ZA MOJU ŽENU I UČITELJICU VESNU

 

PRIČE

DEČANSKI

 

 

 

 

Uveče, pre nego noć zatrpa grad i svet oko njega, jata vrana pokrivala su nebo nad Zvečanom i padala na krovove i kule uz teško graktanje. Ispočetka lete dugo i visoko, praveći krugove nad brdom i gradom na njemu, kao da nišane mesto gde će da padnu, a onda se strmmoglave da bi se smirile za tu noć.

 

Stražari mašu kopljima, deru se i psuju i počesto se bace kamenom, ali vrane gledaju svoja posla i ne zarezuju ljude, a ponajmanje to nekoliko stražara koji nadziru grad. Na kraju uz teške psovke kojima gadjaju život i sudbinu što ih je dovela tu i drži vezane,

sigurnije od bukagija, dižu ruke od vrana i gledaju da otaljaju to nešto posla oko tabanjana po zidovima i čuvanja kraljevog grada.

 

Život u gradu je dosadan, težak i bogu i ljudima, jer  se van tih zidina ne može, a unutra nema ništa da im razbije učmalost svakodnevice. Ono, svojevremeno je i bilo nešto živosti, samo kako je vreme odmicalo to je prošlo pa se i zaboravilo da je ikada bilo drugačije. Vrane su tako ostale kao jedina zabava i nešto što pruža priliku da se čovek pokrene i primeti da dani prolaze.

 

Tamo, oko promene na prestolu, kada je stari kralj doveden i ostavljen da u gradu skonča svoje poslednje dane, bilo je dosta strke i gungule, a onda je sva ta gomila ljudi vraćena na njihova imanja da kralju ne jedu džabe leba i ne prave trošak za vino. I stari i novi kralj su ljudi teški na paru i puno puta okrenu perper pre nego ga puste iz ruke. Doduše, ni u njihove ruke pare ne dolaze lako. Moraju da se otimaju sa vlastelom oko prihoda i da globe na sve strane, a opet sav taj posao košta, tako da nije čudo što su zgrčeni i ne daju da se živi na njihov račun bez jake potrebe.

 

U gradu je jedva dovoljno ljudi za bilo kakav posao, sa jednim  zapovednikom koji nema šta ni kome da zapoveda, jer to muvaje po gradu i kulama i svadjanje sa vranama ne traži neko naročito staranje. Onda su tu dva ili tri čoveka da se nadju starom kralju, tek da mu boravak ne liči na robijanje. To je sve što je ostalo od slugu da se maje medju ove puste zidove. Svako ko je mogao pokupio je svoje prnje i potražio bolje i veselijje mesto, jer ovde se samo čeka smrt da dodje po svoje, pa da se od svega dignu ruke i što pre zaboravi  i Zvečan i oni koji su boravili u njemu.

 

Ta potreba, da stari kralj umre, što pre, pritiskala je sve, od novog kralja do stražara u Zvečanu. Najezdu vrana na grad svi su tumačili kao predznak smrti, ali od toga nije bilo vajde, pa su želje ostajale da vise kao gaće o plot i da landaraju o zidine. Istina, kralj Stefan Uroš zvani Dečanski brzo je stario, samo nikako nije hteo da umre tražeći od boga da nadživi svoje neprijatelje makar za dah. Kakav je dogovor napravio sa onim gore niko nije mogao da sazna, tek njegove kletve, upućene svima i svakome, često su podizale vrane sa kule u kojoj je provodio dane i one su odlazile negde, uz dreku koja je stražarima dizala kosu, da bi se posle nekog vremena vratile u gluvo doba, kao senke. Gde su putovale i šta su radile niko nije želeo da zna plašeći se uplitanja u tudja posla.

 

Tako su dani odlazili jedan za drugim, a svaki dan je ličio na onaj predhodni i isti su razgovori tekli i jedna želja je ponavljana i ništa se nije menjalo. Već je nekoliko puta dolazio glasnik od novoga kralja,  Stefana Uroša IV Dušana i nešto nasamo govorio sa zapovednikom grada i odlazio bez zbogom, ali nikog u gradu nije bilo briga  zbog toga. Ako je kralj nezadovoljan njima, neka ih zameni, rado će da odu, samo da više ne sede u Zvečanu gde je sve smrdelo na vrane i gde su radili smrdljiv posao.

 

Kad kralj Dečanski predstavi dušu bogu, znali su, sjatiće se svi da ga pokopaju, kako priliči kralju i da se ne zamere bogu, pa će onda i za sveca da ga proglase, kao i kraljeve pre njega. Kralju Dušanu će da lakne i suzu će da pusti, tako dolikuje sinu i običaju i svi će da žale i da  leporeče pominjući samo po dobru kralja Dečanskog.

 

Oni kojima je poslat na brigu i čuvanje, da kojim slučajem ne ode tamo gde ne treba, dobiće, možda, koji perper za trud i biće poslati bogu iza ledja da ne govore o zadnjim danima počivšeg kralja, a narod će već da isprede priču da su ga ubili na ovaj ili onaj način, a  skoro sigurno otrovali, zna se već za čiji račun, jer ko bi drugi i imao vajdu od njegove smrti.

 

Samo sve priče o smrti kralja će da idu u pola glasa i medju prijateljima, da grešom ne padnu u pogrešne uši, jer kad se otac zatvara i mori šta mogu drugi da očekuju.

 

I mlada kraljica je bila prvih dana tu, sa starim kraljem da mu ublaži sužanjstvo, i neki njegovi bliski, ali brzo zarezaše i Zvečan i prijateljstvo i ljubav, pa odoše da se nikad ne vrate. Tako sve zapuste i učma se, pa poče da se taljiga natenane kao da je svo vreme sveta pred kapijom Zvečana.

 

Kad osta sam kao da laknu kralju Dečanskom, jer nije bilo nikog da ga seća na druge dane, a ti njegovi dani nisu baš bili lepi i ugodni a nije mu ovo prvi put da je zatvoren u četiri zida i da ga paze i žele mu smrt. Mora da mu je neki djavo zaseo na vrat i ne da mu da bude komotan, nego uvek da zazire od svakog, a najviše od svog i da drži ledja uz duvar.

 

I otac njegov je imao pizmu na njega, pa evo sada je i sin nastavio. Ne kaže se zalud: „bože čuvaj me prijatelja, neprijatelja ću sam da se čuvam“.

 

Sam, bez ikog svog, izlazio je stari kralj gore na vrh kule i zverao okolo i svi su prvo mislili da hoće da skoči i sunovrati se dole i ubije se, da ne bi crkavao polako i u jedu, pa su okretali glavu na drugu stranu da ništa ne vide. Ali i te misli odoše u vetar koji je stalno duvao  pomažući vranama da lebde. Kako su dani odmicali kralj je tražio da mu iznesu stolicu tamo, pa je dugo sedeo, do pred noć, i čekao da se vrane skupe i popadaju okolo. Onda je nešto govorio, a ptice se nisu micale i slušale ga kao da im je prijao njegov glas i ono što govori. Kad se sve zamrači silazio je dole polako i pipajući, pa su i tad mislili da će da klecne i da se strmekne i slomi vrat niz basamake koji su klizavi i oronjeni, ali sudbina je držala kralja u sigurnosi i nikada ne klecnu dok se skidao odozgo i odlazio u odaje.

 

Tako se prosu uverenje da stari kralj šuruje sa vranama i baje i svaki od stražara je gledao da mu što manje bude na oku zazirući od uroka. To nikako nije pomagalo zapovedniku grada koji je morao da se često vidja sa kraljem. Samo, oni su se znali iz ranijih ratova, pa su  mogli da spominju neka stara vremena kada su obojica bili krepki i nisu svet gledali zlim okom. Kralj je imao slabost prema ljudima njegova doba, a sudbina zapovednika Zvečana nije bila ništa lakša od njegove, pa su i tu imali nečeg zajedničkog. Ti susreti obično nisu trajali dugo jer su i jedan i drugi bili mučaljivi, a ružan i dosadan život nikom nije mio, pa nema nekog razloga da se pominje i raspreda o njemu. Obojica su znali da dalje od Zvečana neće, niti će da im daju, pa im je bilo sve ravno i samo su mogli da čekaju da usud odradi svoje.

 

Omedjen kulom u Zvečanu svet staroga kralja nije tonuo u obmanu, samo, kao i sve tesno, umeo je  da žulja i tišti i stalno opominje da je izlaz jedan i da je sve drugo zamajavanje. Obrti sudbine, koji ga nisu  nikako ostavljali, vukli su uzde njegova života, kako se njemu činilo, oflje, lupajući ga patnjom iz čista mira, taman da ne zaboravi da život i ne nudi ništa drugo nego muku.  Zakačen za vrzino kolo morao je da igra kako mu se sviralo, tamnovao i kraljevao, dobijao ili gubio bitke. Sada je tu, vezan godinama i oronuo, ostavljen kao nepotrebna stvar da ne smeta, pa kad sagnjili nikom neće da nedostane. To je tako od kako je sveta i veka a kukanje  ič ne pomaže. Pokusao je on svoje, a ovo vreme s kojim se nateže, ovde u Zvečanu, nije njegovo, nego je to posebni dodatak sudbine, neka podvala, možda.

 

Visio je o koncu želja i potreba, a želja i potreba je da već jednom nestane, jer šta će zemlji dva kralja, a novom kralju je on samo smetnja, moglo bi da se kaže zaostalo djubre koje treba da se počistiti što pre. Nije mogao da očekuje obzire jer obziri u svetu ne postoje, slede se samo interesi, a interes  novoga kralja je da sa nogu otkači bukagije i da podje svojim putem. To što je novi kralj sin ovog kralja ovde malo znači, jer sinovljeva ljubav je i dovela oca u ova četiri zida sa nadom da nikud i nikad ne izadje. Mogu samo da ga iznesu i to do njegove crkve koju diže u Dečanima da bi tamo legne za vjeki vjekova.

 

Dok se to ne desi neka bude tu gde je i neka požuri da mre, da novi kralj ne izgubi strpljenje i prinudi ga na taj konačni put. Starome kralju nije do umiranja, a ni godine mu  nisu za to, mada ga kamen kojim je okružen vuče svojom memlom i polako gubi snagu, ali zdravlje ga drži, kao za inat, i on nema nameru da bilo šta i bilo kome čini. Neka svaki radi svoj posao, a njegov je  da živi, pa dokle može.

 

Hranu koju mu spremaju i donose ponudi prvo vranama pa tek je posle jede. Sa vinom radi isto. Naučio je vrane da piju, pa sedne i gleda ih šta sve izvode, onako, pijane. Ljudi okolo njega ne znaju za njegovu domišljatost, pa pričaju svakakve priče zverajućii iz daljine dok on hrani i poji ptice.

 

Zna stari kralj da će jednog dana u tmini basamaka nešto ili neki da mu zavrnu šiju, ali to je sudbina koja čeka svaki život, a iznenadna smrt je bolja od agonije koja ume da se protegne i da dojadi.

 

Da se brani, nema čime, može samo da prkosi, a to je naučio kroz duge godine gde je obezoružan i nemoćan stajao pred silnicima. Od deteta do starca bio je pod ključem i nečijim okom, pritisnut bedom sužnja, koja i psa na lancu mori  i slama dušu. Eto, dogurao je do kralja, a onda opet nazad, u sužnje,  medju zidove, ogradu i stražu. Ovog puta je to konačno. Ne vidi se da će drugačije da bude, jer kad te tvoj mori mori te do kraja. A kraj nije daleko, jer kralj koji je sada na prestolu ne želi da ostari dok se ovaj nakani da umre. Mladost je nestrpljiva i svaki propušteni trenutak se čini kao večnost, i ne samo to, nego, nad glavom uvek visi pretnja da stari kralj može nazad u slobodu, a to je gotova nesreća.

 

Tako dok nekom ne smrkne drugom nema da svane, a ljudski je da ocu smrkne da bi svanulo sinu. To znaju i jedan i drugi kralj i samo je pitaje vremena kada će jači da digne ruku na slabijeg.

 

Eto sedi stari kralj Stefan Uroš III na kuli Zvečanskoj i broji zadnje dane, a noću sanja crkvu u kojoj će da nadje pokoj, najlepšu i najvišu  medju svim crkvama koji  digoše preci njegovi, kraljevi srpski. Dok je kraljevao i vlast držao u svojim rukama nije žalio da prospe blago na majstore dovedene sa mora koji je skrojiše takvu da kralja prozvaše po crkvi, zaboravljajući mu ime.

 

Kralj Stefan Uroš III Dečanski, otac kralja a kasnijeg cara Dušana, osvanu mrtav jednog jutra i dva glasnika odoše da jave vest. Jedan je odneo žalosnu vest sinu, a drugi radosnu vest kralju.

 

 

KULA TODORA OD STALAĆA

 

Eno kule Todora od Stalaća – rekao je otac i pokazao ruševinu kule na  brdu, preko Morave. Putovali smo vozom. Krnjetak nekih zidina štrči  nad krošnjama i njivama. To je sve što može da se vidi.  Ostalo su razneli vreme i ljudi.

 

Sva Srbija je Morava. Jedna poteže, čak dole, od Kosova i kotrljajući se skuplja sitne Morave, Moravice, tako ih zovu, polako se goji, ali ne suviše, pa kad padne pod Stalać i dalje ima onaj vižljast izgled devojke za udaju.

 

Druga Morava dolazi sa zapada, pa je tako i ime dobila. Ona preskače kamenje igrajući se dok uzima Moravice da bi jedra dotrčala do Stalaća. Onda zajedno grleći  se odlaze onom paripu Dunavu u harem.

 

S vremena na vreme, obično s proleća i  na jesen uzjogune se i prospu svoje talase kroz njive, po jarugama ostave šarane i somove, da ih kasnije, kada se vode smire i Morave opet postanu krotke lepotice, seljaci iz okolnuih sela skupljaju kao lični dar  vode.

 

Tako bitiše Srbija. Izmedju dve poplave, od jedne žetve do druge, od jednog rata do drugog, zatrpana grobljima i siročićima. Ljudi se žene rano i decu prave odmah da bi još mladi mogli da odu u rat.

 

Ratovi su se baš odomaćili ovde, u Srbiji. Bili su kao  rodjaci koji nisu odlazili dok se siti ne najedu i napoje, a domaćin nije imao srca da kaže da je za gosta tri dana dosta. Tako je sramežljivost držala Srbe uvek u ratu sa nekim, a ratovi su našli pa zašli i nisu mrdali iz mulećine.

 

 

Te godine su vode bile velike, samo ne tolike da bi plavile, ali su držale ljude na dizginima da svakog časa mogu da podivljaju i naprave štetu, ali opet mogu da se smire i da se manu zloće. Sve Morave su vodile kolo u takvom natezanju,  jedući džigericu ljudima, koji nisu znali da li da sade ili da čekaju, a vreme je išlo i naopako je moglo da bude sve što se uradi. Babe su proricale jedno, starci su se sećali nekih vremena koja su ličila na ova i tumačili i ono što je prošlo i ovo sadašnje i ono  što će da dodje, ako onaj odozgo dozvoli, onako kako im je sećanje naviralo, pozivajući se na svoje sede vlasi. Oni koji su se hvatali za boga dobijali su isto što i oni kojima je djavo bio bliži. Kako god da se okrene imalo je da se čeka, pa šta kad i kako dodje.

 

Jedino su vuci i gavrani znali da njihovo vreme ide pa su  se strpljivo množili radujući se izobilju. Akrepi svih boja i veličina,  vrečali su iz zabiti, tražeći svoje pravo na gozbu. Sve što je moglo, uzmuvalo se osećajući rusvaj.

 

I oni smireni su dizali uši gledajući koga mogu da zaskoče i gde da zavuku ruke. Divlji i ludi nisu znali na koju će stranu prvo da se okrenu.

 

Ko god da je motao to klupko zla dobro je pritezao, hvatajući za grkljan. Ljudi su se budili gledajući kako krvavo sunce ustaje, legali su su sa zebnjom dok je zalazilo isto takvo. Dan se nikom nije milio. Ali moralo je da se živi, a ništa nije padalo sa kruške, pa se zapinjalo  od jutra do sutra. Kakvo god zlo da je motalo klube nije moglo da zadovolji gladna usta koja su tražila svoje. Ako su zverovi i akrepi zavijali i strašili, zavijanje stomaka dizalo je kosu. Pritisnut stravom i odovud i odonud život se uvijao kao glista vrdajući izmedju ala i vrana.

 

Uveče, dok se stiskaju oko panice, kusajući po koju kap kaše, uz bajatu koricu hleba i zrnce sira, ako ga ima, i dok najmladjem detetu guraju u usta ostatke večere, slušaju sove koje se dozivaju sa bedema i kula ostavljenih da čame  i da ih vreme troši.

 

One godine, kada je nesrećni sultan Musa ubijao i rušio po Srbiji, zakačio je i Stalać ostavljajući ga vranama i kurjacima da se nose sa mrtvima. Posle toga grad zapuste, a narod koji se dovuče iz šuma, gde je spasavao goli život, bežeći od besnih hordi ustali se izmedju dve Morave, poče da spominje Todora kako noću u gluvo doba lupa topuzom o zidove i na sav glas ruži Turke i zove ih da se popnu na kulu.

 

Sve boleštine koje dodjoše na ljude  i loše godine  i svako nevreme koje pade na moravski rakalj uzeše da vezuju za toga Todora koji je noću šetao zidovima grada i palio baklju nagoneći lisice da štekću i sove da po svu noć zazivaju mrtve. Zveket mačeva i grozni udarci Todorova topuza čuli su se, naročito, za punog meseca kada su svi pokrivali glave čergama da ne moraju da slušaju uzdahe onih koje su kurjaci oglodali.

Starci, kojima je bilo lako da pamte ono što se nikad nije dogodilo, počeli su da talaškaju sećanja tražeći kada je Todor izgubio glavu na toj kuli, jer nije bilo sumnje da je na tim zidovima vodio svoju poslednju bitku.

 

Neki su nalazili da je on zidao grad i kulu, pa je u tim danima, koje je i bog zaboravio, poginuo sekući se sa aždajama. Drugi su tvrdili da mu je došao glave onaj sultan Musa, kad je dolazio da mu otme tek dovedenu ljubu.

 

To, da je sa ženom skočio u mutnu Moravu voleli su naročito da slušaju nabujali momci i tek stasale devojke sanjajući o nečemu lepšem od argatovanja na polju i oko stoke. Tako se priča o velikoj ljubavi ustalila i svi su žalili nesrećnog Todora koji je po zidinama razgonio Turke i vapio za ljubljenom ženom koju su odneli talasi mutne Morave.

 

Kako su godine odmicale Todorova sen je počela da bledi i on je sve redje bludeo zidinama verovatno umoran od tolike patnje, pa su seljaci počeli polako da vade kamen sa kule, za ovo ili ono, razgradjući grad koji više nikom nije trebao, pomažući zubu vremena da pojede prošlost.

 

Todor i njegova ljubav ostali su samo u sećanju izlapelih i niko više nije hteo da sluša mucanja o ljubavnicima koji umiru da bi ostali zajedno.

 

Sve je otišlo u tandariju, ono što nije  moglo da  se stavi u džep više nije vredelo ni po lule duvana. Tako su, tamo neki Todor i grad i kula poviše Morave, prestali da postoje, jer kome treba da se seća da je nekada tu bujao život i da kazuje nekome, jer nikog i nije briga što gomila kamenja visi na brdu.

 

Samo poneko, kad prodje voz, baci pogled na brdo gde krnjetak kule štrči kroz šiblje, a neko drugi isprati to gledanje rečima da je to Kula Todora od Stalaća i ne kaže više ništa jer je samo to ostalo.

DJAVOLJA VAROŠ

 

 

Na rubu brda stoje okamenjeni svatovi, prže se i mrznu zbog nekih svojih grehova za vjeki vjekova. Iz kamena se toče njihove suze i dube brazde, rovašeći lice planine. Sa njima se kotrljaju uzdasi, udaraju o stene, dok ne padnu u jarugu, istrošeni i nevažni. Dole ih čeka potok da ih odnese u svet, bogu iza ledja.

 

Kolika mora da je zloba koja drži tolike duše, nagoneći jedne da pate, a druge da gledaju.

 

Svet čoveka, svet boga i svet djavola. Trougao patnji, moći i zavisti, tvorevina iskona, nesaznajna i bez kraja. Sve je to zgomilano i pljusnuto, tek tako, da se nešto uradi, a nije važno zašto, pa neka drugi tumače kako im se prohte, ili kako znaju, ili već, kakav interes imaju. Jer, svako, ko dodje, gore, na brdo, i zvera dole u jarugu, vidi ono što hoće, ili ono što mu je rečeno i  ništa drugo neće da vidi, niti da čuje, pa makar mu to iskopalo oči i probilo uši.

 

Ako postoji nešto pokvareno, iskrivljeno i naopako, pa kada na to pokažeš prstom, osetićeš u jednom trenu, ako si dovoljno brz da uhvatiš taj deo istine, da dodiruješ svoje srce. I onda, kad kažeš da si čovek, nećeš da slažeš ni za jotu.

 

Jedino tako, dodirujući  sebe kroz beskraj, možemo da isperemo sve ono što nas je napravilo ovakvima i da se vratimo početku.

 

Kotrlja se kamičak ispao iz oka zle namere i skače preko gomile sličnih i pada dole sred gomile. Onda se otkida još jedan, pa za palac odlazi dalje i  odmah naredni dolazi za njim. I tako redom, malo po malo, gomila raste i širi se kvareći tlo poganlukom. Vekovi se nižu i ništa se ne menja samo se zveket kamenčića čuje kao kad sat otkucava vreme ili kao bilo, kad napinje vene, pokazujući život.

 

Tu negde, oko tog kamenja, u nevreme, okupe se bića koja dremaju po senkama i počnu da baju, otvarajući drugu stranu sveta.  Tada duše trava i drveća povedu kolo i stanu da pletu kroz jaruge dižući vetar, koji se izvije i nabuja, pa hukne i savije brda, a jad i beda sunu gore, i stanu da kovitlaju nebom. Pregone se tako, neko vreme, a onda se vrate i legnu siti, a sav ostali svet može da dane dušom i smiren da liže oderotine.

 

Niko ne zna zašto je to tako, ali uvek nekome i negde  mora da smrkne da bi opet nekome i negde svanulo. Patnja se nudi kao prolaz u večno blaženstvo koje čeka negde, i smeši se onima koje jad i muka unište za života toliko da im je raj čekanje na novu patnju.

 

Valjda život i postoji samo da bi se u smrti tražio smiraj.

 

Podeljeni sa obe strane brda kameni svatovi čekaju da se  premetne vreme, da godine počnu nanovo da se množe i da se kletva koja ih drži vezane za kamenu jarugu izgubi u zaboravu ništavila. Čekaju da  se sretnu, da nazdrave  čudu postojanja, naklonosti i ljubavi. Stoje tako na korak, a večnost ih deli i zloba koja sve opogani.

 

 

Vetar proganja grgorenje potoka i diže šapat šume gore na stenje. Tamo ga prostre i gurne u lice dana. Svet se umilostivi i osmehne,  a sunce počne da suši kapljice rose. Bube izmigolje i stanu da prevrću lišće i da talaškaju cvetove. Mirisi uzlete i pljusnu se poljem mameći mednim  obećanjima. Niko više nema vremena da se seća nečega što je prošlo. Daleko bilo, daleko bilo, odzvanja obroncima, dok svako traži svoju baricu da se do mile volje brčka sam i bez straha.

 

 

Mi se šunjamo okolo zverajući. Nadmoćno gazimo zemlju naduti od važnosti. Svet je naš, i niko ne može da nam stane na put. Govorimo glasno podstičući život, a sve oko nas se smiruje da ne bude vidjeno i da ne bude čujeno. Drveta, nemajući kud, uvlače se u vetar i odlaze. Ostaje samo ljuštura koja podseća na brda i šume. Mirisi su samo odjek. Zvukovi zatvaraju svoje srce da se ne čuje  ni jedan klik. Ostajemo sami na tronu nadmenosti. Jedino kamenje pokušava da uhvati našu pažnju i da nas drži na oku, zlu ne trebalo.

 

Koja mudrost je odlučila da se ispilimo ovde gde ne treba da budemo i gde sve živo uzdrhti na pomenu našeg postojanja. Takvi, kakvi smo, nikom ne trebamo. Jedino naša veština da obmanjujemo drži nas.

 

Ako sve ima neku svrhu verovatvno i mi nečemu služimo, ili smo samo tu da kantar ne klima. Kako god da je, ne bih stavio ruku u vatru da je neka velika pamet odlučivala o našem postojanju. Možda je to samo zloba, koja nije želela da postoji srećno mesto i srećni stvorovi, pa je napravila čoveka i dovela ga tu na zemlju da bi uživala u neredu.

 

Sedim gore i gledam kamen, koji se runi i spira niz jarugu odnoseći u zaborav svu lepotu nekad započetu, i pitam se zašto sam tu gde se sve skamenilo i gde zaborav sahranjuje nadu. Ako sam tu da svedočim o proteklom, kome mogu da kažem valjanu reč i za koga da se založim? Ako sam tu da se nasladjujem patnjama ili da samo zijam u prazno i glodjem vreme kamenju i sebi čije suze padaju da hrane korenje. Ako sam doveden da  izigravam mečku u cirkusu gde lud i zbunjen ruku pod ruku dele mudrost…

 

Ako sam stvarno tu, onda mogu da čekam da se premetne vreme i da stvarnost otvori snove.

 

MORAVA

 

 

 

Rekoh, Morava. Potekoše vode. Čovek mahnu rukama, diže motiku, povi rame i krenu niz brazdu.

 

Ponovo rekoh, Morava. Žena Zore leže u brazdu i poče da grči stomak radjajući Dete Početka. Onda Čovek Stvaranja baci seme javljajući ime. Za njim dodje pesma.

 

Svaka grana držala je po jednu pticu koja je nizala stihove. Svaka senka krila je po dva oka koja su brojala prolaze dana.

 

A voda je samo tekla, i ribe su samo plivale.

 

Tako je bilo toga dana i još puno dana koji su dolazili u zoru da bi se noću vijali sa zvezdama. Snovi su pleli mreže u kojima su hvatali nemirne duše i nizali ih kao djerdan, pa nudili po saborima, kada su momci zaplitali kola i mamili cure da se nadigravaju.

 

Svakoga jutra su nečije suze tražile počivku u rosi koja je padala da opere tugu prevare. I niko nije brinuo kada bi kopito nekoga konja zgazilo plač i sabilo ga u zemlju. I  niko nije mislio da dani treba da se broje i drže u čekmedže kao piljci.

 

Ko je umeo da svira nije igrao, kome je pesma bla u grlu nije ćutao. Jablanovi su bili momci, a vrbe su bile devojke. I zemlja je bila ovolika i nikom nije bilo malo.

 

A voda je tekla i odlazila za suncem.

 

Jednoga jutra iz rose izadje Žena Želje, sva mokra od strasti. Pruži se pod granje čekajući Čoveka Trajanja.

 

Male pčelice dodjoše da se napiju vlage, ona je ležala. Grane počeše da bubre i napeše plodove, ona je ležala. Cvetovi otvoriše osmeh, ona je ležala. Lišće promeni boju, ona je ležala. Dani se razvukuše od meseca do sunca i zaborav zaora brazdu, deleći vreme. Ona je ležala.

 

Tada se setih i rekoh Morava. Osmeh podje niz vodu. Iz njega iskoči Čovek Trajanja i leže pored Žene Želje. I dan se pruži u nedogled.

 

Kosci koji su došli na livadu nadjoše uvaljanu travu i osmeh okačen po žbunovima. Maleni vrapci prnuše govoreći im da idu. Vrane popale po jablanovima rekoše im da idu. Dotrčaše beli jaganjci, blejeći da idu. Ni senka pogleda nije trebala da pilji, dok Žena Želje i Čovek Trajanja stvaraju priču.

 

Samo je frula svirala i cvetovi su menjali boju.

 

Onda se spusti voda i podje zemljom topeći polja. Sa  njom u korak zaigraše ljudi, sa ljudima se proigraše vranci, na njima pojaha pesma, za pesmom odoše cure, sa curama kretoše momci.

 

Oj Moravo, moje selo ravno.

 

To su bila vremena kada su ljudi imali gromove u rukama i sunce u očima. Žene su se smejale i legale spokojne darujući svoju sreću deci koja su dolazila na svet gugučući kao grlice. Život je tekao kao voda i svako je imao svoje mesto gde je lovio snove, kada su se jarcali livadama.

 

Njive su davale onoliko koliko su dobijale znoja, a žuljevi su bacani u zemlju gde je hleb nicao. Kada se jelo i pilo, sviralo se i pevalo, i kolo vodilo, i duša blažila. Kada se kopalo i oralo gledalo se u život i porod koji treba da dodje sa žetvom. I tako redom.

 

Velike vode su dolazile i odnosile ono što je bilo njino. Bilo je godina kada su uz svoje nosile i tudje, a opet, umele su i samo da prodju i da ne pipni ništa.Takva je bila voda, ta Morava. Jašila je ona zemlju kako je htela i vukla je koliko je mogla, i ljudi su zahvaljivali što je imaju takvu i nisu hteli daleko od nje.

 

Niz lugove svirajka svira i klepetuša se čuje i pesma momačka i smeh devojački. Na livadama se cvetovi nadmeću mirisima da bi s večeri klonuli umorni od radosti. Onda bulbul zaori pesmu i svu noć tera, dok se vrzinama provlače zverke, a okolo vodenica se skupljaju vile na sela, da pletu sudbine.

 

Ovde se mome rano udaju i momci mladi žene, jer rašta trošiti dane kad dece nikad dosta, a ljudi uvek  malo. Kolevke se njišu ispod crnih barjaka i plač se neprestano čuje. Tako se život tumba, a voda odnosi staro i slabo da napravi mesto za mlado i jako.

 

 

Iznad mene zvezde plove u beskraj, ispod mene Morava teče u večnost. Ležim u travi i rosa pada i kvasi me. Preko vode, u selu,  pevci se deru pokazujući da se zora bliži. Čuju se i kučići, nezadovoljni ko zna čime. Plusne neka riba, pa se u trenu sve smiri. Čuljim uši da bi uhvatio neki treptaj života. Onda kroz travu i vrbake promakne tajanstvo. Srce klikne, pa se nanovo, svuda oko mene, javi život. Dremam, a jutarnja svežina se zavlači pod kaput i ježi me.

 

Dok sunce zapinje da se ugura u tminu, voda se puši i magla leže na obale. Vrbe okolo gube oblike  i straše izgledom. Otuda dolaze krici probudjenih ptica koje otresaju noć sa sebe i dižu se u jatima. Morava se sprema za novi dan i mami sunce da pljusne svoju toplinu na vodu i svet željan svetla.

 

Ne želim da se odvojim od sna i sanjam konje vrane na obali. Trupkaju okolo, njište i prskaju dok se zaleću plićacima, onda jure livadom, dižu se i lete preko vrzina. Za njima teče pesma.

 

Putujem sa njima. Nižu se sela niz vodu: Praćina, Ribare, Panjevac, Radošin… biseri na vratu Morave.

 

Oj, Moravo moje selo ravno…..

 

 

STEFAN LAZAREVIĆ

 

 

– Gde da nađem poštene i sposobne, kada nikome na čelu ne piše ko je i kakav je –

 

Lupao je glavu knez Stefan, dok je ostavljao Jedrene, hvatajući put, nazad u Kruševac. Za njim je klipsala četa konjanika, novoga zeta zaštitnika i gospodara, sultana Bajazita koga su zvali – Munja –  jer je brzo mislio i još brže radio.

– Sinko, dok si još mlad, izaberi sposobne, hrabre i poštene medju svojima, da te podupru, i ne gledaj koji su i kakvoga roda, uzdigni ih do sebe i daj im vlast, a neprijatelje svoje satri  i ojačaj, dok sam ja živ, jer posle ćeš biti na vetrometini, a neće biti moje snage da te štiti i sve će zavisiti od tebe i tvoje pameti – kazao mu je sultan dok su sedeli sami na šiljtetu, u dvoru u Jedrenu.

 

 

Put je dalek, konji ne žure, ima dosta konaka do kuće i još više vremena da se razbija glava, dok se teške reči u još težem vremenu tumače.

 

– Pamet u glavu –  govorio mu je sultan –  još si mlad i svi će da te secaju i da ti pokazuju put kojim treba da ideš,  i da te uče. Saslušaj svakog i odmeri to što čuješ, ali odlučuj sam, jer ti ćeš da trpiš ono što će da te snadje pa bilo to dobro ili bilo loše. Posle nećeš da se kaješ i da se žališ na druge.

 

Lepe reči je dobio na dar i sada mora da im nadje mesto i da vidi koliko i kako će da mu vrede u životu.

 

Knez Stefan i ne zna da je mlad. Nije mnogo trebalo da izgubi glavu i da nikad ne ostari. Ali, sudbina je umešala prste, ili je to možda bila ljubav koju je sultan osetio kada je video dečka koji je došao i ponudio sebe, da bi ljudi dobili mir.

 

Jaki su izginuli, mladi nisu dorasli, strah i beznadje se šire, a nered hvata uju. Nije lako da se bude glava kada svi misle da je zemlja obezglavljena, i da je ovo prilika da se zine na što veći komad, pa makar se i zadavili njime. Sve se radi za dašak veličine i za trun koristi. Mnogi su se raskomotili pred dečakom kome ni brada nije uhvatila lice, pa ne zarezuju ono što je bilo, a pljuju na ono što će da bude.

Nije to ništa novo. Tako je bilo od kako je sveta i veka, tako je i sada, samo svako mora da uči sam, na svojoj grbini i svome dupetu. Ko je taj  što će da sluša starce kada govore o igri sudbine, jer otkud oni mogu da znaju kakva je mladost i koliko njoj treba. Tako se iznova uči ono što su već i vrapci zaboravili.  Kolo života se vrti da nikom ne bude dosadno i da svako ima oko čega da savije ruke i troši glavu.

 

Sa svakim korakom konja knez Stefan dobija po jednu sedu vlas i po neko zrnce života mu se uvuče u srce pa stane da pritiska i raste do besvesti pokazujući mu svu uzaludnost ispravljanja krivog.

 

– Šta sam ja bogu zgrešio – misli knez Stefan dok mu se pred očima otvara sumornost života i srce ledi jer reči koje je čuo u Jedrenu ne ostavljaju ni trunak nade da će umesto njega neko drugi da podmetne grbinu i da upre jaram pa da  vuče državu i ljude i da kroji sutrašnjicu.

 

Da život nije med i mleko već je osetio, a sada mora da nauči da je život glib kroz koji se vazdan gacka bez nade i utehe, a kaljuga se pruža u nedogled pa koraci postaju sve teži i sve kraći.

 

Šta je Srbija? Šaka jada u kojoj svako misli da je bogu uz nogu, a svet je stvoren samo za njega i negove prohteve. Inadžiluk buja kao korov, a nema glave u kojoj nije zasejan. Pamet se uteruje preko guzice. Samo, jalov je to i mučan posao,  glave su tvrde a guzice ugojene pa motka zalud ispreda nauk. Ništa i niko ne ide napred nego tera u stranu, a često udara nazad, kad god se pruži prilika.

 

Okreni, obrni ništa lepo ne čeka kneza Stefana. Ne mili mu se da ide, a nema kud. Ne osvrće se i ne gleda ljude oko sebe. Ono nekoliko njegovih vuku se umuvani medju konjanike sultanove. Klipšu. Progovore po neku reč, tek da nešto kažu, koliko da osete da nisu mrtvi. Sve što čeka kneza čeka i njih, a vide po njemu da to nije ni lepo ni lako, pa im je svejedno što nose natrag glave na ramenu, jer već sutra mogu da ih ostave na nekoj ledini i da im se zatre svaki trag kao tolikima pre njih.

 

Tako, svako ide smrknut i brine svoje brige. Za koje babe zdravlje da na sebe tovari tudje, makar one bile kneževske i državne. Ono, teško je ovo malo zemlje zvati državom, ali kad se nema bolje i veće, neka bude i država. Samo da se koji dan proživi u miru, deca da se očuvaju, a ako se nešto stekne biće puna kapa.

 

Turcima je sve ravno. Idu rahatli. Posle toliko bojeva koje su preturili preko glave srećni su što gaze zemlju, pa zašto da se žale i kome.  Ti koji su ih poslali da rade ovaj posao slepi su i gluvi na tudju muku i nevolju, jer i oni žive sudbinu koju im Alah odredio, a ne mogu da znaju kakva je i dokle će da ih drži, a bez muka i nevolja niko nije, pa bile one i malecne kao trun čine se velikim kao planina kad se zakače za tebe.

 

To malo posla, da kneza odprate u Kruševac, gledaju kao nagradu, jer će uz put da se najedu i napiju, a i bakšiš mogu da dobiju kad stignu gde su pošli. Knez Stefan će tako živ i zdrav doma, ni dlaka ne sme da mu fali do tamo, a posle šta mu bog da. Drže u pameti da je njegova sestra prirasla sultanu na srce, da mu je draža od svih emira zajedno, a ovome nije mrsko da seče glave kad samo pomisli na kvar, pa bolje je da sve ide kao voda i kako je rečeno nego da nešto podje naopako i mimo njegove volje.

Ovaj  dečko  preko reda postaje čovek, a tako nešto Alah ne daje svaki dan i svakome. Možda će koja kap milosti da se strvi mimo njega i da takne one okolo. Ne mogu da se znaju putevi gospodnji ni kojom rukom daje a kojom uzima. Zato ugadjaju knezu i njegovima, a to što su se do juče klali, bilo pa prošlo. K’smet.  Danas je nešto drugo, sutra će novi dan, a šta on donosi to samo Alah zna i drži u svojim rukama.

Sve se kotrlja nizbrdo, a samo ugursuzi misle da može drugačije i traže preko leba pogaču. Svet nije stvoren za one koji iskaču iz reda, pa se takvima, kad ih ima, a uvek ih ima, jer se sami turaju napred na videlo pa bodu oči, odmah okastre rogovi, i ostaje im da bleje ako sa rogovima ne izgube i glavu.

Svako ima svoje mesto, a njima  je dato da budu tu. Tako je za svakoga dobro. Ćuti i radi što ti se kaže, a prilika će da se pojavi kad joj dodje vreme. Mastan pilav, ili trenutak slasti medju ženskim nogama, ili još jedan dan života. Šta god da je, sve je tu na zemlji. Kakav si došao,  takav i odlaziš.

Takvu priliku već drži u rukama knez Stefan. Zna da je ledja naslonio na golemi duvar i da otuda ne piri, pa polako prebira kroz glavu koga treba da odnese mutna voda a kome da pruži slamku. Na ljutu ranu, ljutu tavu.

 

Nema više ni rodbine ni prijatelja. Svi su okrenuli ledja i sklanjaju dupe u stranu. Ostali, kako ko može, hvataju put za uši i traže bolje. Samo, kako nije nigde umešeno pa obešeno, trguje se i obrazom i guzicom a kao zalog ljubavi drži se nož u nedrima. Što se kod jednog hvali to se kod drugog kudi. Pravda se traži i bog pominje, a istina je svakome na jeziku.

 

Kako to klupko da razveže knez Stefan, a da ga mačem ne seče? Bez krvi ta ujdurma neće da prodje. Ne biva. Sve  je otišlo na doboš i krajnje je vreme da se zategnu kajasi. Samo, koliko puta treba počinjati da bi se krenulo napred. Tek što se zemlja makne od kolevke i napravi neki korak,  jave se oni koji sapliću i kvare. Kao da neki usud drži ljude za gušu i tera da okreću naopako svako dobro i red. Popreko se gleda onaj koji zapinje i vuče napred. Takvoga odmah ocrne i budalom prave. Što gore, to bolje.

 

Trupkaju konji i već obaraju glavu. Ako je za vajdu red je da se stane i odmori telo i duša i jaram crnih misli ostavi na trenutak. Letnji dani su se razvukli, a putuje se od rane zore. Ljudi bi možda i mogli, ali konjima je dosta. Znaju oni dobro svoju meru pa naramak sena i neka šaka zobi treba da začini dan. Onda, koji sat mira i odmora. Toliko je dovoljno da se bude srećan i zadovoljan. Od života i ne može da se izvuče više.

 

Milomire – viknu knez Stefan momka – hajde sa Turcima napred, pa vidite za konak.

 

Momak džarnu konja i viknu nešto, pa sa nekolicinom ode  napred.

 

.. Eto, baneš tako čoveku na prag, pa se gledate u oči a ne možeš da znaš ko te gleda. Prijatelj ili neprijatelj. Sedite zajeno i lažete jedan drugoga i pitate se koji vas usud spoji, a svu noć dremate sa nožem u rukama.

Otimamo se za dan života i samo mislimo kome da skinemo glavu pa da otmemo njegovo, a ono što ne možemo da odnesemo da uništimo da se niko ne ovajdi, makar za trun. Onda okolo pričamo kako je život takav pa se drugačije i nije moglo. A, kad naša glava dodje na red pljujemo na život i tvorca i gledamo da izvučemo makar mrvicu života da bi mogli novu gadost da činimo.

Gde je tu čovek u nama i zašto se svet obrće oko poganluka i rašta pamet kad je bacamo pod noge i gazimo, da je što dublje sabijemo u zemlju, da nas ne vija nepotrebno.

 

Dan se smiruje i kerovi se deru ispred. Biće da dole ima ljudi, ili su se možda sabili pod šiprag da prvo vide ko dolazi. Zla su vremena, pa nije na odmet da se glava pričuva. Toliki dolaze i prolaze a ne zna se ko je i kakav je, šta mu je u glavi i šta hoće. Četa polako prilazi. Svi zveraju okolo i paze da se ne desi zlo, da ne iskoči neko i napravi dar-mar. Mnogima se tako smrklo pred samim konakom, kad su mislili da mogu komotno da se opruže i zaborave na muku. Opreznima i sam bog pomaže, pa su tako svi spremni za seču, ako ustreba.

 

Onda, otuda trči Milomir. Čeka se gost, prijatelj i gospodar, knez Stefan, dika i nada naša.

 

MURAT

 

 

 

 

 

Alah je najveći!

 

Kazaću koju reč o sultanu Muratu koji je doveo Turke na Kosovo i uzeo carstvo Srbima.

 

Svaku reč koju budem kazao vagaće vreme i ljudi povodeći se za svojim interesima. Na kraju krajeva, tako je i pravo. Ljubav i istina prodju i zaborave se, a interesi opstaju šire se i nasledjuju.

 

Na Kosovu su mnogi poginuli, sultan Murat je ubijen.

 

Od pamtiveka je tako, dok jednom ne smrkne drugom ne svane. Tvoj ili tudjin, uvek se nadje neko da ti skroji sudbinu. Često je to onaj koji ti je iz oka ispao. Tada nema odbrane jer udara dok te grli i ljubi. Ne govori se zalud –  bože čuvaj me prijatelja, neprijatelja ću sam da se čuvam.

 

 

Prilika je bila zgodna. Mladji i spretniji je uradio neminovno. Vreme je isteklo sultanu Muratu i novi sultan je postao njegov sin Bajazit. Sa ocem je pokopao i brata Jakuba i završio posao. Posle je sve išlo kao po loju. Protivnik mu nije dorastao pa je i on izgubio glavu. Da bi zadovoljio sujetu uzeo je njegovu ćerku da se nasladi.

 

Doduše, o tome u knjigama ne piše tako, ali ja mislim da je bilo baš ovako jer drugačije i nije moglo da bude, a što bi i bilo kad je otimanje o vlast bogom dano pravo. Tu ništa nije sveto, a vrline obično vode u grob.

 

Neću da govorim ko je sve digao oružje i na koga. Treba samo da se zna da su Srbi stajali na obe strane i ravnali stare račune. Ono što se desilo na razbojištu rezultat je toga. Kako je ko kuvao tako je i kusao. Posle ove bitke mnoge stvari su  okrenute tumbe, ali se pamet nikome nije digla iz dupeta u glavu.

 

Kajmak je, kao što rekoh, pobrao sultan Bajazit i kusao u slast dok i njemu nije došao crni petak, kao što uvek i svakome biva, ali to je bilo mnogo docnije. Da bi sve ispalo na svome  puštena je priča koja je jednima činila čast a drugima izgovor. Neki su po pričanju postali junaci, neki  blaženi, a neki su se uzdigli i do svevišnjeg.

 

Sve se znalo, a ništa nije bilo poznato. Svako je mogao da ispreda ono što mu je bilo  po volji, kako mu je trebalo i bilo zgodno. Tako  je glava mogla da ostane zavučena pod jorgan, a golo dupe da štrči.

 

Tek tamo, dobar ljudski vek kasnije, neko je zapisao da su se  toga dana, te godine, pobili Srbi i Turci na Kosovu i da su silni ljudi izginuli, ali da su Turci bili bolji junaci i dobili bitku i carstvo. Kako hartija trpi sve, mašta i potreba su se uhvatile pod ruku, pa su, da bi svoje uzdigli, protivniku dali sto glava i dvesta ruku. Posle su i pesme  ispevane o toj pogibiji i gurnute narodu da ima oko čega da troši dane i maje glavu.

 

Kao što je i red, junaštvo i izdaja su stavljeni na svoja mesta i pripisani ljudima onako kako je priličilo vremenu i potrebama. Mrtvi su uzdignuti junaštvom, a živi sahranjeni izdajom. Ono što miriše na ujdurmu je nemarnost da se bitka spomene u vreme kada je bijena  i  zapišu pričanja onih koji su je videli i doživeli. Kako su godine išle sve je zabradjeno narodnom tradicijom i sećanjem. Pogibija je uzeta da se slavi kao vrhunac časti i ljubavi za zemlju i narod, a žali kao početak viševekovne patnje. Naricanje nad zlom sudbinom preturano je sa kolena na koleno, trpano u svaku kolevku i davano sa prvom sisom. I niko više nije želeo da digne prevez sa očiju i da vidi šta se stvarno desilo. Doduše, nikome to nije ni trebalo. Ovako je izgledalo lepše, a uvek je moglo da se uzme kao odgovor na sve životne smicalice.

 

Hvala Alahu što je pravednima darovao pobedu. Mučenici za veru sa njime su i goste se slastima. Nama, što još hodimo zemljom bez izgleda da nas hurije kokve i dvore,  ostaje da verujemo u istinoljubivost onih kojima su interesi bili preči od života bližnjih.

 

Bajazit je brzo mislio a još brže delao. Posle bitke dali su mu dodatak imenu. Prozvan je – munjeviti. To što su njegove munje udarile na  oca i brata nikome nije smetalo. Oni su dostojno oplakani i zatrpani blatom sudbine. Alah je zamoljen da im podari večnu milost i rajsko naselje. Više od toga i nije moglo da se traži niti da se dobije. Tako je moralo da bude, a oni, kojima to nije bilo po volji, ostalo je samo da ćute, jer ko je smeo da zucne i da menja volju Alaha.  Tako je skinuta briga za carstvo.  Na presto je seo pobednik, a to je pravo koje stoji od kako je sveta i veka.

 

Muratu je pripalo sećanje. Dovoljno za čoveka koji je bio samo prisutan. Tu gde je ubijen ostavili su njegovo srce i mesto prozvali – gazi -* podilazeći sujeti. Koliko je tu bilo junaštva teško je kazati, ali pokvarenjaštva je bilo na pretek. Samo, nije ništa čudno da se gnusobe zavijaju uzvišenim delima i lepim rečima. Kasnije su tu podigli kiosk i prodavali sećanje na njega.

 

Ne žalim Murata, ne žalim ni druge koji su izgubili glavu otimajući se o vlast. Znali su šta čine. Ako je ko za žaljenje onda smo to mi koji se majemo bivšim junacima i ispravljamo – krivu Drinu.

Prašina ide u blato. Volja Alaha je jedina istina, jer on je najveći.

 

 

 

*Gazi, gazija – junak. Gazi-mestan, mesto junaka, polje junaka

 

 

 

 

EPITAF ZA ŠARENU KAFANU

 

Srušili su je, a nisu  ni trepnuli.

 

Oni koji su mogli i trebali da kažu koju reč o tome ćutali su. Drugi su samo prožvakali sebi u bradu ono što su trebali da urliknu. Oni koje niko nije pitao klimali su glavom. Aminovanje je bio temelj života, a samovolja je uredila ostalo.

 

Te godine sam završio drugi razred osnovne škole i leto

proveo jurcajući se po razvalinama – Šarene kafane. Napredak socijalizma i diktatura proletarijata nisu trpeli nazadne elemente, pa su stavili šapu na kafanu staru ceo vek i zgnječili je kao brabonjak. Kafana je preživela hrpu ratova i silne godine okupacije, samo nije mogla da preživi sramotnu nameru mangupa koji su zapeli da izbrišu sve ono što nije njihova vizija napretka.

 

Na tome mestu su uzeli da dižu najružniju zgradu u Svetozarevu, bivšoj i sadašnjoj Jagodini. Ta zgrada još stoji u samom centru grada i poznata je kao – stara robna kuća. To je bilo prvo ruglo grada. Kasnije je ruglo bacilo seme pa je korov ružnoće pojeo grad.

 

Kome se ovo čini opako neka pogleda predratne razglednice Jagodine.

 

Možda u školama više ne uče o Djuri Jakšiću, boemu, pesniku i slikaru koji je u –Šarenoj kafani- ugadjao špricere i pisao. Ko će i koga će da uče o Djuri. Okolo su fanovi šunda i fudbalskih klubova, zavisnici pevaljki i kockanja, sledbenici političkih dripaca i ajmana, vikači patriotizma i ljubitelji neznanja.

 

Šta će takvima Djura Jakšić i njegove pesme. Briga njih gde je Djura pisao i kako je živeo. Takvi su Djuru fortali za života i ne samo njega. Smetali su svi koji ne duvaju  u istu tikvu sa šupljoglavom bagrom. Kako je bilo onda tako je i danas. Što veća promaja kroz glavu to si poželjniji.

 

Brate ti, brate ja, brate svi, oni brate. Bratamo se i grlimo, a dalje od nosa niti umemo niti možemo da vidimo. Što bi se reklo: slepi kod očiju sa pustom željom da komšiji crkne krava.

 

– Vina, Milo, orilo se dok je Mila ovde bila… – ništa ne podseća ni meštana ni namernika da je tu negde stajala kafana u kojoj je stvarana kultura Jagodine i Srbije. Na skveru jedna ploča zalivena u trotoar kazuje da se odatle pucalo na Nemce ali nigde nema obeležja da je tu negde sedeo za stolom Djura Jakšić i napisao one stihove. Obaveštenja o smrti postoje, a o životu, stvaranju i kulturi ništa.

 

 

Negde medju starim fotografijama nagomilanim u kutiji za cipele vuče se jedna – Šarene kafane. Neke godine pre drugog rata dolazio je moj deda, ko zna zašto, u Jagodinu. Kako je držao kafane, gde će na drugo mesto nego u svoj esnaf. Ne znam da  li je sedeo za stolom za kojim je nekad pio Djura Jakšić, ali eto slikao se sa ljudima koji su radili u kafani. Bilo je to u vreme kada su skupljane i slagane uspomene da se nadju onima koji će da dodju. Tako znamo da smo postojali i da nas korenovi drže i pre diktature proletarijata.

 

Otac nas je često vodio na ćevapčiće u –Šarenu kafanu. Posle nam je pričao o svome ocu koji je tu dolazio i pokazivao onu staru sliku. Pominjao je Djuru Jakšića i pričao anegdote o njemu i Janku Veselinoviću. Bio sam klinac pa sam samo viceve pamtio. O Djuri Jakšiću sam učio kasnije, a još kasnije sam to učenje razumeo. Sada mogu da kažem da razumem i njegov život

 

 

proveo jurcajući se po razvalinama – Šarene kafane. Napredak socijalizma i diktatura proletarijata nisu trpeli nazadne elemente, pa su stavili šapu na kafanu staru ceo vek i zgnječili je kao brabonjak. Kafana je preživela hrpu ratova i silne godine okupacije, samo nije mogla da preživi sramotnu nameru mangupa koji su zapeli da izbrišu sve ono što nije njihova vizija napretka.

 

Na tome mestu su uzeli da dižu najružniju zgradu u Svetozarevu, bivšoj i sadašnjoj Jagodini. Ta zgrada još stoji u samom centru grada i poznata je kao – stara robna kuća. To je bilo prvo ruglo grada. Kasnije je ruglo bacilo seme pa je korov ružnoće pojeo grad.

 

Kome se ovo čini opako neka pogleda predratne razglednice Jagodine.

 

Možda u školama više ne uče o Djuri Jakšiću, boemu, pesniku i slikaru koji je u –Šarenoj kafani- ugadjao špricere i pisao. Ko će i koga će da uče o Djuri. Okolo su fanovi šunda i fudbalskih klubova, zavisnici pevaljki i kockanja, sledbenici političkih dripaca i ajmana, vikači patriotizma i ljubitelji neznanja.

 

Šta će takvima Djura Jakšić i njegove pesme. Briga njih gde je Djura pisao i kako je živeo. Takvi su Djuru fortali za života i ne samo njega. Smetali su svi koji ne duvaju  u istu tikvu sa šupljoglavom bagrom. Kako je bilo onda tako je i danas. Što veća promaja kroz glavu to si poželjniji.

 

Brate ti, brate ja, brate svi, oni brate. Bratamo se i grlimo, a dalje od nosa niti umemo niti možemo da vidimo. Što bi se reklo: slepi kod očiju sa pustom željom da komšiji crkne krava.

 

– Vina, Milo, orilo se dok je Mila ovde bila… – ništa ne podseća ni meštana ni namernika da je tu negde stajala kafana u kojoj je stvarana kultura Jagodine i Srbije. Na skveru jedna ploča zalivena u trotoar kazuje da se odatle pucalo na Nemce ali nigde nema obeležja da je tu negde sedeo za stolom Djura Jakšić i napisao one stihove. Obaveštenja o smrti postoje, a o životu, stvaranju i kulturi ništa.

 

 

Negde medju starim fotografijama nagomilanim u kutiji za cipele vuče se jedna – Šarene kafane. Neke godine pre drugog rata dolazio je moj deda, ko zna zašto, u Jagodinu. Kako je držao kafane, gde će na drugo mesto nego u svoj esnaf. Ne znam da  li je sedeo za stolom za kojim je nekad pio Djura Jakšić, ali eto slikao se sa ljudima koji su radili u kafani. Bilo je to u vreme kada su skupljane i slagane uspomene da se nadju onima koji će da dodju. Tako znamo da smo postojali i da nas korenovi drže i pre diktature proletarijata.

 

Otac nas je često vodio na ćevapčiće u –Šarenu kafanu. Posle nam je pričao o svome ocu koji je tu dolazio i pokazivao onu staru sliku. Pominjao je Djuru Jakšića i pričao anegdote o njemu i Janku Veselinoviću. Bio sam klinac pa sam samo viceve pamtio. O Djuri Jakšiću sam učio kasnije, a još kasnije sam to učenje razumeo. Sada mogu da kažem da razumem i njegov život

 

 

ĆUPRIJA NA DRINI

Mehmed paša tri cara služio, zaslužio devet kula blaga, pa podiže na Drini ćupriju.

 

Veziri nikad ne spavaju. Uvek su budni. Raja može da spava. Age i begovi mogu da spavaju. Sultan može da spava i njegov harem može da spava. Samo su veziri budni da bi svi drugi mogli da spavaju.

 

Te godine su tražili pametne po carstvu. Naročiti ljudi su išli, pitali, gledali i slušali. Onda su najbolju decu poveli da izuče velike škole i da svoju pamet vežu za znanje.

 

Karavan je stajao na obali Drine i čekao da se voda smiri i dovede u red. I sa jedne i sa druge strane reke ljudi su dangubili moleći i pominjući i boga i djavola da vodu obuzda pa da skela krene i da svi podju svojim poslom. Drina je to – govorili su oni koji  često putuju i znaju da nikad ne ide kako se namisli nego kako se može, ali svakom je kriva država i vlast što ne uredi da putevi budu prohodni i da se divljini nadje lek. Svi koji sede tu na obali i gledaju kako se voda kovitla i peni tumbajući panjeve znaju lek, ali oni nisu moćni i vlast. Kad bi se oni pitali sve bi bilo drugačije, ali svemoćni je ovako uredio. A oni koji su deo te vlasti pred silom vode manji su od makova zrna jer znaju da ona ne zarezuje ni vlast ni državu a najmanje za one koji misle da su uz boga pa hoće da im je rahatli sve pod kapom nebeskom.

 

Sedi tu momčić, prerastao je grupu, takve umeju i da žene, ali su moćni i umni kalauzili za njega da  ga povedu jer misle da vredi za dvoje pa je šteta da mu u divljini skapa pamet, a caru će da služi na diku. Tako i on ide u Stambol da se pokaže i izuči škole. Od Sokolovića je, a oni su vlastela bili, pa su i sada ugledni.  Šta mu je u glavi dok gleda svet koji se komeša i živi neki život koji nema veze sa onim koga je dosad sretao. Ako na kuću misli ona je tamo iza brda, ako misli na ono što ga čeka  ono je iza trista brda. Pod okom mu je voda koja besni i gomile koje bespomoćno čekaju i džvankaju da im čekanje ne bude teško, pa možda misli kako reka ume da podeli svet i ljude pa moćni moraju da sabiju rogove da vide i nauče šta je prava sila.

 

Mehmed Sokolović je prvi vezir carstva. Zet sultana i zet budućeg sultana, a teča sultana koji će posle ovog da dodje, on je čovek oko koga se okreće carstvo. Sve što gmiže po carstvu pod njegovom je rukom, on vedri i oblači.

 

Sultan je star. Rat se sprema. Ladje prevoze vojsku i robu preko Bosfora. Veliki vezir, Mehmed paša, gleda gungulu. Guraju se i dižu galamu i tamo u Aziji i ovamo u Evropi. Svako hoće na drugu stranu pre onog ispred. Gleda Mehmed paša i pušta ljude da rade svoje. Zna on da se u takvom poslu ne štede ni reči ni mišice. Neka je guranja i psovanja, neka je modrica i razbijenih noseva, neka je svega što se mora,  živi se i radi. Sve i svako ide na svoje mesto, a znoj i  trud u carsku haznu. Gde će odatle  to je volja uzvišenog.

 

Bosfor je, a nekako Drina se nameće oku pašinom. Iznova iskaču prošli dani i svet davno gurnut u samo dno srca. Nikako zbog nemara ili želje da se zaboravi. Mehmed Sokolović nije svoj čovek. Carstvo ga drži za gušu, a ono je veliko i svaki ćošak traži svoje a dve ruke i dva oka ne znaju gde će pre. Život i sve što ide uz njega seca ga po svome ćefu i ne daje da se primakne Drini i kraju odakle je. Usud ima svoje planove i ne mari za želje i potrebe čovekove pa bio on vezir ili raja. Zna sve to Mehmed paša  ali hoće da makar trunčicom srca i delićem želja bude uz kraj odakle je  da  ljudi ne kažu da se odrodio i uzvisio, pa mu ne priliči da se seti u kojoj zabiti je rodjen.

 

Eto ide u rat i opet će da ruši pa traži izgovor da sudbini zakine i da za promenu nešto izgradi pa da ga ljudi zapamte po dobru a ne po zlu koje ide ruku pod ruku sa ratom. Hoće nešto veliko i trajno, da nadživi njega i uspomenu na njega, da bude na korist ljudima, da vezuje a ne da deli, nešto što će da seća ljude da je Mehmed Sokolović čovek, a ne samo veliki vezir.

 

I stvarno, reši se i seti čekanja na obali Drine da se bes vode obuzda i seti se ljudi, i puta se seti kada su ga vodili da postane čovek i namisli da tamo digne ćupriju da divljini stane na rep, da učini sevap zemlji, ljudima i sebi.

 

Silno blago izvadi i dade majstorima, gradove su zidali tolikim zlatom, da krote Drinu, ćupriju da dižu i paši spomen za vjeki vekova.

 

Težak posao se protegnu i uka i buka razbudi kasabu i celi kraj i ljudi se promeniše, nekima bi milo a nekima krivo, ali ćuprija naraste preskoči Drinu i veza obale i spoji zemlje.

 

Sva muka i znoj se zaboravi. Novi ljudi dodjoše i roba i zlato razbudi divljinu i oči se otvoriše i svima dodje u glavu da carstvo nije samo uzumanje. Svi koji sumnjaše umukoše jer ćuprija ostade i dan-danas stoji i služi ljudima kako namisli Mehmed paša Sokolović.

 

MARICA 1371

Vrisak je digao kralja Vukašina sa poda šatora gde je kunjao posle duge i teške  pijanke. Unezveren pokušavao je da shvati kakav je to metež okolo. Krici bola i užasa. Stravično ubijanje i bezglavo bežanje. Ovo više nije tabor bahate vojske. Neki su jurili okolo sa golim noževima  i klali druge koji su se teturali ne shvatajući gde su i šta ih je snašlo. Noć je činila stravu još gorom. Prigušene vatre pokazivale su kako izgleda pakao.

 

Krajnjim naporom kralju Vukašinu dodje do svesti da mu vojska gine od onih za koje je mislio da su prah pod njegovim nogama.

 

Mač, gde mi je mač – urliknu i okrenu se mlatarajući rukama kao da po vazduhu traži oružje.

 

Evo ti mač, pijanduro prokleta – prodera se neka krvava spodoba i sjuri mač kralju u grudi.

 

Vukašin zadnjom iskrom svesti vide kako mu se u lice unosi brat Gojko i ceri kao sotona. Istoga trena pade sekira na rame vojvodi Gojku i rapoluti ga.

 

Do jutra je vojska bila satrta. Malo njih je pobeglo. Ostali su samo mrtvi. Sva tri brata, vodji silnih ratnika, ležali su mrtvi. Sve je nestalo u jednoj noći krvi i mnogo noći vina.

 

Zora je našla mrtve i vapaje umirućih. Krvava kaljuga cvilela je Turcima pod nogama dok su se muvali kroz brda leševa, jedva svesni da su živi i tu i tamo ubijali ranjene da im skrate muke i plenili sve što su mogli da zgrabe. Svi su krvavi i mrtvi i živi.

 

Vukući se nemarno, ravnodušna na ljudsku glupost i patnje Marica je natenane spirala obalu odnoseći duše mrtvih ratnika u more. Odozgo iz vrbaka koji su uplitali obale spuštali su se krici aveti mešajući se sa zavijanjem kučića dok su njušili smrt. Vazduh prepun jauka gušio je.

 

Nema pobedničke vike ni otimanja oko plena. Svega je previše. Jednima je dato sve, drugima je to uzeto. Jezičak kantara nije ni mrdnuo. Sudbina je izravnala svoje. Oni koji su pili, pili su za pokoj svojh duša, oni koji su klali biće poklani kada dodje vreme za to i sve će da legne na svoje mesto.

 

Alah je najveći – digao je glas Lala Šahin – sultan Murat  je njegova senka na zemlji.

 

Da, On je najveći – povikali su oni koji su mogli.

 

Sunce koje nije imalo razloge da žali za jednima ili da se raduje sa drugima pružilo je korak i gvirnulo otvarajući novi dan. Svet će i dalje da postoji. To što je nekima svanulo, a drugima smrklo samo je put sudbine, a on je džombav i vrda kako mu se kad nakrivi. Posle slasti može da dodje kolac ili nešto još grdje, a ne mora ni dlaka bilo kome da zatreperi, ali tako nešto nije dato da se vidi i zna  unapred, nego se mora svojom guzicom  drljati pa šta se izore.

 

Ni miris života nije još isčilio iz prolivene krvi, a Baba Jaga je bacila koske sudbine u vatru i u plamen bajala o promeni sveta i dolasku sinova Ismailovih koji će tu da pale svoja ognjišta i kote decu za vjeki vekova.

 

Spotičući se u žurbi, kako je ko mogao, otimajući se za svaki korak, dolazila je iz Drenopolja koji je već postao Jedrene rulja, koja je pre sudbine znala šta će da se desi, da ogoli mrtve. Ruku na srce, tako je i pravo jer ovima više ništa ne treba. Sve su propili pirujući sa nečastivim. Prilika je, druga kad bude, pa red je da se i fukara odene i obuje.

 

Dok su jedni odnosili gaće i čarape, zveri su se saplitale od preterane gozbe sklanjajući se da im ljudi, gori od postojanja, uz prnje ne odnesu i kožu.

 

Pobednici su se odvukli pod teretom plena da odsanjaju blaženstvo koje bi trebalo da ih prgrli. Svi će da leporeče i  slave volju pravednoga i put kojim koračaju. Oni su živi i nema toga koji će da kaže da nije tako.

 

Alah je najveći, poslanik je nosilac njegove volje, sultan Murat je njihova senka na zemlji, a mač njegov je tumač njihove reči.

 

Tako je  pravedno. Nikome sveća ne gori do jutra, pa nije mogla ni ovima. Njima ostaje da se u paklu svadjaju i natežu sa djavolima. Pravedni, ako je nekog i bilo, tražiće rajsko naselje uzdajući se u molitve onih koje su ostavili.

 

Za dan ili dva, kad se pročuje za pogibiju, doći će neki da odnesu mrtve velmože ako mogu da ih prepoznaju. Ostali će da se raspadaju razvučeni po polju, da smrade i truju vazduh i niko neće da prolazi tuda za mnogo vremena. Samo će pacovi i lešinari da se goste i priželjkuju da ljudima opet izmakne pamet i da se nanovo pokolju.

 

Dani koji dolaze obrisaće plač za mrtvima vapajima živih, a molitve višnjemu zatrpaće nebo.

 

UROŠ NEJAKI

Kome da se molim i zašto. Toliki se mole i traže lepotu, bogatstvo, vlast… Mnogi mole smrt za prijatelje i neprijatelje, neki traže smrt za sebe. Molitve dolaze odovuda i odonuda, odozdo i odozgo. Mole se oni koji su pravi i oni koji su krivi. Najviše se mole oni naopaki. Takvi su se namnožili pa se molitve pravednih ne čuju. Ne znam kako je to, ali tako je od kako je sveta i veka i tako će da bude dokle god ima ljudi.

 

Šta je pravo, a šta je krivo ne znam. Sumnjam da bilo ko može da stavi ruku u vatru i kaže – to je tako i nikako drugačije. Ima onih koji će da se kunu u zdravlje i sreću da su u pravu. Zaklinjaće se i bogom i ljudima, ali niko neće da stavi glavu na panj i upre prstom u ono u što se kune.

Ja nisam znalac ljudske duše pa da sudim i jednima i drugima. To što nosim krunu na glavi ne govori o mojim veštinama i znanju. To ne znači da sam silan i strašan. To samo navodi ljude da mi zavide i gledaju kako da  otmu ono što imam i što sam od oca dobio. Da bi sve to uzeli moraće prvo da mi uzmu život. Ne što ja sve to ne bih dao, nego zato što žele sve da zatru pa da od njih počne svet.

 

Oni koji su govorili da me vole prvi su digli noževe  da iseku komad sreće za sebe. To što još gazim zemlju mogu da zahvalim njihovoj pohlepi i mržnji kojom časte jedni druge, pa me drže za nedaj bože, mogu da zatrebam.

 

Idem od nemila do nedraga. Svaki koga sretnem iska zemlju ili titulu. Svi bi da budu veliki i da se zagrnu purpurom. Ko mi ne pomene svoju dugovečnu lozu pominje mi zasluge, ako ne svoje ono nekog prošlog, kao da taj nije dobio za života nego ostavio u amanet da on traži i vajdi kad već taj nije. Jedan hoće da je kralj, drugi bi da bude  knez, gomila njih bi da su župani, veliki ili mali, samo da nešto dobiiju. I svi će oni posle da dele svojima titule i dobra kao da su carevi. Svi su se osilili, bahati postali i sve im je malo pod kapom nebeskom.

 

Bože dragi, zemlja propada. Pusti me da umrem pre nego se raznese ovo što su moji bivši stvarali i dizali. Ako je tvoja volja da ja budem zadnji od loze, da se sudbina svali na mene, jer zlo koje je zajašilo ljude i zemlju mora da ima kuma. Neka ja budem taj. Ja sam glava ovoj zemlji i ovim ljudima, a kažu da riba od glave smrdi, onda sam ja taj koji ne valja.

 

Nisam nikoga jašio, glave nisam skidao i nisam u memlu bacao ljude, pa opet nikome dobar nisam. Ako se osvrnem na moje stare i pogledam šta su radili i kakvi su bili, a sveci su postali i o njima se priča da su valjali i znali da drže zemlju, kosa mi se digne na glavi. Ne znaš ko je od koga bio gori. Svoje su klali i oči im vadili a reč nisu imali. Eto, oni su bili dobri, a ja sam niko i ništa.

 

Ljudi takve vole i poštuju. Kada ih miluješ korbačem a nož im držiš pod gušu tada te poštuju. Samo tako.

 

Ja to nisam. Gospode, zašto si od mene stvorio nakazu koja ne ume da dere kožu sa ledja i u crno zavija. Trebao si da me ostaviš da budem kao i moji dedovi pa bi mi svi noge ljubili i u zvezde kovali. Ovako, dobar i budala su dva brata rodjena.

 

Ne znam koliko ću još da gazim zemlju. Ništa mi se ne mili, a ne znam šta da činim. Porod nemam da kome ostavim zemlju i glavobolju. Kad skončam ni sveće neće da izgore a klanje će da počne. Zemlja će da se raspe i biće ono: gde si bio – nigde, šta si rado – ništa.

 

Tolika su carstva otišla u pepeo i silni ljudi nestali, a sunce greje i dani se nižu jedan za drugim. Neka nova carstva i silnici će da dodju i trajaće neko vreme, ili će da sinu i da se odmah ugase. I niko, ama baš niko, neće da mari ako tako bude, a oće, barem je do sada tako bilo.  Koliko god radili i želeli dobro, uvek se okrene naopako. Za dan, za godinu ili sto. Sve je tren u večnosti, i večnost se čini kao tren.

 

Ja sam svoje pokusao, tako se obično kaže, a sreću i lepotu sam, valja, samo kao dete imao. Dok sam sisao i ništa nisam znao. Posle su polako dolazile one ružne stvari koje čine život i zatrpavale me malo po malo. Rasteš, godine idu, počneš da zriš i već si nešto drugo a ne onaj dečačić koji je jurio leptire i smejao suncu.

 

Nije nešto dobro uradjeno kada je svet pravljen. Čini mi se da je radjeno ofrlje. Ne sumnjam u tebe Bože, sigurno si hteo dobro, ali Gospode, gde se to omaklo pa je sve ispalo nakazno. Da nije čovek ta greška, a nekako mi liči da jeste. Nema goreg stvora na svetu od njega. Ni kurjaci se medju sobom ne proždiru. Ale ne satiru jedna drugu. A taj stvor kome je data pamet gazi sve što dohvati. Ono što stvori levom rukom desnom uništi. Ništa lepo ne može da traje a da ne pokrene zlobu i želju da se to satre.

 

Dodje mi da se zakopam u neki manastir i da ništa ne gledam i sebi dušu ne jedem. Neka drugi rade šta hoće, neka se kolju i oči vade dokle im ne dodje iz dupeta u glavu. Mogu i tako, ali pusta glava i tamo ima da misli, a misao iz glave ne možeš da isteraš tek tako. Da mogu ne bih kao ludak išao okolo i govorio ovo sebi. A kome drugom da kažem? Ni sam sebe ne čujem dok ovo govorim pa kako da očekujem da drugima udju u uši moje reči. I da udju: na jedno uvo ušlo na drugo izašlo.

 

Jednome sam dao da bude kralj, drugog sam digao u kneza, a smetam i jednom i drugom. Onaj koji me brani ne može protiv dvojice. Kad mene ne bude, a možda i pre toga skinuće mu glavu i uzeti zemlju i pričaće da je on zao, kao izgovor za nedelo. Ja ću da ćutim, a već ćutim niko moje reči ne zarezuje, pa ni vučje zavijanje ne bi pomoglo.

 

Kraj mi je blizu. Da se ubijem, neću da im idem na ruku. Pričaće da sam poremetio pameću, a nije ni bogougodno da dižem ruku na sebe. Neka se pomuče, a možda se i zavade oko toga, pa sunu jedan na drugoga. Oće. I to će jednog dana da dodje, samo bratska krv će zamlju da guši kao što je i do sada. I nikad da se stvori nešto više od mržnje i zlobe. Taman se glava digne iz kaljuge i nešto spečali i podje napred odmah proradi zloba koja ne trpi da se rad i stvaranje, koja mrzi i list u gori što treperi, pa sve zgazi i prospe nazad u kaljugu. Tako vazdan idemo malo gore pa se strmeknemo još dublje uz priču da tako hoće Bog i sudbina i da je to dobro za ljude.

 

Eehh. Od tolike dobrote narod se prepolovi i živi gore od napuštenih kučića, a samo jezik im se razmeće i dreka se do neba čuje. I svi pričaju kako ih neko mrzi i ne da im da se pokažu koliko vrede.

 

Moraću da negde napišem ove moje reči, možda će nekom da vrede, makar iz sujete da se nekad ne pomisli kako baš nisam vredeo ni dve pare. Biti čovek u ovoj zemlji i sa ovim ljudima je velika muka, jer sve što je dobro za njih je naopako, a pažnja i ljubaznost ružna osobina koja ne priliči odraslom stvoru.

 

Kada se zora zabeli  možda ću da se stidim ovih misli i da se pitam kud zabrazdi kad treba preživeti dan i nositi se sa alom i vranom. Kurjački život nam je nametnu a kandže i zubi nam nisu dati.

 

 

MAJAKOVSKI

Lenjin je živeo

Lenjin je živ

I živ će Lenjin biti…..

 

Slušao sam oca dok govori ove stihove. Klinac sam bio kada sam ih prvi put čuo ime Lenjinovo i Majakovskog. Onda sam te i druge stihove slušao s vremena na vreme, kada je otac bio dobro raspoložen. Pamtim i one:

 

Slava slava herojima

A sada reč dve o gadovima

 

To je govorio kada se ljut vraćao iz fabrike tražeći zadovoljenje u stihovima revoltiran nekim radnjama koje nisu bile dolične ljudima koji su se izdavali za komuniste i napredne.

 

Zaboravio sam da kažem da je on bio komunista iz rata i član prvog komiteta kompartije za Kruševac. Partiju  je napustio zgadjen dvoličnošću i samovoljom onih oko njega.

 

Govorio je – Dogovoriće se dvojica i streljaće me iz ćefa.

 

Bilo je to vreme kada se za tako nešto hapsilo i teralo na Goli Otok. Samo ćale je bio pametniji od mangupa koji su ga lovili. Ni Nemci nisu uspeli da prokljuve ko je on, ali sve je to bilo davno, što se kaže „pojeo vuk magarca“.

 

Da se ja vratim Majakovskom. Otac me je stihovima upoznao sa njim. Imao je, sada ja imam, prvo izdanje Majakovskog iz četrdesetpete spremljeno za štampu pre rata. To je zbirka njegovih pesama o Velikom Crvenom Oktobru.

 

Za mene je to Majakovski. Sve što je napisao  pre revolucije je mlitavo. Gradjanska poezija za gimnazijske šmizle i gradjansku klasu koja je kopirala evropska kretanja u kulturi. Takvi stihovi ne ulaze u srce niti teraju krv da napinje mišice, ne pokreću mase da traže mesto pod suncem gde se ne guli koža i gde se znoj ne lije u tudje džepove.

 

Pesme o Velikom Oktobru su jasne, reči i rime su razumljive svakom, oni koji su ostali sa druge strane mogu da pljuju i da nalaze manu jer stihovi su protiv njih, oni treba da budu sklonjeni da radni ljudi mogu da uhvate nadu za gušu i nateraju je da se osvrne na njih. Nada u bolje sutra napojena znojem i krvlju propinje se kroz pesme koje slikaju volju ljudi koji su stvorili SSSR.

 

Gradi

Ruši

Kroji

Seče

Tihne

Ključa

I penu baca

 

Bruji

Zbori

Ćuti

Kliče

Mlada armija

Lenjinaca

 

 

Sećam se. Prvo polugodje u šestom razredu osnovne škole: učili smo istoriju Egipta. Tamo, za vreme neke dinastije, nije važno koje, seljaci su digli ustanak i uspeli da svrgnu faraona i njegovu bandu. Posle pobede seljaci su ostali seljaci a vodja pobune je postao faraon. Ta lekcija me je naučila životu.

 

Što ovo pominjem? U Rusiji je narod izborio slobodu da živi kako dolikuje ljudima a onda su ga kao i egipatske seljake zavrnuli i ostavili da rmbači u bedi sa pričom o „boljem sutra“ dok su lideri i komesari njegov rad furali i igrali  karambol njihovim životima .

 

Zato je sebi i svirnuo metak u glavu Vladimir Majakovski jer više nije mogao da izbriše ono što je napisao. Nije hteo da bude uz kliku, a nije mogao da bude uz narod jer ga je slagao svojim stihovima.

 

Lepak za mušice – govorio je moj otac – voleli bi da umremo pa i mrtvi da radimo za njih.

 

Posle mnogo godina provedenih u iluzijama i pesme Majakovskog bile su ćaletu lepak za mušice, posle mnogo godina i ja sam naučio da je sve lepak za mušice.

 

Ćale je zdrndao život ispravljajući krivu Drinu, ja sam odlučio da  svima popijem za dušu.

 

Mnogo

Mnogo

Svakakve poganije

Po našoj zemlji

Okolo krstari

Ne možeš

Ih

Znati

Niti prebrojati

 

 

 

 

 

 

 

 

4 thoughts on “ZA MOJU ŽENU I UČITELJICU VESNU

      1. Gradjanski Savez Srbije. Da li ste Vi Goran Svilanovic, rodom sa Kosmeta? Stoga paralela sa Visokim Dečanskim Dečanima?

        Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s