PUCNJI U PLAVA JUTRA

 

PRIČE

1.

 

Jutros su opet pucali. Bio sam budan i slušao rafale. Streljali su. Stajao sam kraj prozora i brojao čavke koje su bile gore. Neke čavke su prošle na jednu stranu, neke su bile suviše visoko da bi video kuda idu. Prošle su grakčući i ja sam prema njima znao koliko je mrtvih bilo, gore, na brdu. Pljusak čavki nagoveštavao je skori dolazak plača. Pola grada je skinulo kape, druga polovina je pustila suzu. Ostali su zaboravili kada su bili ljudi.

To jutro, pucanje i čavke pamtim. Tako nešto ti ostane u sećanju, zalepi se za tebe i drži te za ceo život. Pamtim to jutro sasvim dobro, samo, ne znam ko je streljao tamo, na brdu. Kada bih znao koji su to radili, znao bih i koje godine se to desilo. Mada, često mislim, kad bih se setio, nekako, koje su godine streljali tamo, bilo bi mi  jasno ko je pobio te ljude na brdu.

To što ne mogu da se setim, ko je tada ubjao, proganja me ovih godina i stalno vraća na to jutro kada su se  čavke vinule u nebo i dugo letele, dok su se gore na brdu mrtvi slagali jedan na drugoga.  Takve stvari te stegnu kao kljuse i žvaću dok ne iscede sve ono čovečno iz tebe.

Negde je zapisano, znam sigurno, koji su, koga, kada i zašto ubijali. Ubice uvek uredno zapisuju, naročito, kada ubijaju mnogo, bez reda i konca. Verovatno je to neka pravda ili je možda prokletstvo, ko će to da zna, ali negde to leži zapisano. U nekom budžaku u gomili hartije, pod prašinom i paučinom, čami sredjeno i uvezano da se ne rastrvi.

Neko će nekad da digne prašinu i razveže to klupko, pa će da kaže. „ Ti su ubijali toga dana i te godine na tome brdu te ljude“.

Kome će to tada da bude važno ne znam. Samo znam da su se toga jutra čavke digle u nebo i odletele i da dugo nisu padale na brdo, grozeći se smrti.

Ono što me vezuje za godine, kada su rafali budili umesto petlova, pritiska i traži da se sećam toga jutra i čavki koje su unezverene bežale grabeći visinu, je zaborav. Težak i jasan kao naredba. Niko nikada, koliko se ja sećam, nije ni reč zucnuo o rafalima koji su presecali izlazak sunca i ostavljali  jutra da se valjaju u agoniji. Isprva mi je to ličilo na pokušaj da se potisne strava i zbaci kao neki nesnosan teret ali, kako je vreme odmicalo, užas kojim su odbačene žrtve a prihvaćeni dželati zamenio je strašna jutra kojih su se i čavke stidele. Taj talog straha, koji je doveo do zaborava, slio se oko mene i zatrpao svaki trun ljudskosti kojom smo se dičili.

Mi koji smo rasli tih godina preko noći smo morali stasavamo u ljude da bi ujutru mogli da nas ubijaju po nekakvim brdima. Žurba kojom smo sazrevali jedva je zadovoljavala apetite mitraljeza, tako da su oni kojima se nije žurilo da odrastu morali da umru mladi.

Takve su bile te godine koje jedino pamtim po ubijanju. Nikako mi nije jasno kako je neko, posle tolike prosute krvi, mogao da radja decu za druge krvnike, sakrivene iza nekog ćoška vremena. Mnogi će da kažu da život ide dalje, da dobija u sukobu sa smrću, ali ja ne  vidim nikakvu dobit u tome. Ko su oni mrtvi ili šta su? Seme novog života ili možda temelj. Bilo koje reči da se kažu ne mogu da izbrišu jutra kada su morali da pogledaju u lice mitraljezima.

Zašto stalno pominjem mrtve kada ih je i bog zaboravio. Živi će nekako i sami da se snadju. Ako ništa drugo mogu da galame pokazujući svoju privrženost trajanju. Mrtvi ne mogu ništa. Tišina je zaledila njihove reči i zato moram, pritisnut nuždom, da za svakog kažem makar jednu reč. Tako usta neću da zatvoram sećajući se vremena kada su zadnji put bili ljudi.

Obično se misli da su oni sami sebe ubili svojim postupcima, da su krvnici bili samo orudje. Ja kažem da su ih ubili samo zato što su bili živi. Ništa ubicama ne smeta tako kao život. Svi drugi razlozi mogu da se izmisle, i uvek se tako radi da bi se pokrila nesavladiva mržnja prema životu. To je ono što čini jednakim sve ubice. Nije važno kojom su bojom ogrnuti, služe se istim mitraljezima i na ista mesta odvlače svoje žrtve tražeči pogodna jutra za ubijanje.

Jedni odu, drugi dodju. Svi koji prežive jedne postaju meta ovim drugima. Da bi nekako sačuvali glave ljudi su počeli da oblače maske kojima su sakrivali svoje postojanje. Toliko duboko su odlazili u ilegalu da više nisu bili sigurni da postoje. Mogli su nepretano da lutaju svetom svojih iluzija i da nikada ne sretnu sebe.

Ovi koji su zadnji došli, zapeli su da izbrišu sve što je pokazivalo da je neko postojao pre njih, da je nešto radio i značio u svetu. Naročito su se trudili da izbrišu ljude, jer su jedino tako mogli da unište ono što je postojalo u njima. To je uvek smetalo i bolo oči. Tako su sa velikom pažnjom tražili to nešto u ljudima i te odmah odvodili na brdo.

Sada, posle toliko godima, kada su i jedni i drugi izbledeli, mogu da govorim o tome i o svima koji su postojali u to vreme. Dok pričam, osećam da je u meni postojalo još nešto i da je to otišlo sa čavkama kada su im se ljudi zgrozili. Zato i ne mogu da se setim koji su ti što su streljali  gore na brdu. Znam jedino da su takvi još uvek tu, medju nama, da nas tapšu po ledjima i smeju se kada neko pomene prošla vremena, a ustvari, čekaju da im se ukaže nova prilika kad mogu da pucaju u ljude do mile volje.

Onomad jedan od takvih govorio je o tim danima. Hvali se čovek kako je ubijao. Pominje mrtve kao da su cepanice, a sve mislim da bi nabrojao po imenu svoje žrtve da su mu dali dovoljno vremena.

Razglabalo se o tome dan, dva, pa je sve to otišlo ponovo u zaborav. Kome su potrebni tamo neki ubijeni i šta sada da rade sa njihovim ubicama. Zašto onda kopati kroz sećanje i izvlačiti  izbledele mrtvace kada sveži zatrpavaju svet.

To vreme kada sam postajao čovek bilo je nakazno, mada me je život naučio da je svako vreme nakazno.  Tako samo kažem. Vreme kao vreme nije ništa, ljudi su ti koji ga čine ovakvim i onakvim. U svakome od nas stoji nakaza i čeka svoju priliku. A ona uvek dodje. To je jedino sigurno. Sve ostalo je  budalaština snova.

Kad te zajašu godine, čovek priča samo da bi se osetio živim. Zato pričam kao i svi starci i sećam se dalekih stvari, a ono od malopre mi se gubi i ne mogu više da se setim da li sam gaće promenio.

Dobo je ako ima ko da te sluša pa ne moraš da govoriš sam sebi. Ako sam iskrivljen ne moram da ličim na ludog. Dovoljno je ludo ono što spominjem. Takve stvari se ne rade čiste pameti. Negde sam pročitao da se tako leči kolektivno ludilo. Oni koji ostanu posle takvog lečenja, žele sve da zaborave, da gurnu svoje iskustvo što dublje, u neki budžak iz koga niko nikada neće ništa da izvadi pa onda mogu da kazuju da je bilo takvo vreme, da su svi to radili i da se drugačije nije moglo. I svi se slože da se izvan sveta ne može, da je to prošlo, da stare rane ne treba dirati. Onda okrenu glavu. Tako za trenutak liče na normalne.

Kako je vreme odmicalo izbegavao sam da gledam ljude u oči. Nisam bežao od sveta, samo sam mimoilazio tudje poglede. Mogućnost da u nečijim očima vidim senku ludosti, ili da nekog pogledam svojim ljudačkim očima, pa da susret dve ludosti donese nečiju smrt nisam mogao da podnesem. Izgleda da su mnogi koristili mogućnost da zveraju u prazno osećajući svoju ludačku črtu, jer više nikada nisam osetio da neko pilji u mene tražeći moje oči. Tako se više nisam osećao neprijatno dok sam bludeo kroz gomilu.

Svi koji su bili svesni ludila nisu o tome govorili, sigurno iz istih razloga koji su i mene mučili. Možda i oni nisu znali koji su bili ti što su zorom ubijali gore na brdu, ili su ćutali baš zbog toga što su se sećali koji su ti što su povlačili obarače mitraljeza.

Ako je smisao života umiranje, mi živi smo onda prevareni i ostavljeni da lupamo glavu i da tumačimo koliko je bezvredno ono što smo smatrali najvrednijim.

Tako sam stavio masku ubijenih  i nestao iz sveta koji nije imao razumevanja za žive. Svako ko me je tražio nailazio je na roj kuršuma koji su svirali pesmu smrti. Svako ko je mislio da sam mu dostupan dobijao je odgovor mitraljeza. Gde god da sam išao ta pesma je otvarala sva vrata, i ja sam bio prisutan svuda gde su se čavke okupljale da broje mrtve.

Takva su bila ta jutra koja su nas držala budnim da bi u rafalima mitraljeza tražili suštinu života. Jedino čega se jasno sećam je ono jato čavki koje nisu mogle da podnesu tolike mrtve pa su morale da odu.

Dok sam stajao kraj prozora i slušao rafale koji su ubijali gore na brdu, znao sam da sam izabran. Biti živ kada drugi umiru izdvaja te i uzdiže iznad stvarnosti, makar na tren. Ako tren može da bude večnost, onda nas trenutak  prednosti nad mrtvima čini uzvišenim i trajnim.

Svaki dan ima svoju priču, ova priča pripada tom jutru kada su streljali gore na brdu. Mnoga jutra su počinjala streljanjem na tom brdu, tako da bezbroj priča mogu da budu ispričane kada bi se našlo dovoljno onih koji su slušali rafale u tim jutrima. Svim ubicama se to brdo činilo pogodnim,  kao da se na njemu nalazi prolaz za onaj svet pa su verovatno mislili da uštede ako ubijaju na njegovim pragu.

Kako je vreme prolazilo svet je počeo da se menja. Za neko vreme su i ubijanja na tome brdu prestala i trava je izdžikljala pa su se krave i ovce otimale sa decom oko prava da se nalaze gore. Kad i ovo vreme prodje, tamo nekad, streljaće ponovo na tome brdu i čavke će ponovo da se dignu i da lete visoko, a neko će da stoji pored prozora i da sluša rafale, pa će onda da se povuče u sebe i da ćuti do pred kraj života.

 

 

2.

Mnogo godina kasnije shvatio sam da se nikada ne zna zašto je nešto dobro.

U jesen četrdesete godine upropastio sam koleno igrajući fudbal. Melemi od trava i rakije kojima su mi uvijali ubijeno mesto nisu škodili, ali nisu ni pomagali. Noga nikako nije htela da sluša, a koleno je oticalo i bolelo naročito kada se menjalo vreme. Očajanje i bes su me hvatali i smenjivali se mogo puta svakog bogovetnog dana, a ja sam samo sedeo kao pokisla kokoška i držao nogu na šamlici. Zima je došla i prošla, a noga nikako da krene na bolje.

Kako nisam imao kud, okrenuo sam se doktorima. pa su oni  uzeli koleno u svoje ruke. Mrcvarili su me neko vreme dok nisu odlučili da je operacija jedini izlaz i da moram pod nož. Kad je sve došlo dotle, digao sam ruke i pustio da voda nosi i mene i koleno, pa gde se stigne.

U to vreme nisam znao, a kako bi i mogao da znam, da su oni jedva dočekali mušteriju, da mogu natenane da tranžiraju i da se uče. Kada sam to shvatio koleno više nije vredelo ni pet para, a noga je komotno mogla da bude i pritka za paradajz.

Očaj nije ništa značio kada sam shvatio da više nikada neću moći da trčim i da ću do kraja života da budem ćopa. Samo, na kraju krajeva, to mi je okrenulo sudbinu pa ja i dalje gazim zemlju i mogu o tome, i još o koječemu, da govorim, dok je gomila mojih drugova sa lepim i zdravim kolenima odavno pod zemljom.

 

Ležao sam u bolnici posle te operacije kada su doleteli nemački avioni i istresli nekoliko bombi na grad. Bilo je to u nedeljno jutro i svet je još spavao uljuljkan glupošću. Užas je u trenutku potopio čaršiju. U bolnici je nastao haos. Haos je vladao taman toliko da porodi očaj.  Oni koji su mogli da beže, bežali su. Mi koji nismo mogli iz kreveta ostali smo da ležimo čekajući sudbinu. Samo, smrt nije došla. Preča posla su je odvela na drugu stranu.

Rat koga smo neki dan ranije tražili dobili smo i odmah ga izgubili. Tako smo pokazali našu naklonost ka nemarnosti i neodoljivu potrebu za glupošću. Ono nekoliko bačenih bombi uterale su nam pamet u glavu i pokazale da se ne ide mečki na rupu i da je bolje da ostavimo ćorava posla, pa  da gledamo  od čega se živi.

Svi koji su trebali da vode brigu o državi i ljudima digli su ruke i razišli se, otresajući brigu u prašinu. Ko je mogao gledao je da uvali svoj posao drugome i da opere ruke od bilo kakve odgovornosti. Tako je sve je brzo otišlo u tandariju, jer niko nije hteo da vuče mačka za rep. Država je lako likvidirana i sve što je moglo da se raznese odneto je. Ono ostalo je bačeno i zgaženo. Ljudima je ostalo da na  goloj ledini zevaju kao ribe i mole boga da im dodje iz dupeta u glavu.

Dok su trajala natezanja oko likvidacije države, skinuli su mi gips sa noge i odmah sam shvatio da sam i ja prošao  kao i država.

Pre operacije sam mogao da trčim, sada sam mogao samo da gledam kako drugi trče. I ja i država smo obogaljeni u isto vreme, jednakim postupkom, od sličnih ljudi.

Ostalo mi je samo da zavijam kao pas na lancu, jer niko nije bio voljan da sluša tudje jadikovke. Svima su  njihove brige bile najpreče i nisu imali kad da sažaljevaju budalu. I ja i država  smo postali niko i ništa, pa je svako mogao da nas šutira kako mu se ćefne. Odpadak koji se razvlači budžacima, dok ga ne pometu i ne bace na djubre.

Ja sam odbio da odem na djubre, i odlučio da stanem na noge. Državu je odnela mutna voda.

Kako se niko se nije obazirao na mene ni ja nisam gledao nikog. Tako je i meni i okolini bilo jasno da više nema obzira, a da je podmukli udarac najbolja prednost. Okruženje je ostalo na svome, samo sam ja morao, što pre, da savladam tu majstoriju. Nikako nisam hteo da me kao državu šutnu, pa sam zapeo da budem jednak sa okolinom. Neka oni zaziru od mene.

Ćale je samo slegao ramenima, kada je video da nabadam  štakom i rekao da to ima i svoju dobru stranu. Keva je pustila punu šerpu suza govorći da više nisam mladoženja za diku. Tako se to završilo u kući.

Drugovi su se držali kao nekuvana noga. Šepav nisam više mogao da pratim njihove zavrzlame, a ćopanje im je pokazivalo onu stranu života koju slabo volimo da vidimo. Jednostavno, skliznuo  sam i otišao u budžak života. Moglo je to da bude baš bolno, ali je rat sve promenio tako da sam kroz to prošao prilično komotno.

Jedini drug iz predratnog vremena, sa kojim sam nastavio druženje, bio je Laza. On je ubrzo, posle mog izlaska iz bolnice, došao kući, odozdo sa mora. Dole je učio za pomorskog oficira. Banuo je jedne noći i tako skinuo bedu sa vrata svojima koji su već mislili da je stradao u ovom kratkom i nesrećnom ratu. Takvi su naši roditelji. Uvek misle crno i naopako. Tako misle i tako govore, zazirući od uroka. Nikada se ne pominju lepe stvari da se dobro ne izvrne.

Čim je kročio u čaršiju došao je da me vidi i da zamoli ćaleta da mu kod nadležnih srdi dokumenta. Kako je bio pitomac vojne akademije bojao se da ga ne pošalju u logor. Nije imao valjane papire pa je tako nešto lako moglo da ga snadje. Otac je držao kafanu i imao je poznanstva sa svima iz vlasti. Uz dovoljno ića i pića uspeo je da Lazi završi sve što je trebalo.

Ja i Laza smo bili nerazdvojni dok nije otišao na akademiju. Posle toga smo se vidjali samo tokom leta kada je dolazio na odsustvo. Laza je odlično govorio francuski i voleo je da mi čita na originalu razne francuske pisce. Tako smo često sedeli u njegovom dvorištu i uživali u lepoj reči, dok su njegova dva kucova izvodili svoje burgije.

Imao je jednog hrta i jednog malog lambova. Taj hrt je voleo da davi ovog malog, jer je bio veći i brži, dok mu malecni nije doskočio. Kada ga hrt pojuri mali bi jurnuo pravo na zid ili na ogradu i tik ispred okrenuo u stranu, a hrt bi zbog brzine tresnuo glavom. Taj trik je izvodjen bar jednom na dan, jer hrt nikako nije shvatao pronicljivost ovog malog.

I sada smo nastavili da se vidjamo, najčešće u njegovoj kući. Laza nije želeo da se mnogo muva po čaršiji da slučajno ne zapadne za oko kakvoj barabi, pa da mu iz ko zna kog interesa taj smesti ujdurmu. Vreme je bilo takvo da su pokvarenjaci vodili igru, mada  je to odlika svake vlasti, ali u ratu je to bilo pitanje života.

Kafana koju su moji držali davala nam je veliku prednost. Svakakvi ljudi su zalazili unutra, a uz čašicu i meze uvek si mogao da doznaš ono potrebno, i ono korisno, i ono što nekad može da bude od životne važnosti. Moj matori je mladost i zrele godine proveo u smucanju po svetu i u zemlju se vratio da bi, kao i svi njegovi ranije, odratovavao svoju partiju. Posle prvoga rata se oženio i mene rodio. Govorio je gomilu jezika, a u zemlji je skoro svakog znao u glavu. Sa mnogima je imao kontakte svakojake vrste, pa je sa ljudima umeo i mogao lagano i sa merom, ko god da je. Ja sam bio nešto drugačiji, ali mi je gradski šlif pomagao da glatko plivam u svetu koji nas je okruživao.

Svaka vlast misli da je bogom dana i da će da traje dok je sunca i meseca, pa i ova, verujući u pravo svetlog oružja. Da bi pokazala da je to stvarnost škole je pretvorila u kasarne, a čestim patrolama i zabranom kretanja noću tumačila je svoju odluku. To je iz korena promenilo noćni život u gradu i desetkovalo prihode. Vojnici su  voleli da piju, ali nisu često dobijali priliku. Da su okapavali po kafanama bili bi pijandure a ne vojska. Ovako su i sebi i nama držali disciplinu.

Narod je u početku pljuvao i psovao, a onda legao na brašno jer nije imao kud. Priče o slobodarskim težnjama su dobre kada uz gusle, uveče, kraj vatre, počnu sećanja od Kulina-bana, o nekoj veličini i sili, kada su ljudi bili za aršin veći i pili legen od dvanaest oka i pola Šarcu davali. Nekad bilo, sad se spominjalo. Kao i tada i sada savijaš glavu i gledaš da si manji od makova zrna i trudiš se da se protneš kroz iglene uši dok traje zlo. Jer sve jednog dana prestane i ode s milim bogom, pa drugo dodje i tako redom.

Život je počeo da se kotrlja saplićući se o kojekakve šiljboke kojih je bilo na svakom koraku da bi držali u zaptu svakojake usijane glave kojima ni njihov život nije bio svet a  svaka prilika dobra za rusvaj.

Oskudice su bile velike. Sve što je bilo masno i slasno nove gazde su odnosile kako su htele, bez pardona. Tvoji ili tudji, sasvim je svejedno. Kad ti otimaju zadnji komad hleba ne mogu da ti budu bliski, pa, da su ti iz oka ispali.

Kao što rekoh, mi smo se prodevali kroz iglene uši zahvaljujući veštini mog matorog da ume sa svakim. Kafana i rakija je bila onaj jezičak na kantaru koji je uvek pretezao na našu stranu. Kada si mogao da živiš, mogao si da gledaš i na ono sa strane i ako je nešto bilo pri ruci da ga zgrabiš, kada  nema koga da gleda. Tako si dobijao i nešto pride i nisi morao da se stežeš i trpiš.

Obilazeći svojevremeno svet moj otac je naučio, a to je i meni preneo da okolina ne mora da zna šta  misliš, a dobro je i da ne vidi šta radiš. Za okolinu je samo važan utisak, pa tako možeš da prolaziš kroz sve slojeve, glatko i uz poverenje.

Početkom leta život na oštrici brijača postajao sve opasniji. Toga jutra novine su nam smestile zasedu. Većini su se noge odsekle, a ostalima je zastao dah. To što je pisalo na prvoj strani nije moralo dvaput da se čita. Dovoljno krupno da izbode oči i da provrti mozak. Crnim slovima, kao posmrtna plakata, stajalo je da Nemci napadaju SSSR.

Pakao je urliknuo od sreće.

Šaputanja koja su krenula po najpoverljivijim krugovima nosila su smrt i onima koji šapću i onima koji slušaju. Svaka reč je mirisala na stravu. Ja sam zavezao usta i izgubio se iz društva.

I drugog dana su slova bila preko cele strane i treštala kroz mozak  slaveći pamet i uspehe. I trećeg dana isto, a onda su smanjili slova, valjda da prištede boju. Reči su ostale iste. Trajalo je to dugo, tamo negde, do zime.

Letnji dani doneli još uzbudljivih vesti rečenih narodu vrlo pažljivo, da bi se razumelo onako kako je trebalo da se razume. Problem se javio jer je bilo dosta nerazumnih koji su sve tumačili naopako, a jezik im bio dugačak i radan, pa su pravili pometnju medju one razumne. Da bi se razumevanje održalo, jasnoća je uterivana bagremovim motkama preko dupeta u glavu. Oni, kojima ni tako nije postalo jasno imali su priliku da upoznaju neke službe kao što je Gestapo i njemu slične i ljude koji su se starali da nerazumnima pokažu pravi put.  Svi kojima je tamo uterivana jasnoća i razumevanje više nikada nisu otvorili usta, jer sve reči koje su znali potrošili su u razgovoru sa njima, tako da ni šapat nije ostao za druge. Za neke se nikada više nije ništa čulo, jer su sigurno dobili toliku pamet da nikako više nisu mogli sa ljudima, pa su verovatno potražili društvo onih koji nikada ne otvaraju usta. Tako je poslovica da jezik koske nema, ali da koske lomi bila rastumačena vrlo jasno i svima razumljivo.

Dogadjaji koji su se vukli po novinama doneli su novo razdvajanje ljudi. Jedni su bili za, drugi su bili protiv, neki su birali nešto treće, neki ništa nisu birali, samo su čekali da ih voda ponese. Za neke se znalo šta su izabrali, jer su na sav glas hvalili stranu na kojoj su, neki su glasno podržavali jedne a ćutali za druge, neki su samo ćutali i držali glavu tako da im se na licu ne vidi za koga su.

Ja sam držao glavu uspravno i posećivao kockarske stolove i obilazio kafane. Društvo su mi činili uzorni tipovi uzornog ponašanja u pokvarenom vremenu. Ono što je nekada bilo za stid, sada je bilo za diku i poželjno. Vlast je podržavala takve ljude i činila im pogodnosti jer sa njima nije imala glavobolju i sve je bilo jasno. Kako sam činio stvari koje nisu podrivale autoritet režima, zadržao sam bistrinu pa sam mogao sasvim mirno i natenane da držim svoju stranu.

Kada je osnovana komunistička partija moja majka je bila jedan od prvih članova u svom kraju. Posle se udala i živela po raznim gradovima, već kako je njen muž, moj otac, držao kafane idući za boljom zaradom. Da je bila u partiji niko nije znao. Niko, sem dvoje, troje ne zna da sam i ja pod srpom i čekićem, ali ti više nisu bili u čaršiji niti se znalo gde su.

U gradu ni pre rata komunisti nisu bili aktivni. Nekoliko drugova, bez nekog naročitog ugledni nisu mogli da pokrenu ljude. Nacionalističke partije svih boja, podržavane su od naroda, koji je u fantazijama tražio nadoknadu za neaktivnost, slabo obrazovanje i javašluk, vodile su kolo. Malo ko je želeo da pogleda dalje od nosa. Sve što nije odgovaralo derikožama proglašavano je stranom novotarijom koja narušava duh naroda i menja njegovo nacionalno biće, a srpskog seljaka odvaja od iskonskog rmbačenja. Tako su ideje koje negiraju pravo na guljenje kože i radnicima i seljacima bile samo u glavama nekolicine.

 

Važni drugovi, koristeći početno komešanje nove vlasti, prešli su u ilegalu i otišli iz grada, pod suknje, pristojno udaljeni od dogadjaja. Odatle su mogli da pažljivo prate razvoj situacije i da reaguju na vreme. Svest naroda je trebala da se diže sa samog dna i da se proširuju vidici tamo gde je mrak neznanja najgušći. Žrtvu delovanja na nepoznatom terenu mogla je da podnese samo čvrstina nastala iz dugogodišnje borbe i natezanja sa svim i svačim i moralno najčvršći drugovi su uzeli taj zadatak na sebe.

 

U gradu sam ostao ja i možda, još neko, ali ja druge drugove nisam znao, niti su oni , ako ih je bilo, znali mene. To je na neki način bilo dobro, jer je u ovakvoj situaciji bilo opasno verovati i stavljati svoj život drugome u ruke. Ja sam najviše voleo po onoj narodnoj „u se i u svoje kljuse“ pa sam se samo oslanjao na sebe i svoju pamet da sutra  ne moram da se žalim na bilo koga.

Nikakve akcije nisam mogao da izvodim ali sam gledao kako se ko ponaša i šta radi i zbog čega to radi jer jednom će morati računi da se svode, i dobro je znati ko je ko i iza kakve maske se krije.

Kako je vreme išlo na svetlo dana su izlazili svakakvi pacovi i padali mnogi obziri i mnogi ljudi činili svakojake stvari uzdajući se o ovo ili ono. Bilo je čudno kako su se mnogi lako povodili i stavljali život na kocku verujući belosvetskim    barabama.

Bio sam mlad i u nenormalnom vremenu učio životnu školu, ipak sam, gledajući svet oko sebe, nalazio zadovoljstvo da mogu da vidim i one nijanse života koje su drugima uskraćene. Sada mogu da kažem da sam sve to savršeno odradio u situaciji koja je mogla da me sunovrati u ponor i odvuče u kaljugu života.

Nikakvu korist nisam izvukao niti dobio neki položaj i zvanje. Radio sam to iz ubedjenja i zato što nisam imao kud. Ono što sam očekivao nije došlo, kako bi rekli važni drugovi, veliki je raskorak izmedju teorije i prakse i da se uvek treba prilagoditi situaciji na terenu. Kada je u pitanju vlast i pravo gospodarenja tudjim životima ništa nije sveto i svaka laž je dozvoljena.

Tako je  to. Ničija nije gorela do zore, pa će i ovima da dogori. Samo koga to može da uteši i koje živote može da vrati. Sud istorije je priča za malu decu. Živi sa samo u sadašnjosti. Ni prošlost ni budućnost ne postoje. Tu je samo trenutak u kome dišeš.

Kao što sam napred rekao: nikada se ne zna zašto je nešto dobro. Da sam nekada dobro igrao fudbal možda bi davno proigrao život.

Mnogo godina kasnije shvatio sam da se nikada ne zna zašto je nešto dobro.

U jesen četrdesete godine upropastio sam koleno igrajući fudbal. Melemi od trava i rakije kojima su mi uvijali ubijeno mesto nisu škodili, ali nisu ni pomagali. Noga nikako nije htela da sluša, a koleno je oticalo i bolelo naročito kada se menjalo vreme. Očajanje i bes su me hvatali i smenjivali se mogo puta svakog bogovetnog dana, a ja sam samo sedeo kao pokisla kokoška i držao nogu na šamlici. Zima je došla i prošla, a noga nikako da krene na bolje.

Kako nisam imao kud, okrenuo sam se doktorima. pa su oni  uzeli koleno u svoje ruke. Mrcvarili su me neko vreme dok nisu odlučili da je operacija jedini izlaz i da moram pod nož. Kad je sve došlo dotle, digao sam ruke i pustio da voda nosi i mene i koleno, pa gde se stigne.

U to vreme nisam znao, a kako bi i mogao da znam, da su oni jedva dočekali mušteriju, da mogu natenane da tranžiraju i da se uče. Kada sam to shvatio koleno više nije vredelo ni pet para, a noga je komotno mogla da bude i pritka za paradajz.

Očaj nije ništa značio kada sam shvatio da više nikada neću moći da trčim i da ću do kraja života da budem ćopa. Samo, na kraju krajeva, to mi je okrenulo sudbinu pa ja i dalje gazim zemlju i mogu o tome, i još o koječemu, da govorim, dok je gomila mojih drugova sa lepim i zdravim kolenima odavno pod zemljom.

 

Ležao sam u bolnici posle te operacije kada su doleteli nemački avioni i istresli nekoliko bombi na grad. Bilo je to u nedeljno jutro i svet je još spavao uljuljkan glupošću. Užas je u trenutku potopio čaršiju. U bolnici je nastao haos. Haos je vladao taman toliko da porodi očaj.  Oni koji su mogli da beže, bežali su. Mi koji nismo mogli iz kreveta ostali smo da ležimo čekajući sudbinu. Samo, smrt nije došla. Preča posla su je odvela na drugu stranu.

Rat koga smo neki dan ranije tražili dobili smo i odmah ga izgubili. Tako smo pokazali našu naklonost ka nemarnosti i neodoljivu potrebu za glupošću. Ono nekoliko bačenih bombi uterale su nam pamet u glavu i pokazale da se ne ide mečki na rupu i da je bolje da ostavimo ćorava posla, pa  da gledamo  od čega se živi.

Svi koji su trebali da vode brigu o državi i ljudima digli su ruke i razišli se, otresajući brigu u prašinu. Ko je mogao gledao je da uvali svoj posao drugome i da opere ruke od bilo kakve odgovornosti. Tako je sve je brzo otišlo u tandariju, jer niko nije hteo da vuče mačka za rep. Država je lako likvidirana i sve što je moglo da se raznese odneto je. Ono ostalo je bačeno i zgaženo. Ljudima je ostalo da na  goloj ledini zevaju kao ribe i mole boga da im dodje iz dupeta u glavu.

Dok su trajala natezanja oko likvidacije države, skinuli su mi gips sa noge i odmah sam shvatio da sam i ja prošao  kao i država.

Pre operacije sam mogao da trčim, sada sam mogao samo da gledam kako drugi trče. I ja i država smo obogaljeni u isto vreme, jednakim postupkom, od sličnih ljudi.

Ostalo mi je samo da zavijam kao pas na lancu, jer niko nije bio voljan da sluša tudje jadikovke. Svima su  njihove brige bile najpreče i nisu imali kad da sažaljevaju budalu. I ja i država  smo postali niko i ništa, pa je svako mogao da nas šutira kako mu se ćefne. Odpadak koji se razvlači budžacima, dok ga ne pometu i ne bace na djubre.

Ja sam odbio da odem na djubre, i odlučio da stanem na noge. Državu je odnela mutna voda.

Kako se niko se nije obazirao na mene ni ja nisam gledao nikog. Tako je i meni i okolini bilo jasno da više nema obzira, a da je podmukli udarac najbolja prednost. Okruženje je ostalo na svome, samo sam ja morao, što pre, da savladam tu majstoriju. Nikako nisam hteo da me kao državu šutnu, pa sam zapeo da budem jednak sa okolinom. Neka oni zaziru od mene.

Ćale je samo slegao ramenima, kada je video da nabadam  štakom i rekao da to ima i svoju dobru stranu. Keva je pustila punu šerpu suza govorći da više nisam mladoženja za diku. Tako se to završilo u kući.

Drugovi su se držali kao nekuvana noga. Šepav nisam više mogao da pratim njihove zavrzlame, a ćopanje im je pokazivalo onu stranu života koju slabo volimo da vidimo. Jednostavno, skliznuo  sam i otišao u budžak života. Moglo je to da bude baš bolno, ali je rat sve promenio tako da sam kroz to prošao prilično komotno.

Jedini drug iz predratnog vremena, sa kojim sam nastavio druženje, bio je Laza. On je ubrzo, posle mog izlaska iz bolnice, došao kući, odozdo sa mora. Dole je učio za pomorskog oficira. Banuo je jedne noći i tako skinuo bedu sa vrata svojima koji su već mislili da je stradao u ovom kratkom i nesrećnom ratu. Takvi su naši roditelji. Uvek misle crno i naopako. Tako misle i tako govore, zazirući od uroka. Nikada se ne pominju lepe stvari da se dobro ne izvrne.

Čim je kročio u čaršiju došao je da me vidi i da zamoli ćaleta da mu kod nadležnih srdi dokumenta. Kako je bio pitomac vojne akademije bojao se da ga ne pošalju u logor. Nije imao valjane papire pa je tako nešto lako moglo da ga snadje. Otac je držao kafanu i imao je poznanstva sa svima iz vlasti. Uz dovoljno ića i pića uspeo je da Lazi završi sve što je trebalo.

Ja i Laza smo bili nerazdvojni dok nije otišao na akademiju. Posle toga smo se vidjali samo tokom leta kada je dolazio na odsustvo. Laza je odlično govorio francuski i voleo je da mi čita na originalu razne francuske pisce. Tako smo često sedeli u njegovom dvorištu i uživali u lepoj reči, dok su njegova dva kucova izvodili svoje burgije.

Imao je jednog hrta i jednog malog lambova. Taj hrt je voleo da davi ovog malog, jer je bio veći i brži, dok mu malecni nije doskočio. Kada ga hrt pojuri mali bi jurnuo pravo na zid ili na ogradu i tik ispred okrenuo u stranu, a hrt bi zbog brzine tresnuo glavom. Taj trik je izvodjen bar jednom na dan, jer hrt nikako nije shvatao pronicljivost ovog malog.

I sada smo nastavili da se vidjamo, najčešće u njegovoj kući. Laza nije želeo da se mnogo muva po čaršiji da slučajno ne zapadne za oko kakvoj barabi, pa da mu iz ko zna kog interesa taj smesti ujdurmu. Vreme je bilo takvo da su pokvarenjaci vodili igru, mada  je to odlika svake vlasti, ali u ratu je to bilo pitanje života.

Kafana koju su moji držali davala nam je veliku prednost. Svakakvi ljudi su zalazili unutra, a uz čašicu i meze uvek si mogao da doznaš ono potrebno, i ono korisno, i ono što nekad može da bude od životne važnosti. Moj matori je mladost i zrele godine proveo u smucanju po svetu i u zemlju se vratio da bi, kao i svi njegovi ranije, odratovavao svoju partiju. Posle prvoga rata se oženio i mene rodio. Govorio je gomilu jezika, a u zemlji je skoro svakog znao u glavu. Sa mnogima je imao kontakte svakojake vrste, pa je sa ljudima umeo i mogao lagano i sa merom, ko god da je. Ja sam bio nešto drugačiji, ali mi je gradski šlif pomagao da glatko plivam u svetu koji nas je okruživao.

Svaka vlast misli da je bogom dana i da će da traje dok je sunca i meseca, pa i ova, verujući u pravo svetlog oružja. Da bi pokazala da je to stvarnost škole je pretvorila u kasarne, a čestim patrolama i zabranom kretanja noću tumačila je svoju odluku. To je iz korena promenilo noćni život u gradu i desetkovalo prihode. Vojnici su  voleli da piju, ali nisu često dobijali priliku. Da su okapavali po kafanama bili bi pijandure a ne vojska. Ovako su i sebi i nama držali disciplinu.

Narod je u početku pljuvao i psovao, a onda legao na brašno jer nije imao kud. Priče o slobodarskim težnjama su dobre kada uz gusle, uveče, kraj vatre, počnu sećanja od Kulina-bana, o nekoj veličini i sili, kada su ljudi bili za aršin veći i pili legen od dvanaest oka i pola Šarcu davali. Nekad bilo, sad se spominjalo. Kao i tada i sada savijaš glavu i gledaš da si manji od makova zrna i trudiš se da se protneš kroz iglene uši dok traje zlo. Jer sve jednog dana prestane i ode s milim bogom, pa drugo dodje i tako redom.

Život je počeo da se kotrlja saplićući se o kojekakve šiljboke kojih je bilo na svakom koraku da bi držali u zaptu svakojake usijane glave kojima ni njihov život nije bio svet a  svaka prilika dobra za rusvaj.

Oskudice su bile velike. Sve što je bilo masno i slasno nove gazde su odnosile kako su htele, bez pardona. Tvoji ili tudji, sasvim je svejedno. Kad ti otimaju zadnji komad hleba ne mogu da ti budu bliski, pa, da su ti iz oka ispali.

Kao što rekoh, mi smo se prodevali kroz iglene uši zahvaljujući veštini mog matorog da ume sa svakim. Kafana i rakija je bila onaj jezičak na kantaru koji je uvek pretezao na našu stranu. Kada si mogao da živiš, mogao si da gledaš i na ono sa strane i ako je nešto bilo pri ruci da ga zgrabiš, kada  nema koga da gleda. Tako si dobijao i nešto pride i nisi morao da se stežeš i trpiš.

Obilazeći svojevremeno svet moj otac je naučio, a to je i meni preneo da okolina ne mora da zna šta  misliš, a dobro je i da ne vidi šta radiš. Za okolinu je samo važan utisak, pa tako možeš da prolaziš kroz sve slojeve, glatko i uz poverenje.

Početkom leta život na oštrici brijača postajao sve opasniji. Toga jutra novine su nam smestile zasedu. Većini su se noge odsekle, a ostalima je zastao dah. To što je pisalo na prvoj strani nije moralo dvaput da se čita. Dovoljno krupno da izbode oči i da provrti mozak. Crnim slovima, kao posmrtna plakata, stajalo je da Nemci napadaju SSSR.

Pakao je urliknuo od sreće.

Šaputanja koja su krenula po najpoverljivijim krugovima nosila su smrt i onima koji šapću i onima koji slušaju. Svaka reč je mirisala na stravu. Ja sam zavezao usta i izgubio se iz društva.

I drugog dana su slova bila preko cele strane i treštala kroz mozak  slaveći pamet i uspehe. I trećeg dana isto, a onda su smanjili slova, valjda da prištede boju. Reči su ostale iste. Trajalo je to dugo, tamo negde, do zime.

Letnji dani doneli još uzbudljivih vesti rečenih narodu vrlo pažljivo, da bi se razumelo onako kako je trebalo da se razume. Problem se javio jer je bilo dosta nerazumnih koji su sve tumačili naopako, a jezik im bio dugačak i radan, pa su pravili pometnju medju one razumne. Da bi se razumevanje održalo, jasnoća je uterivana bagremovim motkama preko dupeta u glavu. Oni, kojima ni tako nije postalo jasno imali su priliku da upoznaju neke službe kao što je Gestapo i njemu slične i ljude koji su se starali da nerazumnima pokažu pravi put.  Svi kojima je tamo uterivana jasnoća i razumevanje više nikada nisu otvorili usta, jer sve reči koje su znali potrošili su u razgovoru sa njima, tako da ni šapat nije ostao za druge. Za neke se nikada više nije ništa čulo, jer su sigurno dobili toliku pamet da nikako više nisu mogli sa ljudima, pa su verovatno potražili društvo onih koji nikada ne otvaraju usta. Tako je poslovica da jezik koske nema, ali da koske lomi bila rastumačena vrlo jasno i svima razumljivo.

Dogadjaji koji su se vukli po novinama doneli su novo razdvajanje ljudi. Jedni su bili za, drugi su bili protiv, neki su birali nešto treće, neki ništa nisu birali, samo su čekali da ih voda ponese. Za neke se znalo šta su izabrali, jer su na sav glas hvalili stranu na kojoj su, neki su glasno podržavali jedne a ćutali za druge, neki su samo ćutali i držali glavu tako da im se na licu ne vidi za koga su.

Ja sam držao glavu uspravno i posećivao kockarske stolove i obilazio kafane. Društvo su mi činili uzorni tipovi uzornog ponašanja u pokvarenom vremenu. Ono što je nekada bilo za stid, sada je bilo za diku i poželjno. Vlast je podržavala takve ljude i činila im pogodnosti jer sa njima nije imala glavobolju i sve je bilo jasno. Kako sam činio stvari koje nisu podrivale autoritet režima, zadržao sam bistrinu pa sam mogao sasvim mirno i natenane da držim svoju stranu.

Kada je osnovana komunistička partija moja majka je bila jedan od prvih članova u svom kraju. Posle se udala i živela po raznim gradovima, već kako je njen muž, moj otac, držao kafane idući za boljom zaradom. Da je bila u partiji niko nije znao. Niko, sem dvoje, troje ne zna da sam i ja pod srpom i čekićem, ali ti više nisu bili u čaršiji niti se znalo gde su.

U gradu ni pre rata komunisti nisu bili aktivni. Nekoliko drugova, bez nekog naročitog ugledni nisu mogli da pokrenu ljude. Nacionalističke partije svih boja, podržavane su od naroda, koji je u fantazijama tražio nadoknadu za neaktivnost, slabo obrazovanje i javašluk, vodile su kolo. Malo ko je želeo da pogleda dalje od nosa. Sve što nije odgovaralo derikožama proglašavano je stranom novotarijom koja narušava duh naroda i menja njegovo nacionalno biće, a srpskog seljaka odvaja od iskonskog rmbačenja. Tako su ideje koje negiraju pravo na guljenje kože i radnicima i seljacima bile samo u glavama nekolicine.

 

Važni drugovi, koristeći početno komešanje nove vlasti, prešli su u ilegalu i otišli iz grada, pod suknje, pristojno udaljeni od dogadjaja. Odatle su mogli da pažljivo prate razvoj situacije i da reaguju na vreme. Svest naroda je trebala da se diže sa samog dna i da se proširuju vidici tamo gde je mrak neznanja najgušći. Žrtvu delovanja na nepoznatom terenu mogla je da podnese samo čvrstina nastala iz dugogodišnje borbe i natezanja sa svim i svačim i moralno najčvršći drugovi su uzeli taj zadatak na sebe.

 

U gradu sam ostao ja i možda, još neko, ali ja druge drugove nisam znao, niti su oni , ako ih je bilo, znali mene. To je na neki način bilo dobro, jer je u ovakvoj situaciji bilo opasno verovati i stavljati svoj život drugome u ruke. Ja sam najviše voleo po onoj narodnoj „u se i u svoje kljuse“ pa sam se samo oslanjao na sebe i svoju pamet da sutra  ne moram da se žalim na bilo koga.

Nikakve akcije nisam mogao da izvodim ali sam gledao kako se ko ponaša i šta radi i zbog čega to radi jer jednom će morati računi da se svode, i dobro je znati ko je ko i iza kakve maske se krije.

Kako je vreme išlo na svetlo dana su izlazili svakakvi pacovi i padali mnogi obziri i mnogi ljudi činili svakojake stvari uzdajući se o ovo ili ono. Bilo je čudno kako su se mnogi lako povodili i stavljali život na kocku verujući belosvetskim    barabama.

Bio sam mlad i u nenormalnom vremenu učio životnu školu, ipak sam, gledajući svet oko sebe, nalazio zadovoljstvo da mogu da vidim i one nijanse života koje su drugima uskraćene. Sada mogu da kažem da sam sve to savršeno odradio u situaciji koja je mogla da me sunovrati u ponor i odvuče u kaljugu života.

Nikakvu korist nisam izvukao niti dobio neki položaj i zvanje. Radio sam to iz ubedjenja i zato što nisam imao kud. Ono što sam očekivao nije došlo, kako bi rekli važni drugovi, veliki je raskorak izmedju teorije i prakse i da se uvek treba prilagoditi situaciji na terenu. Kada je u pitanju vlast i pravo gospodarenja tudjim životima ništa nije sveto i svaka laž je dozvoljena.

Tako je  to. Ničija nije gorela do zore, pa će i ovima da dogori. Samo koga to može da uteši i koje živote može da vrati. Sud istorije je priča za malu decu. Živi sa samo u sadašnjosti. Ni prošlost ni budućnost ne postoje. Tu je samo trenutak u kome dišeš.

Kao što sam napred rekao: nikada se ne zna zašto je nešto dobro. Da sam nekada dobro igrao fudbal možda bi davno proigrao život.

 

3

Komunista vredi ovoliko – rekao je Kosmajac dok sedeo u berberskoj stolici, u berberskoj radnji moga ujaka i pokazivao metak za pištolj. Bilo je to, mislim, tridesetdevete. Ja sam se tu muvao zevzečeći se sa Julkom, frizerkom iz salona za dame. Ko je i kakav je taj čovek opasnog izgleda  ujak nam je rekao kasnije, kada je ovaj otišao, i to ne glasno. O njemu se pričalo da je agent tajne policije iz Beograda i da je surov do besvesti. Zašto je došao ovamo samo je on znao i oni koji su ga poslali. Po dobru nije došao. To njegovo sedenje i hvalisanje nikako nisam zaboravio. Često mi je dolazilo u sećanje njegovo pokazivanje metka i procena da čovek ne vredi ni koliko lula duvana.

Kada je počeo rat ta cena je postala obična i dugo nije menjana, čak i dosta godina posle rata. Mnoge stvari su se okrenule tumbe, pa su mnogi sedeli po berbernicama i hvalisali se cenom ljudskog života. Oni koje su lovili, sada su postali lovci i gledali da se debelo naplate za godine straha. Ubijanje bližnjih je bilo zabavnije od švalerisanja, mada je najčešće spajano. tako da su jevtini razvodi, po ceni jednog metka, bili svakodnevna pojava,

U toku rata nemački oficiri su bili stalne mušterije u ujakovoj berbernici. Imala je ona nekoliko prednosti nad drugim radnjama koje su nudile usluge brijanja i šišanja. Radna je bila u srcu čaršije, odmah pored spomenika, i što je važnije imala je salon za dame, tako da je defile lepotica bio stalan. Rat ili ne, lepota i šarm nisu zapostavljani. Ljubav, makar i na pola sata bila je na ceni i to mnogo većoj nega ranije. Moguća dužina života upravljala je svim postupcima.

Tu sam vežbao svoj nemački i saznavao sitne zamke vlasti. Bilo je oficira aristokrata i oni su se izdvajali ponašanjem i ophodjenjem, pa su mnoge dame poklekle pred šarmom avanture i ljudima kojima je svet bio na dlanu. Ponašanje na nivou nije te ljude odvlačilo od posla po kome su dovedeni u ovu zabit, tako da nije bilo zabavno upoznavati njihovu poslovnu pedannost. Naravno da ujak nije odbijao ni obične soldate kada su posećivali radnju da bi skinuli čumu sa glava, ali oni su se sami okretali i odlazili u druge berbernice koje su bile manje šik, kad god bi primetili nekog od gospode oficira. Tako su kroz neko vreme prestali da dolaze, pa je radnja mogla da zadrži nivo.

Svi oni koji su radili u državnoj službi ostali su i dalje da rade iste poslove. Moglo bi da se kaže da su konji ostali isti samo su ih drugi jahali. I korbač ostao isti, domaći.  Svet je ulazio u novi poredak, a mnogi su smatrali da ne treba ostati zatucani balkanac i da je bolje biti za nego protiv. Iskustva ranijih ratova vukla su na tu stranu.

Tvoj, onaj koji ti je iz oka ispao, koji je pojeo tovar soli sa tobom, taj zna kad prdneš i kako smrdiš. Taj će da te drži na lancu bolje od bilo koga tudjeg, a tebi će da izgleda da te grli i ljubi. I zaklaće te sladje od prasca, jer ti znaš ko je i kakav je on, a to je zločin koji se ne prašta, jer svi volimo da izgledamo drugačije, na sliku i priliku Kraljevića Marka makar. Takvi smo mi. Sigurno su i drugi takvi, ali ne mogu o tome, a i briga me za druge. Živim ovde i sa ovima i oni me plaše. Ne kaže se zalud – bože, čuvaj me prijatelja, neprijatelja ću sam da se čuvam.

Čudo jedno kako lako zaboravljamo pametne stvari. Eto, ta poslovica toliko potrebna u životu, glatko je gurnuta pod ponjavu. Mnogi su se setili nje kad su im srce vadili, samo tad je bilo dockan. Mnogi se nikad nisu setili te poslovice ili nisu ni čuli za nju. Mnogima nije ni data prilika da je čuju.

Tu, gore u polju obesili su jednog dečka. Učio je gimnaziju, završni razred. Nema šta mnogo da se priča o njemu. Bio je nešto mladji od mene. Znao sam ga iz vidjenja. Kao i svi dečaci iz grada zanimao se za razne stvari i pod uticajem knjiga teško mu je padala okupacija. Nahuškan od neke matore barabe, jer tako se uvek radi,  da baci bombu na neke buriće benzina. Kasnije se saznalo da su burići bili prazni, a bomba koju je bacio nije ni pukla, jer nije znao da treba da skine kapu sa  upaljača. Nemački stražar je digao uzbunu, ali ga nije  jurio. Niko ga nije jurio. On je zapeo da beži kao bez duše, i tamo drugu ili trću ulicu dalje, pao u ruke jednom žandaru, naredniku, Srbinu, i ovaj ga nije pustio. Dao ga je Nemcima. Tako je Dragan, lepo ime za ružnu sudbinu, saznao kako se   ugladjeni nemački oficiri ophode sa onima koji ih napadaju. Posle toga su ga obesili, da se odmori od finog druženja sa njima i da drugi vide kako se prolazi kada se promašuje.

Ne znam šta je kasnije bilo sa tim narednikom, znam samo da oni nesigurni nisu više uzimali oružje u ruke.

Nego, da se vratim na onog Kosmajca. I taj je ostao da radi za novu vlast i mislim da je skočio na viši položaj, ali onaj metak, kojim je plaćao život jednog komuniste, došao je glave tom krvoloku. Samo taj metak nije mogao da pretegne, jer ono što je on uradio za života nije moglo da se naplati.

A moj drug Laza nije uspeo da izbegne državne obaveze. To što nije strpan u neki logor za zarobljenike pomoglo je nekim savesnim osobama iz gradske uprave da se sete njega i toga da je on bivši pitomac bivše pomorske akademije i da je državni slušbenik sa činom. Tako su mu uvalili da komanduje nekima koji su trebali da jure bandite po okolini. Dali su mu nekakvu zelenu uniformu  i pozamašan pištolj i rekli mu da uvek bude spreman. Tako je moj Laza umesto plave nosio zelenu uniformu.

Svako jutro je Laza odlazo na službu u neki stari magacim koji je služio kao kasarna njegovoj četi zelembaća. Trupkali u krug, premeštali puške s ramena na rame i slične gluposti kojima se ubija vreme i pere mozak. Jednoga dana su ih poslali da se lomataju po brdima goneći neku bandu. Kada su se vratili, posle desetak ili nešto više dana. Lazu su zatvorili u istu kasarnu i za neko vreme se o njemu nije znalo mnogo. Pominjane su neke gluposti koje je napravio.

Sudili su mu, ali uspeo da se opere jer je kroz neko vreme došao kući. Više nije nosio onu zelenu uniformu i nije smeo da izlazi iz grada. I činove su mu uzeli, samo on nije brinuo za to. Važno da nije više izigravao budalu.

Vreme je provodio uglavnom kući uz knjigu. Ispričao mi je o svom ratovanju odmah čim smo se videli. Jednostavno nije hteo protiv svojih, a nije smeo da to jasno pokaže jer bi ga odmah streljali. Svoje ljude je tako vodio da su uvek bili tamo gde nisu trebali. Na sudu se branio da nije znao teren, a karte nije imao, a njegovi ljudi su ga podržali, jer nikom se nije ginulo.

Tako smo se ja i moj drug Laza zevzečili sa Julkom i gospodjama koje su dolazile na friziranje i zviždali na rat i uzbunu okolo.

To sam na početku pričanja rekao. Neke stvari se dese i čini se da crnje ne može da bude, pa, opet se sve dovede u red i bude sve dobro. Nije onako baš kako se zamišlja u početku, ali, nekako bude najbolje za tebe.

Ta moja slupana noga provela me je kroz rat i zbrku koja je nastala posle njega  glatko i bez velikih natezanja, tako da na kraju mogu da budem zahvalan onim neznalicama koji su od nje napravili pritku za paradajz.

Svi metkovi koji su me čekali u svim zasedama života ispaljeni su u prazno.

 

4

Četrdeset prva nije bila naročita godina za odrastanje. U stvari, ta godina je bila naopaka kako god da se okrene, ali druge nije bilo, a ova nije mogla da se preskoči, pa sam se čvrsto uhvatio nje i držao je do zadnjeg dana. Ona i ja smo morali da proguramo tih tristašezdesetpet dana zajedno i kako nismo imali kud, ostajalo nam je jedino da budemo uzajamno zadovoljni. Sve drugo bi bio promašaj i ludo bačeno vreme.

Kada si u dvadesetim sve ti je prijatno jer život se gleda naročitim očima koje vide samo lepo. Tako je izgledalo  meni i mojim drugovima. Sva ta ružnoća koja je iznenada  pala oko nas i poklopila nas gadostima koje je nosila, s početka nije narušila našu bezbrižnost.

Nismo mi bili izvan dogadjaja koji su krkljali na našem pragu, samo smo mislili da se ono ružno dogadja drugima i  da ništa od toga ne može da naleti na nas. Ko je bio naivan kasnije je dobio dovoljnio vremena da se ujeda za dupe, ali tako je to. Nismo mi bili prvi, a nećemo da budemo ni poslednji koji su gledali svet tim očima. Tako je odkad postoji mladost i lepota. Uostalom, bolje je gledati i misliti lepo pa makar se sve okrenulo tumbe, nego, od prve mladosti biti namćor i udarati čifte na sve što je mlado, lepo i prijatno i zazirati od ludorija koje je ta mladost činila.

Uprkos nakaznosti koja se cerila u lice i bola oči, moje godine su tražile svoje i ja sam zapeo da odgovorim tome  traženju. Jednostavno, pošto nikada više neću imati dvadeset godina nisam hteo da mi odu tek tako, bez zbogom, pa da se kasnije vrtim oko praznine u sećanju. Nemci, rat, okupacija, smrt,  sve je to deo nekog drugog sveta koji je bio tamo negde, napolju, ispred vrata, i ma koliko navaljivao nisam ga puštao unutara. Nikako nije smeo da naruši intimu mojih  dvadeset godina.

Upozorili su nas jasno i precizno i razumljivo na svim jezicima. Deset za jednog. Bez mnogo reči, znali smo šta nas čeka u slučaju da počnemo da fantaziramo. To je preseklo sve budalaštine i obuzdalo svako junačenje.

Bilo je nekih koji nisu bili ubedjeni u takvu brutalnost i da je to varka da se narod zaplaši i smiri, pa da se guli natenane, ali znam da mi je otac rekao da u ratu nema obzira, da je to vreme za zločince, da je lako ubiti čoveka, a još je lakše ubiti gomilu ljudi. On je progurao tri rata i prošao pola sveta, a u zemlji je znao svakog važnijeg čoveka u glavu, od kralja do zadnjeg lopova i mangupa. Bio je u pravu. Kasniji dogadjaji  su pokazali da je bio vrlo oprezan  u procenama. Grad je štuknuo i uzeo se  u pamet. Ko  god da je hteo uz vetar stao je pred ogledalo i pročešljao svoju savest.

Suočeni sa strahom opipavali smo život kada smo uspevali da se osećamo normalno. Ja sam odlazo kod ujaka u berbernicu, zevzečio se sa Julkom i dopunjavao čaršiske mangupluke. Kako sam prohodao u kafani i odrastao uz nju i uz sve što kafana nosi,  naučio sam da brzo mislim i da na jedan pogled procenjujem i ljude i mesto. Uz očeve korisne savete, koje je on samo jednom pominjao, imao sam prednost u ovom zlom vremenu i nisam bio kao puž golać.

Ljubavna zamlaćivanja sam gurnuo u stranu. Življenje u mnogo praktičnijem svetu pomoglo mi je da ljubavne potrebe svedem na ono nužno i da se manem izmotavanja koje lepo deluju u knjigama, ali u ratu, gde ništa nije normalno, mogu da te odvuku u greške, a greške pred metak.

Kada sam se uželeo žene odlazio sam kod Julke i tamo dobijao mnogo. Sada mogu da kažem da smo sigurno voleli jedno drugo, jer to što mi je Julka pružala nije moglo da bude davano bez ljubavi. Ja sam bio pažljiv prema njoj koliko to može da bude jedan dvadesetogodišnjak koji je stasao u sredini gde se žene uzimaju i ostavljaju kao prazne čaše. Ustvari, strašno mi je prijalo da imam šarmantnu i iskusnu ženu. Dok su moji drugovi sanjali žene i drhtali na samu pomisao da budu u blizini i nasamo sa nekom, ja sam sasvim opušten prilazio ženi koja mi je bila prijatna i uživao u njenoj ljubavi i pažnji. Bila je neku godinu starija i mnogo iskusnija od mene i sigurno je to iskustvo učinilo da se veže za mene i pruži i meni i sebi trenutke prijatnosti i opuštanja u vremenu i svetu nakardnom i prepunom zločinačkih misli i dela.

Kako su meseci prolazili, mržnja i podvojenost sve se više osećala u životu čaršije. Svako je svakog gledao ispod oka tražeći neprijatelja koji jedva čeka da okreneš ledja pa da ti sjuri nož. Susreti sa drugovima su se sveli na nekoliko glupavih rečenica izgovorenih na brzinu zbog sećanja na stare dane i ništa više. Kao da smo osećali ono što će kasnije da dodje, da jedni druge gledamo preko nišana ili da se otimamo za crno ispod nokta.

Kada mi u sećanje dodju godine koje su potisnule tu četrdeset prvu, ona mi liči na godinu lagodnog i opuštenog življenja, jer tada smo još ličili na ljude. Ne mogu da kažem da smo kasnije postali zveri, jer zveri samo slede svoju prirodu i prate instinkte, a mi ljudi smo svesno izvukli ono najcrnje, ko zna kad i kako sahranjeno u nama, i time se razmahali i prekrili svet da bi u tmini razarali sve lepo i dobro oko nas i u nama.

Mogu samo da zahvalim nekim okolnostima i očevim savetima, to uvek ponavljam, i onda Julkinoj ljubavi, da sam uspeo da ostanem onaj koji sam bio kada su došle te godine strave. Nekad mislim da nas je to vreme unakazilo, da smo svi oktenuti tumbe, a nekad mislim da nam je samo pružilo priliku da sva naša lica pokažu svoja naličja. Bilo kako bilo, mi koji smo isplivali iz tog mutljaka, dobili smo priliku da stvaramo svet po svome aršinu, a to što smo omanuli, samo pokazuje da pokvarenjaštvo nije otišlo iz nas.

Sve ono što se pričalo i u šta se klelo, ginulo i ubijalo prefarbano je, jer nismo gledali na vreme u oči prvo sebi, a onda onima koji su nas huškali podržavajući našu sujetu i  glupost, naše naivno verovanje u parole koje su od nas pravile cveće novoga doba. Lepak za mušice, govorio je moj ćale.

Uspomene su samo senka života, a ja ne želim da mi život prolazi dok sedim na klupi i pričam kako je bilo, i da pominjem dobra stara vremena, ili da kukam nad mladošću izgubljenom u vrtlogu rata, da lažem i sebe i druge kako smo mi, ta generacija, znali da odvojimo žito od kukolja i da se postavimo na pravu stranu. Svi koji to pričaju maskiraju svoje strahove, brutalnosti, pohlepu, mržnju, jer kako su ostali živi morali su da stvore ovu sliku o sebi. U mirnom svetu nakaze rata su morale da budu zabašurene. Život je tražio zaborav i to je pružilo priliku da se glava okrene na drugu stranu da bi crno postalo belo i zločinci da budu heroji.

I opet sam poslušao oca sledeći njegovo životno iskustvo i ostao u svetu u kom sam rodjen i odrastao, svetu kafane i periferije jer nisam imao šta da tražim medju došljacima sa planine koji su zverali kao vukovi na sve što je bilo lepo i lomili ono što nisu mogli da otmu. Oni nisu lepili plakate na kojima je pisalo da njihovi životi vrede za deset, ali ja sam gledao kako odvode gomile ljudi u noć da nikada ne vide zoru. Tako to ide od kako je gavran pocrneo, jer svi naredni žele da svet počne od njih.

Iz partije sam izašao kada su drugi zapinjali da udju. Lakoća kojom su drugovi prešli sa reči na dela nije ostavljala nikakvu sumnju, a isključivost u tumačenju istine i pravo da se ta istina nametne svim sredstvima pomogli su mi da dignem prevez sa očiju. Kako je sve prošlo nije ni važno. Jedino što vredi je ovo što sam ispričao. U vremenu gde su se greške plaćale glavom, glava mi nije služila samo za šišanje.

 

5

Dvojicu su ubili, tu, u sred grada. Naslonili su ih na zid gimnazije i pucali im u grudi. Posle su ih odvukli negde a onda dugo ribali trotoar da operu krv. Onda tu su naslagali džakove sa peskom i ispred njih razvukli bodljikavu žicu. Na džakove su naslonili mitraljez i doveli neke vojnike koji su zverali okolo, uvek spremni da pucaju.

Pre streljanja su zatvorili  glavnu ulicu, pročešljali sve kuće i svakoga koga su našli dovukli su da gleda ubijanje. Neki dripac, u civilu, izvukao je iz kožne torbe, koju je secao sa sobom, neku hartiju i pročitao zašto ubijaju ovu dvojicu. Koliko sam razumeo, neki su, negde, nešto uradili, a ova dvojica su se našla pri ruci krvnicima, pa kako nisu mogli da ubiju krive rešili su da dodju glave pravima. Valjda su se rukovodili onom da jedan mrtav plaši hiljadu živih, pa su ih ubili da bi se čaršija uzela u pamet. I tu nisu pogrešili.

Ne znam kako je, kome, i koliko, došlo iz dupeta u glavu, ali svi koje znam usrali su se od straha. Oni, koji su izmedju četiri zida voleli da trabunjaju o nekim, bivšim,  ratovima i pogibijama, udarili su katanac na usta, da jezik zadrže u toplom, jer jezik koske nema, ali koske lomi.

Svako je uzeo da se seća pametnih izreka, a pametne su sve koje pomažu da se sačuva glava i imovina.  Kada je ubijanje i otimanje obična stvar, kada se goli oblače i bosi obuvaju, a ludima dato da drže nož i pušku, treba se kloniti puta gde takvi idu. Najbliže komšije su uzeli da zaziru jedni na druge, da debelo mere reči pre nego što otvore usta da nešto izuste, a posle, kući, da opipavaju svaku reč koju su rekli, i da sa strepnjom tumače ono što su preturili preko jezika, tražeći da li je prava reč rečena pravom čoveku.

Svaki čas su pominjali boga i molili  da ih sačuva prijatelja, jer neprijatelja znaju i njega će sami da se čuvaju. Znaju oni još od vremena kad  je gavran pocrneo, da samo onaj koji  grli može da ti zarije nož u ledja. Kad dodju takva vremena i kada gadost postane normalna i poželjna, svu mudrost možeš da okačiš mačku o rep. Dok ludi kolo vode pametnima nije da se u kolo hvataju.

Osećali smo se goli i bespomoćni na vetrometini, a duvalo je sa svih strana. I svoji i tudji su pritiskali bez milosti, preteći jednom rukom a milujući drugom. Nije nikako valjalo što se nije znalo koja ruka bije, a koja gladi. Nikom se nije milila zora, a kako da je poželiš kad nosi samo jad i bedu.

Nekako smo smandrljali veliku maturu i postali ljudi. Svakodnevno su nam pominjali opasne godine u koje smo ušli i da dobro vodimo računa šta radimo, jer se u našem uzrastu najlakše gubi pamet a sa njom i glava zbog ludih godina i još ljudjih fantazija. To smo slušali na svakom ćošku, od svakog starijeg i osedelog u nevoljama. Svi su bili dobronamerni iz ovih ili onih razloga, samo niko nije kazivao šta i kako da se radi i kud da denemo tu ludost. Mi  smo slušali iz učtivosti i lepog vaspitanja, ali bube koje smo nosili u glavama vukle su svaka na svoju stranu.

Ne zahvaljujem nikom i ne kudim ništa, jer to što mogu da pričam o tom ubijanju i nije neka privilegija, niti je uspeh u životu. Nagledao sam se mrtvih kroz sve godine života koje su došle posle ubijanja te dvojice uz zid gimnazije, ali to pamtim kao početak susretanja sa mrtvacima. Kao da su ta dvojica bili maja iz koje su se namnožili ostali i sretali me na svim mojim putevima. Ponekad o tome mislim kao o naročitoj naklonosti ili nekoj vrsti ljubavi. Nisam lud kada to kažem, ali neki mirisi su nas vukli u susret tako da sam se često pitao kako bi bilo, za promenu, da jednom, ja budem mrtav, a ti mrtvaci da ožive. Možda bi svet izgledao naglavačke okrenut i ja bi tada video sve ono što nas je nagonilo da ubijamo i da se nasladjujemo time. Ovako imam utisak da ih neko namerno istresa meni pod noge ili su to samo nočne more koje me ne ostavljaju posle gledanja onog ubijanja.

Život koji sam živeo sve ove godine, ma koliko se trudio da ga promenim, nije se ni za dlaku menjao od onog kakav je bio te četrdeset prve i tog leta  kada su bube u glavi počele da gamižu i da nude svakojake  svetove. Cela generacija drugova je otišla prateći let tih mušica koje su se razletele na sve strane i otišle kako je tad vetar duvao. Neke znance sam u tom jurcanju za mušicama sretao, neke nikad nisam više video, a o nekima sam samo slušao. Nadam se da su uspeli da pohvataju svoje bubice za kojima su jurili i koje su ih neprestano mamile svojim zujanjem. Ja nisam siguran da sam i jednu uhvatio, mada mi se nekad činilo da mi je ruka puna tih zunzara, ali kad bih otvorio šaku da vidim šta sam nahvatao zurio sam u prazan dlan.

Sada znam da je sve to samo fantazija, jedan od bezbroj uglova gledanja koji nije ni bolji ni gori od bilo kog drugog, ali u nekom trenutku za nekog je jedini mogući.

Imam dovoljno vremena da razglabam o onome što me je kovitlalo kroz te godine kada su mrtvi pravili zasede, čekajući me na svim raspoloživim mestima. To nisam očekivao dok sam gledao kako se krv sliva na kameni trotoar pred gimnazijom, posle pucanja u onu dvojicu.

Očekivanja su došla te noći dok sam u krevetu pokušavao da saznam kako je to kada te pogode metkovi i koliko treba vremena da metak doleti do tebe.

Sutra ujutru sam doručkovao sa svojima, prekosutra su me ponele staze i bogaze očekivanja. Nagoveštaji koji su došli iz prve ruke govorili su kako i na koji način treba tražiti očekivano, ali, sve se po običaju, razvuklo i udaljilo od prvobitnih težnji i nadanja. Nestrpljjiva mladost u početku nije razumevala ni odobravala odugovlačenje i obrtanje, ali okolnost da sam polako sazrevao pružala mi je mogučnost da učim život, izvlačeći iskustva iz svakog mrtvog koji me je sretao na putu. Na neki način to je ličilo na pljačku, ali neko je morao da istrese njihove duše, a ja sam imao prednost jer sam gazio njihovim stazama i pratio njihove mirise.

Sigurno su i oni dobijali nešto od mene, ili sam im ja bio neki most preko koga su oni hvatali neka svoja očekivanja. Pošto smo i ja i oni skupljali samo otpatke susreta, nikad se nismo zadržavali da bi se bolje upoznali, tako smo, jedni za druge uvek bili novi, i uvek smo gledali da izvučemo što više pre nego odemo bez osvrtanja.

Nisam ja lud kad vam ovo pričam, samo dugo živim, a to ima za posledicu gomilanje iskustva. Većina ljudi tabana životom kao guska kroz maglu, pa kad magla prodje ostane samo jato koje i dalje gazi dok ne završi u lonac.

 

Ja sam skupljao iskustva i sortirao ih, tako da uvek mogu da ih nadjem i upotrebim. Jedino očekivanja koja su me odvukla nikad nisam uspeo da zgrabim. Samo  sam njihove mirise mogao da pratim uporno i dugo. U stvari, i sad osećam da me negde čekaju i mame jer se tih mirisa tako jasno sećam. Mislim da su tu na korak od mene, ali na koju stranu, to nikako da saznam. Taj prvi korak je ono što treba da me odvede njima, samo mora da bude pravi. Sve drugo me je vodilo ovamo, gde nikako nisam mogao da zaboravim onu dvojicu koje su ubili pred gimnazijom da bi nam uterali strah u kosti.

Tako je to. Oduvek sam slušao da jedan mrtav plaši hiljadu živih samo život mi je pokazao da posle tolikog i takvog straha utrne čovečnost i sve pogano izadje na videlo i obeleži nas za vjeki vekova.

 

6.

Pokupili su nas kao bele lale. Puške smo odavno pobacali i raspasali se čekajući da se svrši naše jadno vojevanje. Nemci koje su došli putem zatekli su nas u gomili  kako razmahujemo belim čaršavima, pokupljenim iz obližnje kafane, nudeći predaju. Mnogi se  nisu ni mrdnuli, onako izvaljeni pored puta, kada su nemačke prehodnice protutnjale na motorciklima i uleteli u čaršiju. Dižući prašinu za njima je gmizala kolona kamiona ispred koje je gazio tenk zverajući svojim topom čas levo, čas desno. Tek zadnji kamion je stao i otuda su poskakali vojnici koji su počeli da nas potiskuju sa puta da ne pravimo gužvu. Onda su nas sabili u gomilu i poterali u dvorište neke škole i okolo postavili stražu. Ispred škole su postrojili kamione, a po učionicama razmestili vojsku.

 

Tako smo postali roblje.

 

Neki naši oficiri, pohvatani sa nama, pokušali su nešto da trtljaju sa Nemcima pominjući neka prava i neke slične gluposti, ali su ih ovi vratili u gomilu bez mnogo pričanja. Kada si rob ćuti i čekaj šta će da te snadje.

 

Dok nas nisu zatvorili u to dvorište i stavili pod stražu mislili smo da je dovoljno da bacimo oružje i dignemo ruke pa da nas bez mnogo pitanja raspuste kućama. Ovako stisnuti i okruženi naoružanim ljudima koji su nas popreko merili i samo tržili povod da pucaju, polako nam je dolazilo u glavu da smo ostavljeni na milost i nemilost i da nemamo nikakva prava, da više nismo ljudi i da sa nama može da se radi šta se hoće. Oborili smo noseve i  zatvorili usta osećajući da kuću i svoje  nećemo skoro da vidimo. Možda nikada.

 

Nikako nije bilo dobro to što smo digli ruke tek tako i došli mečki na rupu, ali poslednja pamet ide psu pod rep. Da smo umeli da bežimo na vreme, dok smo još mogli da se dohvatimo polja i vrzina i dok su se Nemci muvali samo po putevima, sada ne bi jašili jedan  drugog i zavisili od dobre volje. Ovako stisnuti smo samo preturali kroz glavu šta smo sve mogli i da se vajkamo da nam prilike nisu davale i da je to sudbina.  Bili smo kao krdo sabijeno u obor da sačeka klanje.

Ko je imao čuturu sa vodom mogao je da pije, ko je imao komad hleba mogao je da jede. Ko nije ima sve to mogao je da bleji i da čeka da mu nešto padne sa neba, jer Švabe nisu ništa davali. A što bi? Budale treba pustiti da lipšu.

 

Tu gde su nas nagnali, ostali smo i preko noći. Nismo imali kud da se olakšamo, pa su se oni stidljivi stiskali mučeći sebe. Na kraju smo svi, kako je ko imao potrebu, čučali pored ograde bez ikakvog obzira i stida.

 

Pojeo sam i ono što se ne jede kad sam se poveo za drugima i sačekao Švabe umesto da hvatam maglu čim sam video da je sve otišlo u tandariju, pa gde me oči vode i noge nose. Kako nisam hteo da me secaju ko zna kud rešio sam da bežim čim uočim priliku. Ako sad ne pobegnem dok je još gungula, posle će, kako mi se čini, da bude i mučno i teško. Nisam želeo da robujem i da me svako jaši, kako mu se ćefne. Ma šta mislili ovi oko mene                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            to što nas je čekalo nije život. Idem pa šta bude.

 

Jutro je bilo sveže, a mi zgrčeni od jeda i ladnoće jedva smo dolazili sebi. Švabe su promenile stražu. Oni od ranije su otišli na doručak, a došli su siti da nas čuvaju. Mi smo doručkovali gorku stvarnost. Očekivao sam da nas pomere odavde, jer ako drže vojsku u školi mi im dodjemo kao smetnja. Valjda ne žele da im seremo i pišamo pod nos.

 

U neko doba dana pojavi se neki njihov oficir i naredi našima da nas postroje, pa nas pod stražom  poteraše niz put. Tu, na na kraju čaršije naguraše nas u neke obore. Vidi se da su tu držane svinje, sve miriše na njih, a nije ni očišćeno, taman za slepce kao što smo mi. I opet pod stražom. Opet su se naši oficiri bunili i tražili hranu, ali su dobili šipak. Možda je svinjac, ali odavde  mogu lakše da pobegnem i odmah sam doneo odluku da prva noć bude moja. Nema šta da se čeka.

 

Da ću da bežim nisam nikom ni zucnuo. Neću da mi ko smeta, a i šta mu ga znam kakve su sve budale oko mene. Mogu da se uplaše kad ne treba, pa da pogubimo glave. Ovako, u se i u svoje kljuse, pa dokle stignem.

 

Gledao sam  kako se stražari kreću i gde se zadržavaju i šta rade. Uvereni u svoju nadmoć i u to da smo sasvim nemoćni i utučeni nisu se mnogo pretrzali da nas paze. Sve je to išlo meni na ruku i govorilo mi da nema oklevanja. Ako nas odvedu odavde, a sigurno će, pokusali smo svoje.

 

Tamo posle podneva doneli su nešto hleba i vode tek da se kaže na su nam nešto dali. Uzeo sam svoje parče i brzo ga progutao. Dok su se mnogi vajkali oko gluposti ja sam šmugnuo u jedan ćošak odakle sam samo trebao da se spustim u jarak za odvod štroke koji je prolazio ispod zida, pa se vukao kroz neke vrzine i odlazio dole niz polje u rečicu.

 

Pred noć su doveli nove ljude da nas čuvaju i čim su ovi posle nekog vremena zabatalili pažnju svukao sam se u jarak i malo propuzao kroz blato i svinjac, pa kroz vrzine do reke, a onda obalom kroz gustiš. Niko se nije ni osvrnuo za mnom, a i što bi. Odmah sam okrenuo u brda izbegavajući put. Računao sam da se dohvatim prvog sela i da isprosjačim neke dreške, pa da bacim uniformu. Nisam mnogo bežao kroz mrak da ne zalutam gde ne treba i da ne nabasam na neku švapsku patrolu. Nikad se ne zna. U neke taluske sam proveo noć i dobro se ispavao, a ujutru sam video da do sela nemam mnogo i odmah udario tamo.

 

Dok sam prilazio merio sam kuće da vidim koja je zgodna da tamo potražim odelo. Banem tako u jedno dvorište, rundovi se baš dobro naljutiše što nepozvan i nepoznat upadam, ali izadjoše neke žene i ja im kažem ko sam i zašto sam. „Crni sinko, ulazi unutra“, kazaše  i uvedoše me u kuću da me što manje ljudi vidi. Imaju i one svoje u vojsci i ne znaju šta je sa njima. Dobijem  nešto da se preodenem i da prezalogajim, pa kako nisam hteo da se zadržavam rekoše mi koja su sela okolo i kako put ide i sa komadom hleba ispratiše me nadajući se da i njihovima neko pomaže.

 

Sad sam već mogao komotno da idem. Od sela do sela, uz nešto raspitivanja i uz komad dva hleba privukao sam se kuće. Da ne pričam kako je bilo kada su me videli. Verovatno je tako bilo po svim kućama gde su se nenadano vraćali ukućani odvučeni da brane zemlju od koje su svi digli ruke.

 

Švabe su protutnjale kroz mesto. Ono što su ljudi videli iseklo im je dah i svi su se pitali, pominjući boga i sve svece, koji nas je djavo navukao da se kačimo sa Hitlerom. Strah za svoje najmilije nije napuštao nikog. Nisam ni dušom danuo a komšije su nagrnule da čuju nešto. Glasine koje su kolale samo su pojačavale nesigurnost i strah, jer ni za šta nisi mogao da se uhvatiš.

 

Od vojske, to sam mogao da im kažem, nije ostalo ništa. Mnogo ljudi je porobljeno, šta će sa njima, ne znam. Čini se da će svo roblje da odvuku negde, verovatno da argatuju, da ih džabe hrane, neće. Nisam imao lepo nikom da kažem. Sigurno će da bude gore od ovoga što pričam, pa je najbolje da suze čuvaju za ono što dolazi, ne treba ih trošiti na sitnice.

 

Još neki su došli posle mene i pričom zacrnili  ono što sam rekao. Na  nekim kućama su zakačili crne barjake da bi komšiluku i prijateljima preneli crne glase koje su dobili. Opšta nesreća je lične gorčine gurnula u stranu. Mi koji smo se vratili nismo imali zašto da slavimo jer su zli dani tek imali da dodju. Mogli smo samo da se vučemo kroz senku života težeći da nas sudbina ne zapazi.

 

Kad govorim o tom vremenu uvek s pitam šta me je sačuvalo da se u tom mutljaku u kome smo živeli ne uhvatim na mamce koje su svakakvi nudili, i poturali pod nos mašući svetlom sutrašnjicom dostojnom čoveka.

 

 

Fala –  govorio sam sam svakome koji je došao da mi nudi dobrotu i istinu. Mnogo mi je lepo da me lažu i da živim od danas do sutra, sve lepote koje treba da dođu nekog lepog dana sačekaću neprosvećen, ali prstom neću da mrdnem ni za kakve lepe oči i ni za čije babe zdravlje.

 

7.

Moj otac je trebalo da sruši most odmah čim se naša vojska povuče. Oni koji su prešli preko mosta nisu ličili na vojsku. Rulja u uniformi je prošla bežeći, onda su još neki pretčali i posle toga niko nije više zakoračio na njega. Otac je sedeo dole u granju i pušio. Nikad nije govorio šta je mislio dok je čekao da se gungila smiri. Nikakvi razlozi nisu postojali za to. Pošto je tih dana sve otišlo u tandariju, njegove misli i odluke  nisu ni bile za piču.

Nemaca ni od korova. Pustoš i lom. Razbacano, polomljeno, ostavljeno. To je bila država aprila meseca četdesetprve. Sedeo je tako otac držeći u jednoj ruci fitilj a u drugoj cigaru. Pušio je natenane, gledajući vodu koja je odlazila dole, niz Srbiju. Imala je dosta da teče dok se provuče kroz sve vrabake uz put, dok se provuče ispod gomile mostova, dok nekoliko puta promeni ime, pa tek onda ode iz zemlje da bi nekim drugim ljudima tekla i zalivala njive.

Polako je pušio, do samih prstiju. Kad je osetio vrelinu žara ustao je bacio pikavac na zemlju i zgazio ga, po navici. Onda je bacio i fitilj kojim je trebao da upali dinamit. Samo je digao ruke od ćorava posla i kroz polje okrenuo kući.

Most je ostao da stoji čitav. Tako je sačekao Nemce koji su poskidali dinamit, oprezno prešli most i ušli učaršiju. Otac je za to vreme debelo odmakao niz polje i već hvatao šumu, gledajući da se do mraka dovuče doma. Stigao je u gluvo doba i tu je saznao da se u kući ne zna ništa o meni i da su drugi dobro i na broju.

Ja sam banuo isto tako jedne noći, posle desetak dana. Toliko mi je trebalo da se provučem kroz nesreću koja je legla na zemlju i ljude i tako smirio i oca i majku. Bio sam umazan blatom i sa tudjim mirisima, pa me rundovi nisu odmah prepoznali, i besno su nasrnuli da me iscepaju i jedva su se smirili na moj glas. U kući su se moji prvo isprepadali dok me nisu prepoznali, a onda ciknuli od sreće.

Pušku i pištolj sam odmah uvio u masne krpe i sa ocem zakopao pod ogradu kočine, da samo ja i on znamo. Posle sam jeo i legao da spavam. Spavao sam i sutra do pred veče. Sigurno bi spavao i do prekosuta da me nisu probudili željni novosti. U ludnici, gde se nije znalo ni ko pije ni ko plaća osećali smo se srećnim što smo uspeli da jevtino preturimo najgore.

 

Komšije i rodjaci su odmah nagrnuli da dolaze i da se raspituju, neki za svoje, a neki za stanje u zemlji. Otkud bi ja znao ko je gde i kako mu je. Valjda vide i sami da je sve otišlo na doboš, da treba čuvati glavu jer je gluposti i nesposobnosti bilo preko glave. Ispričao sam što sam znao, ostalo neka smisle sami. Ispilo se nešto rakije, popušilo  duvana, iskukalo nad svojom i sudbinom zemlje, i  rešilo da se čeka. Smrti nema bez sudjena dana, pa tako niti može da se žuri, niti da se kasni. Drali su nas i naši, pa će, verovatno, i njihovi, a naše je da sklonimo ono što vredi  i treba za kuću, bar za prvu priliku, dok je još smutnja, a kasnije kad se sve ustali,  videće se.

Još neki su došli kućama narednih dana i doneli slične priče, neki više nikad nisu došli, ali takav je život i on ne odreže svakome isto.

Za neko vreme banuše i neki Nemci, isteraše djake iz škole i tu se smestiše kao na svome. Preko tumača su tražili oružje i pretili streljanjem ako se ne da, a oni nadju. Uplašeni su dali, oni drugi su ćutali računajući da su dobro sakrili. Posle nedelju dana Nemci se rastrčaše pretresajući sve živo ali ništa nisu našli, tako da su svi ljudi ostali na broju osim nešto stoke koju su pokupili i poklali.

Ljudi su se malo opustili i uzeli da rade svoje poslove računaući da svakog dana treba da se jede i da onog koji radi vlast ne dira. Svima su potrebne rintadžije, jer od onog koji nema ne može ništa da se uzme. Čim su završili sa vojskom i ratom Nemci su uzeli da organizuju vlast koja treba da uredi život prema njihovim potrebama. Svi koji su upravljali pre rata iz ovih ili onih razloga nastavili su da upravljaju i dalje. Za trenutak se učinilo da se osim gazde malo šta promenilo. Onda su Nemci otišli, ostavljajući Bugarima zemlju i vlast.

Čim su se Bugari pojavili videli smo da smo obrali bostan. Pokvareni kao mućkovi i alavi kao aždaje pokupili su i odneli sve što su našli, a imalo makar i najmanju vrednost. Gore stvorove sudbina nije mogla da baci na nas. Oni koji pamte prvi rat i Bugare rekli su da će da propištimo majčino mleko, a kako je počelo biće i gore od toga.

Svi su postali manji od makova zrna gledajući da ne zapadnu nekome za oko, da ne stanu ni mravu na senku. Odlazili smo sa strahom u polje i čeprkali zemlju uvek sa okom okrenutim na drum. Bugari su upadali i vršljali kad god im se nakrivi. Oni nisu brutalni, oni su gospodari smrti koji se iživljavaju svakog trenutka na svakom mestu bez povoda. Kad god smo mogli sklanjali smo se sa očiju svakom slinavom bugarskom dripcu i davali sve kad su tražili, savijali se do zemlje kad su udarali.

Jednog dana ubili su Mirka, Lidinog oca. Ubili su ga tu na njivi, iz čista mira, ni krivog ni dužnog, na pravdi boga pred ženom i decom. Jedan narednik, baraba, koji je do rata živeo u Sbiji i posle prešao Bugarima i postao to što jeste, otimač i krvnik kakvog zemlja nije videla.

Mirko je sa ženom i decom kopao njivu. Šta drugo, mora da se jede i živi. Nezgodno je samo što je njiva pored puta, pa kako ko naidje istrisa se na njega. Ćuti jadnik i sve se više savija i gleda u zemlju uplašen kao miš.

Dan je baš bio za rad i mnogi su izašli da rade po njivama. I mi smo. Naše su njive nešto dalje, ali tu je ravno i vidi se daleko. U neko doba naidje taj narednik sa još dvojicom i pravo nagazi na Mirka i poče da se izdire na njega. Sigurno je popio više nego što treba pa su mu svi krivi, a može mu se, pa ne zna za meru.
Tek puče pištolj. Svi digosmo glave, vidimo Mirko leži na zemlji, a žena i deca pali na kolena i čekaju da i njih pobiju. Za trenutak je ličilo na to, tek se narednik okrenu i ode odakle je došao. Mi se sjurismo na put kad su Bugari debelo odmakli. Nema šta drugo da kažem.  Tada sam rešio da ubijem bagru, da ne pogani zemlju.

Čekao sam da prodje neko vreme da se ne dosete zašto je ubijen i da ne naprave pokolj po selu. Znao sam gde ću da ga nadjem pa sam čekao. I stvari su pošle da mi idu na ruku. Počelo je da se šuška o nekom ustanku. Kako sam čuobilo je več i nekih puškaranja, mada je u našem kraju bilo mirno. Ja sam imao neke kontakte sa nekim ljudima, ali čekali smo neko bolje vreme, nešto sa strane, što će Nemce da oslabi i skrene pažnju na drugu stranu. Nikom nisam pominjao svoj naum, jer se za takvu stvar nikom ne veruje, prijateljima još manje.

Narednik je imao običaj da pijanči u jedno kafani  na izlasku iz čaršije i tu sam rešio da mu dodjem glave. Odatle sam lako mogao da se dokopam šume i pobegnem kući da me niko ne vidi i da me jutro zatekne doma. Pušku i pištolj sam već ranije izvadio iz zemlje i spremio. Kad su moji polegali, kliznem kroz prozor i požurim. Znao sam da imam vremena jer onaj gad kad počne da pije ne prekida lako. Sigurno ga muče oni koje je pobio, pa mora rakijom da ih rasteruje.

Legao sam u jarak uz neko granje i čekao ajmanu da se pojavi na vratima. Znao sam ga dobro i nisam mogao da ga zamenim sa drugim, a nisam ni bio daleko. Posle jedno sata čekanja eto njega na vratima sa još jednim. Skinuo sam ga kao zeca, onda sam ispucao nekoliko metaka na vrata da ne jurnu odmah za mnom, ostavio pušku da mi ne smeta i sa pištoljem u ruci štuknuo u mrak. Šta je bilo u kafani ne znam, tek kad sam ja dobro odmakao raspucali su se, ali dockan im je. Do zore sam se već uvukao u kuću i legao.

Bilo je dobrog loma zbog tog ubistva. Po našem kraju su tumarali danima, preturali po pojatama pojeli i popili sve što je bilo po kućama, ali nikog nisu ubili. U gradu su ipak streljali neke, samo njih bi pobili i onako.

To je bio pravi početak ustanka u našem kraju, a ne ono što se uči u školi. Kasnije su položaje stekli oni koji ni metka nisu opalili ali su imali jezičinu da se hvale i neke da ih podrže. Ja sam rat proveo švercujući. Posle ovog ubistva pucao sam još nekoliko puta, ali uvek za svoj račun, opšte dobro sam ostavio nekim drugima.

 

8.

 

Čim su novine javile da su bile demonstracije u Beogradu dobio sam telegram od oca da se smesta vratim kući i da batalim studije. Telegram je došao oko podneva, a ja sam uveče imao voz. Taman dovoljno vremena da  se spakujem. Ostajanje u Beogradu nije dolazilo u obzir posle svih ovih dogadjaja i očevog telegrama. Sve to što se desilo juče nije mrisalo na dobro. Mi koji smo se drali po Terazijama da je bolji rat nego pakt i busali u grudi pozivajući se na junačka dela naših očeva i dedova, posle prespavane noći videli smo da je sve to otišlo suviše daleko i da smo potegli djavola za rep. Jedno je bilo mahanje zastavama i pljuvanje Nemačke, a sasvim drugo stati pred nju i sačekati vojsku, koja je dok si dlanom o dlan, zgazila Evropu a Englesku sabila u mišju rupu. Sve mi je to došlo iz dupeta u glavu, dok sam se preko noći preturao po krevetu mereći razloge koji su me odvukli da radim ono što sam toga dana radio i pitao se  za čije sam babe zdravlje urlao po ulici i upadao plicijskim agentima u oči. Sve to što sam video i doživeo toga dana, a preživeo preko noći odlučilo je da smesta poslušam oca i ostavim Beograd za neko bolje vreme i da se primirim. Zebnja koja me je uhvatila dok sam ležao budan nije nudila ništa dobro.

Prvo mi je palo na pamet kada je svanulo da odem do nekih drugova i popričam o onome što smo činili i na šta će sve da izadje, ali sam se brzo trgao i sačekao da se sve to slegne u meni. U stvari neki strah koji je polako rastao zaustavio je moju brzopletost. Počeo sam da zazirem od istrčavanja. Izgleda da mi je bilo dosta toga i da je krajnje vreme da vidim na šta nebo stoji.

Suviše toga se desilo tog dvadesetsedmog marta. Sve i svakoga je ponela mutna voda i niko nije imao nikakvu odgovornost za zemlju i ljude. Imam utisak da su pametni popustili budalama po onoj narodnoj – brigo moja predji na drugoga. A možda je sudbina odavno skuvala ovu poparu, pa nam je iskoristivši priliku, gurnula pod nos da je pokusamo. Kada si alav ne treba ti mnogo da se zadaviš.

Ako uzroci guraju posledice, došlo je baš ono što smo zvali, i kada pričamo da su nas napali bez objave rata moramo da se prisetimo da smo im rat ponudili, čikajući njihovu odlučnost. Kako smo ih zvali tako su i došli bez posluženja  i buklije. Sam rat je ubijanje, a oni su došli da nas ubiju čuvajući sebe. Pa, mi smo se hvalili da je bolje grob nego rob zaboravljajući da ropstvo prodje, a grobovi ostanu za vjeki vjekova.

Sve mi to prolazi kroz glavu dok se sećam tih dana kada smo još jedanput, u bezbroj ponavljanja, stavili glavu pod motku sa ubedjenjem da je tvrdoglavost i inadžiluk jedini ispravan put. Ovim rečima ja ne izdvajam sebe iz rulje koja je toga dana urlala  prizivajući smrt. I ja sam bio deo stada koje je išlo u bezdan, jer tamo u gomili ja nisam bio svestan da sam šaka jada koja se kočoperi na bunjištu. Tek kući, kada sam ostao sam, mogao sam sebi da pogledam u lice i kažem ko sam i koliki sam i kakvi su mi dometi. Sigurno da nisam samo ja gledao sebe u lice i pitao se koga sam djavola tražio na Terazijama u toj paklenoj gomili koja se igrala sudbinom onih koji nisu ni znali šta znači pakt a o ratu su znali iz narodnih pesama.

I nije nas bilo mnogo u toj gomili. Valjda se samo toliko našlo budala  koje je su neki dovukli i nahuškali da odrade prljavi posao za tamo neke. Svo junaštvo kojim smo tražili borbu razneo je vetar. Najglasniji bukači su nestali. Ja sam se povukao i pokrio ušima kajući se što sam ispao som da radim za one koji su sedeli u stranu i računali koliko mogu da dobiju puštajući nas niz vodu. Fala bogu na očevim savetima da rat dobijaju oni koji ostanu živi, pa sam se potrudio da izadjem pobednik iz gluposti koju sam i ja kuvao.

Požurio sam na stanicu još za videla jer nisam hteo da se muvam ulicama po mraku. Oko državnih zgrada vrzmali su se vojnici, a žandari koji su špartali ulicama mrgodno su merili svakog prolaznika. Stanica se polako punila opreznim ljudima koji su želeli što pre da odu iz Beograda. Bilo je prilično tiho. Ljudi su mahom ćutali izbegavajući da pričaju o jučerašnjem danu iz opreza i neizvesnosti, strepeći šta sve može da izrodi čačkanje mečke.

Kada je voz postavljen jurnuli smo i očas napunili ono nekoliko vagona. Uspeo sam da se smestim u ćošku pored prozora, tako sam mogao, i ako je bila noć, da zevam u tminu praveći se zauzet. Obično u vozu ima mnogo razgovora. Ljudi najčešće govore o osvojim ili tudjim problemima i brigama iskrenije i sa mnogo više detalja nego što bi o tome govorili sa ukućanima. Tu se ponavljaju sva čaršijska ogovaranja i pikanterije iz političkog života, dok su životi naših i inostranih bogataša neiscrpna tema putnika iz većih mesta. Tako je putovanje vozom slika i prilika javnog i privatnog života naših ljudi. Večeras svega toga nije bilo. Svi su se smeštali u žurbi i gledali brže bolje da se zamisle ili da zadremaju lažno ili stvarno da bi izbegli zapitkivanja i mogućnost da se izlanu o nečemu što u ovom trenutku postaje ozbiljno ili čak opasno.

Ja sam u početu zverao kroz prozor a kasnije zadremao umoran od prošle neprospavane noći, samo sam se budio kad je kondukter kontrolisao karte,pa onda ispred Stalaća gde sam imao da sidjem i da hvatam voz za Kruševac i Kraljevo.

Kada sam ujutru banuo kući i majka i otac su bili prezadovoljni što sam poslušao savet i odmah se vratio, jer kako reče otac – rat je već gotova stvar, pa je bolje da budem sa njima, nego tamo gde nemam nikog i gde te niko ne gleda.

Nisam bio mobilisan i kući  sam sačekao rat koji je došao i prošao dok smo se osvrnuli oko sebe. Za tih nekoliko dana izašlo je na videlo sve trulo u zemlji, a trulo je bilo sve živo. Mislim da smo svi bili zabezeknuti kojom je brzinom država otišla u tandariju. Dok je sve propadalo u bezdan stalno sam mislio na dvadesetsedmi mart  i parole koje su uzvikivane i onu glupost gde boj bije srce u junaka a ne svetlo oružje. Baš smo osvetlali obraz naš junački. Doduše, na Kosovu je država pala za letnji dan do podne, a ovog aprila smo se držali skoro dve nedelje.

Nemci su ušli u grad i pokupili svo oružje koje je narod preko noći pobacao niz ulice i sve ono ostavljeno po okolnim putevima i jarugama da bi se lakše bežalo.

Svi koji su bili u uniformi pohvatani su i doterani na stanicu gde su ugurani u vagone i odbedeni u ropstvo. Bilo je plača i nekih sahrana na brzinu da ne pominjem opštu pljačku državne imovine i svih magaza za koje je narod znao i koje su nekome zapale za oko.

Ja sam učio životnu školu po ubrzanom kursu uz očiglednu nastavu, gde se nepoložen ispit plaćao životom. To što sam sada živ znači da sam ispite davao u zadatom roku

Prizivanje rata umnožilo je mrtve. Groblja su nicala kao pečurke posle kiše. Bele zastave predaje zamenile su crne zastave smrti. Samo su parole ostale iste. Počele su da se pojavljuju po zidovima ispisane na brzu ruku ili nevešto štampane i bacane u dvorišta.

Gde će sve to da nas odvede i koji od nas će da vide bolju i svetliju budućnost o kojoj smo sanjali kada smo dvadesetsedmog marta izašli na ulicu.

Jedini koji su sigurno dobili ono što su tada tražili su oni mrtvi. Njihovi grobovi rasuti širom zemlje su jasno pokazivali da su se oni držali svojih parola i da nikad nisu prihvatili ropstvo.

 

9.

Sve su pohvatili. Ja sam uspeo da se izvučem.

Bili smo umorni i gladni. Već nekoliko dana samo se vijamo  kroz šumu, jaruge i trnjake izbegavajući nemačke patrole koje su nas tražile. U stvari, samo smo to i radili od onog dana kada smo se odmetnuli. Jedinu akciju smo imali onda kada smo upali na železničku stanicu u selu i razlupali  telefon. Od tada nas jure.

Zvali smo se četa. Bilo nas je dvadeset i još neki. Imali smo komandira i komesara i tri drugarice i puške, ali ne svi.  Ja nisam imao pušku i još nekolicina. To što sam bio bez oružja i spasilo mi je život. Nisu me hvatali pa puštali. Nikako to. Ovako je bilo.

Šmugnemo ti mi u jedan zabran i onako umorni polegamo. Računali smo da su potere digle ruke od nas i da možemo da danemo dušom. Oka nismo sklopili tih nekolio dana pa mislim da su neki zaspali pre nego su zemlju dodirnuli.

Ja sam već bio rešio da nadjem pušku jer džaba ti ratovanje praznih šaka. Znao sam da jedan dole u selu ima pušku, a dobri smo bili od ranije, pa sam računao da mi je da, makar na neko vreme dok ne zarobim neku, pa da mu ovu vratim.

Čim su svi zadremali, a nije mnogo trebalo, jer smo bili premoreni, ja se izmaknem, pa kroz granje i dole niz jednu jarugu te se spustim u selo. Tu zastanem i uvučem se u neku vrzinu da pogledam šta se radi i koga ima u selu. Gledam gde da prodjem da me rundovi ne pocepaju, jer mirišem na tudje i ko zna na šta još, a noć je. Ne mogu dobro da vidim, niko ne drži upaljenu lampu, pa rešim da sačekam do pred zoru kad se nekako vidi. Sve je to opasno i nije mnogo pametno, ali ja sam se nameračio na pušku i ne mislim da ovaj neće da mi je da. Malo se namestim da mi je udobnije i počem da čekam. Jadno mi čekanje –  zaspao sam odmah čim sam pomislio da čekam. Kao zaklan.

U neko doba trgnem se a dan već uveliko skočio. Čini mi se da čujem neku galamu, ali ne blizu, pa i neke puške se izmetnuše. Srce mi sišlo u pete, a ne smem da se maknem jer nemam kud. Boga molim da me niko ne vidi, mada je vrzina gusta i teško se unutra bilo šta nazire, nego može neko kučište da me nanjuši.

Tamo na putu, sasvim na drugom kraju sela, vidim da je neka gužva i da otuda ide galama i metež, samo ne mogu da razaznam zašto se deru. Sedim sav pretnuo, više mrtav nego živ, kad naidjoše nekoliko kamiona sa Nemcima. Pomislio sam da me je neko video i pozvao Nemce i sad će da me uhvate. Psovao sam i pušku i sve puške ovoga sveta i svoju ludu glavu i trenutak kad sam pošao i kad sam se rodio i one koji su me pravili. Digao sam ruke od života, ali se ne mičem jer ne znam ni gde ću ni šta ću. Ćutim tu kao zeče i čekam nož pod gušu.

Bi galama i uka i buka dole pa prodje i Nemci odoše. Ja ne verujem i sve mislim da je to zamka da izadjem, a oni za mnom krišom. Tu se trgnem i pomislim na drugove, ali ne da su njih pohvatali, nego šta će o meni da misle i svakakve gluposti oko toga. Znam da sam usrao stvari i da se bez puške ne pojavljujem drugovima na oči. Kako da mi veruju i da se oslone na mene. Streljaće me kao dezertera i izdajicu. Šta mogu da budem drugo. Dan je, a meni crno pred očima. U neko doba malo se priberem i odlučim da se spustim kod znanca pa da mu otmem pušku ako ne da.

Vidim gde mu je kuća i gledam kako da se dovučem do nje. Sva sreća što kuće nisu zbijene pa može natenane i nevidjeno da pridjem. Sačekao sam da se malo zamrači, pa pored vrzina i ograda šmugnem se do njegova dvorišta. Dva rundova se zalajaše i isekoše me. Ne bi voleo da me vide drugi, opasno je i za mene i za njega. Ne bi mi milo kad se pojavi njegova majka na vratima da vidi ko je. Nemam kud nego da pitam za njega. Ona me gleda popreko jer me ne vidi dobro, a ja se držim u stranu i gledam da ne naidje ko. U taj mah eto ti njega iz štale i reče majci da udje a mene poznade i pozva u štalu da ne stojim napolju. Vidim da je uplašen, zvera okolo kao srna. Kažem mu zašto sam došao i da ne idem bez puške.

Crna ti puška i četovanje, bupnu. Celu četu su jutros uhvatili na spavanju i predali Nemcima. Beži gde te oči vode i noge nose, kaže mi, nema ništa brate od četovanja. Gledam ga kao tele i mislim priča od straha. Uplašen jeste, ali to što mi govori je nestvarno, ne verujem. Onda se prisetim galame po selu i Nemaca koji su dolazili. Okrenu mi se svet i noge me izdadoše. Au, ima da misle da sam ih prodao. Prvo mi to pade na pamet.

Jesu li sve pohvatali, pitam pokušavajući da se povratim. Ne mogu da verujem da su svi pohvatani. Uvek neko pobegne. Ne zna baš, nije brojao niti se muvao dole, kaže, nije hteo da pada u oko i jednima i drugima. Nešto je video iz daljine, a nešto čuo posle. Biće da su svi pohvatani. Neko ih je video i javio četnicima a ovi se privukli i opkolili ih. Kažu da im je i straža spavala. Eto to zna. Može da me sakrije za noć i dan u štalu dok se patrole razidju, i da begam gde znam. Može da mi da pušku, ali za mene je bolje da je ne hvatam, jer izgleda da to nije za mene. Da sam je imao sad me ne bi bilo, jer ovi, pohvatani, kao da su već mrtvi.

Klimam glavom jer nemam šta da kažem. Ceo svet je pao za mene. Svi snovi su otišli u tandariju, možda i mene nema ovde, možda ja samo sanjam ovo, možda sam u nekom drugom svetu, a ovo su samo ružni snovi. Treba da se popnem gore, medju grede i zakopam u seno, a on će da mi donese komad hleba da stavim u usta. Vidi da sam gladan i to poduže.

Nema mi druge nego da slušam. Dogurao sam cara do duvara, pa mi jedino ostaje da vidim gde ću i šta ću. Znanac ode u kuću, a ja se uvućem gore i uzmem da čekam. Sve ovo, od juče, od danas, samo se pretura  kroz mene. Odjednom život gubi smisao. Izgleda da sam ušao u vatru bez mozga. Fantazije su bile velike, a odsustvo realnosti potpuno. Niko od nas, koji smo pošli u borbu, nije bio spreman na ono što nas je čekalo. Mislili smo da će vreme da nam da priliku da očvrsnemo i steknemo iskustvo. Mislili smo da je dovoljno da se pojavimo pa da narod skoči i prihvati borbu. Suviše smo se uzdali u neku slobodarsku tradiciju koja je postojala samo u junačkim pesmama. Mnogo je bilo mladalačke nestrpljivosti u našoj odluci da se odmetnemo i povedemo borbu. Drugovi i drugarice platiće glavom svoje zablude, ne verujem da mogu da se izvuku. Da li jedan razlupani telefon vredi života.

Možda i mene čeka metak ili konopac. Možda još noćas ili sutra, za videla. Zakopan ovako u senu ništa ne čujem šta se dogadja okolo. Mogu da se opustim i zaboravim ružnu stvarnost, ili kao prase u džaku da očekujem nož. Sigurno je samo da nemam kud. Od sudbine niko nije umakao i bolje je da se uzdam u poštenje čoveka, barem ću imati manje crnih misli.

Posle nekog vremena pope se gore do mene i donese mi dobar komad hleba i čanak mleka i reče mi da se smirim i da ležim tu dok se ljudi ne stišaju i prestanu potere. Za dan dva će svi da dignu ruke i da se zadovolje lovinom, pa mogu mirno da vidim gde ću i kako ću.

Ode da baci još koji naramak kravama, a ja sam polako jeo pokušavajuči da se smirim.

U tom senu sam proveo dva dana i dobro se odmorio i debelo promislio jer nisam imao šta drugo da radim, pa sam mogao natenane da sebi pogledam u lice i izmerim svoje mogućnosti i želje. Doneo sam odluku koja nije bila veličanstvena ali mi je sačuvala glavu i dala mogućnost da vidim kako mnogi dolaze i odlaze i sile propadaju.

Preko noći dokopao sam se grada i uvukao u kuću. Uz pomoć boga i sveca zaštitnika i laži koje su moji prosuli kroz komšiluk pomoglo mi je da moja odsutnost bude tumačena bolešću. Tako je žalost nad mojom nesrećom pokrila sumnju. Otac i majka su izgoreli hrpu sveća pred ikonom zahvaljujući za moje spasenje.

Drugove su posle dosta dana ispitivanja obesili, neke u gradu, neke u okolnim mestima, uterujući strah u narod. Da me nisu izdali dokazuje to što sam živ. Još i sada me mori to što ne znam šta su o meni mislili kada su ih uhvatili i kada su ubijani.

Ako postoji onaj svet gledaću da ih svakako nadjem i kažem im da sam samo išao po pušku.

 

10.

 

 

 

Neki koje ranije nikada nismo vidjali počeli su da se vrzmaju po selu. Budu tu dan, dva, tri, pa ih nema neko vreme, a onda se opet pojave, dovedu neke druge, pa ovi ostanu, a oni prvi otidu. Retko si mogao da ih vidiš danju, valjda da ne bodu ljudima oči. Nije to obična stvar da se novi ljudi vidjaju po selima tek tako.

Vreme je naopako, zemlja propala, stranci ti kroje kapu i kad dišeš osvrćeš se. Kako god da okreneš nešto se spremalo, a sve je ličilo na novo zlo.

Obično su ti došljaci, tamo u sumrak, obilazili neke kuće gde su ostajali do duboko u noć. Često se više njih skupljalo kao na mobu. Neki od tih, što su duže ostajali u selu, oblačili su naše selačke prnje i sa domaćinima išli barabar na njive. Ne može da se kaže da su zabušavali. Zapinjali su propisno.

Jedno je sigurno. Teška domundjavanja su padala na tim susretima jer niko nije pominjao šta su radili i govorili kada se skupe. Da piju ili da se kockaju izlanuo bi se neko. Ovako, kad ih pitaš, pominju neke gluposti i brže-bolje okreću razgovor na snajke i rakiju. Misle da su oni pametni a mi glupi, pa treba da gutamo sve ono što nam nude.

 

Kažem ja jednom, što kod komšije sedi neko vreme, i već se poseljačio: navukao čakšire i gunj  i seca sekirče, ide da seče šumu za koze.

– Komšija, izgleda da nije čist vazduh dole u gradu. Bolje se diše ovde . –

Jeste, ovde je lepši vazduh – odgovara on, a gleda me podozrivo i pita se šta ja hoću.

 

Dole sigurno ima olova u vazduhu – kažem tek onako da vidim šta će da mi odgovori.

 

Pa prašnjavo je dosta – odgovara, a vidim otišao bi ali neće da bude sumnjiv.

 

Jes, jes, Nemci baš dižu mnogo prašine njihovim kamionima – pravim se po malo budala, a baš mi je merak da se zevzečim. Pa nisu samo oni učeni i samo oni znaju na šta nebo stoji, a mi, po selu, možemo da znamo samo ono što njima otpadne iz glave. Ne dolazi se u selo na motiku od besa nego od nužde.

 

Svrati na rakiju neki dan kad uhvatiš vreme – kažem mu ja – slatko se ispričasmo ovako s nogu.

 

Obeća on i jedva dočeka da ode o mene, a okrenem se i ja  svome poslu. Znam ko su oni, ali hoću da vidim i kakvi su.

Tako ti je to. Tudji su ti za vratom, a tvoji ti pritežu kragnu. Treba izneti živu glavu i ne zameriti se ni jednoj strani, jer se ne zna ko će na kraju da te ujaši i da udari mamuzu. Ovo vreme je kao mutna Morava, a ona nosi sve što dohvati. Treba plivati niz vodu.

 

Pored tih gradskih ljudi. Muvaju se i neki seljački, upadljivo odenuti u nošnju,  što pod šajkačom, što pod šubarom. Te šubare su malo čudne jer je vreme toplo pa se pitam znoje li se u njima. I oni idu da se domundjavaju, samo biraju druge kuće i sa drugim ljudima piju rakiju.

 

Neki dan svratiše dvojica do mene. Nazvaše boga pa prisedoše da zapale koju. Majka im iznese rakiju, otac beše otišao nekim poslom u šumu, a ja sam tu nešto deljao oko kola. Ovamo, onamo, pa počeše da se raspituju da li sam bio mobilisan i gde sam bio na službi. Sve mislim da znaju oni to što me pitaju, nego ih zanima šta ću da kažem. Računam, nema zašto da lažem, pa onako, neodredjeno, ispričam šta je i kako je.

 

Čujem od njih da mi Srbi moramo da uzmemo stvar u svoje ruke, da su nas dosta vodili svakakvi i da smo zato dovde došli. Složim se ja. Naopako se radilo i zato preko guzice dobijamo pamet.

 

Ispričamo se mi dobro, i nešto rakije ispijemo, pa oni uhvate put pod noge. Još mi kažu svratiće, kad budu opet u selu i da sam dobar Srbin i još po nešto pa odu.
Lepo bogami. Sva sreća imamo dobru rakiju pa te lakše mere zbog nje. I ti što odoše su providni, i za njih znam  šta hoće, samo oni su kao čičak, i ne bi voleo da se zakače za mene.

 

Ono, mogu da biram u koje kolo da se hvatam, ali kako mi otac reče – neka igraju, ali u tudjem dvorištu. Očeve želje su dobre, a kako će da bude videće se.

 

Tako taljigamo dan za danom, majemo se običnim seljačkim poslovima, one vesti što dodju ovamo ili kasne  ili nisu tačne. Ipak se po nešto saznaje. Da se dešavaju ozbiljne stvari vidi se i po muvanju žandara. Malo, malo, pa dodje patrola u selo baza kroz sokake, svrate u neku kuću, pitaju za ljude koji se muvaju po selu, obavezno popiju dobro i gurnu nešto u džep. Život je nikakav a posao rizičan pa negde mora da se uhvati ravnoteža. Ljudi smo i niko ne zamera, a i što bi, sve ima svoju cenu.

 

Jedan dan prodje glas kroz selo da su Nemci udarili na Rusiju. Malo mi beše čudno jer se nešto pričalo da su neki savez imali Staljin i Hitler. Posle vidim da to baš i nije čudno, jer prijatelji se najlakše zakrve.

 

Sutra dan se već znalo sigurno da je Hitler pošao na Staljina i da ga je uhvatio na spavanju i odrao kao vola. Nešto slično kao nas.  Prvo se zabrinusmo, ali mi otac reče da se nikad ne zna zašto je nešto dobro, i da će zbog Rusa da malo batale nas. I Napoleon je tako zašo u Rusiju, pa nije imao sa kim da se vrati.

 

Nisi baš mogao sa svakim da progovoriš koju reč o tome. Jedni su držali da su nam Rusi braća, a drugi nisu mogli da smisle komuniste i sa uživanjem su pričali kako Hitler bije.

 

Baš dok su još to bile sveže vesti jedno veče dodje mi onaj iz grada na razgovor. Neću ja bez rakije, pa iznesem, a i otac sede da se i on ispriča. Ovome ne beše pravo, ali ja kažem da mi u kući isto mislimo, i da ništa ne radimo dok se ne posavetujemo, pa kako mu je volja. Prihvati on, pa počne prvo od Kulina bana, sve okolo dok ne dodje do ustanka na Nemce. E tu, brate, poče ozbiljan razgovor.

 

Složimo se mi da bez rata neće dugo i da jednom mora da pukne. Sad je prilika, kaže, kad nema dovoljno vojske u zemlji, kad je sve otišlo na Rusiju, da Englezi pritiskaju u Africi, i da se Hitler mnogo raširio. To je u redu, nego, pitam ga ja, šta on hoće od mene. Ni manje, ni više, hoće da uzmem pušku i da podjem u rat kad ga pokrenu.

 

Muka mi je od svih ratova i od onih koji ih pokreću. Mesto da se radi i živi svi hoće da se ubijaju, da ruše i pale. Ali to što mislim držim za sebe. Što se mora nije ni teško, kažem mu, jer bolje je da ga zadovoljim, a šta ću i kako ću to je moje, i ko zna kakve će već da budu prilike. Bi mu milo kad ču da ne odbijam, pa popi još jednu za tu vest i otvoreno mi reče da je sumnjao iako su mu pričali da sam čovek na svom mestu. I još kaza da on nikom ne veruje dok se sam ne uveri, a vidjao je i druge da su me obilazili. Na to mu otac reče da nas ljudi obilaze jer vredimo, a i rakija nam je dobra, pa barem džabe ne dolaze. Za rakiju se odmah složio i drmnuo još jednu.

 

Baš smo se dobro zagrejali to veče i jedni druge ispipali. Sa jedne strane sam se osigurao i saznao šta mogu da očekujem, sad mi ostaje da vidim šta će ostali da ponude i da traže.

 

U stvari, znam šta svi mogu da traže od mene. Ništa manje nego da založim glavu, a nude samo muku i odricanje zarad nekog boljeg života koji treba da dodje, a dotle treba da držim dupe na rešetu i da molim boga da mi ostane živa glava.

 

Rastadosmo se negde pred gluvo doba. Pre nego što podje rekoh mu da imam zakopan mitraljez i podosta municije, a on samo što ne svisnu od sreće. Reče mi da ga pripremim, a on će sutra na noć da pošalje dvojicu sa konjem da ga odnesu.

 

Kad ode složismo se otac i ja da je dobro da mitraljez otide jer mogao bi neko da ga napipa i da pogubimo glave za gvoždje.

 

Ne prodje nekoliko dana, a ovaj svrati ponovo i reče da je počelo, ali još neće ništa da pokreću ovde dok se bolje ne organizuju. Reče da on odlazi i da se ja povežem sa tamo nekim iz sela, znam ga ja, a ovaj će da mi pokaže druge. Dobro je što se držim po strani pa nikom i ne pada na pamet da mogu da budem sa njima i da budem oprezan jer će oni drugi debelo da njuškaju. Ne brini, brajko, mislim se ja, milija je meni glava od bilo kakvog istrčavanja, samo da uspem de se kurtališem i drugih.

 

To što nisu bili dobro organizovani u našem kraju mnogo nam je pomoglo. Nemci nisu vršljali trnje po selu i okolini, a sa ovim našima je moglo nekako. Mogu da kažem da nam je ta godina prošla po onoj narodnoj – i vuk sit i koze na broju.

 

 

One kasnije ratne godine su povukle maju na ovu prvu pa smo se uz nešto pameti dovukli do kraja. Bilo je svega i svačega, ali važno je da smo sačuvali glave. I posle Nemaca je bilo rutavo, samo kad je Srbinu sve bilo potaman.

 

11.

 

 

Propast zemlje sam dočekao u južnoj Srbiji, tamo negde, oko grčke granice. Ne znam čije babe zdravlje smo tamo tražili kad nam Grci nisu bili neprijatelji. Moj puk je bio razmešten po nekim čukama i gudurama kada je javljeno da su država i vojska kapitulirali. Nismo ni metak ispalili, a nismo imali ni na koga da pucamo. Samo smo se vrzmali i  kopali rovove. Čas tamo, čas ovamo. Toliko i takvo nam je bilo ratovanje.

Javljeno je da se predamo prvoj nemačkoj jedinici i da radimo ono što nam narede. Mućak, ne dajem pušku nikom, rekao sam komandiru. Odo kući, a Nemci neka me traže ako im trebam. Čovek je slegao ramenima, i rekao da više nije ni vojnik ni komandir, kad nema države ni vojske nema više kome da komanduje i da mi je na volju da radim šta hoću. Mogu da idem gde me noge nose, a oči vode.

Kad je tako, odo ja. Pritegnem cokule i prikupim svoje stvari. Fišeklije sam nabio municijom, uzeo nekoliko bombi, da mi se nadju, okrenuo se i uhvatio put pod noge. Nisam  se ni okrenuo niti hteo nekoga u društvo. Obično se čovek nateže sa drugima. Jedan hoće ovo, drugi ono, i šta ja znam, kad niko ne komanduje to je muka. Ovako ću sam za svoj račun. Grupa lakše zapadne za oko, a za jednog se i nadje hrana i mesto da prespava, a i ljudi su podozrivi kad vide gomilu. U takvim  vremenima se pljačka bez pardona, a život malo vredi.

Sam ću mimo puteva, nije mi strano, pa kako mogu i šta mi bog i sreća junačka dadnu. Na sve sam spreman jer hoću kući i nemam nameru da kosti ostavim u nedodjiji, a rob neću da budem.

Znao sam na koju ću stranu i nisam se više osvrtao. Gledao sam da požurim, jer prvih dana  neće da se zna ni ko pije ni ko plaća i Nemaca će da bude samo na glavnim pravcima, a naša uniforma neće da bode oči, jer po selima,  još dugo, neće da znaju da nema države.

Do Gruže ima debelo da se ide, pa sam pustio korak. Torba mi je otežala jer sam je nabio hranom, tako da nisam morao o tome da brinem neko vreme. Nije bilo lako to što sam secao, ali celog života sam vukao na grbini sve i svašta, pa mi ovo nije neobično. Važno je da odmičem bez zastajkivanja.

Malo sam se brinuo kako ću da prodjem kroz šiptarski kraj ali sam se uzdao u sreću i u to malo pameti što imam. Računao sam da se po srpskim selima dobro obavestim, a i komad hleba sam mogao tamo da dobijem.

Kad sam već obišao Skoplje i zašao u kumanovski kraj čuo sam da se jedan naš puk probija prema Kopaoniku i da su nešto ispred mene. Udario sam njihovim tragom da ih stignem. I oni su brzo putovali, tako da sam ih video tek kad pošli uz Kopaonik. Tu sam već bio na pragu kuće, pa nisam okrenuo za njima. Oni su hvatali srce planine, a ja sam pošao obroncima tražeći svoj put. Za sada mi je bilo dosta vojnikovanja, i nisam želeo da se sa njima hvatam u kolo. Ko zna šta su naumili i dokle će tako. Nemci će brzo da se rašire i sigurno neće da trpe da im se naoružani ljudi motaju okolo.

U kuću sam banuo negde pred veče. Otac, majka i žena nisu mogli da se isplaču dovoljno da bi zahvalili bogu i svim svecima koji su me spasili i doveli kući. Ja sam poljubio kućni prag, pomenuo boga i izljubio se sa ocem. Majka je prosula gomilu suza na mene jecajući od sreće. Ženu sam zagrlio kao slamku spasa. Nisam znao šta da radim dok sam je držao u zagrljaju. Ona je samo klonula uranjajući u moje grudi. Opet sam kući, a to je najvažnije.

Otac se prvi snašao i dohvatio flašu rakije nudeći me, valjda da sakrije radost. Prihvatio sam čašu koju je nalio i ispio je na dušak. I on je potegao iz flaše da bi ugušio krkljanje. Ispio sam još jednu i tek tada sam se vratio u stvarnost. Kući sam, živ i zdrav i držim ženu na grudima dok me majka i otac gledaju srećni i u suzama. Uspeo sam.

Nekoliko narednih dana prošli su kao u snu. Posle toliko dana kada mi ni jedan trenutak nije davao mogućnost mira i spokoja, kada mi je život visio o koncu pri svakom koraku, kada sam se odmarao i dremao opreznije od zeca, ove dane sam provodio okružen tolikom ljubavi i pažnjom da mi je i sećanje na njih nestvarno.

Ali sve prodje. Jednog od tih dana protutnjaše Nemci putem i nakačiše po tarabama naredbu da se svo oružje preda, i pretnju streljanjem za one koji sakriju a nadje se kod njih. Dva dana su prolazili i skupljali izbačeno oružje i opremu, a onda su digli ruke od nas. Odmah su po selu počele priče kako ovo i nije okupacija, kako je to nekad bilo tvrdo i uz motku i konopac, a ovo današnje je više za decu.

Dok su se još raspredale takve priče banuše u selo naoružani ljudi u našim uniformama i zarediše od kuće do kuće da traže oružje i zavode red govoreći da su sada oni vlast, da im Nemci drže ledja i da nema više šale. Da će da apse i da biju, ako samo nanjuše da nešto nije kako treba. Ljudi su dobro razumeli jer su ovi govorili srpski, a za neke od njih su znali da su bili žandari u bivšoj državi. Tako srpska vlast preuze okupaciju od Nemaca i steže za gušu onako kako samo tvoj rodjeni ume da davi.

Ja i moji smo se pravili ludi na sve te ujdurme i uzeli  da gledamo svoja posla, da radimo zemlju i ranimo stoku i sebe. Po neko iz sela dolazio je da se raspituje kod mene za svoje, kao da ja mogu da znam gde su i šta je sa njima. Verovatno su roblje, a da li će da ih puste eno im Nemci pa neka pitaju. Ja sam čuvao svoju glavu, a kako je drugima zapalo vreme će da kaže.

Prodjoše tako jedno tri meseca. Kukuruz je lepo krenuo, domaćinluk je napredovao a i žena mi je u drugom stanju. Tek počeše da kolaju glasovi o nekakvom ustanku, o vojsci u otadžbini i nekim četnicima. Da je nešto krenulo videlo se po tome što su Nemci češće prolazili putem, a oni naoružani, iz srpske vlasti se smestiše za stalno, dole u staru školu. Onda počeše da se muvaju još neki sa oružjem i kokardama, prvo tajno, noću, pa onda javno u sred bela dana i u sve većem broju. Opet se sprema neki lom po državi. Okreni, obrni, moraćemo dupetom kroz trnje.

Jednog dana dodje komšija i ispriča mi da se ovi četnici raspituju za mene. Čuli su da sam bio kaplar u vojsci pa su bacili oko na mene. Nazdravlje. Gde sad da bežim i gde da se krijem i od koga?

Neki dan posle, banuše pred kuću, njih jedno desetak, što u srpskoj nošnji što u uniformi, naoružani do zuba sa ukrštenim redenicima, svi ozbiljni i mrki. Nazvaše boga i potražiše rakije.  Otac ode po rakiju, oni posedaše okolo, i ni pet, ni šest, jedan, valjda vodja, reče da su došli po mene. Nema šta da izvrdavam, dao sam kralju zakletvu. Da se spremim, znaju da imam pušku, i da podjem sa njima.

Pisnuše i majka i otac. Meni se okrenu i nebo i zemlja. Mnogo ih je, i samo traže priliku za zlo, vidim. Nemam kud i neću krv na kućnom pragu. U redu, što se mora nije ni teško, kažem i naredim ženi da mi spremi preobuku. Pošaljem majku da joj pomogne, a ocu kažem da mi izvadi pušku i vojnu spremu.  Nezvanim gostima nalijem rakiju i ponudim meze. Imaju još koga da posete i traže da požurim. Odenem se i spremim, izljubim se sa majkom i ženom, kažem im da se paze i da ne brinu, da ću skoro nazad i podjem. Otac me isprati do kapije i govori da se čuvam. Nije mu lako, zna da je ludo vreme i da se glava gubi lako, a da budale kolo vode. Zagrlim oca, dohvatim pušku i podjem sa ovima. Ne znam dokle ću i gde ću, ali da vidim i ovo čudo što se valja.

Tog dana smo svratili u još nekoliko kuća i odveli nekolicinu. Tamo u planini u nekim pojatama im je logor. Tu su nas doveli kod jednog poručnika oko koga se okupilo  stotinak ljudi, koliko vidim, svakakvi. Nas nove stavi ispred sebe i očita nam bukvicu o zemlji i kralju i zakletvi uz potrebu da se zemlja čuva od svakave napasti. Onda nam reče da nadjemo mesto gde će da spavamo i doda da mu ja dodjem posle kad se smestim.

Neke sam znao od ranije pa se smestim uz njih i obavestim se šta se radi i kakva je služba. Koliko vidim važno je da se muvamo kroz sela da narod vidi da nas ima. Sve drugo kad dodje vreme. Ima dovoljno da se jede i pije, a ne mora da se ore i kopa. Sav  smeštaj mi je bio ta priča i to da spustim torbu sa preobukom i nešto hrane u slamu. Izvadim flašu iz torbe i ponudim ove da je ispiju, a ja se vratim poručniku.

Pozva on jednog narednika i dvojicu kaplara i reče im da i meni kao kaplaru daje ove nove pod komandu, da se sa njime savetujem oko straže i da za dan dva uvedem nove u službu.

Narednih nekoliko dana glavni posao nam je bio da jedemo pijemo i da se izležavamo. Svi su do juče bili vojnici, neki su i bili u borbi pa nije imalo šta da se radi. Jedni su odlazili da vršljaju kroz sela kako je poručnik naredjivao, drugi su dovlačili stoku koju smo klali i to je sve.

Tu sam se majao jedno dva meseca. Jedno dvaput sam dolazio do kuće kad je bio moj red da obilazim sela i da se vidjam sa narodom. U medjuvremenu počela su neka puškaranja sa Nemcima. Neki partizani, kako smo obavešteni, predratni komunisti, uzeli su da napadaju Nemce. Poručnik je postao oprezniji. Slao je patrole da češljaju planinu i kontrolišu puteve. Odnekud su počeli da dolaze neki i da nasamo govore sa poručnikom‚ onda su neki naši išli nekuda. Sve mi se čini da krkljanac tek počinje. Ko god da kuva tu čorbu rešio sam da ja ne budem mirodjija u njoj.

Smišljao sam sve i svašta kako da se izvučem iz ove bede, ali kome bog pomaže ljudi dosipaju. Posle nekih domunjdjavanja sa nekima, koji su dolazili, poručnik je naredio pokret na Ravnu Goru. Tamo djeneral Mihajlović, komandant kraljeve vojske u otadžbini, okuplja ljude i mi moramo da se odazovemo pozivu. Taman sam pomislio da mi sve propade kad on odredi mene i još neke iz sela da ostanemo ovde kao veza i jezgro za okupljanje ljudi. Reče da mi daje čin podnarednika i da sa ljudima vodim brigu o selu i okolini.

Ja skinem kapu prekrstim se i zahvalim bogu i njemu na časti i poverenju, i ostanem sa njih šest a ostali odu. Nisam čuo da se neko od tih živ vratio kući, ali smo mi dočekali kraj rata na broju. Kako ostadosmo sami pogledam ja po ljudima što su oko mene i vidim da se nikom od njih ne ratuje a još manje gine, pa kažem da se mi vratimo u selo da ne zebemo ovde u planini, nego svako u svoju kuću a ja ću da zovnem kad zatrebaju. Svi smo jedno drugom na oči pa nema šta da tražimo ovde.

Pokupimo se i spustimo u selo. Naredim da svako sakrije oružje i spremu i da nikom ne priča gde su bili do sada, jer su to vojna posla, a ja ću da nadgledam šta ko radi  i kako radi. Sačekamo mrak da nas ne vide svakakve oči, pa svako svojoj kući.

Kako smo stigli kućama tako smo i ostali do pred kraj rata kada su nas mobilisali partizani i odvukli na kraj zemlje da ubijamo ustaše. Samo to je druga priča, ali najbitnije je to da smo se opet obreli kući.

Ja sam za rata uspeo da napravim sina i dve ćerke i mogu da kažem da nisam džabe tucao vodu. Imam unučiće a biće uskoro i paraunučiće. Tako je to, ako imaš pamet dosipaju ti još malo i ako umeš da zbiraš, nakupi se.

 

12.

 

Nisam mislio da ću da iznesem živu glavu iz bitke koju smo očekivali. Ležao sam sa drugovima na padini brda iza začeprljanog zaklona i čekao Nemce da naidju. Bilo nas je stotinak i nešto više, a trebali smo da držimo Nemce tu dok se važni drugovi izvuku na sigurno. Put je bio ispod naših položaja i zavijao oko kamenite čuke prateći rečicu koja je dole čavrljala, saplićući se o stenje. Nismo znali koja će sila da udari na nas, ali, eto, mi smo tu, da se sretnemo sa njima preko nišana, pa da vidimo kom opanci, kom obojci.

 

Nikakve izglede nismo imali u sukobu sa njima, ali traženo je da ih zadržimo dovoljno dugo dok drugovi odmaknu, a onda možemo i da  izginemo. Treba da se bijemo do zadnjeg metka i poslednjeg čoveka. Tako nam je rečeno kada smo polazili.

Sve sam mislio da se ti zadnji metkovi pominju tek da se nešto kaže, jer to što smo secali po fišeklijama nije  bilo dovoljno ni za ozbiljan lov a još manje za neku bitku. A i to nešto municije što nosimo isprosjačili smo od onih koji odlaze na drugu stranu. Za mene sam znao da imam pedeset i jedan metak i da to neće baš dugo da traje. Ni drugovi nisu bili bolje snabdeveni

 

Oni koji su nas ovamo poslali valjda su očekivali da ćemo tačnim pucanjem sa to nešto metaka moći da pobijemo hrpu Nemaca i da im stavimo do znanja da samo dovde mogu da kroče. Po tome sam odmah video da ti nikada nisu borbu ni videli a kamoli je vodili. Ali oni su bili važni rukovodioci, ljudi su ih slušali, pa makar ih u smrt poslali.

 

Potreba je uslovila brzinu, a ja znam da se na brzinu samo deca prave a da sve drugo ispadne usrano kada se tako radi. Nisam se nadao da će od ovoga da ispadne drugačije. Samo, šta ima dobrog u umiraju, pa makar te tamo vodili uzvišeni ciljevi, kao što su to dragoceni životi važnih drugova.

 

Tako smo pošli i došli da se ogledamo sa Nemcima po onoj narodnoj da boj ne bije svetlo oružje već srce u junaka.

 

Ko god da nas je ovde skupljao nije bio baš srećne ruke. Verovatno su nas pokupili  birajući izmedju nemila i nedraga, pa nas poslali da idemo s milim bogom. Neki od nas su i vojsku služili i ratovali, koliko se moglo za ono malo dana, dok nismo digli ruke i batalili ćorava posla. Samo se pitam koji nas je djavo ponovo dovukao mečki na rupu. Tu su i oni koji su tek za ovu priliku uzeli pušku u ruke da bi probali junaštvo. Sa nama su i dve devojke za koje ne znam kako su  se uvukle ovde gde je pogibija skoro sigurna. Bilo kako bilo, ležali smo iza kojekakvih zaklona sa nadom da možemo nešto da uradimo.

 

Komandir i komesar su nekoliko puta obišli položaje bodreći nas sa upozorenjem da ne pucamo pre njih. Komandir je uzeo na sebe da gadja iz mitraljeza, jedinog koga smo imali. Neki stari „Maksim“. Mitraljez je dobar,  i samo ako ima dovoljno metaka može da puca ceo dan. U stvari to me je i najviše brinulo,šta da radimo kada puške ostanu prazne.

 

I ako smo došli da ovde izginemo, ja sam, ipak, dobro odmerio jaruge iza nas, i šumu koja se pela uz planinu, gledajući gde je najboli put za izvlačenje. Jer, ako me ne ubiju, a ostanem bez metaka, odoh ja. Svaka čast svima važnima,  ja sam sebi najvažniji.

 

Prilično je bilo sveže. Nije ni moglo drugačije, jesen je dobro zakoračila, a ovde u brdima slana je jutros zabelila padine. Posle slane lišće će brzo da opadne. Onda dolazi zima, a smrt će da sregne sa svih strana. Svi koji danas izginu ovde spasiće se muka, smrzavanja i gladi.

 

Ležimo već dosta dugo i verovatno svaki od nas više puta pročešljava svoj život opraštajući se. Nismo mogli da pričamo jer smo bili prilično razvučeni da bi pokrili što veći prostor. Samo ne verujem da bi bilo ko od nas i hteo da razgovara sa nekim. Malo smo se znali, a u ovakvim trenutcima  svako druženje postaje besmisleno.

 

Nemci su prilazili u dugoj koloni koju su vukla dva tenka. Kada smo videli tenkove znali smo da smo gotovi. Sve priče o nekakvoj borbi i zadržavanju neprijatelja pale su u vodu. Dobro, izginućemo brzo i sve će da se završi.

 

Nismo uspeli ni da ih iznenadimo. Videli su nas i tenkovi su odmah osuli paljbu. Njihova pešadija je poskakala iz kamiona i uz rešetanje mitraljeza krenuli na nas. Ne znam kako je bilo drugima, i dali su čekali naredjenje za paljbu, ali ja sam počeo da pucam gadjajući neke koji su u skokovima napredovali. Krkljanac nije dugo trajao, tako mi se činilo. Kad sam ispucao i poslednji metak jurnuo sam u jarugu koja je zjapila iza mene. ne misleći više na važne drugove. Ako sam izgubio bitku, nisam hteo i život.

 

Čim sam se upao u  jarugu, i sklonio od pljuska metaka koji su zasipali padinu, zagrebao sam uz brdo četvoronoške. Bilo je strmo ali ja sam grabio bez osvrtanja saplićući se o granje i kamenje. Iza mene je još bilo pucanja i eksplozija granata, samo to više nije bio moj posao. Bežao sam koliko su me noge nosile. Dohvatio sam se šume i jurnuo u gustiš duvajući kao voz. Ne znam kako mi srce nije ispalo od tolike jurnjave.  Stao sam da se izduvam tek kad sam duboko zašao u planinu. Oslušnuo sam i shvatio da me niko ne goni. Dole je borba utihnula. Dok sam pokušavao da dodjem do daha, rešetanje mitraljeza preseklo je planinu. To su postreljali drugove koje su pohvatali. Sve je gotovo. Još neki trenutak sam stajao gledajući negde dole, a onda sam nastavio da bežim. Niko me nije gonio, ali ja sam želeo da odem što dalje i da zaboravim svako ratovanje.

 

Čudno je kako čovek u nekim trencima dobije snagu i ne misli na umor. Do pred samu noć sam išao bez prestanka. Vetar koji je počeo da duva vratio me je u stvarnost i naterao da pogledam gde ću da se sklonim za noć. Tek kada sam stao osetio sam da je prilično hladno. Bio sam mokar od znoja  i sada sam počeo da drhtim. Što od zime, a što od umora i napetosti. Mrak je uzeo da opseda šumu i morao sam brzo da nadjem gde da se sklonim od vetra, a ako je moguće i da zapalim neku vatru.

 

Osim golemih bukvi i šiblja nikakvog zaklona nije bilo. Morao sam tu gde sam bio da zanoćim. Po mraku nisam mogao da se lomatam planinom. Dohvatio sam bajonet koji sam uvek secao sa sobom i brzo nakresao nešto granja da ne legnem na golu zemlju. Sve sam to naslagao medju korenje  i kako-tako namestio ležaj. Onda sam okolo nabacao neko granje i napravio mali zaklon od vetra. Poslužiće za nuždu i ako vetar ne promeni pravac. Tu sam se zavukao i pritajio kao zec.  Imao sam komad nekakvog hleba u torbi i nešto vode u čuturi i to je bilo sve. Ležao sam tako, jedno vreme, osluškujući oko sebe. Osim huke vetra ništa se nije čulo. Tako zgrčen malo sam se zagrejao i zadremao. Trgao sam se, posle ne znam kog vremena, sav ukočen od napora i hladnoće. Vetar je i dalje prebirao kroz šumu. Mrklina je bila takva da se prst pred okom nije video. Znao sam da se po ovakvom vremenu niko ne lomata šumom. Bilo bi lepo da sam mogao vatru da ukrešem, ali nisam za videla nakupio suvarke, a po ovom vetru ni to ne bi bilo lako. Ostalo mi je samo da drhtim do zore. Da bi malo skratio vreme i oterao zle misli izvadio sam onaj hleb i počeo da žvaćem.

 

Zora je polako dolazila, vetar je i dalje divljao, a hladnoća je jela kosti. Hleb sam odavno pojeo i sada sam zgrčen cvokotao. Jedino dobro je bilo da sam živ i da me niko ne juri. Verovatno su važni drugovi bili bolja lovina od mene.

 

Čim se dan toliko zabeleo da sam mogao da vidim  koji korak oko sebe, digao sam se i rešio da izbijem na neku čuku odakle bi mogao da vidim kako idu putevi i na koju stranu da se okrenem. Ratovanje i junačenje mi je već preko glave. Prošli dan mi je pokazao, koliko sam ja, a i većina nas koji smo ovih dana pošli da branimo zemlju beznačajni i da služimo samo do prve prilike kada treba da izginemo za druge koji su važniji. E, majčin sine, neka ginu ludji od mene, a ja ako treba da mrem idem da to obavim na pragu kuće, da moji makar znaju gde mi je grob, i da to bude moj ćef, a ne nekog koji se izležava sa nekom snajkom i u dokonosti šalje neke da umiru za velike reči. Doduše, tako je bilo oduvek, ali čoveku je valjda sudjeno da samo preko svoga dupeta i debele motke saznaje stvarnost.

 

To što sam još na nogama je prst božji  koji me je juće sačuvao od nemačkih kuršuma, i doveo ovde da mogu natenane da vidim sudbinu.

 

Dok sam te noći cvokotao na onom granju uz koren bukve  naučio sam nešto od te šume koja me je sklonila i čuvala preko noći i sada sam rešio da idem bez osvrtanja i da svoju decu učim životu. Premnogo je umiranja i grobova u ovoj zemlji, suza i  siročića.

 

Decu sam učio da rade i da budu pošteni ljudi. Kada su se sinovi zamomčili, što je bilo dosta godina posle rata, nešto sam im napomenuo o mom vojevanju , ali sam brzo digao ruke, jer mladost voli da se junači i fantazira, i ponadao se da neće nikad da dodju na to da spasavaju glavu i čuvaju dupeta važnim drugovima.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s