položaje  gleda da je sve kako treba. Ne želi da slučaj odlučuje o njegovom mestu. Zna da bi svi hteli da ga nema i da mogu da jurnu na njegovo mesto. On je miljenik sultana i hoće da to ostane, a ako može da se popne i više.

 

Svet miljenika i uspešnih oko sultana Mehmeda u stalnom je tumbanju. Jedni padaju, drugi se penju. Samo trenutak postojiš, pa te nema. Za taj trenutak se ulaže ceo život.

 

Karadža je sve to prošao, pažljivo mereći kada će da se pokaže, a kada da ustukne i pusti druge da stradaju. Beograd je megdan koji  mora da dobije. Zbog toga je stalno na konju, na samoj liniji vatre. Gleda, meri, naredjuje i kažnjava. Ne želi ni zrnce propusta, ni senku nesposobnost, ni trunak sumnje u njegovu hrabrost. On je beglerbeg Rumelije, pola carstva drži pod svojom rukom, gde on stane tu trava ne niče. Samo šaka ljudi u carstvu može da se meri sa njim, a on hoće da bude kažiprst te šake.

 

Svu tu tarapanu gleda sultan Mehmed, i  krv pičinje da mu ključa, a nervoza da mu raste. Njemu osvajaču Konstantinopolja, čoveku koji je ukinuo rimsku imperiju, Beograd nije ni za mali zub, ali počinje da se rasteže oko njega. Sve ide kako je planirano, ali, nekako, buši ga neki osećaj da zidovi ne padaju lako, čini se da je sve tvrdje nego što izgleda. Kad je polazio u ovaj pohod govorio je o munjevitom ratu, ali leto odmiče a on sedi i gleda. Troši Bogu dane i džaba leba jede.

 

Noć osvaja pa sultan Mehmed ulazi u šator i misli da bi već trebao da se odluči za juriš i da jednom završi sa Beogradom  i da ode od ovih komaraca, koje baš briga za njegovo carsko dostojanstvo i za svu silu koju vuče sa sobom. Unutra, na jastucima i mekim dušecima oseća da je nešto bliži saraju, haremu i slastima koje su ipak na zemlji i traju kratko.

 

Sluge prinose i odnose, kokve i dvore sultana dok on tone u snove. Noć je baš onakva kakva treba da bude. Sutra ima da završi posao, i sve će da se obrne i opet da krene onako kako je želeo.

 

Sanjari sultan Mehmed i ne čuje galamu koja počinje ispred šatora i  polako ulazi unutra, samo više nije galama jer svi šapuću i ne znaju kako i šta da kažu. Tek kad sluga dopuzi do njega i stane da lupa glavu o zemlju sultan digne glavu da vidi šta je to krupno i zašto mu ruše mir.

 

Na njegov mig sluga otvara usta i drhti jer sluti da mu je to zadnje pošto vest nije dobra.

 

Presvetli sultane, nesreća – počinje sluga i sve izdužuje vrat kao da mu već sedi sablja više glave – pogibe beglerbeg Karadža.

 

Sultan Mehmed se trže. Čuo je neku glupost, samo kako da veruje svojim ušima.

 

Šta baljezgaš – skoči i ritnu slugu – Ko je to rekao? Ovamo.

 

U šator udje janičarski aga Hasan i kleče pred besnog sultana.

 

Odkud sad ti – dreknu sultan, pa se pribra kad vide da ovaj kleči i i ne diže glavu i malo smirenije reče – Šta je bilo? Pričaj.

 

Ksmet, uzvišeni. Ništa drugo, nego ksmet. Dok je uredjivao ljude, pade kugla iz topa pored njega i pršte. Parče kamena ga udari u glavu i rascopa je. Eno ga u šatoru, leži i samo  kopa nogom. Hećim kaže  da neće dugo. Pola glave mu je odvaljeno – reče mu smireno aga Hasan.

 

Zna li vojska za to – reče sultan.

 

Do sada sigurno svi znaju – reče janičarski aga – Gomila je videla kao je pao, a oni zlobni ispričaće i vrapcima okolo.

 

Volja Alaha – reče sultan Mehmed – Sudbina mu nije dala da udje u Beorad. Nego pusti to. Spremi janičare, čim se sutra smrkne napadamo. Idi sad, i ne puštaj nikog unutra.

 

Kako želiš, moćni sultanu – reče janičarski aga Hasan, pa izadje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

41

 

 

 

 

 

 

 

 

Jutro  još nije probilo tminu kad jedna brza šajka podje iz Zemuna i sjuri se u beogradsko pristanište. Glasnik, zbog koga su veslali i pretekli rosu, izadje i odjuri u gornji grad. Tako, kapetan Beograda, Mihajlo Siladji, dobi vest, da legat pape Kaliksta III, kardinal Huan Karvahal dovodi vojsku, i da za neki dan treba da bude u Zemunu.

 

Kada je čuo  vest koju je čekao i nadao se da je čuje mnogo dana ranije, a koja sada nije ništa značila, Siladji je samo mahnuo rukom i glasnika poslao natrag. Nije želeo ni da se osmehne, samo je dohvatio kacigu, stavio je na glavu i izašao napolje. Tu je seo na konja i sišao u pristanište.

 

Milić, koji kao da nikad nije odlazio da spava, sačekao je Siladjija na doku i sa njim progovorio neke reči. I dok je kapetan Beograda grabio nazad u gornji grad, pristanište je odzvanjalo od vike. Svako ko je dremao, skakao je na noge i jurio na svoje mesto, spreman na sve što može da ga snadje. Šajke su odvezivane i jedna za drugom izlazile napolje, u Dunav.

 

Prvoslav je samo trenutak vagao šta da radi kada je čuo kakvim poslom se izlazi iz grada i odmah olučio da ostane i okuša sreću u gradu.

 

Ako Turci udju u grad, teško ću moći da te uzvučem – viknu mu Milić dok je odmicao.

 

Poslaće Časlav šajku po nas, ili ćemo već nekako da se snalazimo – odgovori Prvoslav – Ti samo udri, i ne misli na nas.

 

Šajke izadjoše napolje, pa onda polako okretoše u Savu. Prvoslav se zagleda u prazno pristanište, te se okrete svojima.

 

Braćo mi ostadosmo na suvom – Pre nego bilo šta uradimo, oću da vas pitam nešto. Oćemo li prvo  da se svetimo, ili pre toga, da dočekamo Turke.

 

Treba da se osvetimo, ako možemo – reče jedan – Mihoču dugujem život, i da hoću ne mogu da oprostim.

 

Moramo pobiti bagru, da ne pogane svet – odlučno doda Gvozden – Došli smo osvete radi. Turke ćemo onako usput.

 

To sam hteo  da znam – reče Prvoslav – Da negde sednemo i nešto pojedemo. Ko zna kada ćemo posle i dali ćemo.

 

Taman se oni okretoše da se negde zavuku, gde će natenane da jedu, u pristanište uploviše dve šajke krcate krstašima koje jedan kaludjer odvede negde na bedeme.

 

Teško da će ovi da odbrane grad – reče Gvozden gledajući kako su opremljeni.

 

Nikad se ne zna – reče neki drugi – Izgled često prevari. Ako imaju volju da stanu pred Turčina, neće ovima biti lako sa njima.

 

Tu si u pravu – reče Prvoslav –Ti su od svoje volje došli da ginu, a takvi se ne predaju, teraju do kraja.

 

More, vadi da se jede, a kad dodju Turci videćemo kakvi su i jedni i drugi – preseče Gvozden – Ja sam gladan.

 

Povadiše neke komade hleba i nešto luka, pa uzeše da jedu. Okolo su topovi urlali i prštalo kamenje a Beograd se rušio. Dan je polako odmicao razvlačeći grozote kada ga je presekla tišina. Topovi su stali i kamenje više nije dolazilo. Jeziva tišina je zaledila srca.

 

Alah je veliki – pozvali su sa dunavske strane – Muhamed je njegov prorok – odgovorili su sa savske strane i naterali da zvona po crkvama ciknu od užasa. I dok su se ona klatila ponavljajući vapaje, Turci su se topili u snovima o blaženstvu i hurijama, o raju i lepotama koje čekaju hrabre. Branioci Beograda su počeli da šapuću molitve i da preturaju po svojim dušama pokušavajući da istresu grehove koje su nagomilali. Čas kada se ide Bogu na istinu dolazio je galopirajući.

 

Svi koji su držali po rukama bilo šta, sem oružja, pobacali su to i jurnuli na bedeme sa isukanim mačevima i digutim sekirama.

 

Prvoslav je nastavio da žvaće. Nije mu prvina da čeka Turke. I svi oko njega su nastavili da jedu, samo su za trenutak digli glave i oslušnuli. Zvona su lupala, Turci su urlali, narod i vojnici su jurili na zidove.

 

Onda su svi stali da čekaju.

 

Prvoslav i njegovi natenane su pojeli to što su imali, popili ono što im je ostavio Milić, pobacali ono što im ne treba, uzeli ono bez čega ne mogu i pošli.

 

Idemo gore, medju one Srbe od juče – reče Prvoslav – bar da budemo sa svojima.

 

Jakako, biće i njima i nama lakše – reče jedan šajkaš – Ako Turci nadvladaju, šta ćemo?

 

Ko još bude živ, neka beži u pristanište – reče Prvoslav – Časlav će da dodje da nas izvuče. Ne smemo da se odvajamo. Gledajte mene i Gvozdena. Ako mi poginemo, sabijte se i bežite dole. Pa šta i kako vam Bog da.

 

More ja neću da ginem dok sultana ne zasečem – reče odlučno Gvozden – Merak mi je, pa makar, odmah, glavu izgubio.

 

Ako si rešio da budeš Obilić, tvoje je. Ako naidje, kolji ga – osmehnu se Prvoslav – Mi će da gledamo i da svedočimo.

 

Da smo znali da povedemo i guslara, pa odmah da sroči pesmu o  Gvozdenu i megdanu sa carem – poče da se sprdači jedan šajkaš.

 

Ti se smej i šegači, ali ako ga vidim moj je, pa krila da ima – ozbiljno će Gvozden.

 

Ostavi to Gvozdene. Sultani se ne kače na zidove – reče mu neki drugi šajkaš, dok su se natenane  peli uz bedem – Biće ovde seče do mile volje, da neće sultan da ti padne na pamet.

 

Braćo – reče Prvoslav onima na bedemu – možemo li uz vas?

 

Brate, dobro nam došao. Lakše će da nam bude kad  ginemo, sad kad smo skupa – odgovori jedan.

 

Ima da se nasečemo pasa, duše da zadovoljimo – dodade drugi.

 

Čim isečemo ove idemo po sultana – uzeše da se zamlaćuju šajkaši – Ovaj, Gvozden, hoće njega i nikog drugog.

 

Pa to i kažem – dodade onaj od malopre – Nećemo da sedimo džabe.

 

Dokle će ovako da urlaju, što već ne jurnu – pokuša Gvozden da skrene šalu sa sebe.

 

Gde se žuriš, doći će – okrenu se Prvoslav –  Ni njima nije lako. Treba da izginu, pa prvo da se izduvaju i razbesne. Ne gine se zdrave pameti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

42

 

 

 

 

 

 

 

 

Tren kada su topovi zaćutali presekao je obe vojske. Tišina je probila uši i srca nanizala u djerdan smrti. Drhtaj koji je odmah obišao ljude imao je ukus krvi.  Ljudi su mogli da čuje djavole kako urlaju u paklu od radosti očekujući gomilu grešnika.

 

Muzika je došla odozgo. Od šatora sultana Mehmeda, gde su pisnule prve zurle i gočevi uzeli da trešte, onda se sjurila dole, do zidova beogradskih i legla na obale Save i Dunava. Sve što je moglo da diže buku čulo se, potresajući nebesa i zadovoljavajući uzavrelu rulju kojoj je krv udarila na oči i ugušila sve ljudsko u njima. Izvor gadosti je kuljnuo i podavio ljude. Ono što je ostalo zaigralo je kolo poganluka.

 

Cika, vriska i  groktanje, zurle i  talambasi. Svadba djavola nije mogla da bude ravna gunguli koja je zahvatila turski tabor kada je sultan Mehmed olučio da vojska juriša na Beograd.

 

Svako, od onog jadnika koji je čučao pod bedemom u gomili djubreta i kome je smrt već bila utisnuta na čelu, do uzvišenog sultana, uzeo je da delje ražanj snova i očekivanja, računajući da će zečevi želja sami da se natačinju da bi zadovoljili pohlepu koja je zinula kao ala. Mirisi nejasnih slasti, fantazija i pohlepe rasli su u nebesa.

 

Dok je ludost harala nadimajući želje, razdirala razum i sliku sveta okretale naglavačke, ljudi su čekali kada će preko ubijanja i uništavanja da dodju do trenutka da mogu da gospodare životom.

 

Oni koji koji treba da zatrpaju šanac i oni koji treba u prvom naletu da umru na zidovima, dovedeni su na mesta odakle treba da jurnu. Derviši su pevali svete istine, tražeći da Alah zavitla mač nad glavama nevernih i da mučenike prihvati u raju i ponudi im hurije, da im učine rahatluk. Oni koji treba da podele plen počeli su tešku igru pogadjanja i udovoljavanja. Zaslužnima su obećavana imanja, deljeni su dukati i darivane žene.

 

Sultan je pružio osmeh vezirima a ovi su prosuli gomilu medenih reči i njima  nagradili  one ispod sebe, a ovi su nastavili dalje i svima ponudili masne kolače dok se nije došlo do kamdžije koja je obećana onima pod zidovima. Svi su bili zadovoljni i niko se nije žalio na dobijeno, jer tako je od postanka sveta i od vremena kada je gavran pocrneo.

 

Dan je polako odlazio i svi su bili zahvalni što je sporo tekao i što su mogli natenane da prožive sanjano. Dolazila je noć, a nju je trebalo preživeti u javi.

 

 

 

 

 

 

43

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Braćo, – Poče Časlav čim je kročio u kolibu – idemo odmah pod Beograd.

 

Po Prvoslava – upita jedan.

 

Turci noćas jurišaju Beograd – uze da objašnjava Časlav – njihove ladje treba da držimo daleko od grada.

 

A, što, Hunjadi to ne radi? Ima i ladje i ljude – pobuni se neki – Opet treba da ginemo za proklete Ugre.

 

Despot traži da pomognemo. Ako ne suzbijemo Turke mi smo na redu – odgovori Časlav, pa se okrete Sredoju – Gledaj da i ostale šajke da dodju, a mi idemo odmah.

 

A ja se baš pitam što se topovi ne čuju – poče jedan – Sve se mislim, dojadilo im pa digli ruke. Kad, gle, ajde Obrade ponovo krvavi gaće.

 

To ti je život – reče mu Sredoje – meriš devojku, a poture ti babu. Nego da ti ostanu gaće čiste, a ti vataj konja pa poruči ostalima šta je vojvoda naredio. I dodji sa njima da ti se gaće ne razlikuju od naših.

 

Malo nas ima ovde, čini mi se – zabrinu se Časlav gledajući okolo – Gde su ljudi?

 

Znaš, kako je, računali su da je borba gotova,  pa otišli kućama da se vide sa svojima. Da osete da su živi – objasni Sredoje – Ni ja nisam  trbao da budem ovde, nego, nešto mi se nije išlo, pa sam ostao de se majem.

 

 

Rat je. Ne ide se kućama kako se kome ćune. Turci neće da čekaju da se namolimo i sakupimo – poče da se breca Časlav.

 

Ne misle svi tako. Ljudima nije pravo što smo ginuli za Ugre, a kralj nije ni prstom mrdnuo da spasava zemlju – odgovori Sredoje.

 

Zar i tebi moram da govorim zašto ovo radimo – poče Časlav, pa diže ruke.

 

Ja ti kažem šta ljudi pričaju. Na kraju, Ugri nam nisu baš pomagali kad je nama bilo zort – uze da smiruje Sredoje.

Znam ja ko su Ugri, samo znam ko su i kakvi su  Turci, pa bolje je da idemo mi njima na prag, nego da oni dolaze nama – mirnije će Časlav.

 

Ako podjemo sa malo ladja, ništa nismo uradili. Možemo samo da izginemo – poče da kazuje Sredoje – nego da natovarimo krstaše na ladje, neka bar veslaju. Naše ćemo da turimo po nekolicinu na svaku ladju i da ih drže na dizgine i da se uzdamo u Boga.

 

To ti je dobro. Nema nam druge – složi se Časlav, pa se okrete ljudima – Ajde, daj ovamo sve što ima od oružja i na vesla, pa pravo u Zemun.

 

Nema nas dovoljno za sve ladje – reče jedan.

 

Nećemo sve, sam ove tri  – reče Časlav – Pokupite sve strele što nadjete i prebacite ovamo.

 

Ljudi jurnuše da tovare. Nabacaše očas ono što se našlo, pa legoše na vesla  odoše niz Dunav. Nisu mnogo veslali, koliko da preseku vodu još malo pa pristadoše uz neke direke. Dok su ostali uredjuvali šajke, Časlav i Sredoje odoše da pogledaju za ljude.

 

U Zemunu haos. Krstaši, se muvaju na sve strane, galame, prepiru se, svako nešto traži, otima, a malo ko koga razume.

 

Šta sad – poče Sredoje dok su se probijali kroz gužvu – Da se popnemo na kamen i vičemo.

 

Ovde niko nikog ne sluša. Mogli bi da se deremo do sudnjeg dana i niko nas ne bi pogledao – reče Časlav – da nadjemo nekog kaludjera, oni su ih doveli, možda  će da znaju ima li koga za nas.

 

A što ne udješ u grad, pa vidi tamo. Možda tamo najdeš nekog o može da pomogne. Na kraju, za njihov račun idemo da se bijemo – predloži Sredoje.

 

Dobro,onda, odo ja gore, a ti se promuvaj kroz ovu gungulu. Šta mu ga znaš, uvek nešto iskrsne – složi se Časlav

 

Sredoje odtumara do pristaništa, razgrčući gužvu osluškujući šta se govori.  Tamo su neke ladje punili krstašima da ih prebace u Beograd. Hunjadi i Kapistran su želeli da pre noći, kada su očekivali konačni napad na grad, podupru  koliko mogu odbranu. Puni želje da se pobiju sa Turcima, studenti došli iz Krakova i Praga galamili su, dižći sebi hrabrost. Sredoje se zagleda u gužvu koju su pravili osluškujući da čuje govori li ko Ugarski, pa kad vide da tu nema ljudi za njega, mahnu glavom i ode.

 

Časlav se pope u grad i zatraži da vidi kastelana. Ovoga nadjoše gde se nateže sa nekim kaludjerima koji su iskali hranu i opremu za krstaše.

 

Ako i ti nešto tražiš – poče kastelan kad vide Časlava – mogu odmah da se ubijem.

 

Ostavi to za drugi put, sad mi prvo mi daj ono što mi treba – reče mu sasvim ozbiljno Časlav.

 

Kazuj dok sam živ – prihvati kastelan.

 

Ljudi mi trebaju – reče Časlav – samo da veslaju, ako drugo ne umeju

 

Evo, pun je Zemun ljudi. Uzimaj pa vodi, koliko ti je volja. Biće mi lakše – odgovori kastelan.

 

Trebaju mi Ugri da možemo da se razumemo, i da znaju da veslaju – zatraži Časlav.

 

Čekaj – reče kastelan pa se okrenu kaludjeru – Oče Feher, dodji ovamo. Dajem ti što tražiš, ali brzo nadji ljude koji umeju da veslaju.

 

Sve se može kad se hoće – reče kaludjer Feher.

 

Ruka ruku mije. Tako je bilo i biće – odgovori kastelan i okrete se Časlavu – Koliko ljudi ti treba?

 

Dvestotinak. Neka ih dovede više pristaništa. Tamo sam vezao šajke – reče Časlav – Poslaću ti brava i akov vina za ovo – onda se okrenu i ode na vodu.

 

Kad Časlav ode, kaludjer Feher i kastelan uzeše da se dogovaraju o potrebama jednog i mogućnostima drugog.

 

Ovaj, šizmatik je važna ličnost kad mu činiš bez pitanja – upita kaludjer Feher.

 

On je vojvoda šajkaša i veliki vlastelin – objasni kastelan – Bez njega ne bi dobili bitku pre neki dan. Opasan je to čovek. Drži ga despot Djuradj i uvažava knez Hunjadi, a Dunav je njegov. Nadji te ljude i vodi ih gde je rekao.

 

Dole su već pristigle i ostale šajke. Časlav se spusti do vode i obradova se kad ih vide. Dok je prilazio, onako, od oka je cenio da, ipak, ima više ljudi nego što se nadao.

 

Plovimo do ispod Beograda i tu stojimo da Turci ne mogu ladjama da napadaju grad – uze da objašnjava Časlav – Treba da dodju i druge ladje, ali mi idemo uz samu obalu i nešto bliše gradu, da budemo pri ruci  Prvoslavu i da ga izvučemo iz grada sa ljudima ako zatreba. Eto toliko. Posao znamo, samo da nam i Bog pomogne, pa da jednom oteramo ovu neman iz zemlje.

 

 

 

 

 

 

 

 

44

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Noć je padala teška i crna kao smrt, zatrpavajući Beograd, Dunav i Savu. Okolna brda su teško uzdahnula i uzela da ječe od muke.

 

Turcima lupaju gočevi i pište zurle. U Beogradu zvone zvona. I jedni i drugi su digli oružje i traže krv. Ono što je čekano, došlo je. Ostaje samo da sudbina odradi svoje

 

Hans Bez Kose, čovek koji se provlačio kroz kaljugu života i činio zločine i levom i desnom rukom, stajao je sa isukanim mačem na ruševini zida, zverajući, preko urvine pod nogama, kako se Turci primiču, gurajući pred sobom svakojaki lom da bace i zatrpaju šanac pod bedemom i naprave prolaz janičarima. Bezubi Armin i Šuplji Miler, bili su levo i desno od njega podupirući krstaše koji su sa njima. Ljudi bez imena i zvanja, vojnici svoje vere, stezali su oružje dok su im se creva

grčila, a znoj slivao niz kičmu.

 

Braćo – reče Hans Bez Kose i prekide nezvesnost – kad počnu da bacaju strele, dignite štitove i ne bežite.

 

Oni okolo njega uhvatiše su se za njegovu komandu kao za stožer i za trenutak im olakšanje rezveza creva  i smiri srce.

 

Ovo mi liči na Nemački – okrete se Prvoslav Gvozdenu, kad ču dreku Hansa Bez Kose.

 

Liči. Reče Gvozden – Da Turci ne napadaju išao bi da vidim.

 

Sad, to je što je. Moraćemo prvo sa Turcima – reče Prvoslav – Sudbina je to – onda viknu da ga svi čuju – Turska govna, dodjite da vas isečemo!

 

Uuurraaaaaa – prolomi se okolo.

 

Alah je veliki – zaurlaše Turci i jurnuše na zidove ne mareći živote. Prvi se strmeknuše u jarak zajedno sa onim što su secali. Drugi nastaviše da bacaju i pune šanac svim i svačim. Sa zidova se osu paljba pušaka i kiša strela. Mrtvi dopuniše rupu.

 

Turci počeše da biju. Zrna od pušaka samo dobuju po zidu i ljudima. Strele pokrivaju nebo. Mrtvi se umnožoše.

 

Oko Hansa Bez Kose počeše da padaju. Strele su dolazile kao osice i probadale bez glasa. Kiša strela je odlazila u nebo i odozgo se sunovraćala zakivajući u štitove i ljude. Jauci su brojali pogodke.

 

Čučni i pokrivaj se štitom – urlao je Hans Bez Kose dižući štit kao krov. Njegovi se sabiše oko njega radeći što i on. Oni drugi bili su probodeni.

 

Turci su dolazili kao poplava. Nezamisliva  gomila ljudi jurila je napred. Gurala je pred sobom, vukla i secala na sebi, bacala u šanac sve što je moglo da se dohvati i skotrlja dole. Za nima su dolazili janičari.

 

Prvoslav i njegovi, svi iskusni ratnici, čekali su zaklonjeni da se prvi janičari dohvate zidova. Čim oni pridju prestaće zasipanje strelama i puščana paljba. Onda će početi klanje do besveti, pa ko ostane.

 

Uz napore i gomilu mrtvih Turci su se nekako dohvatili zidova. Paljba odozgo je postala sumanuta. Topovi napunjeni sitnim kamenom rastrzali su ljude u gomili.

 

Alah, Alah – pozvali su boga janičari i jurnuli na porušene zidove vitlajući handžarima.

 

Pomagaj Bože – zatražili su branioci Beograda i uzeli da mlate sekirama i mačevima.

 

Hans Bez Kose i njegovi krstaši borili su se na jednom iskidanom delu zida noseći se sa nebrojenim Turcima odlučnim da prodju. Ni krv ni smrt nikog nisu zaustavljali. Razmahujući golemim mačem koga je držao obema rukama, Hans je kasapio janičare, koji su ne mareći za sebe, jurišali da ga ubiju. Krv je šikljala polivajući ljude. Urlici bola i besa plavili su bojište. Mrtvi i ranjeni padali su niz kamenje. Ostali su ih gazili, saplitali se, klizali po lokvama krvi i penjali  se da umru rasporeni i osakaćeni.

 

Ogromna želja za pobedom i osvajanjem Beograda, terala je Turke da srljaju napred pokrenuti voljom sultana Mehmeda da ubiju i budu ubijeni. Bez stajanja.

 

Strašne sekire Prvoslava i Gvozdena i šajkaša oko njih, padale su na šlemove i štitove, kidale ljude, sejući užas. Obnevideli od besa nisu ustupali ni za korak pred zidom od noževa koji su sevali tražeći krv.

 

Jurišajući bez straha Turci su počeli da potiskuju nevešte krstaše ubijajući ih na gomile. Zidovi Beograda su se punili janičarima koji su i zubima grizli samo da se održe i  podju napred. Gurajući napred, sa barjakom u rukama, ogroman Turčin skoči na porušeni deo kule ističući ga da svi vide.

 

Alah je veliki – drknu, i okrete se onima koji su dolazili – Juriš Turci, sultan nas gleda!

 

I dok je tako stajao dižući barjak i slaveći pobedu, koja samo što nije došla, skoči neko na njega i zajedno se survaše u ambis. Urlici i jednih i drugih digoše seču u nebasa.

 

Prepolovljeni krstaši uz Hansa Bez Kose počeše da uzmiču. Ne gledajući okolo, zanet nekom svojom bitkom Hans se u trenu nadje opkoljen janičarima. Razmahujući mačem pokrenut strašnom snagom i pomognut od svoja dva prijatelja koji su se sabili uz njega, za trenutak je zadržao janičare dalje od sebe. Onda u trenu Turci počeše da padaju raspolućeni sekirama. Hans skoči napred i spasi glavu.

 

Povlačeći se, da ne budu odsečeni od svojih, Prvoslav i njegovi, vodjeni rukom sudbine, nadjoše krvnika koga su tražili i dadoše mu život.

 

Razgoneći Turke, jurnuše mimo nekih kuća  uleteše u seču grupe krstaša i nekolicine janičara koji su mimo svojih jurnuli u pljačku. Baciše se na Turke i pomogoše da ih satru. Onda cela grupa zauze ulicu i podje napted u sustet bujici Turaka.

 

Želeći da iskoriste prednost koju su stekli i paniku koja je zahvatala branioce, Turci popališe neke kuće, koje su im bile na dohvatu. Užasnuti sudbinom, kad videše da Beograd gori, gomile gradjana se strmoglaviše u pristanište, očekujući ladje da ih izvuku. Mnogi skočiše u vodu, pokušavajući da plivaju. Piska i dreka, otimanje oko nekoliko čamaca koji potonuše pod bujicom ljudi. Strah se razli Beogradom.

 

U gornjem gradu kapetan Siladji pokupi ono što je vredno i sa nekolicinom saradnika i pratilaca jurnu, kroz malu kapiju, na Dunav. Strpa se u ladju koja je čekala i ostavi grad.

 

Propast se osmehnu i požele dobrodošlicu Beogradu.

 

Nadirući nesmetano kroz probijene zidine Turci su punili donji grad. Sabijeni u stranu, ostaci krstaša, vojnici i gradjani koji su rešili da umru sa gradom, nisu pobacali oružje, već su, sa ono snage što im je ostalo, očajnički nastavili da se biju do propasti.

 

Odstupajući uz borbu Prvoslav i grupa oko njega gurani su prema gornjem gradu. Silina kojom su ih potiskivali ubijajući im svaki čas po nekog nije im davala da se saberu. Pritiskani tako, sabiše se pred otvorenu kapiju gornjeg grada. Uzan prolaz dade priliku da se za trenutak zdrže i saberu. Prvoslav, Gvozden i Hans Bez Kose stadoše napred i silinom svoji udaraca u ternutku zadržaše janičare.

 

Osetivši da su pred pobedom i da pred njima samo mala grupa daje otpor, Turci se baciše u bezglavom naletu da prodru kroz kapiju. Nasta strahovita seča. Očaj branilaca, koji su sebe već videli mrtve,  uhvati za gušu hrabrost Turaka. Prvoslav i svi okolo hteli su tu da poginu, a da ne ustukni ni korak. Strašni ratnici, izbezumljeni od krvi i besa, sekli su i bili sečeni. Gomila leševa je rasla, ljudi su se klizali po barama krvi i saplitali sasečenim ljudima i nisu prestajali da ubijaju.

 

U jeku najgoreg klanja, jureći odnegde, iz gornjeg grada izlete na kapiju pred nekoliko vojnika, vitlajući halebaldom Johan Rot. Njegov juriš raspoluti gomilu. Vojnici, stari Hunjadijevi borci, isekoše prve redove janičara i dadoše predah Prvoslavu i ostalima. Iza Rota dolete još jedna grupa vojnika i stade da potiskuje i ubija Turke. Poče bezglavo bežanje.

 

Palite zidove, palite vatre – urlao je Rot jureći ka zidovima grada. Zamah nade uhvati branioce i oni se bezglavo baciše na Turke. Seča se obnovi sumanutom žestinom.  Oni koji su bežali sada zaboraviše na strah i uz urlike stadoše i zubima da kolju. Užas uhvati Turke. Od vukova postadoše jaganci za klanje. Jurnuše nazad da se dohvate sigurnosti.

 

Nije se znalo ko napada, a ko se brani. Krvavi haos zapalio je Beograd. Planuše i vatre oko bedema i šančeva. Nabacano granje uhvati plamen i diže se do neba, stvarajući neprelazni zid pakla. Turci ostadoše prepolovljeni. Niko nije mogao unutra, a one koji su ušli uhvati užas.

 

Branioci Beograda videše da napad jenjava i da je plamen prst božji, osokoliše se i poklaše sve Turke u gradu i pobacaše ih u vatru.

 

Negde, tamo na istoku, počinjao je novi dan. Vatre su još buktale, dim je odlazio u nebo i vitlao se nad Beogradom sakrivajući sliku pakla u njemu. Ranjenici su umirali. Istrošeni ratnici, prestravljeni noćnom morom pokušavali su da prepoznaju život. Gde god da su gledali svuda je bila smrt. Krv razlivena u bare zgrušavala se kao pihtije, drhteći. Delovi ljudi pokrivali su ulice. Razbacano oružje. Nije bilo žaljenja za svojim mrtvima, nije bilo veselja nad leševima neprijatelja.

 

Tako je počeo četvrtak, dvadeset i drugi juli, hiljadu četristo pedest i šeste godine u Beogradu.

 

 

 

 

 

45

 

 

 

 

 

 

Sultan Mehmed nije više mogao da gleda, pa se polako okrenuo i ušao u šator. To što je imao da vidi sakrila je noć i plamen. Bio je sit i Beograda i osvajanja. Skljokao se na jastuke i stao da bulji negde u krov šatora. Ni jedan sluga nije ušao da ga nečim ponudi, niti je on nešto tražio. Gledao je tako dok zora nije digla pomrčinu. Onda je ustao i izašao pred šator. Pogledao je dim i predeo pokriven haosom i mirno, kao da ište baklave ili da mu dovedu ženu, rekao onima oko sebe.

 

Da se mi manemo ćorava posla. Ovde više nema šta da tražimo. Popalite one ladje što su ostale da ih kauri ne dobiju, topove rasturite, a ostalo pokupite. Posle ćemo da svodimo račune – samo je to rekao sultan Mehmed i vratio se u šator.

 

Svima oko njega odsekle su se noge, a srca otišla u pete. Da je zemlja mogla da se otvori pod njima i da ih proguta, manje bi uzbune napravila nego što je to napravio glas kojim je Sultan Mehmed kazao naredbu i zatražio da se tornjaju odakle su došli. Čauši su otišli da prenesu naredbu uzvišenog, a dželati su počeli da trljaju ruke i bruse mačeve. Niko nije video neku drugu mogućnost osim da sledi sudbinu koju su nagovestile sultanove reči nadahnute voljom Alaha.

 

Ko visoko leti nisko pada, došlo je svima iz dupeta u glavu, i svako je to tumačio kako su mu interesi nalagali, i kakav je položaj imao, i koliko je zlobe bilo nataloženo u njegovoj džigerici. Sitne šuše oko sultanovog dupeta su sa nadom digle krestu uzdajući se u to da su oni poslednje rupe na svirali njegove sujete.

 

Oni koji su sve brige prebacili sudbini da rešava,  pustili su da kola slobodno odu nizbrdo, jer što ide doći će, pa neka i ovo ode s milim bogom. Ti su brzo pokupili svoje stvari i sebe sklonili sa oka sultanovog i nadali se da će vreme da odradi svoje.

 

A vreme je radilo, upinjući se iz petnih žila. Još dok su se premišljali i tražili kako i na koga da natovare rad i  brigu oko što bržeg tornjosanja sa mesta na kome su radili ćorava posla, sudbina ili nečija pamet, je dala odgovor. Svidjalo se kome ili se ne svidjalo, svako je sam morao da zasuče rukave i pobrine se o svome dupetu.

 

Branioci Beograda zakoračili su, preskačući krš i kamen, gazeći krv i mrtvace, preko bedema i kroz kapije pošli na Turke.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

46

 

 

 

 

 

 

 

 

Usidrene uz sremsku obalu, na samom ušću Save u Dunav, spremne za borbu, čekale su šajke vojvode Milića.

 

Treštanje gočeva i zurli, arlaukanje nagomilane vojske prenulo je sve. Uzdajući se u brojnost i računajući na strah, i pomoć proroka Muhameda i Alaha, turske horde jurnuše da otimaju Beograd.

 

Milić odvoji šajke od obale i pridje Beogradu. Ono nekoliko topova, koje je imao na šajkama, osu iz blizine paljbu na Turke koji su kidisali na zidove. Ne mareći za napad koji je dolazio sa strane, kao da je lanski sneg, Turci su nastavili da se otimaju oko zidova beogradskih.

 

Nešto turskih ladja, koje su se sklonile u Savu posle poraza na Dunavu, stajalo je vezano uz Beogradsku obalu i nije mrdalo. Sa druge obale su vrebali strelci, a gomila čamaca je špatrtala vodom i spremala se da jurne na onu koja se odvoji od obale i proba da udje u borbu, da joj pokažu njenoga boga, pa da zapamti na čiji prag je došla.

 

Tresak bitke, koja je urlikala sa druge strane vode, padao je kroz noć i buričkao ljudima utrobu, a dušu rastrzao na komade, jer mogli su samo da slušaju i gledaju kako se talasi Turaka sručuju na Beograd. Vatre koje su počele da bukte po gradu nisu ostavljale nikakvu nadu u opstanak.

 

Milič je nagonio svoje šajke skoro do obale i udarao na Turke svim i svačim što je imao. Ostrvljeni do besnila, Turci su samo kuljali u grad kao mahnita voda i sva njegova upornost i hrabrost nestajala pred željom da se grad dobije, naplate muke i rane i nagrabi plan  i roblje.

 

Sav u ludilu jer mora da gleda propast Beograda naterao je svoju šajku do same obale i ne mareći za život stajao je na palubi i odapinjao strele u gomilu.

 

Onda se Turci okomiše na njega i oblakom strela i paljbom pušaka stadoše da mu proredjuju ljude. Ostale šajke videći gde im vodja srlja u pogibiju jurnuše da pomažu zasipajući Turke topovskom vatrom i strelama.

Svo junaštvo  i odlučnost šajkaša više nisu mogli da pomognu Miliću i njegovima. Razbešnjeni Turci se u gomilama baciše na šajku, gazeći mulj i vodu,  i raznesoše ih handžarima.

 

Smrt Milića i uništenje njegove šajke zadrža ostale dalje od obale. Sve što su mogli učinili su. Sudbina je rekla svoje i tu se ništa nije moglo. Samo su nastavili da pucaju topovima preko vode i da bacaju strele u uzavrelu gomilu Turaka.

 

I dok je noć odmicala, vreva i  klanje po gradu poče da jenjava, i da se Turci povlače od zidova, oko kojih je plamteo oganj, zatvarajući sve ulaze. Još neko vreme dolazila je dreka iz uzavrelog grada, a onda se sve polako umiri. Samo su oblaci dima padali okolo i raznosili smrad izgoretine i leševa.

 

Turci nisu uzeli Beograd.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

47

 

 

 

 

 

 

 

 

Svu noć su šajke sa Časlavom bazale Dunavom i držale na oku turske ladje koje se nisu odvajale od obale. Svu noć su strepeli slušajući urlike bitke na bedemima i po gradu. Kada su požari buknuli i izvili se u nebo osvetljavajući okolinu i videli da Turci  napuštaju borbu laknulo im je. Najgore slutnje potonule su u dubine Dunava ostavljajući nadu da Turci mogu da budu oterani.

 

Dan je počeo da osvaja i vatre nad Beogradom su se polako gasile, samo je dim pritiskao okolinu. Onda su plamenovi buknuli na turskim ladjama proždirući ih. To je bila pobeda. Turci su opet polomili zube na Beogradu. Silni sultan Mehmed drugi, osvajač Konstantinopolja, čovek koji je konačno izbrisao  rimsko carstvo, nije imao snage da svojoj alavosti pruži novu poslasticu. Propao je pod Beogradom kao i njegov otac sultan Murat drugi.

 

Časlavu se činilo da je sve gotovo. Želeo je da vrati ljude žive i zdrave, pa da svi prilegnu da radjaju i podižu decu, a da se manu ubijanja, i da u sutrašnjem danu vide lepotu, a ne samo produžetak smrti. Okrenuo je šajke uz Dunav, gurajući pravo u Zemun. Tamo je mislio da ostavi veslače i da se sa svojima vrati u bivake i ostavi šajke da miruju. U prolazu će da pokupi Prvoslava i ljude koji su pošli sa njim, ako ih nadje žive i da pusti dane da razvlače život. Barem za neko vreme.

 

Malo se lecnuo kada je u pristaništu Beograda zatekao samo dvojicu šajkaša kako čekaju. Onda je čuo da je Milić vukao sudbinu za rep, i poginuo. Postupak Prvoslava i Gvozdena mu je bio jasan. Oni su ulagali samo svoje živote i sledili svoju zvezdu. Milić je stradao u besu, i odneo sa sobom ljude o kojima je vodio brigu. Ali rat nije stanje u kome se ljudski postupci rukovode razumom. Besmisao uništavanja i ludilo ubijanja je odvodilo ljude na put bez povratka. Sve je ništavilo, tutnjalo mu je kroz glavu dok je gledao popaljen i leševima pokriven Beograd.

 

Pokupio je šajkaše i naredio da se vesla u Zemun. Prvoslav i Gvozden, ako ostanu živi, lako će da ih nadju, a, ako poginu niko neće da ih traži.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

48

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Postoš oko Beograda polako je izlazila na svetlo dana.  Dim, lom i mrtvaci dočekali su sunce bez pozdrava. Turci su se povukli užasnuti vizijom pakla koja ih je progonila svu noć. Janičari nikako nisu dolazili sebi. Skoro polovina nih je ostavila kosti pod zidinama i u gradu. Žestoka odbrana, vatrena stihija i bezumno ubijanje onih koji su ostali zatvoreni obručom vatre u  gradu, uništilo je njihov moral i oni su iscedjeni kao krpe i razbacani po okolini, čekali novi potez sudbine.

 

Grad je za trenutak mogao da odahne. Svako ko je progurao noć nije imao zašto da se raduje. Ono što im je dan pokazao nije trebalo da bude delo ljudi, nije trebalo ni da se dogodi, nije trebalo ni u košmaru noći da se sanja. Sve okolo je delo pakla, koji je došao da ih progoni zbog nekih neznanih grehova.

 

Onaj koji je mislio da je sve gotovo i da je noć zatvorila ovu stranicu života prevario se. Jedino je za mrtve bilo gotovo. Živi će ponovo dobiti priliku da zajašu bedeviju strahota.

 

Posle brzoplete odluke da napusti Beograd u trenutku kada je sve ličilo na propast, kapetan grada Siladji,  uvukao se u grad da bude uz pobednike. Video je ubijanje janičara uklještenih izmedju vatre i noževa branilaca Beograda. U zoru, na pristaništu je prihvatio kneza Hunjadija i kaludjera Kapistrana sa   bulumentom  krstaša koje su  dovukli.

 

Čovek koga ratne grozote drže za skut celog života, knez Janoš Hunjadi, pada na kolena, tu na pristaništu beogradskom,  zahvaljuje se Bogu na milosti i  darovanoj pobedi.

Čudo je u znaku krsta – uzvikuje kaludjer Kapistran i blagosilja sve okolo i mučenički grad koji jedva diše – Slavite Boga i molite se za njegovu milost.

 

 

Svi okolo padaju na kolena. Ljudi umazani krvlju, sa dušom u nosu, krstaši, vojnici i gradjani, sa očima punim užasa, mole se za spas svojih duša.

 

Tamo, gore, pod bedemom, gde se donji grad nastavlja na gornji, na kršu od kamenja i greda, iscepani i krvavi, baldisali od napora, više mrtvi nego živi, sedeli su, bludeći, Prvoslav, Gvozden  dvojica preživelih šajkaša. Do njih je ležao, isti kao i oni, Hans Bez Kose ne puštajući mač iz ruke. Njegova dva prijatelja, Bezubi Armin  Šuplji Miler, već pola noći tumaraju drugim svetom, tražeći mir. Njihova isečena tela još leže kod kapije gornjeg grada, u gomili mrtvaca, koje već pacovi glodju ne odvajajući Turke od hrišćana.

 

Mogli bi kući – posle dugog ćutanja ote se jednom šajkašu.

 

Ja neću – reče Gvozden kada su svi zaboravili pitanje – Ne vraćam se bez sultanove glave.

 

Ni ja ne idem – složi se Prvoslav – Nisam se nasekao dovoljno Turaka za sve naše mrtve. Onda, hoću da vidim seču sultana, a posle treba da osvetim i Mihoča.

 

Svi izginusmo ovde – dodade drugi šajkaš – Da se vratimo dok nas još ima.

 

Hoću da ubijem turskog kralja – progovori, na nemačkom, Hans Bez Kose

 

Šta priča ovaj – okrenu se Gvozden.

 

Ko će mu ga znati. A, šta može da kaže – reče Prvoslav – Sigurno mu je sve preko glave. Možda hoće kući, ili hoće da se bije.

 

Pitaj ga govori li ugarski – potera Prvoslava jedan šajkaš.

 

Hej, govoriš li ugarski – reče mu na ugarskom Prvoslav.

 

Ne razumem šta kažeš – reče Hans Bez Kose na nemačkom – Koji ste vi? Niste Česi.

 

Da mi je da znam  šta melje – reče onaj šajkaš.

 

More, ovaj je Nemac – zamisli se Prvoslav – Da nije od onih koje tražimo?

 

Može da bude – reče Gvozden – Da mi njega ubijemo i završimo posao.

 

Neće taj da se da tek tako. Video si kao je noćas sekao Turke – dodade drugi šajkaš.

 

Dobro kažeš. Taj je iskusan. Nije mu ovo prva bitka – složi se Prvoslav.

 

Nešto čudno me gledaju – reče više za sebe Hans Bez Kose. Kako nije razumeo o čemu pričaju, česti pogledi na njega nisu mu se činili prijateljskim. Za svaki slučaj pridiže se i zgodnije namesti mač, pa se zagleda u Prvoslava, koga je cenio kao vodju grupe.

 

Kažem ja da je ovaj prošao sito i rešeto – reče Prvoslav kad vide kako se zgodno namestio Hans Bez Kose – Nanjušio je da pričamo o njemu.

 

Vidra je, vidi se – reče Gvozden – Može da bude da baš njega tražimo.

 

Sve je moguće u ovo ludo vreme – složi se Prvoslav – Ipak, pojeo bi se živ da ubijem nedužna čoveka, a drugo, bez njega ne bi ostali živi, tamo na kapiji.

 

Ima i toga – reče Gvozden – Kad tako pogledaš, ispada da nam je vezao ruke na neki način.

 

Posle ovolike pogibije i zla više ne znam kome da se svetim – pomenu jedan šajkaš – Vidiš da je sve otišlo u tandariju.

 

Možeš da se jedeš dokle ti je volja – nadoveza se drugi šajkaš – mrtve ne možeš da vratiš, žive ne možeš da promeniš.

 

Videćemo, sudbina uvek odradi svoje – reče Prvoslav

 

Dok su se oni premišljali šta da rade i kako da reše šta če i kako će, knez Hunjadi je obilazio bedeme gledao ruševine i vagao koliko je povlačenje Turaka varka, a koliko poraz. Paljenje ladja je na neki način pokazivalo da Turci odlaze, ali, koliko puta je video takve poraze koji su se na kraju okretali u pobede.

 

Neka niko ne izlazi napolje – naredio je Siladjiju – Spreči ispadanje po svaku cenu. Ovo može da bude varka. Ako krstaši podju na Turke i u pljačku zgaziće ih. Nemamo mi vojsku za bitku u polju.

 

Turci sigurno beže – reče Siladji – Da ostaju ne bi palili ladje.

 

Liči na to. Ali sad treba sačuvati ljude – objasni knez  Hunjadi – Prošle noći Turcima je izginula pešadija, konjica se nije ni borila. Znaš i sam kakvu konjicu Turci imaju. Tražiću od oca Kapistrana da podrži moju odluku i spreči krstaše da jurnu napolje.

Kapistran je isto tako gledao polje oko Beograda, okružen sabraćom i saradnicima Taljakocom, Ambrozijem Akvilejskim, zastavnikom Petrom i drugima. Zanesen nestvarnim obrtom noćašnje borbe, pogibijom i slomom Turaka, slavio je Boga i njegovu pomoć, bez koje bi Turci sigurno poklali branioce grada.

 

Slavite Boga i njegovog sina, gospodina našeg Isusa Hrista koji su se sa nama borili – govorio je oduševljeni Kapistran – Znak krsta koji nosite doneo je pobedu. Bez krsta ništa.

 

Zanesen, osećajući snagu i uzvišenu pomoć neba, zakoračio je napred i pošao prema Turcima. Sa njim, u korak, podje i zastavnik Petar, onda njegovi saradnici. Gomila krstaša razmahujući oružjem i željna plena jurnu mimo nih na turske topove, ubijajući sve koje su dohvatili.

 

Malodušnost koja je držala Turke, zbog pogibije predhodne noći, diže se u paniku i prestravljeni jurnuše bezglavo da beže ostavljajući sve, samo da spasu goli život. Urlanje izbezumljene gomile koja je jurišala poklopi vapaj umirućih

 

Osokoljeni prvim napadom i bežanjem Turaka, sve živo što je moglo da maše oružjem, ostavi grad i sigurnost bedema i otrča u polje, da osveti mrtve i nagrabi bogat plen.

 

Gledajući opšti juriš krstaša, poneseni željom da ubiju sultana, digoše se Gvozden i Hans Bez Kose, pa jurnuše i oni napolje žureći da ne zakasne. Za njima podje i Prvoslav da bude uz brata i da se sit naseče Turaka. Ona dvojica šajkaša, slušajući razum ili glas sudbine ne pomeriše se.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

49

 

 

 

 

 

 

 

 

Isekavši ono malo Turaka, koji su se muvali oko topova, krstaši jurnuše da pustoše šatore nadajuići se bogatom plenu. Onda počeše u besu da proklinju i sebe što su došli i Turke koji ništa nemaju i usranu sudbinu i sirotinju koja se uvek vezuje na bedu. Praznih ruku, zverski su se okretali okolo tražeći da otmu makar nešto. Bedni šatori su zgaženi i iskidani u nemoćnom besu.

 

Pravi plen je ležao gore u šatorima oko sultana. Raznobojni i svileni nadimali su se na vetru hvatajući poglede rulje.  Tamo okrenuše oči gladne od pohlepe i nade. Juriš na zlato, odlučniji od verskog zanosa rastrgnu Turke i zdruzga ih na mesto gde je sultan Mehmed pobio svoj barjak.

Skoro bez borbe dodjoše na dohvat najvećem plenu. Sultana Mehmeda uhvati bes kada vide da je  mu glava i carstvo ostavljeno na doboš. Pred očima mu dodje čukundeda, Bajazit, koga su Tatari vodili u kavezu, kao majmuna, pokazajući ga svetu. Skoči, trže sablju i jurnu napred.

 

Turci, sa vama je sultan – riknu razbijajući haos – Juriš na kaure da nas ne seku kao babe.

 

Onda se izvi i krenu napred razmičući neodlučnu gomilu.

 

Napred delije – pozva ljude da ga slede.

 

Ogromna volja sultanova povuče Turke i oni jurnuše napred pretičući sultana da se ne osramote.

Dok su krstaši razvlačili  šatore grabeći i otimajući se oko plena, Gvozden i Hans Bez Kose, praćeni Prvoslavom, preskočili su krš i lom oko zidova  i pošli gore, pravo na šatore sultanove.

Koračajući smireno, kao da je krenuo u crkvu, Hans Bez Kose je tu i tamo razmahivao mačem kao da razgoni demone. Posle svakog njegovog udarca padao je isečen Turčin. Gvozden i Prvoslav su dizali svoje strašne sekire, idući u korak sa Hansom, a za njima su ostajali unakaženi leševi. Njihova želja da dopru do sultana vukla uh je napred kroz gomilu Turaka koji su se unezvereni komešali ne znajući na koju stranu da podju. Uhvaćeni haosom ubijanja, krvavi od glave do pete, ličili su na paklena bića koja su došla da sude živima za nedela. Sledeći prst sudbine, jurnuli su sa grupom krstaša na ostatke janičara, koji se pred razjarenom masom prsnuše i strčaše  se na obalu Save.

 

Tako istureni uleteše u juriš koji je poveo sultan Mehmed. Ne obazirući se na napad i odlučni da ubiju sultana Hans Bez kose i Gvozden pravili su pomor na svome putu. Štiteći brata Prvoslav je sekao i levo i deno ratržući svakoga koga je dohvatio.

 

U jednom trenu Gvozden vide besnog i bogato odevenog Turčina pa skoči na njega i mlatnu sekirom. Turčin vrdnu i poturi sablju pokušavajući da se odbrani. Sekira kliznu niz sečivo, otkinu balčak i ode u ruku. Turčinu pade sablja i on klecnu.

 

Ubiše sultana – jauknuše Turci i skočiše na Gvozdena.

i dok je dizao sekiru da dokrajči sultana koplje mu se zari u nogu, On se trže u stranu, pa posrte i pade. Gomila handžara se diže na njegovu glavu da je skinu, ali u trenu pred njega skoči Hans Bez Kose i razmahnu mačem. Mnogo Turaka pade pod silnim udarcima Hansa Bez Kose. Prvoslav uoči priliku i zgrabi brata, diže ga na rame i sjuri se natrag.

 

Razvi se teška bitka. Turci su pokušavali da zaštite sultana i nisu ustupali ni za korak. Jatagani, brzi kao guje, ujedali su umnožavajući mrtve, dok čauši ne dohvatiše i na ruke odnesoše sultana Mehmeda gore u šator.

 

U najvećoj gužvi Hans Bez Kose vitlao je mačem gazeći sigurno napred. Oko njega su padali mrtvi i ranjeni. Nije više mario za sebe. Činilo mu se mora ovde da iskupi sve grehove koje je činio i da ga krst na njegovim grudima vodi. Onda dobi jedan udarac, pa još jedan. Klecnu, i silni udarci padoše na njega.

 

Tako poginu Hans Bez Kose, čovek o kome nije imalo ništa lepo da se kaže, sa znakom krsta na sebi, uzdajući se u milost Boga.

Dok su se gore klali, Prvoslav se trčeći sjuri u Beograd, noseći ranjenog brata. Kad udje u grad spusti brata da predahne i da mu pogleda ranu. Iscepa košulju i veza mu nogu.

 

Tako – reče Prvoslav kad završi vezivanje – Nosim te preko, kod baba Jage. Ona će da ti uredi nogu. Boli, ali daleko je od glave.

 

Gvozden nije ništa rekao samo je stezao zube i kezio se pokušavajuči da savlada bol. Prvoslav ga ponovo diže na pleća i odjuri u pristanište da nadje čamac da predje Dunav.

 

 

 

 

 

 

50

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kome sam ja sultan? Kilavim babama i nesposobnim budalama – urlao je sultan Mehmed savladavajući bol od rane i bes koji mu je razdrao mozak, dok je hećim pokušavao da mu stavi melem na ranu i uvije ruku – Običan bašibozluk, kakvi janičari. Oni kauri su mogli u kavez da me stave, pored takvih, i da me pokazuju kao mečku…Ide li to hećime? Ne mogu da se ceo dan bakćem sa tobom, vidiš da sve ode naopako.

 

Evo, evo svetli, nije dobro ako se rana podljuti. Moram sve da uredim kako treba – uze hećim  da se pravda pred besnim sultanom, strahujući za glavu.

 

Gde ode onaj Hasan, zevzek i baksuz nesposobni – nastavi da besni sultan – Kakav janičarski aga. Bilmez je i on i onaj koji ga je postavio na to mesto.

 

Evo gotovo je svetli sultanu. Ruka će da bude kako treba, samo mora da se čuva – reče hećim kad je završio sa sultanovom rukom i odmah se skloni iz šatora.

 

U taj mah u šator udje Hasan, janičarski aga. Kada ga vide sultan skoči na njega da ga rezili.

 

Ti si kriv što su janičari babe. Nisu umeli ni propao grad da uzmu, tokmaku i baksuzu jedan. Vojsku ste mi pojeli i ti i oni nesposobni veziri – uze da urla sultan Mehmed.

 

Presvetli sultane – saže se do zemlje janičarski aga Hasan – moj život je samo tebi u službi. Uzmi mi glavu ako sam kriv.

 

Šta da radim sa tvojom glavom, hoće li ona da mi dobije Beograd. Beži mi s očiju da te ne gledam – nastavio je da se breca sultan.

 

Hasan jurnu napolje. Više mu nije bilo do života. Sultanovi prekori su značili samo jedno, njegovu smrt. Poraze je sultan Mehmed darivao sečenjem glave. Obazre se, da vidi šta je okolo, pa trže sablju i jurnu na gomilu krstaša koji su se vrzmali oko šatora pljačkajući. Razmahnu sabljom na jednog, onda dohvati drugog, trećeg, petog. Nije gledao gde juri i koga napada, želeo je da umre u boju. Jedino je to moglo da ga opere pred sultanom. Onda vide neke janičare gde se kolju sa krstašima, pa se okrete tamo i jurnu. U taj mah udariše ga kopljem u ledja i ono prodje kroz njega. Hasan samo pogleda krvavi vrh koplja i klonu.

 

Čim je Hasan istrčao iz šatora, sultana posadiše na konja i on sa nekoliko čauša koji su ostali uz njega jurnu, obarajući ljude i preskačući leševe, na dunavsku stranu.

 

Turci koji nisu izginuli u naletu krstaša razbežase se kad videše da sultan ode. Više nije imalo šta da se brani i da se za nekog gine. Krstaši zaboraviše bitku i stadoše da čerupaju šatore i da se otimaju oko plena. Dok su se tako muvali zgrćući sve što im je došlo pod ruke, razvlačeći i obarajući šatore, sa dunavske strane, onamo gde je odjahao sultan, dojuri turska konjica.

 

I plen i glave stadoše da lete niz polje. Ostrvljeni, željni osvete i prilike da se pokažu turski konjanici stadoše da satiru iznenadjene i nevešte krstaše. Zapomaganje i strka uhvati masu. Priklješteni u polju nisu imali gde da pobegnu pred besnim atovima Turaka koji su ih nagonili u gomile i sekli kao repu. Niko nije imao da ih zaštiti, a zidovi su bili daleko.

 

Glave su sačuvali jedino oni spori na pljačku, i oni koji su se na vreme uplašili i izvagali da je glava preča od plena.

 

Kapistran je ostao živ. Neki okolo njega silom su ga uvukli u Beograd, pravdajući tako svoju strašljivost. Oni drugi su smatrali da je razum najbolje oružje pa su ga isturili pred sebe i sačuvali živote.

 

Pokolj nekoliko hiljada ljudi zaprepasti sve. Strah skoči do nebesa i svi se zalediše očekujući novi napad na grad. Zašto Turci nisu pokušali da upadnu u Beograd posle toga nikom nije bilo jasno. Jedino su to mogli da pravdaju čudom i da zahvaljuju Bogu na spasu.

 

Kapistran je prolio more suza zalivajući ulice Beograda dok su ga vukli na ladju koja je čekala u pristaništu. Molitve koje su govorili oni koji su ga sledili, tresući se od straha, nikom nisu pomagale.

 

Krstaši, koji su ostali u gradu, i oni malobrojni, kojima je Bog dozvolio da se šmugu unutra, pred handžarima turskih konjanika, prevareni u nadi da se nagrabe plena, stadoše da rastrišu Beograd kriveći kneza Hunjadija i negove da su ih izdali Turcima. Zakrvavljenih očiju jurcali su se gradom otimajući sve  što je ostalo čitavo. Žene su silovane na leševima Turaka, a strava ponovo uhvati Beograd i vrisak se prosu niz ruševine. Gradjani i vojnici digoše oružje na krstaše. Padoše udarci i krv se prosu. Kapetan Siladji uze vojnike iz gornjeg grada i sidje da smiruje, i jedne i druge.

 

Kad se lom i nesreća ponovo baci na Beograd, Kapistran diže ruke od plakanja, a oni oko njega ostaviše molitve za bolja vremena i mirnije prilike, pa se vratiše u grad, da smiruju hrišćane i da besnima isteruju bes.

 

Potrošiše se silne reči, oprostiše se strašni grehovi, obećaše se brda i doline, padoše mučenički zaveti. Tek kad starac Kapistran podje na kolenima kroz Beograd, djavo pohlepe i besa napusti srca krstaša, i oni se setiše da im je na grudima znak Boga, i skrušeno, kao što i priliči stadu Hristovom, kretoše za svojim pastirom. Ne proli se mnogo krvi i svi zahvališe Bogu što je nadahnuo oca Kapistrana da ljudima pokaže pravi put.

 

Turci su skupili ono što su mogli i pre noći su pošli nazad kući. Oko Beograda su ostali mrtvi i lom. Pacovi, gavranovi i kurjaci nisu morali da se otimaju. Mesa je bilo na pretek. Smrad, gadost i strahota umota Beograd.

Samo oni koji nisu imali kud ostali su u gradu bez ikakve nade. Unakažen Beograd rodi kugu koja dade završnu reč.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

EPILOG

 

 

 

 

 

 

 

 

Godina 1456. bila je dobra za umiranje, kao što su bile i sve ranije godine. Samo ova godina je odnela sve one koji su branili Beograd od napada turskog sultana Mehmeda drugog čija je velika alavost donela bedu i propast mnogim zemljama i ljudima.

 

Vojvoda erdeljski, knez Janoš Hunjadi umro je avgusta meseca te godine od kuge koju je zaradio u Beogradu.

 

Otac Kapistran, franjevac i propovednik, čovek koji je doveo bosonoge, odrpane krstaše da brane Beograd i koji je svojim uticajem pomogao da se grad odbrani, umro je meseca oktobra te iste godine od kuge. Pre nego je otišao Bogu na istinu sklopio je oči knezu Hunjadiju.

 

Despot Djuradj Branković, vladar srpski, umro je u decembru mesecu te godine od teške i duboke starosti i ožalostio sve srpske zemlje koje su u njemu izgubile vladara koji je održavao plamen slobode u najgore vreme i pred najgorim ljudima.

 

Svi drugi su umirali po redu kako im je sudbina dodelila.

 

Turci su pobegli, ostavljajući Beograd da liže rane koje nikad neće da preboli. Oni koji nisu pomrli u toj bežaniji imali su priliku da se predstave Alahu u Sofiji. Tamo je sultan Mehmed svodio račune sa onima koji nisu ostvarili njegove snove. Ostali su spisi da je lično zavrtao šije svojm dojučerašnjim miljenicima.

 

Kad se sve sabere i oduzme ostaje ono: gde smo bili, nigde, šta smo radili, ništa.

 

ZA MOJU ŽENU I UČITELJICU VESNU

 

PRIČE

DEČANSKI

 

 

 

 

Uveče, pre nego noć zatrpa grad i svet oko njega, jata vrana pokrivala su nebo nad Zvečanom i padala na krovove i kule uz teško graktanje. Ispočetka lete dugo i visoko, praveći krugove nad brdom i gradom na njemu, kao da nišane mesto gde će da padnu, a onda se strmmoglave da bi se smirile za tu noć.

 

Stražari mašu kopljima, deru se i psuju i počesto se bace kamenom, ali vrane gledaju svoja posla i ne zarezuju ljude, a ponajmanje to nekoliko stražara koji nadziru grad. Na kraju uz teške psovke kojima gadjaju život i sudbinu što ih je dovela tu i drži vezane,

sigurnije od bukagija, dižu ruke od vrana i gledaju da otaljaju to nešto posla oko tabanjana po zidovima i čuvanja kraljevog grada.

 

Život u gradu je dosadan, težak i bogu i ljudima, jer  se van tih zidina ne može, a unutra nema ništa da im razbije učmalost svakodnevice. Ono, svojevremeno je i bilo nešto živosti, samo kako je vreme odmicalo to je prošlo pa se i zaboravilo da je ikada bilo drugačije. Vrane su tako ostale kao jedina zabava i nešto što pruža priliku da se čovek pokrene i primeti da dani prolaze.

 

Tamo, oko promene na prestolu, kada je stari kralj doveden i ostavljen da u gradu skonča svoje poslednje dane, bilo je dosta strke i gungule, a onda je sva ta gomila ljudi vraćena na njihova imanja da kralju ne jedu džabe leba i ne prave trošak za vino. I stari i novi kralj su ljudi teški na paru i puno puta okrenu perper pre nego ga puste iz ruke. Doduše, ni u njihove ruke pare ne dolaze lako. Moraju da se otimaju sa vlastelom oko prihoda i da globe na sve strane, a opet sav taj posao košta, tako da nije čudo što su zgrčeni i ne daju da se živi na njihov račun bez jake potrebe.

 

U gradu je jedva dovoljno ljudi za bilo kakav posao, sa jednim  zapovednikom koji nema šta ni kome da zapoveda, jer to muvaje po gradu i kulama i svadjanje sa vranama ne traži neko naročito staranje. Onda su tu dva ili tri čoveka da se nadju starom kralju, tek da mu boravak ne liči na robijanje. To je sve što je ostalo od slugu da se maje medju ove puste zidove. Svako ko je mogao pokupio je svoje prnje i potražio bolje i veselijje mesto, jer ovde se samo čeka smrt da dodje po svoje, pa da se od svega dignu ruke i što pre zaboravi  i Zvečan i oni koji su boravili u njemu.

 

Ta potreba, da stari kralj umre, što pre, pritiskala je sve, od novog kralja do stražara u Zvečanu. Najezdu vrana na grad svi su tumačili kao predznak smrti, ali od toga nije bilo vajde, pa su želje ostajale da vise kao gaće o plot i da landaraju o zidine. Istina, kralj Stefan Uroš zvani Dečanski brzo je stario, samo nikako nije hteo da umre tražeći od boga da nadživi svoje neprijatelje makar za dah. Kakav je dogovor napravio sa onim gore niko nije mogao da sazna, tek njegove kletve, upućene svima i svakome, često su podizale vrane sa kule u kojoj je provodio dane i one su odlazile negde, uz dreku koja je stražarima dizala kosu, da bi se posle nekog vremena vratile u gluvo doba, kao senke. Gde su putovale i šta su radile niko nije želeo da zna plašeći se uplitanja u tudja posla.

 

Tako su dani odlazili jedan za drugim, a svaki dan je ličio na onaj predhodni i isti su razgovori tekli i jedna želja je ponavljana i ništa se nije menjalo. Već je nekoliko puta dolazio glasnik od novoga kralja,  Stefana Uroša IV Dušana i nešto nasamo govorio sa zapovednikom grada i odlazio bez zbogom, ali nikog u gradu nije bilo briga  zbog toga. Ako je kralj nezadovoljan njima, neka ih zameni, rado će da odu, samo da više ne sede u Zvečanu gde je sve smrdelo na vrane i gde su radili smrdljiv posao.

 

Kad kralj Dečanski predstavi dušu bogu, znali su, sjatiće se svi da ga pokopaju, kako priliči kralju i da se ne zamere bogu, pa će onda i za sveca da ga proglase, kao i kraljeve pre njega. Kralju Dušanu će da lakne i suzu će da pusti, tako dolikuje sinu i običaju i svi će da žale i da  leporeče pominjući samo po dobru kralja Dečanskog.

 

Oni kojima je poslat na brigu i čuvanje, da kojim slučajem ne ode tamo gde ne treba, dobiće, možda, koji perper za trud i biće poslati bogu iza ledja da ne govore o zadnjim danima počivšeg kralja, a narod će već da isprede priču da su ga ubili na ovaj ili onaj način, a  skoro sigurno otrovali, zna se već za čiji račun, jer ko bi drugi i imao vajdu od njegove smrti.

 

Samo sve priče o smrti kralja će da idu u pola glasa i medju prijateljima, da grešom ne padnu u pogrešne uši, jer kad se otac zatvara i mori šta mogu drugi da očekuju.

 

I mlada kraljica je bila prvih dana tu, sa starim kraljem da mu ublaži sužanjstvo, i neki njegovi bliski, ali brzo zarezaše i Zvečan i prijateljstvo i ljubav, pa odoše da se nikad ne vrate. Tako sve zapuste i učma se, pa poče da se taljiga natenane kao da je svo vreme sveta pred kapijom Zvečana.

 

Kad osta sam kao da laknu kralju Dečanskom, jer nije bilo nikog da ga seća na druge dane, a ti njegovi dani nisu baš bili lepi i ugodni a nije mu ovo prvi put da je zatvoren u četiri zida i da ga paze i žele mu smrt. Mora da mu je neki djavo zaseo na vrat i ne da mu da bude komotan, nego uvek da zazire od svakog, a najviše od svog i da drži ledja uz duvar.

 

I otac njegov je imao pizmu na njega, pa evo sada je i sin nastavio. Ne kaže se zalud: „bože čuvaj me prijatelja, neprijatelja ću sam da se čuvam“.

 

Sam, bez ikog svog, izlazio je stari kralj gore na vrh kule i zverao okolo i svi su prvo mislili da hoće da skoči i sunovrati se dole i ubije se, da ne bi crkavao polako i u jedu, pa su okretali glavu na drugu stranu da ništa ne vide. Ali i te misli odoše u vetar koji je stalno duvao  pomažući vranama da lebde. Kako su dani odmicali kralj je tražio da mu iznesu stolicu tamo, pa je dugo sedeo, do pred noć, i čekao da se vrane skupe i popadaju okolo. Onda je nešto govorio, a ptice se nisu micale i slušale ga kao da im je prijao njegov glas i ono što govori. Kad se sve zamrači silazio je dole polako i pipajući, pa su i tad mislili da će da klecne i da se strmekne i slomi vrat niz basamake koji su klizavi i oronjeni, ali sudbina je držala kralja u sigurnosi i nikada ne klecnu dok se skidao odozgo i odlazio u odaje.

 

Tako se prosu uverenje da stari kralj šuruje sa vranama i baje i svaki od stražara je gledao da mu što manje bude na oku zazirući od uroka. To nikako nije pomagalo zapovedniku grada koji je morao da se često vidja sa kraljem. Samo, oni su se znali iz ranijih ratova, pa su  mogli da spominju neka stara vremena kada su obojica bili krepki i nisu svet gledali zlim okom. Kralj je imao slabost prema ljudima njegova doba, a sudbina zapovednika Zvečana nije bila ništa lakša od njegove, pa su i tu imali nečeg zajedničkog. Ti susreti obično nisu trajali dugo jer su i jedan i drugi bili mučaljivi, a ružan i dosadan život nikom nije mio, pa nema nekog razloga da se pominje i raspreda o njemu. Obojica su znali da dalje od Zvečana neće, niti će da im daju, pa im je bilo sve ravno i samo su mogli da čekaju da usud odradi svoje.

 

Omedjen kulom u Zvečanu svet staroga kralja nije tonuo u obmanu, samo, kao i sve tesno, umeo je  da žulja i tišti i stalno opominje da je izlaz jedan i da je sve drugo zamajavanje. Obrti sudbine, koji ga nisu  nikako ostavljali, vukli su uzde njegova života, kako se njemu činilo, oflje, lupajući ga patnjom iz čista mira, taman da ne zaboravi da život i ne nudi ništa drugo nego muku.  Zakačen za vrzino kolo morao je da igra kako mu se sviralo, tamnovao i kraljevao, dobijao ili gubio bitke. Sada je tu, vezan godinama i oronuo, ostavljen kao nepotrebna stvar da ne smeta, pa kad sagnjili nikom neće da nedostane. To je tako od kako je sveta i veka a kukanje  ič ne pomaže. Pokusao je on svoje, a ovo vreme s kojim se nateže, ovde u Zvečanu, nije njegovo, nego je to posebni dodatak sudbine, neka podvala, možda.

 

Visio je o koncu želja i potreba, a želja i potreba je da već jednom nestane, jer šta će zemlji dva kralja, a novom kralju je on samo smetnja, moglo bi da se kaže zaostalo djubre koje treba da se počistiti što pre. Nije mogao da očekuje obzire jer obziri u svetu ne postoje, slede se samo interesi, a interes  novoga kralja je da sa nogu otkači bukagije i da podje svojim putem. To što je novi kralj sin ovog kralja ovde malo znači, jer sinovljeva ljubav je i dovela oca u ova četiri zida sa nadom da nikud i nikad ne izadje. Mogu samo da ga iznesu i to do njegove crkve koju diže u Dečanima da bi tamo legne za vjeki vjekova.

 

Dok se to ne desi neka bude tu gde je i neka požuri da mre, da novi kralj ne izgubi strpljenje i prinudi ga na taj konačni put. Starome kralju nije do umiranja, a ni godine mu  nisu za to, mada ga kamen kojim je okružen vuče svojom memlom i polako gubi snagu, ali zdravlje ga drži, kao za inat, i on nema nameru da bilo šta i bilo kome čini. Neka svaki radi svoj posao, a njegov je  da živi, pa dokle može.

 

Hranu koju mu spremaju i donose ponudi prvo vranama pa tek je posle jede. Sa vinom radi isto. Naučio je vrane da piju, pa sedne i gleda ih šta sve izvode, onako, pijane. Ljudi okolo njega ne znaju za njegovu domišljatost, pa pričaju svakakve priče zverajućii iz daljine dok on hrani i poji ptice.

 

Zna stari kralj da će jednog dana u tmini basamaka nešto ili neki da mu zavrnu šiju, ali to je sudbina koja čeka svaki život, a iznenadna smrt je bolja od agonije koja ume da se protegne i da dojadi.

 

Da se brani, nema čime, može samo da prkosi, a to je naučio kroz duge godine gde je obezoružan i nemoćan stajao pred silnicima. Od deteta do starca bio je pod ključem i nečijim okom, pritisnut bedom sužnja, koja i psa na lancu mori  i slama dušu. Eto, dogurao je do kralja, a onda opet nazad, u sužnje,  medju zidove, ogradu i stražu. Ovog puta je to konačno. Ne vidi se da će drugačije da bude, jer kad te tvoj mori mori te do kraja. A kraj nije daleko, jer kralj koji je sada na prestolu ne želi da ostari dok se ovaj nakani da umre. Mladost je nestrpljiva i svaki propušteni trenutak se čini kao večnost, i ne samo to, nego, nad glavom uvek visi pretnja da stari kralj može nazad u slobodu, a to je gotova nesreća.

 

Tako dok nekom ne smrkne drugom nema da svane, a ljudski je da ocu smrkne da bi svanulo sinu. To znaju i jedan i drugi kralj i samo je pitaje vremena kada će jači da digne ruku na slabijeg.

 

Eto sedi stari kralj Stefan Uroš III na kuli Zvečanskoj i broji zadnje dane, a noću sanja crkvu u kojoj će da nadje pokoj, najlepšu i najvišu  medju svim crkvama koji  digoše preci njegovi, kraljevi srpski. Dok je kraljevao i vlast držao u svojim rukama nije žalio da prospe blago na majstore dovedene sa mora koji je skrojiše takvu da kralja prozvaše po crkvi, zaboravljajući mu ime.

 

Kralj Stefan Uroš III Dečanski, otac kralja a kasnijeg cara Dušana, osvanu mrtav jednog jutra i dva glasnika odoše da jave vest. Jedan je odneo žalosnu vest sinu, a drugi radosnu vest kralju.

 

 

KULA TODORA OD STALAĆA

 

Eno kule Todora od Stalaća – rekao je otac i pokazao ruševinu kule na  brdu, preko Morave. Putovali smo vozom. Krnjetak nekih zidina štrči  nad krošnjama i njivama. To je sve što može da se vidi.  Ostalo su razneli vreme i ljudi.

 

Sva Srbija je Morava. Jedna poteže, čak dole, od Kosova i kotrljajući se skuplja sitne Morave, Moravice, tako ih zovu, polako se goji, ali ne suviše, pa kad padne pod Stalać i dalje ima onaj vižljast izgled devojke za udaju.

 

Druga Morava dolazi sa zapada, pa je tako i ime dobila. Ona preskače kamenje igrajući se dok uzima Moravice da bi jedra dotrčala do Stalaća. Onda zajedno grleći  se odlaze onom paripu Dunavu u harem.

 

S vremena na vreme, obično s proleća i  na jesen uzjogune se i prospu svoje talase kroz njive, po jarugama ostave šarane i somove, da ih kasnije, kada se vode smire i Morave opet postanu krotke lepotice, seljaci iz okolnuih sela skupljaju kao lični dar  vode.

 

Tako bitiše Srbija. Izmedju dve poplave, od jedne žetve do druge, od jednog rata do drugog, zatrpana grobljima i siročićima. Ljudi se žene rano i decu prave odmah da bi još mladi mogli da odu u rat.

 

Ratovi su se baš odomaćili ovde, u Srbiji. Bili su kao  rodjaci koji nisu odlazili dok se siti ne najedu i napoje, a domaćin nije imao srca da kaže da je za gosta tri dana dosta. Tako je sramežljivost držala Srbe uvek u ratu sa nekim, a ratovi su našli pa zašli i nisu mrdali iz mulećine.

 

 

Te godine su vode bile velike, samo ne tolike da bi plavile, ali su držale ljude na dizginima da svakog časa mogu da podivljaju i naprave štetu, ali opet mogu da se smire i da se manu zloće. Sve Morave su vodile kolo u takvom natezanju,  jedući džigericu ljudima, koji nisu znali da li da sade ili da čekaju, a vreme je išlo i naopako je moglo da bude sve što se uradi. Babe su proricale jedno, starci su se sećali nekih vremena koja su ličila na ova i tumačili i ono što je prošlo i ovo sadašnje i ono  što će da dodje, ako onaj odozgo dozvoli, onako kako im je sećanje naviralo, pozivajući se na svoje sede vlasi. Oni koji su se hvatali za boga dobijali su isto što i oni kojima je djavo bio bliži. Kako god da se okrene imalo je da se čeka, pa šta kad i kako dodje.

 

Jedino su vuci i gavrani znali da njihovo vreme ide pa su  se strpljivo množili radujući se izobilju. Akrepi svih boja i veličina,  vrečali su iz zabiti, tražeći svoje pravo na gozbu. Sve što je moglo, uzmuvalo se osećajući rusvaj.

 

I oni smireni su dizali uši gledajući koga mogu da zaskoče i gde da zavuku ruke. Divlji i ludi nisu znali na koju će stranu prvo da se okrenu.

 

Ko god da je motao to klupko zla dobro je pritezao, hvatajući za grkljan. Ljudi su se budili gledajući kako krvavo sunce ustaje, legali su su sa zebnjom dok je zalazilo isto takvo. Dan se nikom nije milio. Ali moralo je da se živi, a ništa nije padalo sa kruške, pa se zapinjalo  od jutra do sutra. Kakvo god zlo da je motalo klube nije moglo da zadovolji gladna usta koja su tražila svoje. Ako su zverovi i akrepi zavijali i strašili, zavijanje stomaka dizalo je kosu. Pritisnut stravom i odovud i odonud život se uvijao kao glista vrdajući izmedju ala i vrana.

 

Uveče, dok se stiskaju oko panice, kusajući po koju kap kaše, uz bajatu koricu hleba i zrnce sira, ako ga ima, i dok najmladjem detetu guraju u usta ostatke večere, slušaju sove koje se dozivaju sa bedema i kula ostavljenih da čame  i da ih vreme troši.

 

One godine, kada je nesrećni sultan Musa ubijao i rušio po Srbiji, zakačio je i Stalać ostavljajući ga vranama i kurjacima da se nose sa mrtvima. Posle toga grad zapuste, a narod koji se dovuče iz šuma, gde je spasavao goli život, bežeći od besnih hordi ustali se izmedju dve Morave, poče da spominje Todora kako noću u gluvo doba lupa topuzom o zidove i na sav glas ruži Turke i zove ih da se popnu na kulu.

 

Sve boleštine koje dodjoše na ljude  i loše godine  i svako nevreme koje pade na moravski rakalj uzeše da vezuju za toga Todora koji je noću šetao zidovima grada i palio baklju nagoneći lisice da štekću i sove da po svu noć zazivaju mrtve. Zveket mačeva i grozni udarci Todorova topuza čuli su se, naročito, za punog meseca kada su svi pokrivali glave čergama da ne moraju da slušaju uzdahe onih koje su kurjaci oglodali.

Starci, kojima je bilo lako da pamte ono što se nikad nije dogodilo, počeli su da talaškaju sećanja tražeći kada je Todor izgubio glavu na toj kuli, jer nije bilo sumnje da je na tim zidovima vodio svoju poslednju bitku.

 

Neki su nalazili da je on zidao grad i kulu, pa je u tim danima, koje je i bog zaboravio, poginuo sekući se sa aždajama. Drugi su tvrdili da mu je došao glave onaj sultan Musa, kad je dolazio da mu otme tek dovedenu ljubu.

 

To, da je sa ženom skočio u mutnu Moravu voleli su naročito da slušaju nabujali momci i tek stasale devojke sanjajući o nečemu lepšem od argatovanja na polju i oko stoke. Tako se priča o velikoj ljubavi ustalila i svi su žalili nesrećnog Todora koji je po zidinama razgonio Turke i vapio za ljubljenom ženom koju su odneli talasi mutne Morave.

 

Kako su godine odmicale Todorova sen je počela da bledi i on je sve redje bludeo zidinama verovatno umoran od tolike patnje, pa su seljaci počeli polako da vade kamen sa kule, za ovo ili ono, razgradjući grad koji više nikom nije trebao, pomažući zubu vremena da pojede prošlost.

 

Todor i njegova ljubav ostali su samo u sećanju izlapelih i niko više nije hteo da sluša mucanja o ljubavnicima koji umiru da bi ostali zajedno.

 

Sve je otišlo u tandariju, ono što nije  moglo da  se stavi u džep više nije vredelo ni po lule duvana. Tako su, tamo neki Todor i grad i kula poviše Morave, prestali da postoje, jer kome treba da se seća da je nekada tu bujao život i da kazuje nekome, jer nikog i nije briga što gomila kamenja visi na brdu.

 

Samo poneko, kad prodje voz, baci pogled na brdo gde krnjetak kule štrči kroz šiblje, a neko drugi isprati to gledanje rečima da je to Kula Todora od Stalaća i ne kaže više ništa jer je samo to ostalo.

DJAVOLJA VAROŠ

 

 

Na rubu brda stoje okamenjeni svatovi, prže se i mrznu zbog nekih svojih grehova za vjeki vjekova. Iz kamena se toče njihove suze i dube brazde, rovašeći lice planine. Sa njima se kotrljaju uzdasi, udaraju o stene, dok ne padnu u jarugu, istrošeni i nevažni. Dole ih čeka potok da ih odnese u svet, bogu iza ledja.

 

Kolika mora da je zloba koja drži tolike duše, nagoneći jedne da pate, a druge da gledaju.

 

Svet čoveka, svet boga i svet djavola. Trougao patnji, moći i zavisti, tvorevina iskona, nesaznajna i bez kraja. Sve je to zgomilano i pljusnuto, tek tako, da se nešto uradi, a nije važno zašto, pa neka drugi tumače kako im se prohte, ili kako znaju, ili već, kakav interes imaju. Jer, svako, ko dodje, gore, na brdo, i zvera dole u jarugu, vidi ono što hoće, ili ono što mu je rečeno i  ništa drugo neće da vidi, niti da čuje, pa makar mu to iskopalo oči i probilo uši.

 

Ako postoji nešto pokvareno, iskrivljeno i naopako, pa kada na to pokažeš prstom, osetićeš u jednom trenu, ako si dovoljno brz da uhvatiš taj deo istine, da dodiruješ svoje srce. I onda, kad kažeš da si čovek, nećeš da slažeš ni za jotu.

 

Jedino tako, dodirujući  sebe kroz beskraj, možemo da isperemo sve ono što nas je napravilo ovakvima i da se vratimo početku.

 

Kotrlja se kamičak ispao iz oka zle namere i skače preko gomile sličnih i pada dole sred gomile. Onda se otkida još jedan, pa za palac odlazi dalje i  odmah naredni dolazi za njim. I tako redom, malo po malo, gomila raste i širi se kvareći tlo poganlukom. Vekovi se nižu i ništa se ne menja samo se zveket kamenčića čuje kao kad sat otkucava vreme ili kao bilo, kad napinje vene, pokazujući život.

 

Tu negde, oko tog kamenja, u nevreme, okupe se bića koja dremaju po senkama i počnu da baju, otvarajući drugu stranu sveta.  Tada duše trava i drveća povedu kolo i stanu da pletu kroz jaruge dižući vetar, koji se izvije i nabuja, pa hukne i savije brda, a jad i beda sunu gore, i stanu da kovitlaju nebom. Pregone se tako, neko vreme, a onda se vrate i legnu siti, a sav ostali svet može da dane dušom i smiren da liže oderotine.

 

Niko ne zna zašto je to tako, ali uvek nekome i negde  mora da smrkne da bi opet nekome i negde svanulo. Patnja se nudi kao prolaz u večno blaženstvo koje čeka negde, i smeši se onima koje jad i muka unište za života toliko da im je raj čekanje na novu patnju.

 

Valjda život i postoji samo da bi se u smrti tražio smiraj.

 

Podeljeni sa obe strane brda kameni svatovi čekaju da se  premetne vreme, da godine počnu nanovo da se množe i da se kletva koja ih drži vezane za kamenu jarugu izgubi u zaboravu ništavila. Čekaju da  se sretnu, da nazdrave  čudu postojanja, naklonosti i ljubavi. Stoje tako na korak, a večnost ih deli i zloba koja sve opogani.

 

 

Vetar proganja grgorenje potoka i diže šapat šume gore na stenje. Tamo ga prostre i gurne u lice dana. Svet se umilostivi i osmehne,  a sunce počne da suši kapljice rose. Bube izmigolje i stanu da prevrću lišće i da talaškaju cvetove. Mirisi uzlete i pljusnu se poljem mameći mednim  obećanjima. Niko više nema vremena da se seća nečega što je prošlo. Daleko bilo, daleko bilo, odzvanja obroncima, dok svako traži svoju baricu da se do mile volje brčka sam i bez straha.

 

 

Mi se šunjamo okolo zverajući. Nadmoćno gazimo zemlju naduti od važnosti. Svet je naš, i niko ne može da nam stane na put. Govorimo glasno podstičući život, a sve oko nas se smiruje da ne bude vidjeno i da ne bude čujeno. Drveta, nemajući kud, uvlače se u vetar i odlaze. Ostaje samo ljuštura koja podseća na brda i šume. Mirisi su samo odjek. Zvukovi zatvaraju svoje srce da se ne čuje  ni jedan klik. Ostajemo sami na tronu nadmenosti. Jedino kamenje pokušava da uhvati našu pažnju i da nas drži na oku, zlu ne trebalo.

 

Koja mudrost je odlučila da se ispilimo ovde gde ne treba da budemo i gde sve živo uzdrhti na pomenu našeg postojanja. Takvi, kakvi smo, nikom ne trebamo. Jedino naša veština da obmanjujemo drži nas.

 

Ako sve ima neku svrhu verovatvno i mi nečemu služimo, ili smo samo tu da kantar ne klima. Kako god da je, ne bih stavio ruku u vatru da je neka velika pamet odlučivala o našem postojanju. Možda je to samo zloba, koja nije želela da postoji srećno mesto i srećni stvorovi, pa je napravila čoveka i dovela ga tu na zemlju da bi uživala u neredu.

 

Sedim gore i gledam kamen, koji se runi i spira niz jarugu odnoseći u zaborav svu lepotu nekad započetu, i pitam se zašto sam tu gde se sve skamenilo i gde zaborav sahranjuje nadu. Ako sam tu da svedočim o proteklom, kome mogu da kažem valjanu reč i za koga da se založim? Ako sam tu da se nasladjujem patnjama ili da samo zijam u prazno i glodjem vreme kamenju i sebi čije suze padaju da hrane korenje. Ako sam doveden da  izigravam mečku u cirkusu gde lud i zbunjen ruku pod ruku dele mudrost…

 

Ako sam stvarno tu, onda mogu da čekam da se premetne vreme i da stvarnost otvori snove.

 

MORAVA

 

 

 

Rekoh, Morava. Potekoše vode. Čovek mahnu rukama, diže motiku, povi rame i krenu niz brazdu.

 

Ponovo rekoh, Morava. Žena Zore leže u brazdu i poče da grči stomak radjajući Dete Početka. Onda Čovek Stvaranja baci seme javljajući ime. Za njim dodje pesma.

 

Svaka grana držala je po jednu pticu koja je nizala stihove. Svaka senka krila je po dva oka koja su brojala prolaze dana.

 

A voda je samo tekla, i ribe su samo plivale.

 

Tako je bilo toga dana i još puno dana koji su dolazili u zoru da bi se noću vijali sa zvezdama. Snovi su pleli mreže u kojima su hvatali nemirne duše i nizali ih kao djerdan, pa nudili po saborima, kada su momci zaplitali kola i mamili cure da se nadigravaju.

 

Svakoga jutra su nečije suze tražile počivku u rosi koja je padala da opere tugu prevare. I niko nije brinuo kada bi kopito nekoga konja zgazilo plač i sabilo ga u zemlju. I  niko nije mislio da dani treba da se broje i drže u čekmedže kao piljci.

 

Ko je umeo da svira nije igrao, kome je pesma bla u grlu nije ćutao. Jablanovi su bili momci, a vrbe su bile devojke. I zemlja je bila ovolika i nikom nije bilo malo.

 

A voda je tekla i odlazila za suncem.

 

Jednoga jutra iz rose izadje Žena Želje, sva mokra od strasti. Pruži se pod granje čekajući Čoveka Trajanja.

 

Male pčelice dodjoše da se napiju vlage, ona je ležala. Grane počeše da bubre i napeše plodove, ona je ležala. Cvetovi otvoriše osmeh, ona je ležala. Lišće promeni boju, ona je ležala. Dani se razvukuše od meseca do sunca i zaborav zaora brazdu, deleći vreme. Ona je ležala.

 

Tada se setih i rekoh Morava. Osmeh podje niz vodu. Iz njega iskoči Čovek Trajanja i leže pored Žene Želje. I dan se pruži u nedogled.

 

Kosci koji su došli na livadu nadjoše uvaljanu travu i osmeh okačen po žbunovima. Maleni vrapci prnuše govoreći im da idu. Vrane popale po jablanovima rekoše im da idu. Dotrčaše beli jaganjci, blejeći da idu. Ni senka pogleda nije trebala da pilji, dok Žena Želje i Čovek Trajanja stvaraju priču.

 

Samo je frula svirala i cvetovi su menjali boju.

 

Onda se spusti voda i podje zemljom topeći polja. Sa  njom u korak zaigraše ljudi, sa ljudima se proigraše vranci, na njima pojaha pesma, za pesmom odoše cure, sa curama kretoše momci.

 

Oj Moravo, moje selo ravno.

 

To su bila vremena kada su ljudi imali gromove u rukama i sunce u očima. Žene su se smejale i legale spokojne darujući svoju sreću deci koja su dolazila na svet gugučući kao grlice. Život je tekao kao voda i svako je imao svoje mesto gde je lovio snove, kada su se jarcali livadama.

 

Njive su davale onoliko koliko su dobijale znoja, a žuljevi su bacani u zemlju gde je hleb nicao. Kada se jelo i pilo, sviralo se i pevalo, i kolo vodilo, i duša blažila. Kada se kopalo i oralo gledalo se u život i porod koji treba da dodje sa žetvom. I tako redom.

 

Velike vode su dolazile i odnosile ono što je bilo njino. Bilo je godina kada su uz svoje nosile i tudje, a opet, umele su i samo da prodju i da ne pipni ništa.Takva je bila voda, ta Morava. Jašila je ona zemlju kako je htela i vukla je koliko je mogla, i ljudi su zahvaljivali što je imaju takvu i nisu hteli daleko od nje.

 

Niz lugove svirajka svira i klepetuša se čuje i pesma momačka i smeh devojački. Na livadama se cvetovi nadmeću mirisima da bi s večeri klonuli umorni od radosti. Onda bulbul zaori pesmu i svu noć tera, dok se vrzinama provlače zverke, a okolo vodenica se skupljaju vile na sela, da pletu sudbine.

 

Ovde se mome rano udaju i momci mladi žene, jer rašta trošiti dane kad dece nikad dosta, a ljudi uvek  malo. Kolevke se njišu ispod crnih barjaka i plač se neprestano čuje. Tako se život tumba, a voda odnosi staro i slabo da napravi mesto za mlado i jako.

 

 

Iznad mene zvezde plove u beskraj, ispod mene Morava teče u večnost. Ležim u travi i rosa pada i kvasi me. Preko vode, u selu,  pevci se deru pokazujući da se zora bliži. Čuju se i kučići, nezadovoljni ko zna čime. Plusne neka riba, pa se u trenu sve smiri. Čuljim uši da bi uhvatio neki treptaj života. Onda kroz travu i vrbake promakne tajanstvo. Srce klikne, pa se nanovo, svuda oko mene, javi život. Dremam, a jutarnja svežina se zavlači pod kaput i ježi me.

 

Dok sunce zapinje da se ugura u tminu, voda se puši i magla leže na obale. Vrbe okolo gube oblike  i straše izgledom. Otuda dolaze krici probudjenih ptica koje otresaju noć sa sebe i dižu se u jatima. Morava se sprema za novi dan i mami sunce da pljusne svoju toplinu na vodu i svet željan svetla.

 

Ne želim da se odvojim od sna i sanjam konje vrane na obali. Trupkaju okolo, njište i prskaju dok se zaleću plićacima, onda jure livadom, dižu se i lete preko vrzina. Za njima teče pesma.

 

Putujem sa njima. Nižu se sela niz vodu: Praćina, Ribare, Panjevac, Radošin… biseri na vratu Morave.

 

Oj, Moravo moje selo ravno…..

 

 

STEFAN LAZAREVIĆ

 

 

– Gde da nađem poštene i sposobne, kada nikome na čelu ne piše ko je i kakav je –

 

Lupao je glavu knez Stefan, dok je ostavljao Jedrene, hvatajući put, nazad u Kruševac. Za njim je klipsala četa konjanika, novoga zeta zaštitnika i gospodara, sultana Bajazita koga su zvali – Munja –  jer je brzo mislio i još brže radio.

– Sinko, dok si još mlad, izaberi sposobne, hrabre i poštene medju svojima, da te podupru, i ne gledaj koji su i kakvoga roda, uzdigni ih do sebe i daj im vlast, a neprijatelje svoje satri  i ojačaj, dok sam ja živ, jer posle ćeš biti na vetrometini, a neće biti moje snage da te štiti i sve će zavisiti od tebe i tvoje pameti – kazao mu je sultan dok su sedeli sami na šiljtetu, u dvoru u Jedrenu.

 

 

Put je dalek, konji ne žure, ima dosta konaka do kuće i još više vremena da se razbija glava, dok se teške reči u još težem vremenu tumače.

 

– Pamet u glavu –  govorio mu je sultan –  još si mlad i svi će da te secaju i da ti pokazuju put kojim treba da ideš,  i da te uče. Saslušaj svakog i odmeri to što čuješ, ali odlučuj sam, jer ti ćeš da trpiš ono što će da te snadje pa bilo to dobro ili bilo loše. Posle nećeš da se kaješ i da se žališ na druge.

 

Lepe reči je dobio na dar i sada mora da im nadje mesto i da vidi koliko i kako će da mu vrede u životu.

 

Knez Stefan i ne zna da je mlad. Nije mnogo trebalo da izgubi glavu i da nikad ne ostari. Ali, sudbina je umešala prste, ili je to možda bila ljubav koju je sultan osetio kada je video dečka koji je došao i ponudio sebe, da bi ljudi dobili mir.

 

Jaki su izginuli, mladi nisu dorasli, strah i beznadje se šire, a nered hvata uju. Nije lako da se bude glava kada svi misle da je zemlja obezglavljena, i da je ovo prilika da se zine na što veći komad, pa makar se i zadavili njime. Sve se radi za dašak veličine i za trun koristi. Mnogi su se raskomotili pred dečakom kome ni brada nije uhvatila lice, pa ne zarezuju ono što je bilo, a pljuju na ono što će da bude.

Nije to ništa novo. Tako je bilo od kako je sveta i veka, tako je i sada, samo svako mora da uči sam, na svojoj grbini i svome dupetu. Ko je taj  što će da sluša starce kada govore o igri sudbine, jer otkud oni mogu da znaju kakva je mladost i koliko njoj treba. Tako se iznova uči ono što su već i vrapci zaboravili.  Kolo života se vrti da nikom ne bude dosadno i da svako ima oko čega da savije ruke i troši glavu.

 

Sa svakim korakom konja knez Stefan dobija po jednu sedu vlas i po neko zrnce života mu se uvuče u srce pa stane da pritiska i raste do besvesti pokazujući mu svu uzaludnost ispravljanja krivog.

 

– Šta sam ja bogu zgrešio – misli knez Stefan dok mu se pred očima otvara sumornost života i srce ledi jer reči koje je čuo u Jedrenu ne ostavljaju ni trunak nade da će umesto njega neko drugi da podmetne grbinu i da upre jaram pa da  vuče državu i ljude i da kroji sutrašnjicu.

 

Da život nije med i mleko već je osetio, a sada mora da nauči da je život glib kroz koji se vazdan gacka bez nade i utehe, a kaljuga se pruža u nedogled pa koraci postaju sve teži i sve kraći.

 

Šta je Srbija? Šaka jada u kojoj svako misli da je bogu uz nogu, a svet je stvoren samo za njega i negove prohteve. Inadžiluk buja kao korov, a nema glave u kojoj nije zasejan. Pamet se uteruje preko guzice. Samo, jalov je to i mučan posao,  glave su tvrde a guzice ugojene pa motka zalud ispreda nauk. Ništa i niko ne ide napred nego tera u stranu, a često udara nazad, kad god se pruži prilika.

 

Okreni, obrni ništa lepo ne čeka kneza Stefana. Ne mili mu se da ide, a nema kud. Ne osvrće se i ne gleda ljude oko sebe. Ono nekoliko njegovih vuku se umuvani medju konjanike sultanove. Klipšu. Progovore po neku reč, tek da nešto kažu, koliko da osete da nisu mrtvi. Sve što čeka kneza čeka i njih, a vide po njemu da to nije ni lepo ni lako, pa im je svejedno što nose natrag glave na ramenu, jer već sutra mogu da ih ostave na nekoj ledini i da im se zatre svaki trag kao tolikima pre njih.

 

Tako, svako ide smrknut i brine svoje brige. Za koje babe zdravlje da na sebe tovari tudje, makar one bile kneževske i državne. Ono, teško je ovo malo zemlje zvati državom, ali kad se nema bolje i veće, neka bude i država. Samo da se koji dan proživi u miru, deca da se očuvaju, a ako se nešto stekne biće puna kapa.

 

Turcima je sve ravno. Idu rahatli. Posle toliko bojeva koje su preturili preko glave srećni su što gaze zemlju, pa zašto da se žale i kome.  Ti koji su ih poslali da rade ovaj posao slepi su i gluvi na tudju muku i nevolju, jer i oni žive sudbinu koju im Alah odredio, a ne mogu da znaju kakva je i dokle će da ih drži, a bez muka i nevolja niko nije, pa bile one i malecne kao trun čine se velikim kao planina kad se zakače za tebe.

 

To malo posla, da kneza odprate u Kruševac, gledaju kao nagradu, jer će uz put da se najedu i napiju, a i bakšiš mogu da dobiju kad stignu gde su pošli. Knez Stefan će tako živ i zdrav doma, ni dlaka ne sme da mu fali do tamo, a posle šta mu bog da. Drže u pameti da je njegova sestra prirasla sultanu na srce, da mu je draža od svih emira zajedno, a ovome nije mrsko da seče glave kad samo pomisli na kvar, pa bolje je da sve ide kao voda i kako je rečeno nego da nešto podje naopako i mimo njegove volje.

Ovaj  dečko  preko reda postaje čovek, a tako nešto Alah ne daje svaki dan i svakome. Možda će koja kap milosti da se strvi mimo njega i da takne one okolo. Ne mogu da se znaju putevi gospodnji ni kojom rukom daje a kojom uzima. Zato ugadjaju knezu i njegovima, a to što su se do juče klali, bilo pa prošlo. K’smet.  Danas je nešto drugo, sutra će novi dan, a šta on donosi to samo Alah zna i drži u svojim rukama.

Sve se kotrlja nizbrdo, a samo ugursuzi misle da može drugačije i traže preko leba pogaču. Svet nije stvoren za one koji iskaču iz reda, pa se takvima, kad ih ima, a uvek ih ima, jer se sami turaju napred na videlo pa bodu oči, odmah okastre rogovi, i ostaje im da bleje ako sa rogovima ne izgube i glavu.

Svako ima svoje mesto, a njima  je dato da budu tu. Tako je za svakoga dobro. Ćuti i radi što ti se kaže, a prilika će da se pojavi kad joj dodje vreme. Mastan pilav, ili trenutak slasti medju ženskim nogama, ili još jedan dan života. Šta god da je, sve je tu na zemlji. Kakav si došao,  takav i odlaziš.

Takvu priliku već drži u rukama knez Stefan. Zna da je ledja naslonio na golemi duvar i da otuda ne piri, pa polako prebira kroz glavu koga treba da odnese mutna voda a kome da pruži slamku. Na ljutu ranu, ljutu tavu.

 

Nema više ni rodbine ni prijatelja. Svi su okrenuli ledja i sklanjaju dupe u stranu. Ostali, kako ko može, hvataju put za uši i traže bolje. Samo, kako nije nigde umešeno pa obešeno, trguje se i obrazom i guzicom a kao zalog ljubavi drži se nož u nedrima. Što se kod jednog hvali to se kod drugog kudi. Pravda se traži i bog pominje, a istina je svakome na jeziku.

 

Kako to klupko da razveže knez Stefan, a da ga mačem ne seče? Bez krvi ta ujdurma neće da prodje. Ne biva. Sve  je otišlo na doboš i krajnje je vreme da se zategnu kajasi. Samo, koliko puta treba počinjati da bi se krenulo napred. Tek što se zemlja makne od kolevke i napravi neki korak,  jave se oni koji sapliću i kvare. Kao da neki usud drži ljude za gušu i tera da okreću naopako svako dobro i red. Popreko se gleda onaj koji zapinje i vuče napred. Takvoga odmah ocrne i budalom prave. Što gore, to bolje.

 

Trupkaju konji i već obaraju glavu. Ako je za vajdu red je da se stane i odmori telo i duša i jaram crnih misli ostavi na trenutak. Letnji dani su se razvukli, a putuje se od rane zore. Ljudi bi možda i mogli, ali konjima je dosta. Znaju oni dobro svoju meru pa naramak sena i neka šaka zobi treba da začini dan. Onda, koji sat mira i odmora. Toliko je dovoljno da se bude srećan i zadovoljan. Od života i ne može da se izvuče više.

 

Milomire – viknu knez Stefan momka – hajde sa Turcima napred, pa vidite za konak.

 

Momak džarnu konja i viknu nešto, pa sa nekolicinom ode  napred.

 

.. Eto, baneš tako čoveku na prag, pa se gledate u oči a ne možeš da znaš ko te gleda. Prijatelj ili neprijatelj. Sedite zajeno i lažete jedan drugoga i pitate se koji vas usud spoji, a svu noć dremate sa nožem u rukama.

Otimamo se za dan života i samo mislimo kome da skinemo glavu pa da otmemo njegovo, a ono što ne možemo da odnesemo da uništimo da se niko ne ovajdi, makar za trun. Onda okolo pričamo kako je život takav pa se drugačije i nije moglo. A, kad naša glava dodje na red pljujemo na život i tvorca i gledamo da izvučemo makar mrvicu života da bi mogli novu gadost da činimo.

Gde je tu čovek u nama i zašto se svet obrće oko poganluka i rašta pamet kad je bacamo pod noge i gazimo, da je što dublje sabijemo u zemlju, da nas ne vija nepotrebno.

 

Dan se smiruje i kerovi se deru ispred. Biće da dole ima ljudi, ili su se možda sabili pod šiprag da prvo vide ko dolazi. Zla su vremena, pa nije na odmet da se glava pričuva. Toliki dolaze i prolaze a ne zna se ko je i kakav je, šta mu je u glavi i šta hoće. Četa polako prilazi. Svi zveraju okolo i paze da se ne desi zlo, da ne iskoči neko i napravi dar-mar. Mnogima se tako smrklo pred samim konakom, kad su mislili da mogu komotno da se opruže i zaborave na muku. Opreznima i sam bog pomaže, pa su tako svi spremni za seču, ako ustreba.

 

Onda, otuda trči Milomir. Čeka se gost, prijatelj i gospodar, knez Stefan, dika i nada naša.

 

MURAT

 

 

 

 

 

Alah je najveći!

 

Kazaću koju reč o sultanu Muratu koji je doveo Turke na Kosovo i uzeo carstvo Srbima.

 

Svaku reč koju budem kazao vagaće vreme i ljudi povodeći se za svojim interesima. Na kraju krajeva, tako je i pravo. Ljubav i istina prodju i zaborave se, a interesi opstaju šire se i nasledjuju.

 

Na Kosovu su mnogi poginuli, sultan Murat je ubijen.

 

Od pamtiveka je tako, dok jednom ne smrkne drugom ne svane. Tvoj ili tudjin, uvek se nadje neko da ti skroji sudbinu. Često je to onaj koji ti je iz oka ispao. Tada nema odbrane jer udara dok te grli i ljubi. Ne govori se zalud –  bože čuvaj me prijatelja, neprijatelja ću sam da se čuvam.

 

 

Prilika je bila zgodna. Mladji i spretniji je uradio neminovno. Vreme je isteklo sultanu Muratu i novi sultan je postao njegov sin Bajazit. Sa ocem je pokopao i brata Jakuba i završio posao. Posle je sve išlo kao po loju. Protivnik mu nije dorastao pa je i on izgubio glavu. Da bi zadovoljio sujetu uzeo je njegovu ćerku da se nasladi.

 

Doduše, o tome u knjigama ne piše tako, ali ja mislim da je bilo baš ovako jer drugačije i nije moglo da bude, a što bi i bilo kad je otimanje o vlast bogom dano pravo. Tu ništa nije sveto, a vrline obično vode u grob.

 

Neću da govorim ko je sve digao oružje i na koga. Treba samo da se zna da su Srbi stajali na obe strane i ravnali stare račune. Ono što se desilo na razbojištu rezultat je toga. Kako je ko kuvao tako je i kusao. Posle ove bitke mnoge stvari su  okrenute tumbe, ali se pamet nikome nije digla iz dupeta u glavu.

 

Kajmak je, kao što rekoh, pobrao sultan Bajazit i kusao u slast dok i njemu nije došao crni petak, kao što uvek i svakome biva, ali to je bilo mnogo docnije. Da bi sve ispalo na svome  puštena je priča koja je jednima činila čast a drugima izgovor. Neki su po pričanju postali junaci, neki  blaženi, a neki su se uzdigli i do svevišnjeg.

 

Sve se znalo, a ništa nije bilo poznato. Svako je mogao da ispreda ono što mu je bilo  po volji, kako mu je trebalo i bilo zgodno. Tako  je glava mogla da ostane zavučena pod jorgan, a golo dupe da štrči.

 

Tek tamo, dobar ljudski vek kasnije, neko je zapisao da su se  toga dana, te godine, pobili Srbi i Turci na Kosovu i da su silni ljudi izginuli, ali da su Turci bili bolji junaci i dobili bitku i carstvo. Kako hartija trpi sve, mašta i potreba su se uhvatile pod ruku, pa su, da bi svoje uzdigli, protivniku dali sto glava i dvesta ruku. Posle su i pesme  ispevane o toj pogibiji i gurnute narodu da ima oko čega da troši dane i maje glavu.

 

Kao što je i red, junaštvo i izdaja su stavljeni na svoja mesta i pripisani ljudima onako kako je priličilo vremenu i potrebama. Mrtvi su uzdignuti junaštvom, a živi sahranjeni izdajom. Ono što miriše na ujdurmu je nemarnost da se bitka spomene u vreme kada je bijena  i  zapišu pričanja onih koji su je videli i doživeli. Kako su godine išle sve je zabradjeno narodnom tradicijom i sećanjem. Pogibija je uzeta da se slavi kao vrhunac časti i ljubavi za zemlju i narod, a žali kao početak viševekovne patnje. Naricanje nad zlom sudbinom preturano je sa kolena na koleno, trpano u svaku kolevku i davano sa prvom sisom. I niko više nije želeo da digne prevez sa očiju i da vidi šta se stvarno desilo. Doduše, nikome to nije ni trebalo. Ovako je izgledalo lepše, a uvek je moglo da se uzme kao odgovor na sve životne smicalice.

 

Hvala Alahu što je pravednima darovao pobedu. Mučenici za veru sa njime su i goste se slastima. Nama, što još hodimo zemljom bez izgleda da nas hurije kokve i dvore,  ostaje da verujemo u istinoljubivost onih kojima su interesi bili preči od života bližnjih.

 

Bajazit je brzo mislio a još brže delao. Posle bitke dali su mu dodatak imenu. Prozvan je – munjeviti. To što su njegove munje udarile na  oca i brata nikome nije smetalo. Oni su dostojno oplakani i zatrpani blatom sudbine. Alah je zamoljen da im podari večnu milost i rajsko naselje. Više od toga i nije moglo da se traži niti da se dobije. Tako je moralo da bude, a oni, kojima to nije bilo po volji, ostalo je samo da ćute, jer ko je smeo da zucne i da menja volju Alaha.  Tako je skinuta briga za carstvo.  Na presto je seo pobednik, a to je pravo koje stoji od kako je sveta i veka.

 

Muratu je pripalo sećanje. Dovoljno za čoveka koji je bio samo prisutan. Tu gde je ubijen ostavili su njegovo srce i mesto prozvali – gazi -* podilazeći sujeti. Koliko je tu bilo junaštva teško je kazati, ali pokvarenjaštva je bilo na pretek. Samo, nije ništa čudno da se gnusobe zavijaju uzvišenim delima i lepim rečima. Kasnije su tu podigli kiosk i prodavali sećanje na njega.

 

Ne žalim Murata, ne žalim ni druge koji su izgubili glavu otimajući se o vlast. Znali su šta čine. Ako je ko za žaljenje onda smo to mi koji se majemo bivšim junacima i ispravljamo – krivu Drinu.

Prašina ide u blato. Volja Alaha je jedina istina, jer on je najveći.

 

 

 

*Gazi, gazija – junak. Gazi-mestan, mesto junaka, polje junaka

 

 

 

 

EPITAF ZA ŠARENU KAFANU

 

Srušili su je, a nisu  ni trepnuli.

 

Oni koji su mogli i trebali da kažu koju reč o tome ćutali su. Drugi su samo prožvakali sebi u bradu ono što su trebali da urliknu. Oni koje niko nije pitao klimali su glavom. Aminovanje je bio temelj života, a samovolja je uredila ostalo.

 

Te godine sam završio drugi razred osnovne škole i leto

proveo jurcajući se po razvalinama – Šarene kafane. Napredak socijalizma i diktatura proletarijata nisu trpeli nazadne elemente, pa su stavili šapu na kafanu staru ceo vek i zgnječili je kao brabonjak. Kafana je preživela hrpu ratova i silne godine okupacije, samo nije mogla da preživi sramotnu nameru mangupa koji su zapeli da izbrišu sve ono što nije njihova vizija napretka.

 

Na tome mestu su uzeli da dižu najružniju zgradu u Svetozarevu, bivšoj i sadašnjoj Jagodini. Ta zgrada još stoji u samom centru grada i poznata je kao – stara robna kuća. To je bilo prvo ruglo grada. Kasnije je ruglo bacilo seme pa je korov ružnoće pojeo grad.

 

Kome se ovo čini opako neka pogleda predratne razglednice Jagodine.

 

Možda u školama više ne uče o Djuri Jakšiću, boemu, pesniku i slikaru koji je u –Šarenoj kafani- ugadjao špricere i pisao. Ko će i koga će da uče o Djuri. Okolo su fanovi šunda i fudbalskih klubova, zavisnici pevaljki i kockanja, sledbenici političkih dripaca i ajmana, vikači patriotizma i ljubitelji neznanja.

 

Šta će takvima Djura Jakšić i njegove pesme. Briga njih gde je Djura pisao i kako je živeo. Takvi su Djuru fortali za života i ne samo njega. Smetali su svi koji ne duvaju  u istu tikvu sa šupljoglavom bagrom. Kako je bilo onda tako je i danas. Što veća promaja kroz glavu to si poželjniji.

 

Brate ti, brate ja, brate svi, oni brate. Bratamo se i grlimo, a dalje od nosa niti umemo niti možemo da vidimo. Što bi se reklo: slepi kod očiju sa pustom željom da komšiji crkne krava.

 

– Vina, Milo, orilo se dok je Mila ovde bila… – ništa ne podseća ni meštana ni namernika da je tu negde stajala kafana u kojoj je stvarana kultura Jagodine i Srbije. Na skveru jedna ploča zalivena u trotoar kazuje da se odatle pucalo na Nemce ali nigde nema obeležja da je tu negde sedeo za stolom Djura Jakšić i napisao one stihove. Obaveštenja o smrti postoje, a o životu, stvaranju i kulturi ništa.

 

 

Negde medju starim fotografijama nagomilanim u kutiji za cipele vuče se jedna – Šarene kafane. Neke godine pre drugog rata dolazio je moj deda, ko zna zašto, u Jagodinu. Kako je držao kafane, gde će na drugo mesto nego u svoj esnaf. Ne znam da  li je sedeo za stolom za kojim je nekad pio Djura Jakšić, ali eto slikao se sa ljudima koji su radili u kafani. Bilo je to u vreme kada su skupljane i slagane uspomene da se nadju onima koji će da dodju. Tako znamo da smo postojali i da nas korenovi drže i pre diktature proletarijata.

 

Otac nas je često vodio na ćevapčiće u –Šarenu kafanu. Posle nam je pričao o svome ocu koji je tu dolazio i pokazivao onu staru sliku. Pominjao je Djuru Jakšića i pričao anegdote o njemu i Janku Veselinoviću. Bio sam klinac pa sam samo viceve pamtio. O Djuri Jakšiću sam učio kasnije, a još kasnije sam to učenje razumeo. Sada mogu da kažem da razumem i njegov život

 

 

proveo jurcajući se po razvalinama – Šarene kafane. Napredak socijalizma i diktatura proletarijata nisu trpeli nazadne elemente, pa su stavili šapu na kafanu staru ceo vek i zgnječili je kao brabonjak. Kafana je preživela hrpu ratova i silne godine okupacije, samo nije mogla da preživi sramotnu nameru mangupa koji su zapeli da izbrišu sve ono što nije njihova vizija napretka.

 

Na tome mestu su uzeli da dižu najružniju zgradu u Svetozarevu, bivšoj i sadašnjoj Jagodini. Ta zgrada još stoji u samom centru grada i poznata je kao – stara robna kuća. To je bilo prvo ruglo grada. Kasnije je ruglo bacilo seme pa je korov ružnoće pojeo grad.

 

Kome se ovo čini opako neka pogleda predratne razglednice Jagodine.

 

Možda u školama više ne uče o Djuri Jakšiću, boemu, pesniku i slikaru koji je u –Šarenoj kafani- ugadjao špricere i pisao. Ko će i koga će da uče o Djuri. Okolo su fanovi šunda i fudbalskih klubova, zavisnici pevaljki i kockanja, sledbenici političkih dripaca i ajmana, vikači patriotizma i ljubitelji neznanja.

 

Šta će takvima Djura Jakšić i njegove pesme. Briga njih gde je Djura pisao i kako je živeo. Takvi su Djuru fortali za života i ne samo njega. Smetali su svi koji ne duvaju  u istu tikvu sa šupljoglavom bagrom. Kako je bilo onda tako je i danas. Što veća promaja kroz glavu to si poželjniji.

 

Brate ti, brate ja, brate svi, oni brate. Bratamo se i grlimo, a dalje od nosa niti umemo niti možemo da vidimo. Što bi se reklo: slepi kod očiju sa pustom željom da komšiji crkne krava.

 

– Vina, Milo, orilo se dok je Mila ovde bila… – ništa ne podseća ni meštana ni namernika da je tu negde stajala kafana u kojoj je stvarana kultura Jagodine i Srbije. Na skveru jedna ploča zalivena u trotoar kazuje da se odatle pucalo na Nemce ali nigde nema obeležja da je tu negde sedeo za stolom Djura Jakšić i napisao one stihove. Obaveštenja o smrti postoje, a o životu, stvaranju i kulturi ništa.

 

 

Negde medju starim fotografijama nagomilanim u kutiji za cipele vuče se jedna – Šarene kafane. Neke godine pre drugog rata dolazio je moj deda, ko zna zašto, u Jagodinu. Kako je držao kafane, gde će na drugo mesto nego u svoj esnaf. Ne znam da  li je sedeo za stolom za kojim je nekad pio Djura Jakšić, ali eto slikao se sa ljudima koji su radili u kafani. Bilo je to u vreme kada su skupljane i slagane uspomene da se nadju onima koji će da dodju. Tako znamo da smo postojali i da nas korenovi drže i pre diktature proletarijata.

 

Otac nas je često vodio na ćevapčiće u –Šarenu kafanu. Posle nam je pričao o svome ocu koji je tu dolazio i pokazivao onu staru sliku. Pominjao je Djuru Jakšića i pričao anegdote o njemu i Janku Veselinoviću. Bio sam klinac pa sam samo viceve pamtio. O Djuri Jakšiću sam učio kasnije, a još kasnije sam to učenje razumeo. Sada mogu da kažem da razumem i njegov život

 

 

ĆUPRIJA NA DRINI

Mehmed paša tri cara služio, zaslužio devet kula blaga, pa podiže na Drini ćupriju.

 

Veziri nikad ne spavaju. Uvek su budni. Raja može da spava. Age i begovi mogu da spavaju. Sultan može da spava i njegov harem može da spava. Samo su veziri budni da bi svi drugi mogli da spavaju.

 

Te godine su tražili pametne po carstvu. Naročiti ljudi su išli, pitali, gledali i slušali. Onda su najbolju decu poveli da izuče velike škole i da svoju pamet vežu za znanje.

 

Karavan je stajao na obali Drine i čekao da se voda smiri i dovede u red. I sa jedne i sa druge strane reke ljudi su dangubili moleći i pominjući i boga i djavola da vodu obuzda pa da skela krene i da svi podju svojim poslom. Drina je to – govorili su oni koji  često putuju i znaju da nikad ne ide kako se namisli nego kako se može, ali svakom je kriva država i vlast što ne uredi da putevi budu prohodni i da se divljini nadje lek. Svi koji sede tu na obali i gledaju kako se voda kovitla i peni tumbajući panjeve znaju lek, ali oni nisu moćni i vlast. Kad bi se oni pitali sve bi bilo drugačije, ali svemoćni je ovako uredio. A oni koji su deo te vlasti pred silom vode manji su od makova zrna jer znaju da ona ne zarezuje ni vlast ni državu a najmanje za one koji misle da su uz boga pa hoće da im je rahatli sve pod kapom nebeskom.

 

Sedi tu momčić, prerastao je grupu, takve umeju i da žene, ali su moćni i umni kalauzili za njega da  ga povedu jer misle da vredi za dvoje pa je šteta da mu u divljini skapa pamet, a caru će da služi na diku. Tako i on ide u Stambol da se pokaže i izuči škole. Od Sokolovića je, a oni su vlastela bili, pa su i sada ugledni.  Šta mu je u glavi dok gleda svet koji se komeša i živi neki život koji nema veze sa onim koga je dosad sretao. Ako na kuću misli ona je tamo iza brda, ako misli na ono što ga čeka  ono je iza trista brda. Pod okom mu je voda koja besni i gomile koje bespomoćno čekaju i džvankaju da im čekanje ne bude teško, pa možda misli kako reka ume da podeli svet i ljude pa moćni moraju da sabiju rogove da vide i nauče šta je prava sila.

 

Mehmed Sokolović je prvi vezir carstva. Zet sultana i zet budućeg sultana, a teča sultana koji će posle ovog da dodje, on je čovek oko koga se okreće carstvo. Sve što gmiže po carstvu pod njegovom je rukom, on vedri i oblači.

 

Sultan je star. Rat se sprema. Ladje prevoze vojsku i robu preko Bosfora. Veliki vezir, Mehmed paša, gleda gungulu. Guraju se i dižu galamu i tamo u Aziji i ovamo u Evropi. Svako hoće na drugu stranu pre onog ispred. Gleda Mehmed paša i pušta ljude da rade svoje. Zna on da se u takvom poslu ne štede ni reči ni mišice. Neka je guranja i psovanja, neka je modrica i razbijenih noseva, neka je svega što se mora,  živi se i radi. Sve i svako ide na svoje mesto, a znoj i  trud u carsku haznu. Gde će odatle  to je volja uzvišenog.

 

Bosfor je, a nekako Drina se nameće oku pašinom. Iznova iskaču prošli dani i svet davno gurnut u samo dno srca. Nikako zbog nemara ili želje da se zaboravi. Mehmed Sokolović nije svoj čovek. Carstvo ga drži za gušu, a ono je veliko i svaki ćošak traži svoje a dve ruke i dva oka ne znaju gde će pre. Život i sve što ide uz njega seca ga po svome ćefu i ne daje da se primakne Drini i kraju odakle je. Usud ima svoje planove i ne mari za želje i potrebe čovekove pa bio on vezir ili raja. Zna sve to Mehmed paša  ali hoće da makar trunčicom srca i delićem želja bude uz kraj odakle je  da  ljudi ne kažu da se odrodio i uzvisio, pa mu ne priliči da se seti u kojoj zabiti je rodjen.

 

Eto ide u rat i opet će da ruši pa traži izgovor da sudbini zakine i da za promenu nešto izgradi pa da ga ljudi zapamte po dobru a ne po zlu koje ide ruku pod ruku sa ratom. Hoće nešto veliko i trajno, da nadživi njega i uspomenu na njega, da bude na korist ljudima, da vezuje a ne da deli, nešto što će da seća ljude da je Mehmed Sokolović čovek, a ne samo veliki vezir.

 

I stvarno, reši se i seti čekanja na obali Drine da se bes vode obuzda i seti se ljudi, i puta se seti kada su ga vodili da postane čovek i namisli da tamo digne ćupriju da divljini stane na rep, da učini sevap zemlji, ljudima i sebi.

 

Silno blago izvadi i dade majstorima, gradove su zidali tolikim zlatom, da krote Drinu, ćupriju da dižu i paši spomen za vjeki vekova.

 

Težak posao se protegnu i uka i buka razbudi kasabu i celi kraj i ljudi se promeniše, nekima bi milo a nekima krivo, ali ćuprija naraste preskoči Drinu i veza obale i spoji zemlje.

 

Sva muka i znoj se zaboravi. Novi ljudi dodjoše i roba i zlato razbudi divljinu i oči se otvoriše i svima dodje u glavu da carstvo nije samo uzumanje. Svi koji sumnjaše umukoše jer ćuprija ostade i dan-danas stoji i služi ljudima kako namisli Mehmed paša Sokolović.

 

MARICA 1371

Vrisak je digao kralja Vukašina sa poda šatora gde je kunjao posle duge i teške  pijanke. Unezveren pokušavao je da shvati kakav je to metež okolo. Krici bola i užasa. Stravično ubijanje i bezglavo bežanje. Ovo više nije tabor bahate vojske. Neki su jurili okolo sa golim noževima  i klali druge koji su se teturali ne shvatajući gde su i šta ih je snašlo. Noć je činila stravu još gorom. Prigušene vatre pokazivale su kako izgleda pakao.

 

Krajnjim naporom kralju Vukašinu dodje do svesti da mu vojska gine od onih za koje je mislio da su prah pod njegovim nogama.

 

Mač, gde mi je mač – urliknu i okrenu se mlatarajući rukama kao da po vazduhu traži oružje.

 

Evo ti mač, pijanduro prokleta – prodera se neka krvava spodoba i sjuri mač kralju u grudi.

 

Vukašin zadnjom iskrom svesti vide kako mu se u lice unosi brat Gojko i ceri kao sotona. Istoga trena pade sekira na rame vojvodi Gojku i rapoluti ga.

 

Do jutra je vojska bila satrta. Malo njih je pobeglo. Ostali su samo mrtvi. Sva tri brata, vodji silnih ratnika, ležali su mrtvi. Sve je nestalo u jednoj noći krvi i mnogo noći vina.

 

Zora je našla mrtve i vapaje umirućih. Krvava kaljuga cvilela je Turcima pod nogama dok su se muvali kroz brda leševa, jedva svesni da su živi i tu i tamo ubijali ranjene da im skrate muke i plenili sve što su mogli da zgrabe. Svi su krvavi i mrtvi i živi.

 

Vukući se nemarno, ravnodušna na ljudsku glupost i patnje Marica je natenane spirala obalu odnoseći duše mrtvih ratnika u more. Odozgo iz vrbaka koji su uplitali obale spuštali su se krici aveti mešajući se sa zavijanjem kučića dok su njušili smrt. Vazduh prepun jauka gušio je.

 

Nema pobedničke vike ni otimanja oko plena. Svega je previše. Jednima je dato sve, drugima je to uzeto. Jezičak kantara nije ni mrdnuo. Sudbina je izravnala svoje. Oni koji su pili, pili su za pokoj svojh duša, oni koji su klali biće poklani kada dodje vreme za to i sve će da legne na svoje mesto.

 

Alah je najveći – digao je glas Lala Šahin – sultan Murat  je njegova senka na zemlji.

 

Da, On je najveći – povikali su oni koji su mogli.

 

Sunce koje nije imalo razloge da žali za jednima ili da se raduje sa drugima pružilo je korak i gvirnulo otvarajući novi dan. Svet će i dalje da postoji. To što je nekima svanulo, a drugima smrklo samo je put sudbine, a on je džombav i vrda kako mu se kad nakrivi. Posle slasti može da dodje kolac ili nešto još grdje, a ne mora ni dlaka bilo kome da zatreperi, ali tako nešto nije dato da se vidi i zna  unapred, nego se mora svojom guzicom  drljati pa šta se izore.

 

Ni miris života nije još isčilio iz prolivene krvi, a Baba Jaga je bacila koske sudbine u vatru i u plamen bajala o promeni sveta i dolasku sinova Ismailovih koji će tu da pale svoja ognjišta i kote decu za vjeki vekova.

 

Spotičući se u žurbi, kako je ko mogao, otimajući se za svaki korak, dolazila je iz Drenopolja koji je već postao Jedrene rulja, koja je pre sudbine znala šta će da se desi, da ogoli mrtve. Ruku na srce, tako je i pravo jer ovima više ništa ne treba. Sve su propili pirujući sa nečastivim. Prilika je, druga kad bude, pa red je da se i fukara odene i obuje.

 

Dok su jedni odnosili gaće i čarape, zveri su se saplitale od preterane gozbe sklanjajući se da im ljudi, gori od postojanja, uz prnje ne odnesu i kožu.

 

Pobednici su se odvukli pod teretom plena da odsanjaju blaženstvo koje bi trebalo da ih prgrli. Svi će da leporeče i  slave volju pravednoga i put kojim koračaju. Oni su živi i nema toga koji će da kaže da nije tako.

 

Alah je najveći, poslanik je nosilac njegove volje, sultan Murat je njihova senka na zemlji, a mač njegov je tumač njihove reči.

 

Tako je  pravedno. Nikome sveća ne gori do jutra, pa nije mogla ni ovima. Njima ostaje da se u paklu svadjaju i natežu sa djavolima. Pravedni, ako je nekog i bilo, tražiće rajsko naselje uzdajući se u molitve onih koje su ostavili.

 

Za dan ili dva, kad se pročuje za pogibiju, doći će neki da odnesu mrtve velmože ako mogu da ih prepoznaju. Ostali će da se raspadaju razvučeni po polju, da smrade i truju vazduh i niko neće da prolazi tuda za mnogo vremena. Samo će pacovi i lešinari da se goste i priželjkuju da ljudima opet izmakne pamet i da se nanovo pokolju.

 

Dani koji dolaze obrisaće plač za mrtvima vapajima živih, a molitve višnjemu zatrpaće nebo.

 

UROŠ NEJAKI

Kome da se molim i zašto. Toliki se mole i traže lepotu, bogatstvo, vlast… Mnogi mole smrt za prijatelje i neprijatelje, neki traže smrt za sebe. Molitve dolaze odovuda i odonuda, odozdo i odozgo. Mole se oni koji su pravi i oni koji su krivi. Najviše se mole oni naopaki. Takvi su se namnožili pa se molitve pravednih ne čuju. Ne znam kako je to, ali tako je od kako je sveta i veka i tako će da bude dokle god ima ljudi.

 

Šta je pravo, a šta je krivo ne znam. Sumnjam da bilo ko može da stavi ruku u vatru i kaže – to je tako i nikako drugačije. Ima onih koji će da se kunu u zdravlje i sreću da su u pravu. Zaklinjaće se i bogom i ljudima, ali niko neće da stavi glavu na panj i upre prstom u ono u što se kune.

Ja nisam znalac ljudske duše pa da sudim i jednima i drugima. To što nosim krunu na glavi ne govori o mojim veštinama i znanju. To ne znači da sam silan i strašan. To samo navodi ljude da mi zavide i gledaju kako da  otmu ono što imam i što sam od oca dobio. Da bi sve to uzeli moraće prvo da mi uzmu život. Ne što ja sve to ne bih dao, nego zato što žele sve da zatru pa da od njih počne svet.

 

Oni koji su govorili da me vole prvi su digli noževe  da iseku komad sreće za sebe. To što još gazim zemlju mogu da zahvalim njihovoj pohlepi i mržnji kojom časte jedni druge, pa me drže za nedaj bože, mogu da zatrebam.

 

Idem od nemila do nedraga. Svaki koga sretnem iska zemlju ili titulu. Svi bi da budu veliki i da se zagrnu purpurom. Ko mi ne pomene svoju dugovečnu lozu pominje mi zasluge, ako ne svoje ono nekog prošlog, kao da taj nije dobio za života nego ostavio u amanet da on traži i vajdi kad već taj nije. Jedan hoće da je kralj, drugi bi da bude  knez, gomila njih bi da su župani, veliki ili mali, samo da nešto dobiiju. I svi će oni posle da dele svojima titule i dobra kao da su carevi. Svi su se osilili, bahati postali i sve im je malo pod kapom nebeskom.

 

Bože dragi, zemlja propada. Pusti me da umrem pre nego se raznese ovo što su moji bivši stvarali i dizali. Ako je tvoja volja da ja budem zadnji od loze, da se sudbina svali na mene, jer zlo koje je zajašilo ljude i zemlju mora da ima kuma. Neka ja budem taj. Ja sam glava ovoj zemlji i ovim ljudima, a kažu da riba od glave smrdi, onda sam ja taj koji ne valja.

 

Nisam nikoga jašio, glave nisam skidao i nisam u memlu bacao ljude, pa opet nikome dobar nisam. Ako se osvrnem na moje stare i pogledam šta su radili i kakvi su bili, a sveci su postali i o njima se priča da su valjali i znali da drže zemlju, kosa mi se digne na glavi. Ne znaš ko je od koga bio gori. Svoje su klali i oči im vadili a reč nisu imali. Eto, oni su bili dobri, a ja sam niko i ništa.

 

Ljudi takve vole i poštuju. Kada ih miluješ korbačem a nož im držiš pod gušu tada te poštuju. Samo tako.

 

Ja to nisam. Gospode, zašto si od mene stvorio nakazu koja ne ume da dere kožu sa ledja i u crno zavija. Trebao si da me ostaviš da budem kao i moji dedovi pa bi mi svi noge ljubili i u zvezde kovali. Ovako, dobar i budala su dva brata rodjena.

 

Ne znam koliko ću još da gazim zemlju. Ništa mi se ne mili, a ne znam šta da činim. Porod nemam da kome ostavim zemlju i glavobolju. Kad skončam ni sveće neće da izgore a klanje će da počne. Zemlja će da se raspe i biće ono: gde si bio – nigde, šta si rado – ništa.

 

Tolika su carstva otišla u pepeo i silni ljudi nestali, a sunce greje i dani se nižu jedan za drugim. Neka nova carstva i silnici će da dodju i trajaće neko vreme, ili će da sinu i da se odmah ugase. I niko, ama baš niko, neće da mari ako tako bude, a oće, barem je do sada tako bilo.  Koliko god radili i želeli dobro, uvek se okrene naopako. Za dan, za godinu ili sto. Sve je tren u večnosti, i večnost se čini kao tren.

 

Ja sam svoje pokusao, tako se obično kaže, a sreću i lepotu sam, valja, samo kao dete imao. Dok sam sisao i ništa nisam znao. Posle su polako dolazile one ružne stvari koje čine život i zatrpavale me malo po malo. Rasteš, godine idu, počneš da zriš i već si nešto drugo a ne onaj dečačić koji je jurio leptire i smejao suncu.

 

Nije nešto dobro uradjeno kada je svet pravljen. Čini mi se da je radjeno ofrlje. Ne sumnjam u tebe Bože, sigurno si hteo dobro, ali Gospode, gde se to omaklo pa je sve ispalo nakazno. Da nije čovek ta greška, a nekako mi liči da jeste. Nema goreg stvora na svetu od njega. Ni kurjaci se medju sobom ne proždiru. Ale ne satiru jedna drugu. A taj stvor kome je data pamet gazi sve što dohvati. Ono što stvori levom rukom desnom uništi. Ništa lepo ne može da traje a da ne pokrene zlobu i želju da se to satre.

 

Dodje mi da se zakopam u neki manastir i da ništa ne gledam i sebi dušu ne jedem. Neka drugi rade šta hoće, neka se kolju i oči vade dokle im ne dodje iz dupeta u glavu. Mogu i tako, ali pusta glava i tamo ima da misli, a misao iz glave ne možeš da isteraš tek tako. Da mogu ne bih kao ludak išao okolo i govorio ovo sebi. A kome drugom da kažem? Ni sam sebe ne čujem dok ovo govorim pa kako da očekujem da drugima udju u uši moje reči. I da udju: na jedno uvo ušlo na drugo izašlo.

 

Jednome sam dao da bude kralj, drugog sam digao u kneza, a smetam i jednom i drugom. Onaj koji me brani ne može protiv dvojice. Kad mene ne bude, a možda i pre toga skinuće mu glavu i uzeti zemlju i pričaće da je on zao, kao izgovor za nedelo. Ja ću da ćutim, a već ćutim niko moje reči ne zarezuje, pa ni vučje zavijanje ne bi pomoglo.

 

Kraj mi je blizu. Da se ubijem, neću da im idem na ruku. Pričaće da sam poremetio pameću, a nije ni bogougodno da dižem ruku na sebe. Neka se pomuče, a možda se i zavade oko toga, pa sunu jedan na drugoga. Oće. I to će jednog dana da dodje, samo bratska krv će zamlju da guši kao što je i do sada. I nikad da se stvori nešto više od mržnje i zlobe. Taman se glava digne iz kaljuge i nešto spečali i podje napred odmah proradi zloba koja ne trpi da se rad i stvaranje, koja mrzi i list u gori što treperi, pa sve zgazi i prospe nazad u kaljugu. Tako vazdan idemo malo gore pa se strmeknemo još dublje uz priču da tako hoće Bog i sudbina i da je to dobro za ljude.

 

Eehh. Od tolike dobrote narod se prepolovi i živi gore od napuštenih kučića, a samo jezik im se razmeće i dreka se do neba čuje. I svi pričaju kako ih neko mrzi i ne da im da se pokažu koliko vrede.

 

Moraću da negde napišem ove moje reči, možda će nekom da vrede, makar iz sujete da se nekad ne pomisli kako baš nisam vredeo ni dve pare. Biti čovek u ovoj zemlji i sa ovim ljudima je velika muka, jer sve što je dobro za njih je naopako, a pažnja i ljubaznost ružna osobina koja ne priliči odraslom stvoru.

 

Kada se zora zabeli  možda ću da se stidim ovih misli i da se pitam kud zabrazdi kad treba preživeti dan i nositi se sa alom i vranom. Kurjački život nam je nametnu a kandže i zubi nam nisu dati.

 

 

MAJAKOVSKI

Lenjin je živeo

Lenjin je živ

I živ će Lenjin biti…..

 

Slušao sam oca dok govori ove stihove. Klinac sam bio kada sam ih prvi put čuo ime Lenjinovo i Majakovskog. Onda sam te i druge stihove slušao s vremena na vreme, kada je otac bio dobro raspoložen. Pamtim i one:

 

Slava slava herojima

A sada reč dve o gadovima

 

To je govorio kada se ljut vraćao iz fabrike tražeći zadovoljenje u stihovima revoltiran nekim radnjama koje nisu bile dolične ljudima koji su se izdavali za komuniste i napredne.

 

Zaboravio sam da kažem da je on bio komunista iz rata i član prvog komiteta kompartije za Kruševac. Partiju  je napustio zgadjen dvoličnošću i samovoljom onih oko njega.

 

Govorio je – Dogovoriće se dvojica i streljaće me iz ćefa.

 

Bilo je to vreme kada se za tako nešto hapsilo i teralo na Goli Otok. Samo ćale je bio pametniji od mangupa koji su ga lovili. Ni Nemci nisu uspeli da prokljuve ko je on, ali sve je to bilo davno, što se kaže „pojeo vuk magarca“.

 

Da se ja vratim Majakovskom. Otac me je stihovima upoznao sa njim. Imao je, sada ja imam, prvo izdanje Majakovskog iz četrdesetpete spremljeno za štampu pre rata. To je zbirka njegovih pesama o Velikom Crvenom Oktobru.

 

Za mene je to Majakovski. Sve što je napisao  pre revolucije je mlitavo. Gradjanska poezija za gimnazijske šmizle i gradjansku klasu koja je kopirala evropska kretanja u kulturi. Takvi stihovi ne ulaze u srce niti teraju krv da napinje mišice, ne pokreću mase da traže mesto pod suncem gde se ne guli koža i gde se znoj ne lije u tudje džepove.

 

Pesme o Velikom Oktobru su jasne, reči i rime su razumljive svakom, oni koji su ostali sa druge strane mogu da pljuju i da nalaze manu jer stihovi su protiv njih, oni treba da budu sklonjeni da radni ljudi mogu da uhvate nadu za gušu i nateraju je da se osvrne na njih. Nada u bolje sutra napojena znojem i krvlju propinje se kroz pesme koje slikaju volju ljudi koji su stvorili SSSR.

 

Gradi

Ruši

Kroji

Seče

Tihne

Ključa

I penu baca

 

Bruji

Zbori

Ćuti

Kliče

Mlada armija

Lenjinaca

 

 

Sećam se. Prvo polugodje u šestom razredu osnovne škole: učili smo istoriju Egipta. Tamo, za vreme neke dinastije, nije važno koje, seljaci su digli ustanak i uspeli da svrgnu faraona i njegovu bandu. Posle pobede seljaci su ostali seljaci a vodja pobune je postao faraon. Ta lekcija me je naučila životu.

 

Što ovo pominjem? U Rusiji je narod izborio slobodu da živi kako dolikuje ljudima a onda su ga kao i egipatske seljake zavrnuli i ostavili da rmbači u bedi sa pričom o „boljem sutra“ dok su lideri i komesari njegov rad furali i igrali  karambol njihovim životima .

 

Zato je sebi i svirnuo metak u glavu Vladimir Majakovski jer više nije mogao da izbriše ono što je napisao. Nije hteo da bude uz kliku, a nije mogao da bude uz narod jer ga je slagao svojim stihovima.

 

Lepak za mušice – govorio je moj otac – voleli bi da umremo pa i mrtvi da radimo za njih.

 

Posle mnogo godina provedenih u iluzijama i pesme Majakovskog bile su ćaletu lepak za mušice, posle mnogo godina i ja sam naučio da je sve lepak za mušice.

 

Ćale je zdrndao život ispravljajući krivu Drinu, ja sam odlučio da  svima popijem za dušu.

 

Mnogo

Mnogo

Svakakve poganije

Po našoj zemlji

Okolo krstari

Ne možeš

Ih

Znati

Niti prebrojati

 

 

 

 

 

 

 

 

PUCNJI U PLAVA JUTRA

 

PRIČE

1.

 

Jutros su opet pucali. Bio sam budan i slušao rafale. Streljali su. Stajao sam kraj prozora i brojao čavke koje su bile gore. Neke čavke su prošle na jednu stranu, neke su bile suviše visoko da bi video kuda idu. Prošle su grakčući i ja sam prema njima znao koliko je mrtvih bilo, gore, na brdu. Pljusak čavki nagoveštavao je skori dolazak plača. Pola grada je skinulo kape, druga polovina je pustila suzu. Ostali su zaboravili kada su bili ljudi.

To jutro, pucanje i čavke pamtim. Tako nešto ti ostane u sećanju, zalepi se za tebe i drži te za ceo život. Pamtim to jutro sasvim dobro, samo, ne znam ko je streljao tamo, na brdu. Kada bih znao koji su to radili, znao bih i koje godine se to desilo. Mada, često mislim, kad bih se setio, nekako, koje su godine streljali tamo, bilo bi mi  jasno ko je pobio te ljude na brdu.

To što ne mogu da se setim, ko je tada ubjao, proganja me ovih godina i stalno vraća na to jutro kada su se  čavke vinule u nebo i dugo letele, dok su se gore na brdu mrtvi slagali jedan na drugoga.  Takve stvari te stegnu kao kljuse i žvaću dok ne iscede sve ono čovečno iz tebe.

Negde je zapisano, znam sigurno, koji su, koga, kada i zašto ubijali. Ubice uvek uredno zapisuju, naročito, kada ubijaju mnogo, bez reda i konca. Verovatno je to neka pravda ili je možda prokletstvo, ko će to da zna, ali negde to leži zapisano. U nekom budžaku u gomili hartije, pod prašinom i paučinom, čami sredjeno i uvezano da se ne rastrvi.

Neko će nekad da digne prašinu i razveže to klupko, pa će da kaže. „ Ti su ubijali toga dana i te godine na tome brdu te ljude“.

Kome će to tada da bude važno ne znam. Samo znam da su se toga jutra čavke digle u nebo i odletele i da dugo nisu padale na brdo, grozeći se smrti.

Ono što me vezuje za godine, kada su rafali budili umesto petlova, pritiska i traži da se sećam toga jutra i čavki koje su unezverene bežale grabeći visinu, je zaborav. Težak i jasan kao naredba. Niko nikada, koliko se ja sećam, nije ni reč zucnuo o rafalima koji su presecali izlazak sunca i ostavljali  jutra da se valjaju u agoniji. Isprva mi je to ličilo na pokušaj da se potisne strava i zbaci kao neki nesnosan teret ali, kako je vreme odmicalo, užas kojim su odbačene žrtve a prihvaćeni dželati zamenio je strašna jutra kojih su se i čavke stidele. Taj talog straha, koji je doveo do zaborava, slio se oko mene i zatrpao svaki trun ljudskosti kojom smo se dičili.

Mi koji smo rasli tih godina preko noći smo morali stasavamo u ljude da bi ujutru mogli da nas ubijaju po nekakvim brdima. Žurba kojom smo sazrevali jedva je zadovoljavala apetite mitraljeza, tako da su oni kojima se nije žurilo da odrastu morali da umru mladi.

Takve su bile te godine koje jedino pamtim po ubijanju. Nikako mi nije jasno kako je neko, posle tolike prosute krvi, mogao da radja decu za druge krvnike, sakrivene iza nekog ćoška vremena. Mnogi će da kažu da život ide dalje, da dobija u sukobu sa smrću, ali ja ne  vidim nikakvu dobit u tome. Ko su oni mrtvi ili šta su? Seme novog života ili možda temelj. Bilo koje reči da se kažu ne mogu da izbrišu jutra kada su morali da pogledaju u lice mitraljezima.

Zašto stalno pominjem mrtve kada ih je i bog zaboravio. Živi će nekako i sami da se snadju. Ako ništa drugo mogu da galame pokazujući svoju privrženost trajanju. Mrtvi ne mogu ništa. Tišina je zaledila njihove reči i zato moram, pritisnut nuždom, da za svakog kažem makar jednu reč. Tako usta neću da zatvoram sećajući se vremena kada su zadnji put bili ljudi.

Obično se misli da su oni sami sebe ubili svojim postupcima, da su krvnici bili samo orudje. Ja kažem da su ih ubili samo zato što su bili živi. Ništa ubicama ne smeta tako kao život. Svi drugi razlozi mogu da se izmisle, i uvek se tako radi da bi se pokrila nesavladiva mržnja prema životu. To je ono što čini jednakim sve ubice. Nije važno kojom su bojom ogrnuti, služe se istim mitraljezima i na ista mesta odvlače svoje žrtve tražeči pogodna jutra za ubijanje.

Jedni odu, drugi dodju. Svi koji prežive jedne postaju meta ovim drugima. Da bi nekako sačuvali glave ljudi su počeli da oblače maske kojima su sakrivali svoje postojanje. Toliko duboko su odlazili u ilegalu da više nisu bili sigurni da postoje. Mogli su nepretano da lutaju svetom svojih iluzija i da nikada ne sretnu sebe.

Ovi koji su zadnji došli, zapeli su da izbrišu sve što je pokazivalo da je neko postojao pre njih, da je nešto radio i značio u svetu. Naročito su se trudili da izbrišu ljude, jer su jedino tako mogli da unište ono što je postojalo u njima. To je uvek smetalo i bolo oči. Tako su sa velikom pažnjom tražili to nešto u ljudima i te odmah odvodili na brdo.

Sada, posle toliko godima, kada su i jedni i drugi izbledeli, mogu da govorim o tome i o svima koji su postojali u to vreme. Dok pričam, osećam da je u meni postojalo još nešto i da je to otišlo sa čavkama kada su im se ljudi zgrozili. Zato i ne mogu da se setim koji su ti što su streljali  gore na brdu. Znam jedino da su takvi još uvek tu, medju nama, da nas tapšu po ledjima i smeju se kada neko pomene prošla vremena, a ustvari, čekaju da im se ukaže nova prilika kad mogu da pucaju u ljude do mile volje.

Onomad jedan od takvih govorio je o tim danima. Hvali se čovek kako je ubijao. Pominje mrtve kao da su cepanice, a sve mislim da bi nabrojao po imenu svoje žrtve da su mu dali dovoljno vremena.

Razglabalo se o tome dan, dva, pa je sve to otišlo ponovo u zaborav. Kome su potrebni tamo neki ubijeni i šta sada da rade sa njihovim ubicama. Zašto onda kopati kroz sećanje i izvlačiti  izbledele mrtvace kada sveži zatrpavaju svet.

To vreme kada sam postajao čovek bilo je nakazno, mada me je život naučio da je svako vreme nakazno.  Tako samo kažem. Vreme kao vreme nije ništa, ljudi su ti koji ga čine ovakvim i onakvim. U svakome od nas stoji nakaza i čeka svoju priliku. A ona uvek dodje. To je jedino sigurno. Sve ostalo je  budalaština snova.

Kad te zajašu godine, čovek priča samo da bi se osetio živim. Zato pričam kao i svi starci i sećam se dalekih stvari, a ono od malopre mi se gubi i ne mogu više da se setim da li sam gaće promenio.

Dobo je ako ima ko da te sluša pa ne moraš da govoriš sam sebi. Ako sam iskrivljen ne moram da ličim na ludog. Dovoljno je ludo ono što spominjem. Takve stvari se ne rade čiste pameti. Negde sam pročitao da se tako leči kolektivno ludilo. Oni koji ostanu posle takvog lečenja, žele sve da zaborave, da gurnu svoje iskustvo što dublje, u neki budžak iz koga niko nikada neće ništa da izvadi pa onda mogu da kazuju da je bilo takvo vreme, da su svi to radili i da se drugačije nije moglo. I svi se slože da se izvan sveta ne može, da je to prošlo, da stare rane ne treba dirati. Onda okrenu glavu. Tako za trenutak liče na normalne.

Kako je vreme odmicalo izbegavao sam da gledam ljude u oči. Nisam bežao od sveta, samo sam mimoilazio tudje poglede. Mogućnost da u nečijim očima vidim senku ludosti, ili da nekog pogledam svojim ljudačkim očima, pa da susret dve ludosti donese nečiju smrt nisam mogao da podnesem. Izgleda da su mnogi koristili mogućnost da zveraju u prazno osećajući svoju ludačku črtu, jer više nikada nisam osetio da neko pilji u mene tražeći moje oči. Tako se više nisam osećao neprijatno dok sam bludeo kroz gomilu.

Svi koji su bili svesni ludila nisu o tome govorili, sigurno iz istih razloga koji su i mene mučili. Možda i oni nisu znali koji su bili ti što su zorom ubijali gore na brdu, ili su ćutali baš zbog toga što su se sećali koji su ti što su povlačili obarače mitraljeza.

Ako je smisao života umiranje, mi živi smo onda prevareni i ostavljeni da lupamo glavu i da tumačimo koliko je bezvredno ono što smo smatrali najvrednijim.

Tako sam stavio masku ubijenih  i nestao iz sveta koji nije imao razumevanja za žive. Svako ko me je tražio nailazio je na roj kuršuma koji su svirali pesmu smrti. Svako ko je mislio da sam mu dostupan dobijao je odgovor mitraljeza. Gde god da sam išao ta pesma je otvarala sva vrata, i ja sam bio prisutan svuda gde su se čavke okupljale da broje mrtve.

Takva su bila ta jutra koja su nas držala budnim da bi u rafalima mitraljeza tražili suštinu života. Jedino čega se jasno sećam je ono jato čavki koje nisu mogle da podnesu tolike mrtve pa su morale da odu.

Dok sam stajao kraj prozora i slušao rafale koji su ubijali gore na brdu, znao sam da sam izabran. Biti živ kada drugi umiru izdvaja te i uzdiže iznad stvarnosti, makar na tren. Ako tren može da bude večnost, onda nas trenutak  prednosti nad mrtvima čini uzvišenim i trajnim.

Svaki dan ima svoju priču, ova priča pripada tom jutru kada su streljali gore na brdu. Mnoga jutra su počinjala streljanjem na tom brdu, tako da bezbroj priča mogu da budu ispričane kada bi se našlo dovoljno onih koji su slušali rafale u tim jutrima. Svim ubicama se to brdo činilo pogodnim,  kao da se na njemu nalazi prolaz za onaj svet pa su verovatno mislili da uštede ako ubijaju na njegovim pragu.

Kako je vreme prolazilo svet je počeo da se menja. Za neko vreme su i ubijanja na tome brdu prestala i trava je izdžikljala pa su se krave i ovce otimale sa decom oko prava da se nalaze gore. Kad i ovo vreme prodje, tamo nekad, streljaće ponovo na tome brdu i čavke će ponovo da se dignu i da lete visoko, a neko će da stoji pored prozora i da sluša rafale, pa će onda da se povuče u sebe i da ćuti do pred kraj života.

 

 

2.

Mnogo godina kasnije shvatio sam da se nikada ne zna zašto je nešto dobro.

U jesen četrdesete godine upropastio sam koleno igrajući fudbal. Melemi od trava i rakije kojima su mi uvijali ubijeno mesto nisu škodili, ali nisu ni pomagali. Noga nikako nije htela da sluša, a koleno je oticalo i bolelo naročito kada se menjalo vreme. Očajanje i bes su me hvatali i smenjivali se mogo puta svakog bogovetnog dana, a ja sam samo sedeo kao pokisla kokoška i držao nogu na šamlici. Zima je došla i prošla, a noga nikako da krene na bolje.

Kako nisam imao kud, okrenuo sam se doktorima. pa su oni  uzeli koleno u svoje ruke. Mrcvarili su me neko vreme dok nisu odlučili da je operacija jedini izlaz i da moram pod nož. Kad je sve došlo dotle, digao sam ruke i pustio da voda nosi i mene i koleno, pa gde se stigne.

U to vreme nisam znao, a kako bi i mogao da znam, da su oni jedva dočekali mušteriju, da mogu natenane da tranžiraju i da se uče. Kada sam to shvatio koleno više nije vredelo ni pet para, a noga je komotno mogla da bude i pritka za paradajz.

Očaj nije ništa značio kada sam shvatio da više nikada neću moći da trčim i da ću do kraja života da budem ćopa. Samo, na kraju krajeva, to mi je okrenulo sudbinu pa ja i dalje gazim zemlju i mogu o tome, i još o koječemu, da govorim, dok je gomila mojih drugova sa lepim i zdravim kolenima odavno pod zemljom.

 

Ležao sam u bolnici posle te operacije kada su doleteli nemački avioni i istresli nekoliko bombi na grad. Bilo je to u nedeljno jutro i svet je još spavao uljuljkan glupošću. Užas je u trenutku potopio čaršiju. U bolnici je nastao haos. Haos je vladao taman toliko da porodi očaj.  Oni koji su mogli da beže, bežali su. Mi koji nismo mogli iz kreveta ostali smo da ležimo čekajući sudbinu. Samo, smrt nije došla. Preča posla su je odvela na drugu stranu.

Rat koga smo neki dan ranije tražili dobili smo i odmah ga izgubili. Tako smo pokazali našu naklonost ka nemarnosti i neodoljivu potrebu za glupošću. Ono nekoliko bačenih bombi uterale su nam pamet u glavu i pokazale da se ne ide mečki na rupu i da je bolje da ostavimo ćorava posla, pa  da gledamo  od čega se živi.

Svi koji su trebali da vode brigu o državi i ljudima digli su ruke i razišli se, otresajući brigu u prašinu. Ko je mogao gledao je da uvali svoj posao drugome i da opere ruke od bilo kakve odgovornosti. Tako je sve je brzo otišlo u tandariju, jer niko nije hteo da vuče mačka za rep. Država je lako likvidirana i sve što je moglo da se raznese odneto je. Ono ostalo je bačeno i zgaženo. Ljudima je ostalo da na  goloj ledini zevaju kao ribe i mole boga da im dodje iz dupeta u glavu.

Dok su trajala natezanja oko likvidacije države, skinuli su mi gips sa noge i odmah sam shvatio da sam i ja prošao  kao i država.

Pre operacije sam mogao da trčim, sada sam mogao samo da gledam kako drugi trče. I ja i država smo obogaljeni u isto vreme, jednakim postupkom, od sličnih ljudi.

Ostalo mi je samo da zavijam kao pas na lancu, jer niko nije bio voljan da sluša tudje jadikovke. Svima su  njihove brige bile najpreče i nisu imali kad da sažaljevaju budalu. I ja i država  smo postali niko i ništa, pa je svako mogao da nas šutira kako mu se ćefne. Odpadak koji se razvlači budžacima, dok ga ne pometu i ne bace na djubre.

Ja sam odbio da odem na djubre, i odlučio da stanem na noge. Državu je odnela mutna voda.

Kako se niko se nije obazirao na mene ni ja nisam gledao nikog. Tako je i meni i okolini bilo jasno da više nema obzira, a da je podmukli udarac najbolja prednost. Okruženje je ostalo na svome, samo sam ja morao, što pre, da savladam tu majstoriju. Nikako nisam hteo da me kao državu šutnu, pa sam zapeo da budem jednak sa okolinom. Neka oni zaziru od mene.

Ćale je samo slegao ramenima, kada je video da nabadam  štakom i rekao da to ima i svoju dobru stranu. Keva je pustila punu šerpu suza govorći da više nisam mladoženja za diku. Tako se to završilo u kući.

Drugovi su se držali kao nekuvana noga. Šepav nisam više mogao da pratim njihove zavrzlame, a ćopanje im je pokazivalo onu stranu života koju slabo volimo da vidimo. Jednostavno, skliznuo  sam i otišao u budžak života. Moglo je to da bude baš bolno, ali je rat sve promenio tako da sam kroz to prošao prilično komotno.

Jedini drug iz predratnog vremena, sa kojim sam nastavio druženje, bio je Laza. On je ubrzo, posle mog izlaska iz bolnice, došao kući, odozdo sa mora. Dole je učio za pomorskog oficira. Banuo je jedne noći i tako skinuo bedu sa vrata svojima koji su već mislili da je stradao u ovom kratkom i nesrećnom ratu. Takvi su naši roditelji. Uvek misle crno i naopako. Tako misle i tako govore, zazirući od uroka. Nikada se ne pominju lepe stvari da se dobro ne izvrne.

Čim je kročio u čaršiju došao je da me vidi i da zamoli ćaleta da mu kod nadležnih srdi dokumenta. Kako je bio pitomac vojne akademije bojao se da ga ne pošalju u logor. Nije imao valjane papire pa je tako nešto lako moglo da ga snadje. Otac je držao kafanu i imao je poznanstva sa svima iz vlasti. Uz dovoljno ića i pića uspeo je da Lazi završi sve što je trebalo.

Ja i Laza smo bili nerazdvojni dok nije otišao na akademiju. Posle toga smo se vidjali samo tokom leta kada je dolazio na odsustvo. Laza je odlično govorio francuski i voleo je da mi čita na originalu razne francuske pisce. Tako smo često sedeli u njegovom dvorištu i uživali u lepoj reči, dok su njegova dva kucova izvodili svoje burgije.

Imao je jednog hrta i jednog malog lambova. Taj hrt je voleo da davi ovog malog, jer je bio veći i brži, dok mu malecni nije doskočio. Kada ga hrt pojuri mali bi jurnuo pravo na zid ili na ogradu i tik ispred okrenuo u stranu, a hrt bi zbog brzine tresnuo glavom. Taj trik je izvodjen bar jednom na dan, jer hrt nikako nije shvatao pronicljivost ovog malog.

I sada smo nastavili da se vidjamo, najčešće u njegovoj kući. Laza nije želeo da se mnogo muva po čaršiji da slučajno ne zapadne za oko kakvoj barabi, pa da mu iz ko zna kog interesa taj smesti ujdurmu. Vreme je bilo takvo da su pokvarenjaci vodili igru, mada  je to odlika svake vlasti, ali u ratu je to bilo pitanje života.

Kafana koju su moji držali davala nam je veliku prednost. Svakakvi ljudi su zalazili unutra, a uz čašicu i meze uvek si mogao da doznaš ono potrebno, i ono korisno, i ono što nekad može da bude od životne važnosti. Moj matori je mladost i zrele godine proveo u smucanju po svetu i u zemlju se vratio da bi, kao i svi njegovi ranije, odratovavao svoju partiju. Posle prvoga rata se oženio i mene rodio. Govorio je gomilu jezika, a u zemlji je skoro svakog znao u glavu. Sa mnogima je imao kontakte svakojake vrste, pa je sa ljudima umeo i mogao lagano i sa merom, ko god da je. Ja sam bio nešto drugačiji, ali mi je gradski šlif pomagao da glatko plivam u svetu koji nas je okruživao.

Svaka vlast misli da je bogom dana i da će da traje dok je sunca i meseca, pa i ova, verujući u pravo svetlog oružja. Da bi pokazala da je to stvarnost škole je pretvorila u kasarne, a čestim patrolama i zabranom kretanja noću tumačila je svoju odluku. To je iz korena promenilo noćni život u gradu i desetkovalo prihode. Vojnici su  voleli da piju, ali nisu često dobijali priliku. Da su okapavali po kafanama bili bi pijandure a ne vojska. Ovako su i sebi i nama držali disciplinu.

Narod je u početku pljuvao i psovao, a onda legao na brašno jer nije imao kud. Priče o slobodarskim težnjama su dobre kada uz gusle, uveče, kraj vatre, počnu sećanja od Kulina-bana, o nekoj veličini i sili, kada su ljudi bili za aršin veći i pili legen od dvanaest oka i pola Šarcu davali. Nekad bilo, sad se spominjalo. Kao i tada i sada savijaš glavu i gledaš da si manji od makova zrna i trudiš se da se protneš kroz iglene uši dok traje zlo. Jer sve jednog dana prestane i ode s milim bogom, pa drugo dodje i tako redom.

Život je počeo da se kotrlja saplićući se o kojekakve šiljboke kojih je bilo na svakom koraku da bi držali u zaptu svakojake usijane glave kojima ni njihov život nije bio svet a  svaka prilika dobra za rusvaj.

Oskudice su bile velike. Sve što je bilo masno i slasno nove gazde su odnosile kako su htele, bez pardona. Tvoji ili tudji, sasvim je svejedno. Kad ti otimaju zadnji komad hleba ne mogu da ti budu bliski, pa, da su ti iz oka ispali.

Kao što rekoh, mi smo se prodevali kroz iglene uši zahvaljujući veštini mog matorog da ume sa svakim. Kafana i rakija je bila onaj jezičak na kantaru koji je uvek pretezao na našu stranu. Kada si mogao da živiš, mogao si da gledaš i na ono sa strane i ako je nešto bilo pri ruci da ga zgrabiš, kada  nema koga da gleda. Tako si dobijao i nešto pride i nisi morao da se stežeš i trpiš.

Obilazeći svojevremeno svet moj otac je naučio, a to je i meni preneo da okolina ne mora da zna šta  misliš, a dobro je i da ne vidi šta radiš. Za okolinu je samo važan utisak, pa tako možeš da prolaziš kroz sve slojeve, glatko i uz poverenje.

Početkom leta život na oštrici brijača postajao sve opasniji. Toga jutra novine su nam smestile zasedu. Većini su se noge odsekle, a ostalima je zastao dah. To što je pisalo na prvoj strani nije moralo dvaput da se čita. Dovoljno krupno da izbode oči i da provrti mozak. Crnim slovima, kao posmrtna plakata, stajalo je da Nemci napadaju SSSR.

Pakao je urliknuo od sreće.

Šaputanja koja su krenula po najpoverljivijim krugovima nosila su smrt i onima koji šapću i onima koji slušaju. Svaka reč je mirisala na stravu. Ja sam zavezao usta i izgubio se iz društva.

I drugog dana su slova bila preko cele strane i treštala kroz mozak  slaveći pamet i uspehe. I trećeg dana isto, a onda su smanjili slova, valjda da prištede boju. Reči su ostale iste. Trajalo je to dugo, tamo negde, do zime.

Letnji dani doneli još uzbudljivih vesti rečenih narodu vrlo pažljivo, da bi se razumelo onako kako je trebalo da se razume. Problem se javio jer je bilo dosta nerazumnih koji su sve tumačili naopako, a jezik im bio dugačak i radan, pa su pravili pometnju medju one razumne. Da bi se razumevanje održalo, jasnoća je uterivana bagremovim motkama preko dupeta u glavu. Oni, kojima ni tako nije postalo jasno imali su priliku da upoznaju neke službe kao što je Gestapo i njemu slične i ljude koji su se starali da nerazumnima pokažu pravi put.  Svi kojima je tamo uterivana jasnoća i razumevanje više nikada nisu otvorili usta, jer sve reči koje su znali potrošili su u razgovoru sa njima, tako da ni šapat nije ostao za druge. Za neke se nikada više nije ništa čulo, jer su sigurno dobili toliku pamet da nikako više nisu mogli sa ljudima, pa su verovatno potražili društvo onih koji nikada ne otvaraju usta. Tako je poslovica da jezik koske nema, ali da koske lomi bila rastumačena vrlo jasno i svima razumljivo.

Dogadjaji koji su se vukli po novinama doneli su novo razdvajanje ljudi. Jedni su bili za, drugi su bili protiv, neki su birali nešto treće, neki ništa nisu birali, samo su čekali da ih voda ponese. Za neke se znalo šta su izabrali, jer su na sav glas hvalili stranu na kojoj su, neki su glasno podržavali jedne a ćutali za druge, neki su samo ćutali i držali glavu tako da im se na licu ne vidi za koga su.

Ja sam držao glavu uspravno i posećivao kockarske stolove i obilazio kafane. Društvo su mi činili uzorni tipovi uzornog ponašanja u pokvarenom vremenu. Ono što je nekada bilo za stid, sada je bilo za diku i poželjno. Vlast je podržavala takve ljude i činila im pogodnosti jer sa njima nije imala glavobolju i sve je bilo jasno. Kako sam činio stvari koje nisu podrivale autoritet režima, zadržao sam bistrinu pa sam mogao sasvim mirno i natenane da držim svoju stranu.

Kada je osnovana komunistička partija moja majka je bila jedan od prvih članova u svom kraju. Posle se udala i živela po raznim gradovima, već kako je njen muž, moj otac, držao kafane idući za boljom zaradom. Da je bila u partiji niko nije znao. Niko, sem dvoje, troje ne zna da sam i ja pod srpom i čekićem, ali ti više nisu bili u čaršiji niti se znalo gde su.

U gradu ni pre rata komunisti nisu bili aktivni. Nekoliko drugova, bez nekog naročitog ugledni nisu mogli da pokrenu ljude. Nacionalističke partije svih boja, podržavane su od naroda, koji je u fantazijama tražio nadoknadu za neaktivnost, slabo obrazovanje i javašluk, vodile su kolo. Malo ko je želeo da pogleda dalje od nosa. Sve što nije odgovaralo derikožama proglašavano je stranom novotarijom koja narušava duh naroda i menja njegovo nacionalno biće, a srpskog seljaka odvaja od iskonskog rmbačenja. Tako su ideje koje negiraju pravo na guljenje kože i radnicima i seljacima bile samo u glavama nekolicine.

 

Važni drugovi, koristeći početno komešanje nove vlasti, prešli su u ilegalu i otišli iz grada, pod suknje, pristojno udaljeni od dogadjaja. Odatle su mogli da pažljivo prate razvoj situacije i da reaguju na vreme. Svest naroda je trebala da se diže sa samog dna i da se proširuju vidici tamo gde je mrak neznanja najgušći. Žrtvu delovanja na nepoznatom terenu mogla je da podnese samo čvrstina nastala iz dugogodišnje borbe i natezanja sa svim i svačim i moralno najčvršći drugovi su uzeli taj zadatak na sebe.

 

U gradu sam ostao ja i možda, još neko, ali ja druge drugove nisam znao, niti su oni , ako ih je bilo, znali mene. To je na neki način bilo dobro, jer je u ovakvoj situaciji bilo opasno verovati i stavljati svoj život drugome u ruke. Ja sam najviše voleo po onoj narodnoj „u se i u svoje kljuse“ pa sam se samo oslanjao na sebe i svoju pamet da sutra  ne moram da se žalim na bilo koga.

Nikakve akcije nisam mogao da izvodim ali sam gledao kako se ko ponaša i šta radi i zbog čega to radi jer jednom će morati računi da se svode, i dobro je znati ko je ko i iza kakve maske se krije.

Kako je vreme išlo na svetlo dana su izlazili svakakvi pacovi i padali mnogi obziri i mnogi ljudi činili svakojake stvari uzdajući se o ovo ili ono. Bilo je čudno kako su se mnogi lako povodili i stavljali život na kocku verujući belosvetskim    barabama.

Bio sam mlad i u nenormalnom vremenu učio životnu školu, ipak sam, gledajući svet oko sebe, nalazio zadovoljstvo da mogu da vidim i one nijanse života koje su drugima uskraćene. Sada mogu da kažem da sam sve to savršeno odradio u situaciji koja je mogla da me sunovrati u ponor i odvuče u kaljugu života.

Nikakvu korist nisam izvukao niti dobio neki položaj i zvanje. Radio sam to iz ubedjenja i zato što nisam imao kud. Ono što sam očekivao nije došlo, kako bi rekli važni drugovi, veliki je raskorak izmedju teorije i prakse i da se uvek treba prilagoditi situaciji na terenu. Kada je u pitanju vlast i pravo gospodarenja tudjim životima ništa nije sveto i svaka laž je dozvoljena.

Tako je  to. Ničija nije gorela do zore, pa će i ovima da dogori. Samo koga to može da uteši i koje živote može da vrati. Sud istorije je priča za malu decu. Živi sa samo u sadašnjosti. Ni prošlost ni budućnost ne postoje. Tu je samo trenutak u kome dišeš.

Kao što sam napred rekao: nikada se ne zna zašto je nešto dobro. Da sam nekada dobro igrao fudbal možda bi davno proigrao život.

Mnogo godina kasnije shvatio sam da se nikada ne zna zašto je nešto dobro.

U jesen četrdesete godine upropastio sam koleno igrajući fudbal. Melemi od trava i rakije kojima su mi uvijali ubijeno mesto nisu škodili, ali nisu ni pomagali. Noga nikako nije htela da sluša, a koleno je oticalo i bolelo naročito kada se menjalo vreme. Očajanje i bes su me hvatali i smenjivali se mogo puta svakog bogovetnog dana, a ja sam samo sedeo kao pokisla kokoška i držao nogu na šamlici. Zima je došla i prošla, a noga nikako da krene na bolje.

Kako nisam imao kud, okrenuo sam se doktorima. pa su oni  uzeli koleno u svoje ruke. Mrcvarili su me neko vreme dok nisu odlučili da je operacija jedini izlaz i da moram pod nož. Kad je sve došlo dotle, digao sam ruke i pustio da voda nosi i mene i koleno, pa gde se stigne.

U to vreme nisam znao, a kako bi i mogao da znam, da su oni jedva dočekali mušteriju, da mogu natenane da tranžiraju i da se uče. Kada sam to shvatio koleno više nije vredelo ni pet para, a noga je komotno mogla da bude i pritka za paradajz.

Očaj nije ništa značio kada sam shvatio da više nikada neću moći da trčim i da ću do kraja života da budem ćopa. Samo, na kraju krajeva, to mi je okrenulo sudbinu pa ja i dalje gazim zemlju i mogu o tome, i još o koječemu, da govorim, dok je gomila mojih drugova sa lepim i zdravim kolenima odavno pod zemljom.

 

Ležao sam u bolnici posle te operacije kada su doleteli nemački avioni i istresli nekoliko bombi na grad. Bilo je to u nedeljno jutro i svet je još spavao uljuljkan glupošću. Užas je u trenutku potopio čaršiju. U bolnici je nastao haos. Haos je vladao taman toliko da porodi očaj.  Oni koji su mogli da beže, bežali su. Mi koji nismo mogli iz kreveta ostali smo da ležimo čekajući sudbinu. Samo, smrt nije došla. Preča posla su je odvela na drugu stranu.

Rat koga smo neki dan ranije tražili dobili smo i odmah ga izgubili. Tako smo pokazali našu naklonost ka nemarnosti i neodoljivu potrebu za glupošću. Ono nekoliko bačenih bombi uterale su nam pamet u glavu i pokazale da se ne ide mečki na rupu i da je bolje da ostavimo ćorava posla, pa  da gledamo  od čega se živi.

Svi koji su trebali da vode brigu o državi i ljudima digli su ruke i razišli se, otresajući brigu u prašinu. Ko je mogao gledao je da uvali svoj posao drugome i da opere ruke od bilo kakve odgovornosti. Tako je sve je brzo otišlo u tandariju, jer niko nije hteo da vuče mačka za rep. Država je lako likvidirana i sve što je moglo da se raznese odneto je. Ono ostalo je bačeno i zgaženo. Ljudima je ostalo da na  goloj ledini zevaju kao ribe i mole boga da im dodje iz dupeta u glavu.

Dok su trajala natezanja oko likvidacije države, skinuli su mi gips sa noge i odmah sam shvatio da sam i ja prošao  kao i država.

Pre operacije sam mogao da trčim, sada sam mogao samo da gledam kako drugi trče. I ja i država smo obogaljeni u isto vreme, jednakim postupkom, od sličnih ljudi.

Ostalo mi je samo da zavijam kao pas na lancu, jer niko nije bio voljan da sluša tudje jadikovke. Svima su  njihove brige bile najpreče i nisu imali kad da sažaljevaju budalu. I ja i država  smo postali niko i ništa, pa je svako mogao da nas šutira kako mu se ćefne. Odpadak koji se razvlači budžacima, dok ga ne pometu i ne bace na djubre.

Ja sam odbio da odem na djubre, i odlučio da stanem na noge. Državu je odnela mutna voda.

Kako se niko se nije obazirao na mene ni ja nisam gledao nikog. Tako je i meni i okolini bilo jasno da više nema obzira, a da je podmukli udarac najbolja prednost. Okruženje je ostalo na svome, samo sam ja morao, što pre, da savladam tu majstoriju. Nikako nisam hteo da me kao državu šutnu, pa sam zapeo da budem jednak sa okolinom. Neka oni zaziru od mene.

Ćale je samo slegao ramenima, kada je video da nabadam  štakom i rekao da to ima i svoju dobru stranu. Keva je pustila punu šerpu suza govorći da više nisam mladoženja za diku. Tako se to završilo u kući.

Drugovi su se držali kao nekuvana noga. Šepav nisam više mogao da pratim njihove zavrzlame, a ćopanje im je pokazivalo onu stranu života koju slabo volimo da vidimo. Jednostavno, skliznuo  sam i otišao u budžak života. Moglo je to da bude baš bolno, ali je rat sve promenio tako da sam kroz to prošao prilično komotno.

Jedini drug iz predratnog vremena, sa kojim sam nastavio druženje, bio je Laza. On je ubrzo, posle mog izlaska iz bolnice, došao kući, odozdo sa mora. Dole je učio za pomorskog oficira. Banuo je jedne noći i tako skinuo bedu sa vrata svojima koji su već mislili da je stradao u ovom kratkom i nesrećnom ratu. Takvi su naši roditelji. Uvek misle crno i naopako. Tako misle i tako govore, zazirući od uroka. Nikada se ne pominju lepe stvari da se dobro ne izvrne.

Čim je kročio u čaršiju došao je da me vidi i da zamoli ćaleta da mu kod nadležnih srdi dokumenta. Kako je bio pitomac vojne akademije bojao se da ga ne pošalju u logor. Nije imao valjane papire pa je tako nešto lako moglo da ga snadje. Otac je držao kafanu i imao je poznanstva sa svima iz vlasti. Uz dovoljno ića i pića uspeo je da Lazi završi sve što je trebalo.

Ja i Laza smo bili nerazdvojni dok nije otišao na akademiju. Posle toga smo se vidjali samo tokom leta kada je dolazio na odsustvo. Laza je odlično govorio francuski i voleo je da mi čita na originalu razne francuske pisce. Tako smo često sedeli u njegovom dvorištu i uživali u lepoj reči, dok su njegova dva kucova izvodili svoje burgije.

Imao je jednog hrta i jednog malog lambova. Taj hrt je voleo da davi ovog malog, jer je bio veći i brži, dok mu malecni nije doskočio. Kada ga hrt pojuri mali bi jurnuo pravo na zid ili na ogradu i tik ispred okrenuo u stranu, a hrt bi zbog brzine tresnuo glavom. Taj trik je izvodjen bar jednom na dan, jer hrt nikako nije shvatao pronicljivost ovog malog.

I sada smo nastavili da se vidjamo, najčešće u njegovoj kući. Laza nije želeo da se mnogo muva po čaršiji da slučajno ne zapadne za oko kakvoj barabi, pa da mu iz ko zna kog interesa taj smesti ujdurmu. Vreme je bilo takvo da su pokvarenjaci vodili igru, mada  je to odlika svake vlasti, ali u ratu je to bilo pitanje života.

Kafana koju su moji držali davala nam je veliku prednost. Svakakvi ljudi su zalazili unutra, a uz čašicu i meze uvek si mogao da doznaš ono potrebno, i ono korisno, i ono što nekad može da bude od životne važnosti. Moj matori je mladost i zrele godine proveo u smucanju po svetu i u zemlju se vratio da bi, kao i svi njegovi ranije, odratovavao svoju partiju. Posle prvoga rata se oženio i mene rodio. Govorio je gomilu jezika, a u zemlji je skoro svakog znao u glavu. Sa mnogima je imao kontakte svakojake vrste, pa je sa ljudima umeo i mogao lagano i sa merom, ko god da je. Ja sam bio nešto drugačiji, ali mi je gradski šlif pomagao da glatko plivam u svetu koji nas je okruživao.

Svaka vlast misli da je bogom dana i da će da traje dok je sunca i meseca, pa i ova, verujući u pravo svetlog oružja. Da bi pokazala da je to stvarnost škole je pretvorila u kasarne, a čestim patrolama i zabranom kretanja noću tumačila je svoju odluku. To je iz korena promenilo noćni život u gradu i desetkovalo prihode. Vojnici su  voleli da piju, ali nisu često dobijali priliku. Da su okapavali po kafanama bili bi pijandure a ne vojska. Ovako su i sebi i nama držali disciplinu.

Narod je u početku pljuvao i psovao, a onda legao na brašno jer nije imao kud. Priče o slobodarskim težnjama su dobre kada uz gusle, uveče, kraj vatre, počnu sećanja od Kulina-bana, o nekoj veličini i sili, kada su ljudi bili za aršin veći i pili legen od dvanaest oka i pola Šarcu davali. Nekad bilo, sad se spominjalo. Kao i tada i sada savijaš glavu i gledaš da si manji od makova zrna i trudiš se da se protneš kroz iglene uši dok traje zlo. Jer sve jednog dana prestane i ode s milim bogom, pa drugo dodje i tako redom.

Život je počeo da se kotrlja saplićući se o kojekakve šiljboke kojih je bilo na svakom koraku da bi držali u zaptu svakojake usijane glave kojima ni njihov život nije bio svet a  svaka prilika dobra za rusvaj.

Oskudice su bile velike. Sve što je bilo masno i slasno nove gazde su odnosile kako su htele, bez pardona. Tvoji ili tudji, sasvim je svejedno. Kad ti otimaju zadnji komad hleba ne mogu da ti budu bliski, pa, da su ti iz oka ispali.

Kao što rekoh, mi smo se prodevali kroz iglene uši zahvaljujući veštini mog matorog da ume sa svakim. Kafana i rakija je bila onaj jezičak na kantaru koji je uvek pretezao na našu stranu. Kada si mogao da živiš, mogao si da gledaš i na ono sa strane i ako je nešto bilo pri ruci da ga zgrabiš, kada  nema koga da gleda. Tako si dobijao i nešto pride i nisi morao da se stežeš i trpiš.

Obilazeći svojevremeno svet moj otac je naučio, a to je i meni preneo da okolina ne mora da zna šta  misliš, a dobro je i da ne vidi šta radiš. Za okolinu je samo važan utisak, pa tako možeš da prolaziš kroz sve slojeve, glatko i uz poverenje.

Početkom leta život na oštrici brijača postajao sve opasniji. Toga jutra novine su nam smestile zasedu. Većini su se noge odsekle, a ostalima je zastao dah. To što je pisalo na prvoj strani nije moralo dvaput da se čita. Dovoljno krupno da izbode oči i da provrti mozak. Crnim slovima, kao posmrtna plakata, stajalo je da Nemci napadaju SSSR.

Pakao je urliknuo od sreće.

Šaputanja koja su krenula po najpoverljivijim krugovima nosila su smrt i onima koji šapću i onima koji slušaju. Svaka reč je mirisala na stravu. Ja sam zavezao usta i izgubio se iz društva.

I drugog dana su slova bila preko cele strane i treštala kroz mozak  slaveći pamet i uspehe. I trećeg dana isto, a onda su smanjili slova, valjda da prištede boju. Reči su ostale iste. Trajalo je to dugo, tamo negde, do zime.

Letnji dani doneli još uzbudljivih vesti rečenih narodu vrlo pažljivo, da bi se razumelo onako kako je trebalo da se razume. Problem se javio jer je bilo dosta nerazumnih koji su sve tumačili naopako, a jezik im bio dugačak i radan, pa su pravili pometnju medju one razumne. Da bi se razumevanje održalo, jasnoća je uterivana bagremovim motkama preko dupeta u glavu. Oni, kojima ni tako nije postalo jasno imali su priliku da upoznaju neke službe kao što je Gestapo i njemu slične i ljude koji su se starali da nerazumnima pokažu pravi put.  Svi kojima je tamo uterivana jasnoća i razumevanje više nikada nisu otvorili usta, jer sve reči koje su znali potrošili su u razgovoru sa njima, tako da ni šapat nije ostao za druge. Za neke se nikada više nije ništa čulo, jer su sigurno dobili toliku pamet da nikako više nisu mogli sa ljudima, pa su verovatno potražili društvo onih koji nikada ne otvaraju usta. Tako je poslovica da jezik koske nema, ali da koske lomi bila rastumačena vrlo jasno i svima razumljivo.

Dogadjaji koji su se vukli po novinama doneli su novo razdvajanje ljudi. Jedni su bili za, drugi su bili protiv, neki su birali nešto treće, neki ništa nisu birali, samo su čekali da ih voda ponese. Za neke se znalo šta su izabrali, jer su na sav glas hvalili stranu na kojoj su, neki su glasno podržavali jedne a ćutali za druge, neki su samo ćutali i držali glavu tako da im se na licu ne vidi za koga su.

Ja sam držao glavu uspravno i posećivao kockarske stolove i obilazio kafane. Društvo su mi činili uzorni tipovi uzornog ponašanja u pokvarenom vremenu. Ono što je nekada bilo za stid, sada je bilo za diku i poželjno. Vlast je podržavala takve ljude i činila im pogodnosti jer sa njima nije imala glavobolju i sve je bilo jasno. Kako sam činio stvari koje nisu podrivale autoritet režima, zadržao sam bistrinu pa sam mogao sasvim mirno i natenane da držim svoju stranu.

Kada je osnovana komunistička partija moja majka je bila jedan od prvih članova u svom kraju. Posle se udala i živela po raznim gradovima, već kako je njen muž, moj otac, držao kafane idući za boljom zaradom. Da je bila u partiji niko nije znao. Niko, sem dvoje, troje ne zna da sam i ja pod srpom i čekićem, ali ti više nisu bili u čaršiji niti se znalo gde su.

U gradu ni pre rata komunisti nisu bili aktivni. Nekoliko drugova, bez nekog naročitog ugledni nisu mogli da pokrenu ljude. Nacionalističke partije svih boja, podržavane su od naroda, koji je u fantazijama tražio nadoknadu za neaktivnost, slabo obrazovanje i javašluk, vodile su kolo. Malo ko je želeo da pogleda dalje od nosa. Sve što nije odgovaralo derikožama proglašavano je stranom novotarijom koja narušava duh naroda i menja njegovo nacionalno biće, a srpskog seljaka odvaja od iskonskog rmbačenja. Tako su ideje koje negiraju pravo na guljenje kože i radnicima i seljacima bile samo u glavama nekolicine.

 

Važni drugovi, koristeći početno komešanje nove vlasti, prešli su u ilegalu i otišli iz grada, pod suknje, pristojno udaljeni od dogadjaja. Odatle su mogli da pažljivo prate razvoj situacije i da reaguju na vreme. Svest naroda je trebala da se diže sa samog dna i da se proširuju vidici tamo gde je mrak neznanja najgušći. Žrtvu delovanja na nepoznatom terenu mogla je da podnese samo čvrstina nastala iz dugogodišnje borbe i natezanja sa svim i svačim i moralno najčvršći drugovi su uzeli taj zadatak na sebe.

 

U gradu sam ostao ja i možda, još neko, ali ja druge drugove nisam znao, niti su oni , ako ih je bilo, znali mene. To je na neki način bilo dobro, jer je u ovakvoj situaciji bilo opasno verovati i stavljati svoj život drugome u ruke. Ja sam najviše voleo po onoj narodnoj „u se i u svoje kljuse“ pa sam se samo oslanjao na sebe i svoju pamet da sutra  ne moram da se žalim na bilo koga.

Nikakve akcije nisam mogao da izvodim ali sam gledao kako se ko ponaša i šta radi i zbog čega to radi jer jednom će morati računi da se svode, i dobro je znati ko je ko i iza kakve maske se krije.

Kako je vreme išlo na svetlo dana su izlazili svakakvi pacovi i padali mnogi obziri i mnogi ljudi činili svakojake stvari uzdajući se o ovo ili ono. Bilo je čudno kako su se mnogi lako povodili i stavljali život na kocku verujući belosvetskim    barabama.

Bio sam mlad i u nenormalnom vremenu učio životnu školu, ipak sam, gledajući svet oko sebe, nalazio zadovoljstvo da mogu da vidim i one nijanse života koje su drugima uskraćene. Sada mogu da kažem da sam sve to savršeno odradio u situaciji koja je mogla da me sunovrati u ponor i odvuče u kaljugu života.

Nikakvu korist nisam izvukao niti dobio neki položaj i zvanje. Radio sam to iz ubedjenja i zato što nisam imao kud. Ono što sam očekivao nije došlo, kako bi rekli važni drugovi, veliki je raskorak izmedju teorije i prakse i da se uvek treba prilagoditi situaciji na terenu. Kada je u pitanju vlast i pravo gospodarenja tudjim životima ništa nije sveto i svaka laž je dozvoljena.

Tako je  to. Ničija nije gorela do zore, pa će i ovima da dogori. Samo koga to može da uteši i koje živote može da vrati. Sud istorije je priča za malu decu. Živi sa samo u sadašnjosti. Ni prošlost ni budućnost ne postoje. Tu je samo trenutak u kome dišeš.

Kao što sam napred rekao: nikada se ne zna zašto je nešto dobro. Da sam nekada dobro igrao fudbal možda bi davno proigrao život.

 

3

Komunista vredi ovoliko – rekao je Kosmajac dok sedeo u berberskoj stolici, u berberskoj radnji moga ujaka i pokazivao metak za pištolj. Bilo je to, mislim, tridesetdevete. Ja sam se tu muvao zevzečeći se sa Julkom, frizerkom iz salona za dame. Ko je i kakav je taj čovek opasnog izgleda  ujak nam je rekao kasnije, kada je ovaj otišao, i to ne glasno. O njemu se pričalo da je agent tajne policije iz Beograda i da je surov do besvesti. Zašto je došao ovamo samo je on znao i oni koji su ga poslali. Po dobru nije došao. To njegovo sedenje i hvalisanje nikako nisam zaboravio. Često mi je dolazilo u sećanje njegovo pokazivanje metka i procena da čovek ne vredi ni koliko lula duvana.

Kada je počeo rat ta cena je postala obična i dugo nije menjana, čak i dosta godina posle rata. Mnoge stvari su se okrenule tumbe, pa su mnogi sedeli po berbernicama i hvalisali se cenom ljudskog života. Oni koje su lovili, sada su postali lovci i gledali da se debelo naplate za godine straha. Ubijanje bližnjih je bilo zabavnije od švalerisanja, mada je najčešće spajano. tako da su jevtini razvodi, po ceni jednog metka, bili svakodnevna pojava,

U toku rata nemački oficiri su bili stalne mušterije u ujakovoj berbernici. Imala je ona nekoliko prednosti nad drugim radnjama koje su nudile usluge brijanja i šišanja. Radna je bila u srcu čaršije, odmah pored spomenika, i što je važnije imala je salon za dame, tako da je defile lepotica bio stalan. Rat ili ne, lepota i šarm nisu zapostavljani. Ljubav, makar i na pola sata bila je na ceni i to mnogo većoj nega ranije. Moguća dužina života upravljala je svim postupcima.

Tu sam vežbao svoj nemački i saznavao sitne zamke vlasti. Bilo je oficira aristokrata i oni su se izdvajali ponašanjem i ophodjenjem, pa su mnoge dame poklekle pred šarmom avanture i ljudima kojima je svet bio na dlanu. Ponašanje na nivou nije te ljude odvlačilo od posla po kome su dovedeni u ovu zabit, tako da nije bilo zabavno upoznavati njihovu poslovnu pedannost. Naravno da ujak nije odbijao ni obične soldate kada su posećivali radnju da bi skinuli čumu sa glava, ali oni su se sami okretali i odlazili u druge berbernice koje su bile manje šik, kad god bi primetili nekog od gospode oficira. Tako su kroz neko vreme prestali da dolaze, pa je radnja mogla da zadrži nivo.

Svi oni koji su radili u državnoj službi ostali su i dalje da rade iste poslove. Moglo bi da se kaže da su konji ostali isti samo su ih drugi jahali. I korbač ostao isti, domaći.  Svet je ulazio u novi poredak, a mnogi su smatrali da ne treba ostati zatucani balkanac i da je bolje biti za nego protiv. Iskustva ranijih ratova vukla su na tu stranu.

Tvoj, onaj koji ti je iz oka ispao, koji je pojeo tovar soli sa tobom, taj zna kad prdneš i kako smrdiš. Taj će da te drži na lancu bolje od bilo koga tudjeg, a tebi će da izgleda da te grli i ljubi. I zaklaće te sladje od prasca, jer ti znaš ko je i kakav je on, a to je zločin koji se ne prašta, jer svi volimo da izgledamo drugačije, na sliku i priliku Kraljevića Marka makar. Takvi smo mi. Sigurno su i drugi takvi, ali ne mogu o tome, a i briga me za druge. Živim ovde i sa ovima i oni me plaše. Ne kaže se zalud – bože, čuvaj me prijatelja, neprijatelja ću sam da se čuvam.

Čudo jedno kako lako zaboravljamo pametne stvari. Eto, ta poslovica toliko potrebna u životu, glatko je gurnuta pod ponjavu. Mnogi su se setili nje kad su im srce vadili, samo tad je bilo dockan. Mnogi se nikad nisu setili te poslovice ili nisu ni čuli za nju. Mnogima nije ni data prilika da je čuju.

Tu, gore u polju obesili su jednog dečka. Učio je gimnaziju, završni razred. Nema šta mnogo da se priča o njemu. Bio je nešto mladji od mene. Znao sam ga iz vidjenja. Kao i svi dečaci iz grada zanimao se za razne stvari i pod uticajem knjiga teško mu je padala okupacija. Nahuškan od neke matore barabe, jer tako se uvek radi,  da baci bombu na neke buriće benzina. Kasnije se saznalo da su burići bili prazni, a bomba koju je bacio nije ni pukla, jer nije znao da treba da skine kapu sa  upaljača. Nemački stražar je digao uzbunu, ali ga nije  jurio. Niko ga nije jurio. On je zapeo da beži kao bez duše, i tamo drugu ili trću ulicu dalje, pao u ruke jednom žandaru, naredniku, Srbinu, i ovaj ga nije pustio. Dao ga je Nemcima. Tako je Dragan, lepo ime za ružnu sudbinu, saznao kako se   ugladjeni nemački oficiri ophode sa onima koji ih napadaju. Posle toga su ga obesili, da se odmori od finog druženja sa njima i da drugi vide kako se prolazi kada se promašuje.

Ne znam šta je kasnije bilo sa tim narednikom, znam samo da oni nesigurni nisu više uzimali oružje u ruke.

Nego, da se vratim na onog Kosmajca. I taj je ostao da radi za novu vlast i mislim da je skočio na viši položaj, ali onaj metak, kojim je plaćao život jednog komuniste, došao je glave tom krvoloku. Samo taj metak nije mogao da pretegne, jer ono što je on uradio za života nije moglo da se naplati.

A moj drug Laza nije uspeo da izbegne državne obaveze. To što nije strpan u neki logor za zarobljenike pomoglo je nekim savesnim osobama iz gradske uprave da se sete njega i toga da je on bivši pitomac bivše pomorske akademije i da je državni slušbenik sa činom. Tako su mu uvalili da komanduje nekima koji su trebali da jure bandite po okolini. Dali su mu nekakvu zelenu uniformu  i pozamašan pištolj i rekli mu da uvek bude spreman. Tako je moj Laza umesto plave nosio zelenu uniformu.

Svako jutro je Laza odlazo na službu u neki stari magacim koji je služio kao kasarna njegovoj četi zelembaća. Trupkali u krug, premeštali puške s ramena na rame i slične gluposti kojima se ubija vreme i pere mozak. Jednoga dana su ih poslali da se lomataju po brdima goneći neku bandu. Kada su se vratili, posle desetak ili nešto više dana. Lazu su zatvorili u istu kasarnu i za neko vreme se o njemu nije znalo mnogo. Pominjane su neke gluposti koje je napravio.

Sudili su mu, ali uspeo da se opere jer je kroz neko vreme došao kući. Više nije nosio onu zelenu uniformu i nije smeo da izlazi iz grada. I činove su mu uzeli, samo on nije brinuo za to. Važno da nije više izigravao budalu.

Vreme je provodio uglavnom kući uz knjigu. Ispričao mi je o svom ratovanju odmah čim smo se videli. Jednostavno nije hteo protiv svojih, a nije smeo da to jasno pokaže jer bi ga odmah streljali. Svoje ljude je tako vodio da su uvek bili tamo gde nisu trebali. Na sudu se branio da nije znao teren, a karte nije imao, a njegovi ljudi su ga podržali, jer nikom se nije ginulo.

Tako smo se ja i moj drug Laza zevzečili sa Julkom i gospodjama koje su dolazile na friziranje i zviždali na rat i uzbunu okolo.

To sam na početku pričanja rekao. Neke stvari se dese i čini se da crnje ne može da bude, pa, opet se sve dovede u red i bude sve dobro. Nije onako baš kako se zamišlja u početku, ali, nekako bude najbolje za tebe.

Ta moja slupana noga provela me je kroz rat i zbrku koja je nastala posle njega  glatko i bez velikih natezanja, tako da na kraju mogu da budem zahvalan onim neznalicama koji su od nje napravili pritku za paradajz.

Svi metkovi koji su me čekali u svim zasedama života ispaljeni su u prazno.

 

4

Četrdeset prva nije bila naročita godina za odrastanje. U stvari, ta godina je bila naopaka kako god da se okrene, ali druge nije bilo, a ova nije mogla da se preskoči, pa sam se čvrsto uhvatio nje i držao je do zadnjeg dana. Ona i ja smo morali da proguramo tih tristašezdesetpet dana zajedno i kako nismo imali kud, ostajalo nam je jedino da budemo uzajamno zadovoljni. Sve drugo bi bio promašaj i ludo bačeno vreme.

Kada si u dvadesetim sve ti je prijatno jer život se gleda naročitim očima koje vide samo lepo. Tako je izgledalo  meni i mojim drugovima. Sva ta ružnoća koja je iznenada  pala oko nas i poklopila nas gadostima koje je nosila, s početka nije narušila našu bezbrižnost.

Nismo mi bili izvan dogadjaja koji su krkljali na našem pragu, samo smo mislili da se ono ružno dogadja drugima i  da ništa od toga ne može da naleti na nas. Ko je bio naivan kasnije je dobio dovoljnio vremena da se ujeda za dupe, ali tako je to. Nismo mi bili prvi, a nećemo da budemo ni poslednji koji su gledali svet tim očima. Tako je odkad postoji mladost i lepota. Uostalom, bolje je gledati i misliti lepo pa makar se sve okrenulo tumbe, nego, od prve mladosti biti namćor i udarati čifte na sve što je mlado, lepo i prijatno i zazirati od ludorija koje je ta mladost činila.

Uprkos nakaznosti koja se cerila u lice i bola oči, moje godine su tražile svoje i ja sam zapeo da odgovorim tome  traženju. Jednostavno, pošto nikada više neću imati dvadeset godina nisam hteo da mi odu tek tako, bez zbogom, pa da se kasnije vrtim oko praznine u sećanju. Nemci, rat, okupacija, smrt,  sve je to deo nekog drugog sveta koji je bio tamo negde, napolju, ispred vrata, i ma koliko navaljivao nisam ga puštao unutara. Nikako nije smeo da naruši intimu mojih  dvadeset godina.

Upozorili su nas jasno i precizno i razumljivo na svim jezicima. Deset za jednog. Bez mnogo reči, znali smo šta nas čeka u slučaju da počnemo da fantaziramo. To je preseklo sve budalaštine i obuzdalo svako junačenje.

Bilo je nekih koji nisu bili ubedjeni u takvu brutalnost i da je to varka da se narod zaplaši i smiri, pa da se guli natenane, ali znam da mi je otac rekao da u ratu nema obzira, da je to vreme za zločince, da je lako ubiti čoveka, a još je lakše ubiti gomilu ljudi. On je progurao tri rata i prošao pola sveta, a u zemlji je znao svakog važnijeg čoveka u glavu, od kralja do zadnjeg lopova i mangupa. Bio je u pravu. Kasniji dogadjaji  su pokazali da je bio vrlo oprezan  u procenama. Grad je štuknuo i uzeo se  u pamet. Ko  god da je hteo uz vetar stao je pred ogledalo i pročešljao svoju savest.

Suočeni sa strahom opipavali smo život kada smo uspevali da se osećamo normalno. Ja sam odlazo kod ujaka u berbernicu, zevzečio se sa Julkom i dopunjavao čaršiske mangupluke. Kako sam prohodao u kafani i odrastao uz nju i uz sve što kafana nosi,  naučio sam da brzo mislim i da na jedan pogled procenjujem i ljude i mesto. Uz očeve korisne savete, koje je on samo jednom pominjao, imao sam prednost u ovom zlom vremenu i nisam bio kao puž golać.

Ljubavna zamlaćivanja sam gurnuo u stranu. Življenje u mnogo praktičnijem svetu pomoglo mi je da ljubavne potrebe svedem na ono nužno i da se manem izmotavanja koje lepo deluju u knjigama, ali u ratu, gde ništa nije normalno, mogu da te odvuku u greške, a greške pred metak.

Kada sam se uželeo žene odlazio sam kod Julke i tamo dobijao mnogo. Sada mogu da kažem da smo sigurno voleli jedno drugo, jer to što mi je Julka pružala nije moglo da bude davano bez ljubavi. Ja sam bio pažljiv prema njoj koliko to može da bude jedan dvadesetogodišnjak koji je stasao u sredini gde se žene uzimaju i ostavljaju kao prazne čaše. Ustvari, strašno mi je prijalo da imam šarmantnu i iskusnu ženu. Dok su moji drugovi sanjali žene i drhtali na samu pomisao da budu u blizini i nasamo sa nekom, ja sam sasvim opušten prilazio ženi koja mi je bila prijatna i uživao u njenoj ljubavi i pažnji. Bila je neku godinu starija i mnogo iskusnija od mene i sigurno je to iskustvo učinilo da se veže za mene i pruži i meni i sebi trenutke prijatnosti i opuštanja u vremenu i svetu nakardnom i prepunom zločinačkih misli i dela.

Kako su meseci prolazili, mržnja i podvojenost sve se više osećala u životu čaršije. Svako je svakog gledao ispod oka tražeći neprijatelja koji jedva čeka da okreneš ledja pa da ti sjuri nož. Susreti sa drugovima su se sveli na nekoliko glupavih rečenica izgovorenih na brzinu zbog sećanja na stare dane i ništa više. Kao da smo osećali ono što će kasnije da dodje, da jedni druge gledamo preko nišana ili da se otimamo za crno ispod nokta.

Kada mi u sećanje dodju godine koje su potisnule tu četrdeset prvu, ona mi liči na godinu lagodnog i opuštenog življenja, jer tada smo još ličili na ljude. Ne mogu da kažem da smo kasnije postali zveri, jer zveri samo slede svoju prirodu i prate instinkte, a mi ljudi smo svesno izvukli ono najcrnje, ko zna kad i kako sahranjeno u nama, i time se razmahali i prekrili svet da bi u tmini razarali sve lepo i dobro oko nas i u nama.

Mogu samo da zahvalim nekim okolnostima i očevim savetima, to uvek ponavljam, i onda Julkinoj ljubavi, da sam uspeo da ostanem onaj koji sam bio kada su došle te godine strave. Nekad mislim da nas je to vreme unakazilo, da smo svi oktenuti tumbe, a nekad mislim da nam je samo pružilo priliku da sva naša lica pokažu svoja naličja. Bilo kako bilo, mi koji smo isplivali iz tog mutljaka, dobili smo priliku da stvaramo svet po svome aršinu, a to što smo omanuli, samo pokazuje da pokvarenjaštvo nije otišlo iz nas.

Sve ono što se pričalo i u šta se klelo, ginulo i ubijalo prefarbano je, jer nismo gledali na vreme u oči prvo sebi, a onda onima koji su nas huškali podržavajući našu sujetu i  glupost, naše naivno verovanje u parole koje su od nas pravile cveće novoga doba. Lepak za mušice, govorio je moj ćale.

Uspomene su samo senka života, a ja ne želim da mi život prolazi dok sedim na klupi i pričam kako je bilo, i da pominjem dobra stara vremena, ili da kukam nad mladošću izgubljenom u vrtlogu rata, da lažem i sebe i druge kako smo mi, ta generacija, znali da odvojimo žito od kukolja i da se postavimo na pravu stranu. Svi koji to pričaju maskiraju svoje strahove, brutalnosti, pohlepu, mržnju, jer kako su ostali živi morali su da stvore ovu sliku o sebi. U mirnom svetu nakaze rata su morale da budu zabašurene. Život je tražio zaborav i to je pružilo priliku da se glava okrene na drugu stranu da bi crno postalo belo i zločinci da budu heroji.

I opet sam poslušao oca sledeći njegovo životno iskustvo i ostao u svetu u kom sam rodjen i odrastao, svetu kafane i periferije jer nisam imao šta da tražim medju došljacima sa planine koji su zverali kao vukovi na sve što je bilo lepo i lomili ono što nisu mogli da otmu. Oni nisu lepili plakate na kojima je pisalo da njihovi životi vrede za deset, ali ja sam gledao kako odvode gomile ljudi u noć da nikada ne vide zoru. Tako to ide od kako je gavran pocrneo, jer svi naredni žele da svet počne od njih.

Iz partije sam izašao kada su drugi zapinjali da udju. Lakoća kojom su drugovi prešli sa reči na dela nije ostavljala nikakvu sumnju, a isključivost u tumačenju istine i pravo da se ta istina nametne svim sredstvima pomogli su mi da dignem prevez sa očiju. Kako je sve prošlo nije ni važno. Jedino što vredi je ovo što sam ispričao. U vremenu gde su se greške plaćale glavom, glava mi nije služila samo za šišanje.

 

5

Dvojicu su ubili, tu, u sred grada. Naslonili su ih na zid gimnazije i pucali im u grudi. Posle su ih odvukli negde a onda dugo ribali trotoar da operu krv. Onda tu su naslagali džakove sa peskom i ispred njih razvukli bodljikavu žicu. Na džakove su naslonili mitraljez i doveli neke vojnike koji su zverali okolo, uvek spremni da pucaju.

Pre streljanja su zatvorili  glavnu ulicu, pročešljali sve kuće i svakoga koga su našli dovukli su da gleda ubijanje. Neki dripac, u civilu, izvukao je iz kožne torbe, koju je secao sa sobom, neku hartiju i pročitao zašto ubijaju ovu dvojicu. Koliko sam razumeo, neki su, negde, nešto uradili, a ova dvojica su se našla pri ruci krvnicima, pa kako nisu mogli da ubiju krive rešili su da dodju glave pravima. Valjda su se rukovodili onom da jedan mrtav plaši hiljadu živih, pa su ih ubili da bi se čaršija uzela u pamet. I tu nisu pogrešili.

Ne znam kako je, kome, i koliko, došlo iz dupeta u glavu, ali svi koje znam usrali su se od straha. Oni, koji su izmedju četiri zida voleli da trabunjaju o nekim, bivšim,  ratovima i pogibijama, udarili su katanac na usta, da jezik zadrže u toplom, jer jezik koske nema, ali koske lomi.

Svako je uzeo da se seća pametnih izreka, a pametne su sve koje pomažu da se sačuva glava i imovina.  Kada je ubijanje i otimanje obična stvar, kada se goli oblače i bosi obuvaju, a ludima dato da drže nož i pušku, treba se kloniti puta gde takvi idu. Najbliže komšije su uzeli da zaziru jedni na druge, da debelo mere reči pre nego što otvore usta da nešto izuste, a posle, kući, da opipavaju svaku reč koju su rekli, i da sa strepnjom tumače ono što su preturili preko jezika, tražeći da li je prava reč rečena pravom čoveku.

Svaki čas su pominjali boga i molili  da ih sačuva prijatelja, jer neprijatelja znaju i njega će sami da se čuvaju. Znaju oni još od vremena kad  je gavran pocrneo, da samo onaj koji  grli može da ti zarije nož u ledja. Kad dodju takva vremena i kada gadost postane normalna i poželjna, svu mudrost možeš da okačiš mačku o rep. Dok ludi kolo vode pametnima nije da se u kolo hvataju.

Osećali smo se goli i bespomoćni na vetrometini, a duvalo je sa svih strana. I svoji i tudji su pritiskali bez milosti, preteći jednom rukom a milujući drugom. Nije nikako valjalo što se nije znalo koja ruka bije, a koja gladi. Nikom se nije milila zora, a kako da je poželiš kad nosi samo jad i bedu.

Nekako smo smandrljali veliku maturu i postali ljudi. Svakodnevno su nam pominjali opasne godine u koje smo ušli i da dobro vodimo računa šta radimo, jer se u našem uzrastu najlakše gubi pamet a sa njom i glava zbog ludih godina i još ljudjih fantazija. To smo slušali na svakom ćošku, od svakog starijeg i osedelog u nevoljama. Svi su bili dobronamerni iz ovih ili onih razloga, samo niko nije kazivao šta i kako da se radi i kud da denemo tu ludost. Mi  smo slušali iz učtivosti i lepog vaspitanja, ali bube koje smo nosili u glavama vukle su svaka na svoju stranu.

Ne zahvaljujem nikom i ne kudim ništa, jer to što mogu da pričam o tom ubijanju i nije neka privilegija, niti je uspeh u životu. Nagledao sam se mrtvih kroz sve godine života koje su došle posle ubijanja te dvojice uz zid gimnazije, ali to pamtim kao početak susretanja sa mrtvacima. Kao da su ta dvojica bili maja iz koje su se namnožili ostali i sretali me na svim mojim putevima. Ponekad o tome mislim kao o naročitoj naklonosti ili nekoj vrsti ljubavi. Nisam lud kada to kažem, ali neki mirisi su nas vukli u susret tako da sam se često pitao kako bi bilo, za promenu, da jednom, ja budem mrtav, a ti mrtvaci da ožive. Možda bi svet izgledao naglavačke okrenut i ja bi tada video sve ono što nas je nagonilo da ubijamo i da se nasladjujemo time. Ovako imam utisak da ih neko namerno istresa meni pod noge ili su to samo nočne more koje me ne ostavljaju posle gledanja onog ubijanja.

Život koji sam živeo sve ove godine, ma koliko se trudio da ga promenim, nije se ni za dlaku menjao od onog kakav je bio te četrdeset prve i tog leta  kada su bube u glavi počele da gamižu i da nude svakojake  svetove. Cela generacija drugova je otišla prateći let tih mušica koje su se razletele na sve strane i otišle kako je tad vetar duvao. Neke znance sam u tom jurcanju za mušicama sretao, neke nikad nisam više video, a o nekima sam samo slušao. Nadam se da su uspeli da pohvataju svoje bubice za kojima su jurili i koje su ih neprestano mamile svojim zujanjem. Ja nisam siguran da sam i jednu uhvatio, mada mi se nekad činilo da mi je ruka puna tih zunzara, ali kad bih otvorio šaku da vidim šta sam nahvatao zurio sam u prazan dlan.

Sada znam da je sve to samo fantazija, jedan od bezbroj uglova gledanja koji nije ni bolji ni gori od bilo kog drugog, ali u nekom trenutku za nekog je jedini mogući.

Imam dovoljno vremena da razglabam o onome što me je kovitlalo kroz te godine kada su mrtvi pravili zasede, čekajući me na svim raspoloživim mestima. To nisam očekivao dok sam gledao kako se krv sliva na kameni trotoar pred gimnazijom, posle pucanja u onu dvojicu.

Očekivanja su došla te noći dok sam u krevetu pokušavao da saznam kako je to kada te pogode metkovi i koliko treba vremena da metak doleti do tebe.

Sutra ujutru sam doručkovao sa svojima, prekosutra su me ponele staze i bogaze očekivanja. Nagoveštaji koji su došli iz prve ruke govorili su kako i na koji način treba tražiti očekivano, ali, sve se po običaju, razvuklo i udaljilo od prvobitnih težnji i nadanja. Nestrpljjiva mladost u početku nije razumevala ni odobravala odugovlačenje i obrtanje, ali okolnost da sam polako sazrevao pružala mi je mogučnost da učim život, izvlačeći iskustva iz svakog mrtvog koji me je sretao na putu. Na neki način to je ličilo na pljačku, ali neko je morao da istrese njihove duše, a ja sam imao prednost jer sam gazio njihovim stazama i pratio njihove mirise.

Sigurno su i oni dobijali nešto od mene, ili sam im ja bio neki most preko koga su oni hvatali neka svoja očekivanja. Pošto smo i ja i oni skupljali samo otpatke susreta, nikad se nismo zadržavali da bi se bolje upoznali, tako smo, jedni za druge uvek bili novi, i uvek smo gledali da izvučemo što više pre nego odemo bez osvrtanja.

Nisam ja lud kad vam ovo pričam, samo dugo živim, a to ima za posledicu gomilanje iskustva. Većina ljudi tabana životom kao guska kroz maglu, pa kad magla prodje ostane samo jato koje i dalje gazi dok ne završi u lonac.

 

Ja sam skupljao iskustva i sortirao ih, tako da uvek mogu da ih nadjem i upotrebim. Jedino očekivanja koja su me odvukla nikad nisam uspeo da zgrabim. Samo  sam njihove mirise mogao da pratim uporno i dugo. U stvari, i sad osećam da me negde čekaju i mame jer se tih mirisa tako jasno sećam. Mislim da su tu na korak od mene, ali na koju stranu, to nikako da saznam. Taj prvi korak je ono što treba da me odvede njima, samo mora da bude pravi. Sve drugo me je vodilo ovamo, gde nikako nisam mogao da zaboravim onu dvojicu koje su ubili pred gimnazijom da bi nam uterali strah u kosti.

Tako je to. Oduvek sam slušao da jedan mrtav plaši hiljadu živih samo život mi je pokazao da posle tolikog i takvog straha utrne čovečnost i sve pogano izadje na videlo i obeleži nas za vjeki vekova.

 

6.

Pokupili su nas kao bele lale. Puške smo odavno pobacali i raspasali se čekajući da se svrši naše jadno vojevanje. Nemci koje su došli putem zatekli su nas u gomili  kako razmahujemo belim čaršavima, pokupljenim iz obližnje kafane, nudeći predaju. Mnogi se  nisu ni mrdnuli, onako izvaljeni pored puta, kada su nemačke prehodnice protutnjale na motorciklima i uleteli u čaršiju. Dižući prašinu za njima je gmizala kolona kamiona ispred koje je gazio tenk zverajući svojim topom čas levo, čas desno. Tek zadnji kamion je stao i otuda su poskakali vojnici koji su počeli da nas potiskuju sa puta da ne pravimo gužvu. Onda su nas sabili u gomilu i poterali u dvorište neke škole i okolo postavili stražu. Ispred škole su postrojili kamione, a po učionicama razmestili vojsku.

 

Tako smo postali roblje.

 

Neki naši oficiri, pohvatani sa nama, pokušali su nešto da trtljaju sa Nemcima pominjući neka prava i neke slične gluposti, ali su ih ovi vratili u gomilu bez mnogo pričanja. Kada si rob ćuti i čekaj šta će da te snadje.

 

Dok nas nisu zatvorili u to dvorište i stavili pod stražu mislili smo da je dovoljno da bacimo oružje i dignemo ruke pa da nas bez mnogo pitanja raspuste kućama. Ovako stisnuti i okruženi naoružanim ljudima koji su nas popreko merili i samo tržili povod da pucaju, polako nam je dolazilo u glavu da smo ostavljeni na milost i nemilost i da nemamo nikakva prava, da više nismo ljudi i da sa nama može da se radi šta se hoće. Oborili smo noseve i  zatvorili usta osećajući da kuću i svoje  nećemo skoro da vidimo. Možda nikada.

 

Nikako nije bilo dobro to što smo digli ruke tek tako i došli mečki na rupu, ali poslednja pamet ide psu pod rep. Da smo umeli da bežimo na vreme, dok smo još mogli da se dohvatimo polja i vrzina i dok su se Nemci muvali samo po putevima, sada ne bi jašili jedan  drugog i zavisili od dobre volje. Ovako stisnuti smo samo preturali kroz glavu šta smo sve mogli i da se vajkamo da nam prilike nisu davale i da je to sudbina.  Bili smo kao krdo sabijeno u obor da sačeka klanje.

Ko je imao čuturu sa vodom mogao je da pije, ko je imao komad hleba mogao je da jede. Ko nije ima sve to mogao je da bleji i da čeka da mu nešto padne sa neba, jer Švabe nisu ništa davali. A što bi? Budale treba pustiti da lipšu.

 

Tu gde su nas nagnali, ostali smo i preko noći. Nismo imali kud da se olakšamo, pa su se oni stidljivi stiskali mučeći sebe. Na kraju smo svi, kako je ko imao potrebu, čučali pored ograde bez ikakvog obzira i stida.

 

Pojeo sam i ono što se ne jede kad sam se poveo za drugima i sačekao Švabe umesto da hvatam maglu čim sam video da je sve otišlo u tandariju, pa gde me oči vode i noge nose. Kako nisam hteo da me secaju ko zna kud rešio sam da bežim čim uočim priliku. Ako sad ne pobegnem dok je još gungula, posle će, kako mi se čini, da bude i mučno i teško. Nisam želeo da robujem i da me svako jaši, kako mu se ćefne. Ma šta mislili ovi oko mene                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            to što nas je čekalo nije život. Idem pa šta bude.

 

Jutro je bilo sveže, a mi zgrčeni od jeda i ladnoće jedva smo dolazili sebi. Švabe su promenile stražu. Oni od ranije su otišli na doručak, a došli su siti da nas čuvaju. Mi smo doručkovali gorku stvarnost. Očekivao sam da nas pomere odavde, jer ako drže vojsku u školi mi im dodjemo kao smetnja. Valjda ne žele da im seremo i pišamo pod nos.

 

U neko doba dana pojavi se neki njihov oficir i naredi našima da nas postroje, pa nas pod stražom  poteraše niz put. Tu, na na kraju čaršije naguraše nas u neke obore. Vidi se da su tu držane svinje, sve miriše na njih, a nije ni očišćeno, taman za slepce kao što smo mi. I opet pod stražom. Opet su se naši oficiri bunili i tražili hranu, ali su dobili šipak. Možda je svinjac, ali odavde  mogu lakše da pobegnem i odmah sam doneo odluku da prva noć bude moja. Nema šta da se čeka.

 

Da ću da bežim nisam nikom ni zucnuo. Neću da mi ko smeta, a i šta mu ga znam kakve su sve budale oko mene. Mogu da se uplaše kad ne treba, pa da pogubimo glave. Ovako, u se i u svoje kljuse, pa dokle stignem.

 

Gledao sam  kako se stražari kreću i gde se zadržavaju i šta rade. Uvereni u svoju nadmoć i u to da smo sasvim nemoćni i utučeni nisu se mnogo pretrzali da nas paze. Sve je to išlo meni na ruku i govorilo mi da nema oklevanja. Ako nas odvedu odavde, a sigurno će, pokusali smo svoje.

 

Tamo posle podneva doneli su nešto hleba i vode tek da se kaže na su nam nešto dali. Uzeo sam svoje parče i brzo ga progutao. Dok su se mnogi vajkali oko gluposti ja sam šmugnuo u jedan ćošak odakle sam samo trebao da se spustim u jarak za odvod štroke koji je prolazio ispod zida, pa se vukao kroz neke vrzine i odlazio dole niz polje u rečicu.

 

Pred noć su doveli nove ljude da nas čuvaju i čim su ovi posle nekog vremena zabatalili pažnju svukao sam se u jarak i malo propuzao kroz blato i svinjac, pa kroz vrzine do reke, a onda obalom kroz gustiš. Niko se nije ni osvrnuo za mnom, a i što bi. Odmah sam okrenuo u brda izbegavajući put. Računao sam da se dohvatim prvog sela i da isprosjačim neke dreške, pa da bacim uniformu. Nisam mnogo bežao kroz mrak da ne zalutam gde ne treba i da ne nabasam na neku švapsku patrolu. Nikad se ne zna. U neke taluske sam proveo noć i dobro se ispavao, a ujutru sam video da do sela nemam mnogo i odmah udario tamo.

 

Dok sam prilazio merio sam kuće da vidim koja je zgodna da tamo potražim odelo. Banem tako u jedno dvorište, rundovi se baš dobro naljutiše što nepozvan i nepoznat upadam, ali izadjoše neke žene i ja im kažem ko sam i zašto sam. „Crni sinko, ulazi unutra“, kazaše  i uvedoše me u kuću da me što manje ljudi vidi. Imaju i one svoje u vojsci i ne znaju šta je sa njima. Dobijem  nešto da se preodenem i da prezalogajim, pa kako nisam hteo da se zadržavam rekoše mi koja su sela okolo i kako put ide i sa komadom hleba ispratiše me nadajući se da i njihovima neko pomaže.

 

Sad sam već mogao komotno da idem. Od sela do sela, uz nešto raspitivanja i uz komad dva hleba privukao sam se kuće. Da ne pričam kako je bilo kada su me videli. Verovatno je tako bilo po svim kućama gde su se nenadano vraćali ukućani odvučeni da brane zemlju od koje su svi digli ruke.

 

Švabe su protutnjale kroz mesto. Ono što su ljudi videli iseklo im je dah i svi su se pitali, pominjući boga i sve svece, koji nas je djavo navukao da se kačimo sa Hitlerom. Strah za svoje najmilije nije napuštao nikog. Nisam ni dušom danuo a komšije su nagrnule da čuju nešto. Glasine koje su kolale samo su pojačavale nesigurnost i strah, jer ni za šta nisi mogao da se uhvatiš.

 

Od vojske, to sam mogao da im kažem, nije ostalo ništa. Mnogo ljudi je porobljeno, šta će sa njima, ne znam. Čini se da će svo roblje da odvuku negde, verovatno da argatuju, da ih džabe hrane, neće. Nisam imao lepo nikom da kažem. Sigurno će da bude gore od ovoga što pričam, pa je najbolje da suze čuvaju za ono što dolazi, ne treba ih trošiti na sitnice.

 

Još neki su došli posle mene i pričom zacrnili  ono što sam rekao. Na  nekim kućama su zakačili crne barjake da bi komšiluku i prijateljima preneli crne glase koje su dobili. Opšta nesreća je lične gorčine gurnula u stranu. Mi koji smo se vratili nismo imali zašto da slavimo jer su zli dani tek imali da dodju. Mogli smo samo da se vučemo kroz senku života težeći da nas sudbina ne zapazi.

 

Kad govorim o tom vremenu uvek s pitam šta me je sačuvalo da se u tom mutljaku u kome smo živeli ne uhvatim na mamce koje su svakakvi nudili, i poturali pod nos mašući svetlom sutrašnjicom dostojnom čoveka.

 

 

Fala –  govorio sam sam svakome koji je došao da mi nudi dobrotu i istinu. Mnogo mi je lepo da me lažu i da živim od danas do sutra, sve lepote koje treba da dođu nekog lepog dana sačekaću neprosvećen, ali prstom neću da mrdnem ni za kakve lepe oči i ni za čije babe zdravlje.

 

7.

Moj otac je trebalo da sruši most odmah čim se naša vojska povuče. Oni koji su prešli preko mosta nisu ličili na vojsku. Rulja u uniformi je prošla bežeći, onda su još neki pretčali i posle toga niko nije više zakoračio na njega. Otac je sedeo dole u granju i pušio. Nikad nije govorio šta je mislio dok je čekao da se gungila smiri. Nikakvi razlozi nisu postojali za to. Pošto je tih dana sve otišlo u tandariju, njegove misli i odluke  nisu ni bile za piču.

Nemaca ni od korova. Pustoš i lom. Razbacano, polomljeno, ostavljeno. To je bila država aprila meseca četdesetprve. Sedeo je tako otac držeći u jednoj ruci fitilj a u drugoj cigaru. Pušio je natenane, gledajući vodu koja je odlazila dole, niz Srbiju. Imala je dosta da teče dok se provuče kroz sve vrabake uz put, dok se provuče ispod gomile mostova, dok nekoliko puta promeni ime, pa tek onda ode iz zemlje da bi nekim drugim ljudima tekla i zalivala njive.

Polako je pušio, do samih prstiju. Kad je osetio vrelinu žara ustao je bacio pikavac na zemlju i zgazio ga, po navici. Onda je bacio i fitilj kojim je trebao da upali dinamit. Samo je digao ruke od ćorava posla i kroz polje okrenuo kući.

Most je ostao da stoji čitav. Tako je sačekao Nemce koji su poskidali dinamit, oprezno prešli most i ušli učaršiju. Otac je za to vreme debelo odmakao niz polje i već hvatao šumu, gledajući da se do mraka dovuče doma. Stigao je u gluvo doba i tu je saznao da se u kući ne zna ništa o meni i da su drugi dobro i na broju.

Ja sam banuo isto tako jedne noći, posle desetak dana. Toliko mi je trebalo da se provučem kroz nesreću koja je legla na zemlju i ljude i tako smirio i oca i majku. Bio sam umazan blatom i sa tudjim mirisima, pa me rundovi nisu odmah prepoznali, i besno su nasrnuli da me iscepaju i jedva su se smirili na moj glas. U kući su se moji prvo isprepadali dok me nisu prepoznali, a onda ciknuli od sreće.

Pušku i pištolj sam odmah uvio u masne krpe i sa ocem zakopao pod ogradu kočine, da samo ja i on znamo. Posle sam jeo i legao da spavam. Spavao sam i sutra do pred veče. Sigurno bi spavao i do prekosuta da me nisu probudili željni novosti. U ludnici, gde se nije znalo ni ko pije ni ko plaća osećali smo se srećnim što smo uspeli da jevtino preturimo najgore.

 

Komšije i rodjaci su odmah nagrnuli da dolaze i da se raspituju, neki za svoje, a neki za stanje u zemlji. Otkud bi ja znao ko je gde i kako mu je. Valjda vide i sami da je sve otišlo na doboš, da treba čuvati glavu jer je gluposti i nesposobnosti bilo preko glave. Ispričao sam što sam znao, ostalo neka smisle sami. Ispilo se nešto rakije, popušilo  duvana, iskukalo nad svojom i sudbinom zemlje, i  rešilo da se čeka. Smrti nema bez sudjena dana, pa tako niti može da se žuri, niti da se kasni. Drali su nas i naši, pa će, verovatno, i njihovi, a naše je da sklonimo ono što vredi  i treba za kuću, bar za prvu priliku, dok je još smutnja, a kasnije kad se sve ustali,  videće se.

Još neki su došli kućama narednih dana i doneli slične priče, neki više nikad nisu došli, ali takav je život i on ne odreže svakome isto.

Za neko vreme banuše i neki Nemci, isteraše djake iz škole i tu se smestiše kao na svome. Preko tumača su tražili oružje i pretili streljanjem ako se ne da, a oni nadju. Uplašeni su dali, oni drugi su ćutali računajući da su dobro sakrili. Posle nedelju dana Nemci se rastrčaše pretresajući sve živo ali ništa nisu našli, tako da su svi ljudi ostali na broju osim nešto stoke koju su pokupili i poklali.

Ljudi su se malo opustili i uzeli da rade svoje poslove računaući da svakog dana treba da se jede i da onog koji radi vlast ne dira. Svima su potrebne rintadžije, jer od onog koji nema ne može ništa da se uzme. Čim su završili sa vojskom i ratom Nemci su uzeli da organizuju vlast koja treba da uredi život prema njihovim potrebama. Svi koji su upravljali pre rata iz ovih ili onih razloga nastavili su da upravljaju i dalje. Za trenutak se učinilo da se osim gazde malo šta promenilo. Onda su Nemci otišli, ostavljajući Bugarima zemlju i vlast.

Čim su se Bugari pojavili videli smo da smo obrali bostan. Pokvareni kao mućkovi i alavi kao aždaje pokupili su i odneli sve što su našli, a imalo makar i najmanju vrednost. Gore stvorove sudbina nije mogla da baci na nas. Oni koji pamte prvi rat i Bugare rekli su da će da propištimo majčino mleko, a kako je počelo biće i gore od toga.

Svi su postali manji od makova zrna gledajući da ne zapadnu nekome za oko, da ne stanu ni mravu na senku. Odlazili smo sa strahom u polje i čeprkali zemlju uvek sa okom okrenutim na drum. Bugari su upadali i vršljali kad god im se nakrivi. Oni nisu brutalni, oni su gospodari smrti koji se iživljavaju svakog trenutka na svakom mestu bez povoda. Kad god smo mogli sklanjali smo se sa očiju svakom slinavom bugarskom dripcu i davali sve kad su tražili, savijali se do zemlje kad su udarali.

Jednog dana ubili su Mirka, Lidinog oca. Ubili su ga tu na njivi, iz čista mira, ni krivog ni dužnog, na pravdi boga pred ženom i decom. Jedan narednik, baraba, koji je do rata živeo u Sbiji i posle prešao Bugarima i postao to što jeste, otimač i krvnik kakvog zemlja nije videla.

Mirko je sa ženom i decom kopao njivu. Šta drugo, mora da se jede i živi. Nezgodno je samo što je njiva pored puta, pa kako ko naidje istrisa se na njega. Ćuti jadnik i sve se više savija i gleda u zemlju uplašen kao miš.

Dan je baš bio za rad i mnogi su izašli da rade po njivama. I mi smo. Naše su njive nešto dalje, ali tu je ravno i vidi se daleko. U neko doba naidje taj narednik sa još dvojicom i pravo nagazi na Mirka i poče da se izdire na njega. Sigurno je popio više nego što treba pa su mu svi krivi, a može mu se, pa ne zna za meru.
Tek puče pištolj. Svi digosmo glave, vidimo Mirko leži na zemlji, a žena i deca pali na kolena i čekaju da i njih pobiju. Za trenutak je ličilo na to, tek se narednik okrenu i ode odakle je došao. Mi se sjurismo na put kad su Bugari debelo odmakli. Nema šta drugo da kažem.  Tada sam rešio da ubijem bagru, da ne pogani zemlju.

Čekao sam da prodje neko vreme da se ne dosete zašto je ubijen i da ne naprave pokolj po selu. Znao sam gde ću da ga nadjem pa sam čekao. I stvari su pošle da mi idu na ruku. Počelo je da se šuška o nekom ustanku. Kako sam čuobilo je več i nekih puškaranja, mada je u našem kraju bilo mirno. Ja sam imao neke kontakte sa nekim ljudima, ali čekali smo neko bolje vreme, nešto sa strane, što će Nemce da oslabi i skrene pažnju na drugu stranu. Nikom nisam pominjao svoj naum, jer se za takvu stvar nikom ne veruje, prijateljima još manje.

Narednik je imao običaj da pijanči u jedno kafani  na izlasku iz čaršije i tu sam rešio da mu dodjem glave. Odatle sam lako mogao da se dokopam šume i pobegnem kući da me niko ne vidi i da me jutro zatekne doma. Pušku i pištolj sam već ranije izvadio iz zemlje i spremio. Kad su moji polegali, kliznem kroz prozor i požurim. Znao sam da imam vremena jer onaj gad kad počne da pije ne prekida lako. Sigurno ga muče oni koje je pobio, pa mora rakijom da ih rasteruje.

Legao sam u jarak uz neko granje i čekao ajmanu da se pojavi na vratima. Znao sam ga dobro i nisam mogao da ga zamenim sa drugim, a nisam ni bio daleko. Posle jedno sata čekanja eto njega na vratima sa još jednim. Skinuo sam ga kao zeca, onda sam ispucao nekoliko metaka na vrata da ne jurnu odmah za mnom, ostavio pušku da mi ne smeta i sa pištoljem u ruci štuknuo u mrak. Šta je bilo u kafani ne znam, tek kad sam ja dobro odmakao raspucali su se, ali dockan im je. Do zore sam se već uvukao u kuću i legao.

Bilo je dobrog loma zbog tog ubistva. Po našem kraju su tumarali danima, preturali po pojatama pojeli i popili sve što je bilo po kućama, ali nikog nisu ubili. U gradu su ipak streljali neke, samo njih bi pobili i onako.

To je bio pravi početak ustanka u našem kraju, a ne ono što se uči u školi. Kasnije su položaje stekli oni koji ni metka nisu opalili ali su imali jezičinu da se hvale i neke da ih podrže. Ja sam rat proveo švercujući. Posle ovog ubistva pucao sam još nekoliko puta, ali uvek za svoj račun, opšte dobro sam ostavio nekim drugima.

 

8.

 

Čim su novine javile da su bile demonstracije u Beogradu dobio sam telegram od oca da se smesta vratim kući i da batalim studije. Telegram je došao oko podneva, a ja sam uveče imao voz. Taman dovoljno vremena da  se spakujem. Ostajanje u Beogradu nije dolazilo u obzir posle svih ovih dogadjaja i očevog telegrama. Sve to što se desilo juče nije mrisalo na dobro. Mi koji smo se drali po Terazijama da je bolji rat nego pakt i busali u grudi pozivajući se na junačka dela naših očeva i dedova, posle prespavane noći videli smo da je sve to otišlo suviše daleko i da smo potegli djavola za rep. Jedno je bilo mahanje zastavama i pljuvanje Nemačke, a sasvim drugo stati pred nju i sačekati vojsku, koja je dok si dlanom o dlan, zgazila Evropu a Englesku sabila u mišju rupu. Sve mi je to došlo iz dupeta u glavu, dok sam se preko noći preturao po krevetu mereći razloge koji su me odvukli da radim ono što sam toga dana radio i pitao se  za čije sam babe zdravlje urlao po ulici i upadao plicijskim agentima u oči. Sve to što sam video i doživeo toga dana, a preživeo preko noći odlučilo je da smesta poslušam oca i ostavim Beograd za neko bolje vreme i da se primirim. Zebnja koja me je uhvatila dok sam ležao budan nije nudila ništa dobro.

Prvo mi je palo na pamet kada je svanulo da odem do nekih drugova i popričam o onome što smo činili i na šta će sve da izadje, ali sam se brzo trgao i sačekao da se sve to slegne u meni. U stvari neki strah koji je polako rastao zaustavio je moju brzopletost. Počeo sam da zazirem od istrčavanja. Izgleda da mi je bilo dosta toga i da je krajnje vreme da vidim na šta nebo stoji.

Suviše toga se desilo tog dvadesetsedmog marta. Sve i svakoga je ponela mutna voda i niko nije imao nikakvu odgovornost za zemlju i ljude. Imam utisak da su pametni popustili budalama po onoj narodnoj – brigo moja predji na drugoga. A možda je sudbina odavno skuvala ovu poparu, pa nam je iskoristivši priliku, gurnula pod nos da je pokusamo. Kada si alav ne treba ti mnogo da se zadaviš.

Ako uzroci guraju posledice, došlo je baš ono što smo zvali, i kada pričamo da su nas napali bez objave rata moramo da se prisetimo da smo im rat ponudili, čikajući njihovu odlučnost. Kako smo ih zvali tako su i došli bez posluženja  i buklije. Sam rat je ubijanje, a oni su došli da nas ubiju čuvajući sebe. Pa, mi smo se hvalili da je bolje grob nego rob zaboravljajući da ropstvo prodje, a grobovi ostanu za vjeki vjekova.

Sve mi to prolazi kroz glavu dok se sećam tih dana kada smo još jedanput, u bezbroj ponavljanja, stavili glavu pod motku sa ubedjenjem da je tvrdoglavost i inadžiluk jedini ispravan put. Ovim rečima ja ne izdvajam sebe iz rulje koja je toga dana urlala  prizivajući smrt. I ja sam bio deo stada koje je išlo u bezdan, jer tamo u gomili ja nisam bio svestan da sam šaka jada koja se kočoperi na bunjištu. Tek kući, kada sam ostao sam, mogao sam sebi da pogledam u lice i kažem ko sam i koliki sam i kakvi su mi dometi. Sigurno da nisam samo ja gledao sebe u lice i pitao se koga sam djavola tražio na Terazijama u toj paklenoj gomili koja se igrala sudbinom onih koji nisu ni znali šta znači pakt a o ratu su znali iz narodnih pesama.

I nije nas bilo mnogo u toj gomili. Valjda se samo toliko našlo budala  koje je su neki dovukli i nahuškali da odrade prljavi posao za tamo neke. Svo junaštvo kojim smo tražili borbu razneo je vetar. Najglasniji bukači su nestali. Ja sam se povukao i pokrio ušima kajući se što sam ispao som da radim za one koji su sedeli u stranu i računali koliko mogu da dobiju puštajući nas niz vodu. Fala bogu na očevim savetima da rat dobijaju oni koji ostanu živi, pa sam se potrudio da izadjem pobednik iz gluposti koju sam i ja kuvao.

Požurio sam na stanicu još za videla jer nisam hteo da se muvam ulicama po mraku. Oko državnih zgrada vrzmali su se vojnici, a žandari koji su špartali ulicama mrgodno su merili svakog prolaznika. Stanica se polako punila opreznim ljudima koji su želeli što pre da odu iz Beograda. Bilo je prilično tiho. Ljudi su mahom ćutali izbegavajući da pričaju o jučerašnjem danu iz opreza i neizvesnosti, strepeći šta sve može da izrodi čačkanje mečke.

Kada je voz postavljen jurnuli smo i očas napunili ono nekoliko vagona. Uspeo sam da se smestim u ćošku pored prozora, tako sam mogao, i ako je bila noć, da zevam u tminu praveći se zauzet. Obično u vozu ima mnogo razgovora. Ljudi najčešće govore o osvojim ili tudjim problemima i brigama iskrenije i sa mnogo više detalja nego što bi o tome govorili sa ukućanima. Tu se ponavljaju sva čaršijska ogovaranja i pikanterije iz političkog života, dok su životi naših i inostranih bogataša neiscrpna tema putnika iz većih mesta. Tako je putovanje vozom slika i prilika javnog i privatnog života naših ljudi. Večeras svega toga nije bilo. Svi su se smeštali u žurbi i gledali brže bolje da se zamisle ili da zadremaju lažno ili stvarno da bi izbegli zapitkivanja i mogućnost da se izlanu o nečemu što u ovom trenutku postaje ozbiljno ili čak opasno.

Ja sam u početu zverao kroz prozor a kasnije zadremao umoran od prošle neprospavane noći, samo sam se budio kad je kondukter kontrolisao karte,pa onda ispred Stalaća gde sam imao da sidjem i da hvatam voz za Kruševac i Kraljevo.

Kada sam ujutru banuo kući i majka i otac su bili prezadovoljni što sam poslušao savet i odmah se vratio, jer kako reče otac – rat je već gotova stvar, pa je bolje da budem sa njima, nego tamo gde nemam nikog i gde te niko ne gleda.

Nisam bio mobilisan i kući  sam sačekao rat koji je došao i prošao dok smo se osvrnuli oko sebe. Za tih nekoliko dana izašlo je na videlo sve trulo u zemlji, a trulo je bilo sve živo. Mislim da smo svi bili zabezeknuti kojom je brzinom država otišla u tandariju. Dok je sve propadalo u bezdan stalno sam mislio na dvadesetsedmi mart  i parole koje su uzvikivane i onu glupost gde boj bije srce u junaka a ne svetlo oružje. Baš smo osvetlali obraz naš junački. Doduše, na Kosovu je država pala za letnji dan do podne, a ovog aprila smo se držali skoro dve nedelje.

Nemci su ušli u grad i pokupili svo oružje koje je narod preko noći pobacao niz ulice i sve ono ostavljeno po okolnim putevima i jarugama da bi se lakše bežalo.

Svi koji su bili u uniformi pohvatani su i doterani na stanicu gde su ugurani u vagone i odbedeni u ropstvo. Bilo je plača i nekih sahrana na brzinu da ne pominjem opštu pljačku državne imovine i svih magaza za koje je narod znao i koje su nekome zapale za oko.

Ja sam učio životnu školu po ubrzanom kursu uz očiglednu nastavu, gde se nepoložen ispit plaćao životom. To što sam sada živ znači da sam ispite davao u zadatom roku

Prizivanje rata umnožilo je mrtve. Groblja su nicala kao pečurke posle kiše. Bele zastave predaje zamenile su crne zastave smrti. Samo su parole ostale iste. Počele su da se pojavljuju po zidovima ispisane na brzu ruku ili nevešto štampane i bacane u dvorišta.

Gde će sve to da nas odvede i koji od nas će da vide bolju i svetliju budućnost o kojoj smo sanjali kada smo dvadesetsedmog marta izašli na ulicu.

Jedini koji su sigurno dobili ono što su tada tražili su oni mrtvi. Njihovi grobovi rasuti širom zemlje su jasno pokazivali da su se oni držali svojih parola i da nikad nisu prihvatili ropstvo.

 

9.

Sve su pohvatili. Ja sam uspeo da se izvučem.

Bili smo umorni i gladni. Već nekoliko dana samo se vijamo  kroz šumu, jaruge i trnjake izbegavajući nemačke patrole koje su nas tražile. U stvari, samo smo to i radili od onog dana kada smo se odmetnuli. Jedinu akciju smo imali onda kada smo upali na železničku stanicu u selu i razlupali  telefon. Od tada nas jure.

Zvali smo se četa. Bilo nas je dvadeset i još neki. Imali smo komandira i komesara i tri drugarice i puške, ali ne svi.  Ja nisam imao pušku i još nekolicina. To što sam bio bez oružja i spasilo mi je život. Nisu me hvatali pa puštali. Nikako to. Ovako je bilo.

Šmugnemo ti mi u jedan zabran i onako umorni polegamo. Računali smo da su potere digle ruke od nas i da možemo da danemo dušom. Oka nismo sklopili tih nekolio dana pa mislim da su neki zaspali pre nego su zemlju dodirnuli.

Ja sam već bio rešio da nadjem pušku jer džaba ti ratovanje praznih šaka. Znao sam da jedan dole u selu ima pušku, a dobri smo bili od ranije, pa sam računao da mi je da, makar na neko vreme dok ne zarobim neku, pa da mu ovu vratim.

Čim su svi zadremali, a nije mnogo trebalo, jer smo bili premoreni, ja se izmaknem, pa kroz granje i dole niz jednu jarugu te se spustim u selo. Tu zastanem i uvučem se u neku vrzinu da pogledam šta se radi i koga ima u selu. Gledam gde da prodjem da me rundovi ne pocepaju, jer mirišem na tudje i ko zna na šta još, a noć je. Ne mogu dobro da vidim, niko ne drži upaljenu lampu, pa rešim da sačekam do pred zoru kad se nekako vidi. Sve je to opasno i nije mnogo pametno, ali ja sam se nameračio na pušku i ne mislim da ovaj neće da mi je da. Malo se namestim da mi je udobnije i počem da čekam. Jadno mi čekanje –  zaspao sam odmah čim sam pomislio da čekam. Kao zaklan.

U neko doba trgnem se a dan već uveliko skočio. Čini mi se da čujem neku galamu, ali ne blizu, pa i neke puške se izmetnuše. Srce mi sišlo u pete, a ne smem da se maknem jer nemam kud. Boga molim da me niko ne vidi, mada je vrzina gusta i teško se unutra bilo šta nazire, nego može neko kučište da me nanjuši.

Tamo na putu, sasvim na drugom kraju sela, vidim da je neka gužva i da otuda ide galama i metež, samo ne mogu da razaznam zašto se deru. Sedim sav pretnuo, više mrtav nego živ, kad naidjoše nekoliko kamiona sa Nemcima. Pomislio sam da me je neko video i pozvao Nemce i sad će da me uhvate. Psovao sam i pušku i sve puške ovoga sveta i svoju ludu glavu i trenutak kad sam pošao i kad sam se rodio i one koji su me pravili. Digao sam ruke od života, ali se ne mičem jer ne znam ni gde ću ni šta ću. Ćutim tu kao zeče i čekam nož pod gušu.

Bi galama i uka i buka dole pa prodje i Nemci odoše. Ja ne verujem i sve mislim da je to zamka da izadjem, a oni za mnom krišom. Tu se trgnem i pomislim na drugove, ali ne da su njih pohvatali, nego šta će o meni da misle i svakakve gluposti oko toga. Znam da sam usrao stvari i da se bez puške ne pojavljujem drugovima na oči. Kako da mi veruju i da se oslone na mene. Streljaće me kao dezertera i izdajicu. Šta mogu da budem drugo. Dan je, a meni crno pred očima. U neko doba malo se priberem i odlučim da se spustim kod znanca pa da mu otmem pušku ako ne da.

Vidim gde mu je kuća i gledam kako da se dovučem do nje. Sva sreća što kuće nisu zbijene pa može natenane i nevidjeno da pridjem. Sačekao sam da se malo zamrači, pa pored vrzina i ograda šmugnem se do njegova dvorišta. Dva rundova se zalajaše i isekoše me. Ne bi voleo da me vide drugi, opasno je i za mene i za njega. Ne bi mi milo kad se pojavi njegova majka na vratima da vidi ko je. Nemam kud nego da pitam za njega. Ona me gleda popreko jer me ne vidi dobro, a ja se držim u stranu i gledam da ne naidje ko. U taj mah eto ti njega iz štale i reče majci da udje a mene poznade i pozva u štalu da ne stojim napolju. Vidim da je uplašen, zvera okolo kao srna. Kažem mu zašto sam došao i da ne idem bez puške.

Crna ti puška i četovanje, bupnu. Celu četu su jutros uhvatili na spavanju i predali Nemcima. Beži gde te oči vode i noge nose, kaže mi, nema ništa brate od četovanja. Gledam ga kao tele i mislim priča od straha. Uplašen jeste, ali to što mi govori je nestvarno, ne verujem. Onda se prisetim galame po selu i Nemaca koji su dolazili. Okrenu mi se svet i noge me izdadoše. Au, ima da misle da sam ih prodao. Prvo mi to pade na pamet.

Jesu li sve pohvatali, pitam pokušavajući da se povratim. Ne mogu da verujem da su svi pohvatani. Uvek neko pobegne. Ne zna baš, nije brojao niti se muvao dole, kaže, nije hteo da pada u oko i jednima i drugima. Nešto je video iz daljine, a nešto čuo posle. Biće da su svi pohvatani. Neko ih je video i javio četnicima a ovi se privukli i opkolili ih. Kažu da im je i straža spavala. Eto to zna. Može da me sakrije za noć i dan u štalu dok se patrole razidju, i da begam gde znam. Može da mi da pušku, ali za mene je bolje da je ne hvatam, jer izgleda da to nije za mene. Da sam je imao sad me ne bi bilo, jer ovi, pohvatani, kao da su već mrtvi.

Klimam glavom jer nemam šta da kažem. Ceo svet je pao za mene. Svi snovi su otišli u tandariju, možda i mene nema ovde, možda ja samo sanjam ovo, možda sam u nekom drugom svetu, a ovo su samo ružni snovi. Treba da se popnem gore, medju grede i zakopam u seno, a on će da mi donese komad hleba da stavim u usta. Vidi da sam gladan i to poduže.

Nema mi druge nego da slušam. Dogurao sam cara do duvara, pa mi jedino ostaje da vidim gde ću i šta ću. Znanac ode u kuću, a ja se uvućem gore i uzmem da čekam. Sve ovo, od juče, od danas, samo se pretura  kroz mene. Odjednom život gubi smisao. Izgleda da sam ušao u vatru bez mozga. Fantazije su bile velike, a odsustvo realnosti potpuno. Niko od nas, koji smo pošli u borbu, nije bio spreman na ono što nas je čekalo. Mislili smo da će vreme da nam da priliku da očvrsnemo i steknemo iskustvo. Mislili smo da je dovoljno da se pojavimo pa da narod skoči i prihvati borbu. Suviše smo se uzdali u neku slobodarsku tradiciju koja je postojala samo u junačkim pesmama. Mnogo je bilo mladalačke nestrpljivosti u našoj odluci da se odmetnemo i povedemo borbu. Drugovi i drugarice platiće glavom svoje zablude, ne verujem da mogu da se izvuku. Da li jedan razlupani telefon vredi života.

Možda i mene čeka metak ili konopac. Možda još noćas ili sutra, za videla. Zakopan ovako u senu ništa ne čujem šta se dogadja okolo. Mogu da se opustim i zaboravim ružnu stvarnost, ili kao prase u džaku da očekujem nož. Sigurno je samo da nemam kud. Od sudbine niko nije umakao i bolje je da se uzdam u poštenje čoveka, barem ću imati manje crnih misli.

Posle nekog vremena pope se gore do mene i donese mi dobar komad hleba i čanak mleka i reče mi da se smirim i da ležim tu dok se ljudi ne stišaju i prestanu potere. Za dan dva će svi da dignu ruke i da se zadovolje lovinom, pa mogu mirno da vidim gde ću i kako ću.

Ode da baci još koji naramak kravama, a ja sam polako jeo pokušavajuči da se smirim.

U tom senu sam proveo dva dana i dobro se odmorio i debelo promislio jer nisam imao šta drugo da radim, pa sam mogao natenane da sebi pogledam u lice i izmerim svoje mogućnosti i želje. Doneo sam odluku koja nije bila veličanstvena ali mi je sačuvala glavu i dala mogućnost da vidim kako mnogi dolaze i odlaze i sile propadaju.

Preko noći dokopao sam se grada i uvukao u kuću. Uz pomoć boga i sveca zaštitnika i laži koje su moji prosuli kroz komšiluk pomoglo mi je da moja odsutnost bude tumačena bolešću. Tako je žalost nad mojom nesrećom pokrila sumnju. Otac i majka su izgoreli hrpu sveća pred ikonom zahvaljujući za moje spasenje.

Drugove su posle dosta dana ispitivanja obesili, neke u gradu, neke u okolnim mestima, uterujući strah u narod. Da me nisu izdali dokazuje to što sam živ. Još i sada me mori to što ne znam šta su o meni mislili kada su ih uhvatili i kada su ubijani.

Ako postoji onaj svet gledaću da ih svakako nadjem i kažem im da sam samo išao po pušku.

 

10.

 

 

 

Neki koje ranije nikada nismo vidjali počeli su da se vrzmaju po selu. Budu tu dan, dva, tri, pa ih nema neko vreme, a onda se opet pojave, dovedu neke druge, pa ovi ostanu, a oni prvi otidu. Retko si mogao da ih vidiš danju, valjda da ne bodu ljudima oči. Nije to obična stvar da se novi ljudi vidjaju po selima tek tako.

Vreme je naopako, zemlja propala, stranci ti kroje kapu i kad dišeš osvrćeš se. Kako god da okreneš nešto se spremalo, a sve je ličilo na novo zlo.

Obično su ti došljaci, tamo u sumrak, obilazili neke kuće gde su ostajali do duboko u noć. Često se više njih skupljalo kao na mobu. Neki od tih, što su duže ostajali u selu, oblačili su naše selačke prnje i sa domaćinima išli barabar na njive. Ne može da se kaže da su zabušavali. Zapinjali su propisno.

Jedno je sigurno. Teška domundjavanja su padala na tim susretima jer niko nije pominjao šta su radili i govorili kada se skupe. Da piju ili da se kockaju izlanuo bi se neko. Ovako, kad ih pitaš, pominju neke gluposti i brže-bolje okreću razgovor na snajke i rakiju. Misle da su oni pametni a mi glupi, pa treba da gutamo sve ono što nam nude.

 

Kažem ja jednom, što kod komšije sedi neko vreme, i već se poseljačio: navukao čakšire i gunj  i seca sekirče, ide da seče šumu za koze.

– Komšija, izgleda da nije čist vazduh dole u gradu. Bolje se diše ovde . –

Jeste, ovde je lepši vazduh – odgovara on, a gleda me podozrivo i pita se šta ja hoću.

 

Dole sigurno ima olova u vazduhu – kažem tek onako da vidim šta će da mi odgovori.

 

Pa prašnjavo je dosta – odgovara, a vidim otišao bi ali neće da bude sumnjiv.

 

Jes, jes, Nemci baš dižu mnogo prašine njihovim kamionima – pravim se po malo budala, a baš mi je merak da se zevzečim. Pa nisu samo oni učeni i samo oni znaju na šta nebo stoji, a mi, po selu, možemo da znamo samo ono što njima otpadne iz glave. Ne dolazi se u selo na motiku od besa nego od nužde.

 

Svrati na rakiju neki dan kad uhvatiš vreme – kažem mu ja – slatko se ispričasmo ovako s nogu.

 

Obeća on i jedva dočeka da ode o mene, a okrenem se i ja  svome poslu. Znam ko su oni, ali hoću da vidim i kakvi su.

Tako ti je to. Tudji su ti za vratom, a tvoji ti pritežu kragnu. Treba izneti živu glavu i ne zameriti se ni jednoj strani, jer se ne zna ko će na kraju da te ujaši i da udari mamuzu. Ovo vreme je kao mutna Morava, a ona nosi sve što dohvati. Treba plivati niz vodu.

 

Pored tih gradskih ljudi. Muvaju se i neki seljački, upadljivo odenuti u nošnju,  što pod šajkačom, što pod šubarom. Te šubare su malo čudne jer je vreme toplo pa se pitam znoje li se u njima. I oni idu da se domundjavaju, samo biraju druge kuće i sa drugim ljudima piju rakiju.

 

Neki dan svratiše dvojica do mene. Nazvaše boga pa prisedoše da zapale koju. Majka im iznese rakiju, otac beše otišao nekim poslom u šumu, a ja sam tu nešto deljao oko kola. Ovamo, onamo, pa počeše da se raspituju da li sam bio mobilisan i gde sam bio na službi. Sve mislim da znaju oni to što me pitaju, nego ih zanima šta ću da kažem. Računam, nema zašto da lažem, pa onako, neodredjeno, ispričam šta je i kako je.

 

Čujem od njih da mi Srbi moramo da uzmemo stvar u svoje ruke, da su nas dosta vodili svakakvi i da smo zato dovde došli. Složim se ja. Naopako se radilo i zato preko guzice dobijamo pamet.

 

Ispričamo se mi dobro, i nešto rakije ispijemo, pa oni uhvate put pod noge. Još mi kažu svratiće, kad budu opet u selu i da sam dobar Srbin i još po nešto pa odu.
Lepo bogami. Sva sreća imamo dobru rakiju pa te lakše mere zbog nje. I ti što odoše su providni, i za njih znam  šta hoće, samo oni su kao čičak, i ne bi voleo da se zakače za mene.

 

Ono, mogu da biram u koje kolo da se hvatam, ali kako mi otac reče – neka igraju, ali u tudjem dvorištu. Očeve želje su dobre, a kako će da bude videće se.

 

Tako taljigamo dan za danom, majemo se običnim seljačkim poslovima, one vesti što dodju ovamo ili kasne  ili nisu tačne. Ipak se po nešto saznaje. Da se dešavaju ozbiljne stvari vidi se i po muvanju žandara. Malo, malo, pa dodje patrola u selo baza kroz sokake, svrate u neku kuću, pitaju za ljude koji se muvaju po selu, obavezno popiju dobro i gurnu nešto u džep. Život je nikakav a posao rizičan pa negde mora da se uhvati ravnoteža. Ljudi smo i niko ne zamera, a i što bi, sve ima svoju cenu.

 

Jedan dan prodje glas kroz selo da su Nemci udarili na Rusiju. Malo mi beše čudno jer se nešto pričalo da su neki savez imali Staljin i Hitler. Posle vidim da to baš i nije čudno, jer prijatelji se najlakše zakrve.

 

Sutra dan se već znalo sigurno da je Hitler pošao na Staljina i da ga je uhvatio na spavanju i odrao kao vola. Nešto slično kao nas.  Prvo se zabrinusmo, ali mi otac reče da se nikad ne zna zašto je nešto dobro, i da će zbog Rusa da malo batale nas. I Napoleon je tako zašo u Rusiju, pa nije imao sa kim da se vrati.

 

Nisi baš mogao sa svakim da progovoriš koju reč o tome. Jedni su držali da su nam Rusi braća, a drugi nisu mogli da smisle komuniste i sa uživanjem su pričali kako Hitler bije.

 

Baš dok su još to bile sveže vesti jedno veče dodje mi onaj iz grada na razgovor. Neću ja bez rakije, pa iznesem, a i otac sede da se i on ispriča. Ovome ne beše pravo, ali ja kažem da mi u kući isto mislimo, i da ništa ne radimo dok se ne posavetujemo, pa kako mu je volja. Prihvati on, pa počne prvo od Kulina bana, sve okolo dok ne dodje do ustanka na Nemce. E tu, brate, poče ozbiljan razgovor.

 

Složimo se mi da bez rata neće dugo i da jednom mora da pukne. Sad je prilika, kaže, kad nema dovoljno vojske u zemlji, kad je sve otišlo na Rusiju, da Englezi pritiskaju u Africi, i da se Hitler mnogo raširio. To je u redu, nego, pitam ga ja, šta on hoće od mene. Ni manje, ni više, hoće da uzmem pušku i da podjem u rat kad ga pokrenu.

 

Muka mi je od svih ratova i od onih koji ih pokreću. Mesto da se radi i živi svi hoće da se ubijaju, da ruše i pale. Ali to što mislim držim za sebe. Što se mora nije ni teško, kažem mu, jer bolje je da ga zadovoljim, a šta ću i kako ću to je moje, i ko zna kakve će već da budu prilike. Bi mu milo kad ču da ne odbijam, pa popi još jednu za tu vest i otvoreno mi reče da je sumnjao iako su mu pričali da sam čovek na svom mestu. I još kaza da on nikom ne veruje dok se sam ne uveri, a vidjao je i druge da su me obilazili. Na to mu otac reče da nas ljudi obilaze jer vredimo, a i rakija nam je dobra, pa barem džabe ne dolaze. Za rakiju se odmah složio i drmnuo još jednu.

 

Baš smo se dobro zagrejali to veče i jedni druge ispipali. Sa jedne strane sam se osigurao i saznao šta mogu da očekujem, sad mi ostaje da vidim šta će ostali da ponude i da traže.

 

U stvari, znam šta svi mogu da traže od mene. Ništa manje nego da založim glavu, a nude samo muku i odricanje zarad nekog boljeg života koji treba da dodje, a dotle treba da držim dupe na rešetu i da molim boga da mi ostane živa glava.

 

Rastadosmo se negde pred gluvo doba. Pre nego što podje rekoh mu da imam zakopan mitraljez i podosta municije, a on samo što ne svisnu od sreće. Reče mi da ga pripremim, a on će sutra na noć da pošalje dvojicu sa konjem da ga odnesu.

 

Kad ode složismo se otac i ja da je dobro da mitraljez otide jer mogao bi neko da ga napipa i da pogubimo glave za gvoždje.

 

Ne prodje nekoliko dana, a ovaj svrati ponovo i reče da je počelo, ali još neće ništa da pokreću ovde dok se bolje ne organizuju. Reče da on odlazi i da se ja povežem sa tamo nekim iz sela, znam ga ja, a ovaj će da mi pokaže druge. Dobro je što se držim po strani pa nikom i ne pada na pamet da mogu da budem sa njima i da budem oprezan jer će oni drugi debelo da njuškaju. Ne brini, brajko, mislim se ja, milija je meni glava od bilo kakvog istrčavanja, samo da uspem de se kurtališem i drugih.

 

To što nisu bili dobro organizovani u našem kraju mnogo nam je pomoglo. Nemci nisu vršljali trnje po selu i okolini, a sa ovim našima je moglo nekako. Mogu da kažem da nam je ta godina prošla po onoj narodnoj – i vuk sit i koze na broju.

 

 

One kasnije ratne godine su povukle maju na ovu prvu pa smo se uz nešto pameti dovukli do kraja. Bilo je svega i svačega, ali važno je da smo sačuvali glave. I posle Nemaca je bilo rutavo, samo kad je Srbinu sve bilo potaman.

 

11.

 

 

Propast zemlje sam dočekao u južnoj Srbiji, tamo negde, oko grčke granice. Ne znam čije babe zdravlje smo tamo tražili kad nam Grci nisu bili neprijatelji. Moj puk je bio razmešten po nekim čukama i gudurama kada je javljeno da su država i vojska kapitulirali. Nismo ni metak ispalili, a nismo imali ni na koga da pucamo. Samo smo se vrzmali i  kopali rovove. Čas tamo, čas ovamo. Toliko i takvo nam je bilo ratovanje.

Javljeno je da se predamo prvoj nemačkoj jedinici i da radimo ono što nam narede. Mućak, ne dajem pušku nikom, rekao sam komandiru. Odo kući, a Nemci neka me traže ako im trebam. Čovek je slegao ramenima, i rekao da više nije ni vojnik ni komandir, kad nema države ni vojske nema više kome da komanduje i da mi je na volju da radim šta hoću. Mogu da idem gde me noge nose, a oči vode.

Kad je tako, odo ja. Pritegnem cokule i prikupim svoje stvari. Fišeklije sam nabio municijom, uzeo nekoliko bombi, da mi se nadju, okrenuo se i uhvatio put pod noge. Nisam  se ni okrenuo niti hteo nekoga u društvo. Obično se čovek nateže sa drugima. Jedan hoće ovo, drugi ono, i šta ja znam, kad niko ne komanduje to je muka. Ovako ću sam za svoj račun. Grupa lakše zapadne za oko, a za jednog se i nadje hrana i mesto da prespava, a i ljudi su podozrivi kad vide gomilu. U takvim  vremenima se pljačka bez pardona, a život malo vredi.

Sam ću mimo puteva, nije mi strano, pa kako mogu i šta mi bog i sreća junačka dadnu. Na sve sam spreman jer hoću kući i nemam nameru da kosti ostavim u nedodjiji, a rob neću da budem.

Znao sam na koju ću stranu i nisam se više osvrtao. Gledao sam da požurim, jer prvih dana  neće da se zna ni ko pije ni ko plaća i Nemaca će da bude samo na glavnim pravcima, a naša uniforma neće da bode oči, jer po selima,  još dugo, neće da znaju da nema države.

Do Gruže ima debelo da se ide, pa sam pustio korak. Torba mi je otežala jer sam je nabio hranom, tako da nisam morao o tome da brinem neko vreme. Nije bilo lako to što sam secao, ali celog života sam vukao na grbini sve i svašta, pa mi ovo nije neobično. Važno je da odmičem bez zastajkivanja.

Malo sam se brinuo kako ću da prodjem kroz šiptarski kraj ali sam se uzdao u sreću i u to malo pameti što imam. Računao sam da se po srpskim selima dobro obavestim, a i komad hleba sam mogao tamo da dobijem.

Kad sam već obišao Skoplje i zašao u kumanovski kraj čuo sam da se jedan naš puk probija prema Kopaoniku i da su nešto ispred mene. Udario sam njihovim tragom da ih stignem. I oni su brzo putovali, tako da sam ih video tek kad pošli uz Kopaonik. Tu sam već bio na pragu kuće, pa nisam okrenuo za njima. Oni su hvatali srce planine, a ja sam pošao obroncima tražeći svoj put. Za sada mi je bilo dosta vojnikovanja, i nisam želeo da se sa njima hvatam u kolo. Ko zna šta su naumili i dokle će tako. Nemci će brzo da se rašire i sigurno neće da trpe da im se naoružani ljudi motaju okolo.

U kuću sam banuo negde pred veče. Otac, majka i žena nisu mogli da se isplaču dovoljno da bi zahvalili bogu i svim svecima koji su me spasili i doveli kući. Ja sam poljubio kućni prag, pomenuo boga i izljubio se sa ocem. Majka je prosula gomilu suza na mene jecajući od sreće. Ženu sam zagrlio kao slamku spasa. Nisam znao šta da radim dok sam je držao u zagrljaju. Ona je samo klonula uranjajući u moje grudi. Opet sam kući, a to je najvažnije.

Otac se prvi snašao i dohvatio flašu rakije nudeći me, valjda da sakrije radost. Prihvatio sam čašu koju je nalio i ispio je na dušak. I on je potegao iz flaše da bi ugušio krkljanje. Ispio sam još jednu i tek tada sam se vratio u stvarnost. Kući sam, živ i zdrav i držim ženu na grudima dok me majka i otac gledaju srećni i u suzama. Uspeo sam.

Nekoliko narednih dana prošli su kao u snu. Posle toliko dana kada mi ni jedan trenutak nije davao mogućnost mira i spokoja, kada mi je život visio o koncu pri svakom koraku, kada sam se odmarao i dremao opreznije od zeca, ove dane sam provodio okružen tolikom ljubavi i pažnjom da mi je i sećanje na njih nestvarno.

Ali sve prodje. Jednog od tih dana protutnjaše Nemci putem i nakačiše po tarabama naredbu da se svo oružje preda, i pretnju streljanjem za one koji sakriju a nadje se kod njih. Dva dana su prolazili i skupljali izbačeno oružje i opremu, a onda su digli ruke od nas. Odmah su po selu počele priče kako ovo i nije okupacija, kako je to nekad bilo tvrdo i uz motku i konopac, a ovo današnje je više za decu.

Dok su se još raspredale takve priče banuše u selo naoružani ljudi u našim uniformama i zarediše od kuće do kuće da traže oružje i zavode red govoreći da su sada oni vlast, da im Nemci drže ledja i da nema više šale. Da će da apse i da biju, ako samo nanjuše da nešto nije kako treba. Ljudi su dobro razumeli jer su ovi govorili srpski, a za neke od njih su znali da su bili žandari u bivšoj državi. Tako srpska vlast preuze okupaciju od Nemaca i steže za gušu onako kako samo tvoj rodjeni ume da davi.

Ja i moji smo se pravili ludi na sve te ujdurme i uzeli  da gledamo svoja posla, da radimo zemlju i ranimo stoku i sebe. Po neko iz sela dolazio je da se raspituje kod mene za svoje, kao da ja mogu da znam gde su i šta je sa njima. Verovatno su roblje, a da li će da ih puste eno im Nemci pa neka pitaju. Ja sam čuvao svoju glavu, a kako je drugima zapalo vreme će da kaže.

Prodjoše tako jedno tri meseca. Kukuruz je lepo krenuo, domaćinluk je napredovao a i žena mi je u drugom stanju. Tek počeše da kolaju glasovi o nekakvom ustanku, o vojsci u otadžbini i nekim četnicima. Da je nešto krenulo videlo se po tome što su Nemci češće prolazili putem, a oni naoružani, iz srpske vlasti se smestiše za stalno, dole u staru školu. Onda počeše da se muvaju još neki sa oružjem i kokardama, prvo tajno, noću, pa onda javno u sred bela dana i u sve većem broju. Opet se sprema neki lom po državi. Okreni, obrni, moraćemo dupetom kroz trnje.

Jednog dana dodje komšija i ispriča mi da se ovi četnici raspituju za mene. Čuli su da sam bio kaplar u vojsci pa su bacili oko na mene. Nazdravlje. Gde sad da bežim i gde da se krijem i od koga?

Neki dan posle, banuše pred kuću, njih jedno desetak, što u srpskoj nošnji što u uniformi, naoružani do zuba sa ukrštenim redenicima, svi ozbiljni i mrki. Nazvaše boga i potražiše rakije.  Otac ode po rakiju, oni posedaše okolo, i ni pet, ni šest, jedan, valjda vodja, reče da su došli po mene. Nema šta da izvrdavam, dao sam kralju zakletvu. Da se spremim, znaju da imam pušku, i da podjem sa njima.

Pisnuše i majka i otac. Meni se okrenu i nebo i zemlja. Mnogo ih je, i samo traže priliku za zlo, vidim. Nemam kud i neću krv na kućnom pragu. U redu, što se mora nije ni teško, kažem i naredim ženi da mi spremi preobuku. Pošaljem majku da joj pomogne, a ocu kažem da mi izvadi pušku i vojnu spremu.  Nezvanim gostima nalijem rakiju i ponudim meze. Imaju još koga da posete i traže da požurim. Odenem se i spremim, izljubim se sa majkom i ženom, kažem im da se paze i da ne brinu, da ću skoro nazad i podjem. Otac me isprati do kapije i govori da se čuvam. Nije mu lako, zna da je ludo vreme i da se glava gubi lako, a da budale kolo vode. Zagrlim oca, dohvatim pušku i podjem sa ovima. Ne znam dokle ću i gde ću, ali da vidim i ovo čudo što se valja.

Tog dana smo svratili u još nekoliko kuća i odveli nekolicinu. Tamo u planini u nekim pojatama im je logor. Tu su nas doveli kod jednog poručnika oko koga se okupilo  stotinak ljudi, koliko vidim, svakakvi. Nas nove stavi ispred sebe i očita nam bukvicu o zemlji i kralju i zakletvi uz potrebu da se zemlja čuva od svakave napasti. Onda nam reče da nadjemo mesto gde će da spavamo i doda da mu ja dodjem posle kad se smestim.

Neke sam znao od ranije pa se smestim uz njih i obavestim se šta se radi i kakva je služba. Koliko vidim važno je da se muvamo kroz sela da narod vidi da nas ima. Sve drugo kad dodje vreme. Ima dovoljno da se jede i pije, a ne mora da se ore i kopa. Sav  smeštaj mi je bio ta priča i to da spustim torbu sa preobukom i nešto hrane u slamu. Izvadim flašu iz torbe i ponudim ove da je ispiju, a ja se vratim poručniku.

Pozva on jednog narednika i dvojicu kaplara i reče im da i meni kao kaplaru daje ove nove pod komandu, da se sa njime savetujem oko straže i da za dan dva uvedem nove u službu.

Narednih nekoliko dana glavni posao nam je bio da jedemo pijemo i da se izležavamo. Svi su do juče bili vojnici, neki su i bili u borbi pa nije imalo šta da se radi. Jedni su odlazili da vršljaju kroz sela kako je poručnik naredjivao, drugi su dovlačili stoku koju smo klali i to je sve.

Tu sam se majao jedno dva meseca. Jedno dvaput sam dolazio do kuće kad je bio moj red da obilazim sela i da se vidjam sa narodom. U medjuvremenu počela su neka puškaranja sa Nemcima. Neki partizani, kako smo obavešteni, predratni komunisti, uzeli su da napadaju Nemce. Poručnik je postao oprezniji. Slao je patrole da češljaju planinu i kontrolišu puteve. Odnekud su počeli da dolaze neki i da nasamo govore sa poručnikom‚ onda su neki naši išli nekuda. Sve mi se čini da krkljanac tek počinje. Ko god da kuva tu čorbu rešio sam da ja ne budem mirodjija u njoj.

Smišljao sam sve i svašta kako da se izvučem iz ove bede, ali kome bog pomaže ljudi dosipaju. Posle nekih domunjdjavanja sa nekima, koji su dolazili, poručnik je naredio pokret na Ravnu Goru. Tamo djeneral Mihajlović, komandant kraljeve vojske u otadžbini, okuplja ljude i mi moramo da se odazovemo pozivu. Taman sam pomislio da mi sve propade kad on odredi mene i još neke iz sela da ostanemo ovde kao veza i jezgro za okupljanje ljudi. Reče da mi daje čin podnarednika i da sa ljudima vodim brigu o selu i okolini.

Ja skinem kapu prekrstim se i zahvalim bogu i njemu na časti i poverenju, i ostanem sa njih šest a ostali odu. Nisam čuo da se neko od tih živ vratio kući, ali smo mi dočekali kraj rata na broju. Kako ostadosmo sami pogledam ja po ljudima što su oko mene i vidim da se nikom od njih ne ratuje a još manje gine, pa kažem da se mi vratimo u selo da ne zebemo ovde u planini, nego svako u svoju kuću a ja ću da zovnem kad zatrebaju. Svi smo jedno drugom na oči pa nema šta da tražimo ovde.

Pokupimo se i spustimo u selo. Naredim da svako sakrije oružje i spremu i da nikom ne priča gde su bili do sada, jer su to vojna posla, a ja ću da nadgledam šta ko radi  i kako radi. Sačekamo mrak da nas ne vide svakakve oči, pa svako svojoj kući.

Kako smo stigli kućama tako smo i ostali do pred kraj rata kada su nas mobilisali partizani i odvukli na kraj zemlje da ubijamo ustaše. Samo to je druga priča, ali najbitnije je to da smo se opet obreli kući.

Ja sam za rata uspeo da napravim sina i dve ćerke i mogu da kažem da nisam džabe tucao vodu. Imam unučiće a biće uskoro i paraunučiće. Tako je to, ako imaš pamet dosipaju ti još malo i ako umeš da zbiraš, nakupi se.

 

12.

 

Nisam mislio da ću da iznesem živu glavu iz bitke koju smo očekivali. Ležao sam sa drugovima na padini brda iza začeprljanog zaklona i čekao Nemce da naidju. Bilo nas je stotinak i nešto više, a trebali smo da držimo Nemce tu dok se važni drugovi izvuku na sigurno. Put je bio ispod naših položaja i zavijao oko kamenite čuke prateći rečicu koja je dole čavrljala, saplićući se o stenje. Nismo znali koja će sila da udari na nas, ali, eto, mi smo tu, da se sretnemo sa njima preko nišana, pa da vidimo kom opanci, kom obojci.

 

Nikakve izglede nismo imali u sukobu sa njima, ali traženo je da ih zadržimo dovoljno dugo dok drugovi odmaknu, a onda možemo i da  izginemo. Treba da se bijemo do zadnjeg metka i poslednjeg čoveka. Tako nam je rečeno kada smo polazili.

Sve sam mislio da se ti zadnji metkovi pominju tek da se nešto kaže, jer to što smo secali po fišeklijama nije  bilo dovoljno ni za ozbiljan lov a još manje za neku bitku. A i to nešto municije što nosimo isprosjačili smo od onih koji odlaze na drugu stranu. Za mene sam znao da imam pedeset i jedan metak i da to neće baš dugo da traje. Ni drugovi nisu bili bolje snabdeveni

 

Oni koji su nas ovamo poslali valjda su očekivali da ćemo tačnim pucanjem sa to nešto metaka moći da pobijemo hrpu Nemaca i da im stavimo do znanja da samo dovde mogu da kroče. Po tome sam odmah video da ti nikada nisu borbu ni videli a kamoli je vodili. Ali oni su bili važni rukovodioci, ljudi su ih slušali, pa makar ih u smrt poslali.

 

Potreba je uslovila brzinu, a ja znam da se na brzinu samo deca prave a da sve drugo ispadne usrano kada se tako radi. Nisam se nadao da će od ovoga da ispadne drugačije. Samo, šta ima dobrog u umiraju, pa makar te tamo vodili uzvišeni ciljevi, kao što su to dragoceni životi važnih drugova.

 

Tako smo pošli i došli da se ogledamo sa Nemcima po onoj narodnoj da boj ne bije svetlo oružje već srce u junaka.

 

Ko god da nas je ovde skupljao nije bio baš srećne ruke. Verovatno su nas pokupili  birajući izmedju nemila i nedraga, pa nas poslali da idemo s milim bogom. Neki od nas su i vojsku služili i ratovali, koliko se moglo za ono malo dana, dok nismo digli ruke i batalili ćorava posla. Samo se pitam koji nas je djavo ponovo dovukao mečki na rupu. Tu su i oni koji su tek za ovu priliku uzeli pušku u ruke da bi probali junaštvo. Sa nama su i dve devojke za koje ne znam kako su  se uvukle ovde gde je pogibija skoro sigurna. Bilo kako bilo, ležali smo iza kojekakvih zaklona sa nadom da možemo nešto da uradimo.

 

Komandir i komesar su nekoliko puta obišli položaje bodreći nas sa upozorenjem da ne pucamo pre njih. Komandir je uzeo na sebe da gadja iz mitraljeza, jedinog koga smo imali. Neki stari „Maksim“. Mitraljez je dobar,  i samo ako ima dovoljno metaka može da puca ceo dan. U stvari to me je i najviše brinulo,šta da radimo kada puške ostanu prazne.

 

I ako smo došli da ovde izginemo, ja sam, ipak, dobro odmerio jaruge iza nas, i šumu koja se pela uz planinu, gledajući gde je najboli put za izvlačenje. Jer, ako me ne ubiju, a ostanem bez metaka, odoh ja. Svaka čast svima važnima,  ja sam sebi najvažniji.

 

Prilično je bilo sveže. Nije ni moglo drugačije, jesen je dobro zakoračila, a ovde u brdima slana je jutros zabelila padine. Posle slane lišće će brzo da opadne. Onda dolazi zima, a smrt će da sregne sa svih strana. Svi koji danas izginu ovde spasiće se muka, smrzavanja i gladi.

 

Ležimo već dosta dugo i verovatno svaki od nas više puta pročešljava svoj život opraštajući se. Nismo mogli da pričamo jer smo bili prilično razvučeni da bi pokrili što veći prostor. Samo ne verujem da bi bilo ko od nas i hteo da razgovara sa nekim. Malo smo se znali, a u ovakvim trenutcima  svako druženje postaje besmisleno.

 

Nemci su prilazili u dugoj koloni koju su vukla dva tenka. Kada smo videli tenkove znali smo da smo gotovi. Sve priče o nekakvoj borbi i zadržavanju neprijatelja pale su u vodu. Dobro, izginućemo brzo i sve će da se završi.

 

Nismo uspeli ni da ih iznenadimo. Videli su nas i tenkovi su odmah osuli paljbu. Njihova pešadija je poskakala iz kamiona i uz rešetanje mitraljeza krenuli na nas. Ne znam kako je bilo drugima, i dali su čekali naredjenje za paljbu, ali ja sam počeo da pucam gadjajući neke koji su u skokovima napredovali. Krkljanac nije dugo trajao, tako mi se činilo. Kad sam ispucao i poslednji metak jurnuo sam u jarugu koja je zjapila iza mene. ne misleći više na važne drugove. Ako sam izgubio bitku, nisam hteo i život.

 

Čim sam se upao u  jarugu, i sklonio od pljuska metaka koji su zasipali padinu, zagrebao sam uz brdo četvoronoške. Bilo je strmo ali ja sam grabio bez osvrtanja saplićući se o granje i kamenje. Iza mene je još bilo pucanja i eksplozija granata, samo to više nije bio moj posao. Bežao sam koliko su me noge nosile. Dohvatio sam se šume i jurnuo u gustiš duvajući kao voz. Ne znam kako mi srce nije ispalo od tolike jurnjave.  Stao sam da se izduvam tek kad sam duboko zašao u planinu. Oslušnuo sam i shvatio da me niko ne goni. Dole je borba utihnula. Dok sam pokušavao da dodjem do daha, rešetanje mitraljeza preseklo je planinu. To su postreljali drugove koje su pohvatali. Sve je gotovo. Još neki trenutak sam stajao gledajući negde dole, a onda sam nastavio da bežim. Niko me nije gonio, ali ja sam želeo da odem što dalje i da zaboravim svako ratovanje.

 

Čudno je kako čovek u nekim trencima dobije snagu i ne misli na umor. Do pred samu noć sam išao bez prestanka. Vetar koji je počeo da duva vratio me je u stvarnost i naterao da pogledam gde ću da se sklonim za noć. Tek kada sam stao osetio sam da je prilično hladno. Bio sam mokar od znoja  i sada sam počeo da drhtim. Što od zime, a što od umora i napetosti. Mrak je uzeo da opseda šumu i morao sam brzo da nadjem gde da se sklonim od vetra, a ako je moguće i da zapalim neku vatru.

 

Osim golemih bukvi i šiblja nikakvog zaklona nije bilo. Morao sam tu gde sam bio da zanoćim. Po mraku nisam mogao da se lomatam planinom. Dohvatio sam bajonet koji sam uvek secao sa sobom i brzo nakresao nešto granja da ne legnem na golu zemlju. Sve sam to naslagao medju korenje  i kako-tako namestio ležaj. Onda sam okolo nabacao neko granje i napravio mali zaklon od vetra. Poslužiće za nuždu i ako vetar ne promeni pravac. Tu sam se zavukao i pritajio kao zec.  Imao sam komad nekakvog hleba u torbi i nešto vode u čuturi i to je bilo sve. Ležao sam tako, jedno vreme, osluškujući oko sebe. Osim huke vetra ništa se nije čulo. Tako zgrčen malo sam se zagrejao i zadremao. Trgao sam se, posle ne znam kog vremena, sav ukočen od napora i hladnoće. Vetar je i dalje prebirao kroz šumu. Mrklina je bila takva da se prst pred okom nije video. Znao sam da se po ovakvom vremenu niko ne lomata šumom. Bilo bi lepo da sam mogao vatru da ukrešem, ali nisam za videla nakupio suvarke, a po ovom vetru ni to ne bi bilo lako. Ostalo mi je samo da drhtim do zore. Da bi malo skratio vreme i oterao zle misli izvadio sam onaj hleb i počeo da žvaćem.

 

Zora je polako dolazila, vetar je i dalje divljao, a hladnoća je jela kosti. Hleb sam odavno pojeo i sada sam zgrčen cvokotao. Jedino dobro je bilo da sam živ i da me niko ne juri. Verovatno su važni drugovi bili bolja lovina od mene.

 

Čim se dan toliko zabeleo da sam mogao da vidim  koji korak oko sebe, digao sam se i rešio da izbijem na neku čuku odakle bi mogao da vidim kako idu putevi i na koju stranu da se okrenem. Ratovanje i junačenje mi je već preko glave. Prošli dan mi je pokazao, koliko sam ja, a i većina nas koji smo ovih dana pošli da branimo zemlju beznačajni i da služimo samo do prve prilike kada treba da izginemo za druge koji su važniji. E, majčin sine, neka ginu ludji od mene, a ja ako treba da mrem idem da to obavim na pragu kuće, da moji makar znaju gde mi je grob, i da to bude moj ćef, a ne nekog koji se izležava sa nekom snajkom i u dokonosti šalje neke da umiru za velike reči. Doduše, tako je bilo oduvek, ali čoveku je valjda sudjeno da samo preko svoga dupeta i debele motke saznaje stvarnost.

 

To što sam još na nogama je prst božji  koji me je juće sačuvao od nemačkih kuršuma, i doveo ovde da mogu natenane da vidim sudbinu.

 

Dok sam te noći cvokotao na onom granju uz koren bukve  naučio sam nešto od te šume koja me je sklonila i čuvala preko noći i sada sam rešio da idem bez osvrtanja i da svoju decu učim životu. Premnogo je umiranja i grobova u ovoj zemlji, suza i  siročića.

 

Decu sam učio da rade i da budu pošteni ljudi. Kada su se sinovi zamomčili, što je bilo dosta godina posle rata, nešto sam im napomenuo o mom vojevanju , ali sam brzo digao ruke, jer mladost voli da se junači i fantazira, i ponadao se da neće nikad da dodju na to da spasavaju glavu i čuvaju dupeta važnim drugovima.