LETO NA UŠĆU SA MEHMEDOM

 

 

 

ROMAN

 

1

 

 

 

Nešto si odocnio – okrete se Sredoje čoveku koji sidje na obalu, razmičući gustiš kojekakvih grana i puzavica.

 

Nije se moglo brže – povrati ridja, brkata ljudina u ovčijem kožuhu sa jataganom zadenutim za pojas i spusti na čamac sekiru sa podužom i okovanom držaljom – Čekaj da se sazujem, da ne kvasim opanke – nastavi i sede na čamac, te poče da razvezuje opanke.

 

Mora da si nekoj udovici pomagao u nevolji – primeti ozbiljno Sredoje, pa uvrnu prosedu brčinu.

 

Znaš kako je. Udovica je mnogo, nevolja još više, a moje je da pomažem – poče da objašnjava ridji, kome na krštenju dadoše ime Časlav, dok je zadizao nogavice da ih ne umoči u vodu – Mnogo ih ima brate, a sve traže…

Traže, a ti imaš pa daješ – zaključi Sredoje.

 

Tako, sad možemo u vodu – okrenu priču Časlav i šljapnu bosim nogama u plićak.

 

Da krenemo dok ima još ovo magle. Neće dugo. Da odemo preko i da se vratimo. Toliko – složi se Sredoje, pa dohvati čamac te ga zajedno gurnuše u vodu. Časlav uskoči i uze svoje stvari, pa ode napred i sede na poprečnu dasku. Sredoje ode na krmu, zgabi veslo, pa se odupre o vodu i potera čamac u maticu. Tu ga zahvati struja i odvuče u maglu.

 

Sa nekoliko zamaha veslom Sredoje ubrza čamac i okrenu drugoj obali. Čim zadjoše duboko u struju nije toliko zapinjao. Više je krmanio koristeći brzinu vode da sa što manje snage dovede čamac drugoj obali. Nisu više razgovarali. Znali su da magla guši glasove, ali su znali i to da se govor preko vode daleko čuje, pa su iz navike ćutali. Čamac je klizio kao utvara kroz maglu koja je čas bivala toliko gusta da jedan drugog nisu videli, čas je popuštala da su mogli da naziru i nešto vode okolo. Tamo, na drugoj obali, muvali su se i Turci i Ugri spremajući se da pokolju jedni druge, pa su zazirajući od svega i svakoga, čučali po gustišima i vrebali priliku da kome doakaju.  Kako nije bilo potrebe da budu vidjeni, gledali su da prodju ispod očiju i jednih i drugih.

 

Sedeći napred sa sekirom preko krila i opancima u rukama Časlav je preturao kroz glavu svakojake misli. Voleo je u zgodnim trenutcima, kada je mogao da bude sam, da progovori koju reč sa sobom, da se seti kuće, žene i dece, da oseti da je čovek, a ne šajkaš koji se vazdan rve sa vodom i smrću.

 

Sredoje je terao čamac po navici. Nije morao da gleda  gde ide. Godine na Dunavu naučile su ga svim ćudima vode. Toliko zaveslaja na jednu stranu, toliko na drugu. Struja reke kod ovakve vode je ovolika, ovde Dunav ide brže, ovde usporava, tamo virovi tumbaju i vuku na jednu stranu, tu moraš veslom ovako, kad izadješ na mirnu vodu okrećeš na ovu ili na onu stranu i tamo si gde si krenuo.

Časlav je znao Sredoja još od vremena kada su ga odvojili od sise. Ne baš bliski rodjaci, i jedan i drugi ljudi na svoju ruku, bez želje da budu domaćini i da stiču, našli su se tu, na vodi, da ispravljaju iskrivljeno i odvezuju zavezano.

Sredoje se još detetom okrenuo vodi i ljudima oko nje. Tako je proveo život i osedeo rvući se sa svime što nosi život na granici u vreme kada je granica bila samo opis nekog mesta a nikako nešto što deli ljude i države.  Tu je naučio šta je i život i šta je smrt i kako se najlakše i najbrže prelazi iz jednog u drugo. Godine i akanje sa svime što su one donosile i obarale na njega utkano je  u njegovu dušu čineći od njega dunavskog šajkaša koji ne preza ni pred kojom nevoljom.

 

Ulazeći u takav svet Časlav je uz Sredoja brzo savladao pravila života na granici. Budi brži i snažniji, veštiji i pametniji, govorio mu je Sredoje pokazujući razliku izmedju života i smrti. Tako je naučio da mu je sekira i otac i majka, a handžar, žena i deca, da je sutrašnji dan samo mogućnost, a trenutak ceo život.

 

Čamac polako zajaha korenje na obali. Časlav se sunu napred te dohvati granu i zadrža čamac uz obalu. Onda se zagleda u mesto uz koje su pristali. Tako, tu su trebali da budu. Jedva primetna staza vodila je kroz korenje i granje i penjala se gore uz obalu. Jednom rukom diže sekiru i opanke dok je drugom još se držao  granu da struja ne pomeri čamac, pa pre nego što iskoči na obalu, okrete se Sredoju.

 

Treći dan od danas. Čim se smrkne – reče, i zakorači na obalu pa odgurnu čamac natrag u maticu. Sredoje povuče veslom i čamac štuče u maglu.

 

Časlav se osvrnu oko sebe, oslušnu da nema koga, te sede na korenje. Opra noge od blata i poče da se obuva. Još nije valjano pritegao vrce na opancima kad iz granja banuše dve prilike, nečujno, kao istresene iz džaka.

 

Časlav samo diže glavu – Tu ste – reče i natavi da priteže opanke.

 

Prvi, prosedi brkajlija, dugačak i žilav kao korenje, u crnom jarećem kožuhu, opasan i sa noževima za pojasom, mahnu sekirom pokazujući iza i gore na obalu – Sedimo tamo od prvih petlova.

 

Drugi nešto mladji i sličnog lika, odmah si mogao da poznaš da su braća, isto odeven i naoružan, dodade opušteno – Pojedoše nas komarci, brate.

 

Ako, ako. Dok te komarci jedu živ si – odgovori Časlav

 

Jes je – prihvati prvi – onim drugima ne smetaju.

 

Jeste li zdravo, braćo Babovići – diže se Časlav te se zagrli sa jedni pa sa drugim bratom.

 

I zdravo i orno – odgovori mladji.

 

Braća Babovići, stariji Prvoslav i mladji Gvozden, stari su šajkaši i provereni kalauzi Časlavovi u Sremu.

 

Daj da izadjemo gore. Nema ovde šta da tražimo – reče Časlav.

 

Ništa nisi poneo – osvrte se Prvoslav.

 

Sve je na meni što  mi je potrebno, za ostalo računam na vas – odgovori Časlav šaleći se.

 

Imamo nešto gore – dodade Gvozden – Okačio sam torbu o drvo da je ne secam ovamo.

 

Prvoslav zakorači na stazu, pa gurajući granje u stranu, okrete se Časlavu – Ima niskih grana. U ovoj magli mogu oči da ti iskopaju.

 

Gazi samo i ne beri brigu – zaključi Časlav i zakorači za njim u čestar.

 

Za kratko vreme uzveraše se gore, na plato, iznad Dunava. Tamo već nije bilo neke magle. Povetarac koji je pirkao polako je razgonio maglu sabijajući je dole na vodu i gurajući je preko na banatsku stranu. Tamo su se isparavale baruštine i rukavci Dunava zatvarajući vidik.

 

Da sednemo pod onaj hrast – predloži Gvozden – Tamo sam okačio torbu. Da pojedemo koji komad hleba. Bog zna kada ćemo posle da jedemo.

U pravi čas – složi se Časlav – Taman da progovorimo i koju reč, da vidimo šta ćemo dalje.

 

Pridjoše drvetu i posedaše. Časlav čučnu uz stablo uzjahavši podebeo koren koji je jedno dva hvata orao zemlju pre nego je sunuo u dubinu. Dok se nameštao da mu bude što ugodnije, polako je razgledao okolinu osluškujući.

 

Ne beri brigu – započe Prvoslav –  nema ovde ni žive duše, do nas. Sve živo se, brate, posakrivalo za zidine ili prebacilo preko. Veliki strah se prosuo okolo.

 

Ako, ako. Nikada se ne zna zašto je to dobro – otpoče Časlav – Mnogo nas je koštalo prazno junačenje. Nije strah uvek loš družbenik. Nego, daj da vidimo šta ima u toj torbi – reče, pa se okrete Gvozdenu koji je skinuo torbu i otuda vadio komad hleba.

 

Zagrizi – reče, pružajući Časlavu. Ovaj dohvati pruženo, odlomi dobar komad, pa ostatak dodade Prvoslavu.

 

Sada ćeš da vidiš šta pije ban Korodjski – nastavi Gvozden vadeći poveću tikvu iz one torbe. Otvori je i gurnu je u ruke Časlavu – Ovo sam čuvao za tebe, inače bi je ova ala – pokazujući na Prvoslava – odavno ispraznila.

 

Časlav odmeri rukom težinu tikve da vidi koliko ima u njoj, pa nategnu, proteravši nekoliko dobrih gutljaja kroz grlo.

 

Dobro je – reče – Ovaj podrum treba češće koristiti – onda podiže tikvu i otpi još neki gutalj, pa doda Prvoslavu.

 

Da mi ovo ispijemo dok je kako treba – dodade Prvoslav – može da se ugreje – nategnu pa uze da pije dugo i obilato.

 

Stani der, brate – brecnu se Gvozden kad vide da ovaj nema meru – i ja imam usta – sunu se i skoro ote dobro ispražnjenu tikvicu. Podiže je i mućnu, pa razočarano reče – Nema ni za pošten gutalj – i popi ono što je ostalo.

Časlav i Prvoslav više nisu obraćali pažnju na njega. Natenane su žvakali hleb.

 

Kazujte, šta sve ima ovde – onako, preko zalogaja, reče Časlav.

 

Navukla se ala i vrana – uze da govori Prvoslav – Turci su stegli Beograd i dobro se ne piše. Nisu još svu vojsku zgomilali, kako se čini,  ali i ovo što je došlo do sada je mnogo. Ovamo, kod nas, dovlače se neki krstaši. Galame da idu da brane Beograd i da tamane nekrst, ali kako ja mislim nema leba od te rabote.

 

Da ih samo vidiš – upade Gvozden – jadno je to. Golo i boso, nema ni čestit nož. Samo peva, moli se bogu i jede sve što stigne, kao skakavci.

 

Ništa ne preteruje kad to kaže – složi se Prvoslav – Ako ne dodje prava vojska, pregaziće Turci i Beograd i sve nas, kao Milić livadu.

 

More, čoveče, ne liči ovo na dobro – opet će Gvozden.

 

A kad je to bilo dobro – podseti Časlav – nikad, brate. Nego, kažem vam ono što sigurno znam. Hunjadi dolazi ovamo.  Dovodi sve što ima i može. Sve je  to prekaljeno, samo pitanje je dali je dovoljno. Despot je dao novce da se sakupe ljudi i kupi oružje. Daće i ljude, onoliko oliko  ima. Ja sam dobio pismo da se svi mi okupimo i dovučemo šajke u Slankamen. Tamo će i Hunjadi. Mačvanski ban, Korodjski, sa ono konjanika što ima, okomiće se na Turke sa svoje strane. Kad sve sabereš, videćemo kome će opanci, a kome obojci.

 

Ovo je dobra vest – poradova se Prvoslav – Dodje mi, brate, da te izljubim, nego si mnogo dlakav, pa neću.

 

Biće, znači, mesa za kurjake i za vrane – kao da se to njega ne tiče, skoro svečano, objavi Gvozden.

 

E, sad, kad znate, hoću da mi sve ljude pronadjete i dovedete u Slankamen – naredi Časlav –  a mene još noćas prebacite u Beograd.

 

Za Beograd je lako, sa ljudima će ići teže – reče Prvoslav – Ali, za njedelju do deset dana, može i to

 

Idem u Beograd da se dogovorim sa našima koji su tamo da zajednički radimo. Da ne bude ko u klin, ko u ploču – uze da objašnjava Časlav –  Čim doplove turske ladje, a kako se priča ima ih mnogo, probaćemo da ih razbijemo. Ako uspemo da ih potučemo, što više plena treba da ode nama. Važno je da zaplenimo, ako možemo, i neku ladju. Tako ćemo lakše da motrimo na Dunav. Ko oće preko, ne može,  ako mi ne damo.

 

Znači, pravimo nešto kao rečnu banovinu – obradova se Gvozden – Ako vam je potreban ban, moći ću da potegnem.

 

Pa, kad te čovek pogleda, moglo bi. Nego čini se da si pod manom, pa bi bilo nezgodno. Šta bi ljudi rekli da imaju bana sa greškom – poče da se sprda Časlav

 

Kakvu manu? Otkud mi sad nadje manu – lecnu se Gvozden.

 

Mleko. Ostalo ti je mleko na ustima – kaza mrtav ozbiljan Časlav – Evo ti rubac pa ga obriši.

 

Pa ti se to šegačiš – prihvati Gvozden šalu – a noćas će da tražiš Gvozdena.

 

Naravno. Za taj posao si taman kako treba – nastavi Časlav – Nego, dosta smo bili ovde, možemo da podjemo.

 

Ajde – uspravi se Prvoslav – ima šta da se uradi do noći.

 

Dan odlazi, a mi veseli zaseli – ozbiljno reče Časlav – ima i oko Zemuna nešto da vidim, pa dok i to posvršavam, eto mraka.

 

Ja sam gotov – skoči Gvozden i diže sekiru – Idem prvi, da ne kasnite zbog mene – pa podje kroz još mokru travu.

 

Prvoslav i Časlav sačekaše da ovaj malo odmakne, pa onda i oni kretoše za njim.

 

 

 

 

2

 

 

 

 

 

 

Sva polja i brda oko Beograda pritisnuta su šatorima, izgažena konjima, izrovana točkovima i raskopana motikama. Sve što je moglo da se iseče, isečeno je, sve što je moglo da se sruši, srušeno je. Sve što smeta, sklonjeno je. Sve je udešeno da smrt može nesmetano da jezdi, da zemlju topi krvlju i sadi leševe.

 

Ti prvi dani jula 1456. godine obećavali su dobru žetvu. Taman da se zaboravi glad od prošle godine, koja je dojadila i još uvek pritiska i oduzima snagu. Ali glad će samo da zadovolji nezasita ala smrti. Samo će ona da žanje ovoga leta.

 

Gledani sa kula beogradskih turski šatori razvučeni okolo pritiskali su grad kao oblaci, teški i  zloslutni. Zastave su bile senke oblaka. Možda će to kiša ili tuča da se prospe na polje? Ili je to nekakav panadjur? Čuje se dreka i svirka. Ogromni gočevi daju ritam rusvaju koji je legao okolo. Svakojaka stoka riče, bleji, njače i njišti. Tu su konji. Kad zaništi jedan, prihvataju krda, u horu. Vika i piska diže se od jutra do noći, traje od večeri do zore, kao talas koji raste i pada pa  zapljuskuje okolinu strašeći sve i  svakoga.

 

Zmaj je seo na polja i brda oko Beograda. Cereka se i kezi zube, tražeći zadovoljstva.

 

Turci su došli po Beograd. Sultan Mehmed je uzeo Konstantinopolj i sada misli da mu je to malo. Šta je grad careva spram Beograda. Ako otvori kapiju Evrope dobiće sve gradove, ako mu se prohte. Zaželeo  je da doručkuje u Beogradu da bi ručao u Budimu, a gde će na konak to ostavlja volji svemogućeg.

 

On je miljenik Alaha i mač njegova gneva. On je taj koji treba da kaže i pokaže svetu da jedan bog na nebu ište jednog cara na zemlji. Beograd mu se čini  najbolje mesto gde će njegova reč da se čuje, a delo da se vidi.

 

Vojsku koju je dovukao pod zidine Beograda zemlja odavno nije videla.  Sve što je imao i svakog ko je  mogao da drži oružje poveo je ili naterao da dodje. Ono što nije došlo po njegovoj pošlo je za mirisom zlata.

 

Nepobedivi i uzvišeni, kome niko nije smeo da gleda u oči, proveo je vrlo nemirnu noć. Komarci, koji ne zarezuju ni careve, ni njihove vojske, svu silu i titule kojima se diče, uvlačili su se pod šator moćnog sultana i grizli ga do mile volje, sladeći se. Da je sanjao akrepe, bolje bi spavao. Ovako, jedva je dočekao jutro, proklinjući kaure i njihovu odvratnu zemlju koju mora da osvaja i primiče pravoj veri.

 

Dok ga oblače i nude da nešto stavi u usta, jer nije dobro da mu dan počinje prazna stomaka, ko još osvaja gradve našte srca, oseća se ljutito zbog bunovne noći i dreke okolo, ali gleda da se pribere i uzima ponudjeno. Ne liči sultanu da besni zbog šake komaraca. Posao zbog kojeg je došao ovamo, pod Beograd, hoće  hladnu glavu i čvrstog čoveka koji se ne sapliće o sitnice kakvi su komarci.

 

Zovnite mi Hasana – potražio je dok je srkao čaj i sladio ga ušećerenim urmama.

 

Srkanje toplog čaja i žvakanje bilo je ugodno i polako ga je smirivalo. Jutarnje sunce je već padalo na šator i letnja toplina je osvajala. Svežina, koja je do malopre prijala, polako  je prelazila u zagušljivost. Opet je počeo da nalazi manu i sebi i okolini. Želeo je što pre da ode sa mesta gde  ti noću sisaju krv, a danju cede znoj. Buka logora, koja se nije smirivala ni noću, jačala je i  podsećala ga je zašto je ovde dajući mu nadu da će u jednom naletu da uzme grad, jer ko još može da se odupre tolikoj sili i njegovoj volji. Dok je tako preturao po glavi diže se zastor i janičarski aga udje, već prašnjav.

 

Kako stupi pred sultana, Hasan-aga obori glavu i savi se mada bez one udvoričke poniznosti koju su sluge koristile a gospodari voleli. Na kraju krajeva, njih dvojica su se vidjali više puta u toku dana po raznim poslovima pa i nije bilo potrebe za preteranim klanjanjem.

Zvao si me gospodaru – reče Hasan-aga i diže glavu.

 

Čučni, der, Hasan-ago, da progovorimo koju – poče sultan.

 

Hasan-aga se savi na kolena i sede na pete. Sultan mahnu glavom i sluga spusti tepsiju sa urmama ispred Hasan-age.

 

Zasladi se kojom – nastavi nešto odobrovoljen sultan.

 

Hasan-aga pruži ruku i dohvati sa tepsije dve-tri urme i stavi ih u usta.

 

Čuj Hasan-ago – reče sultan –  kaži ti meni kako je vojska? Koje se priče pričaju, šta misle i jesu li orni za borbu?

 

Moćni sultanu – odgovori Hasan-aga – vojska je spremna da na tvoj mig jurne na zidine i uzme grad. Svako je čeka da umre za tebe i Alaha, ako treba. Sve je pod konac, kako već mora da bude. Ono o čemu ja brinem je uredjeno i orno da krene na kaure. Ako sultan ima volju može i sam da vidi kako je, pa ako mu  nešto nije po volji može i glavu da mi skine.

 

Neka, neka, Hasan-ago, do glave nismo stigli – reče sultan – Treba sto puta sve da se pogleda pre borbe. Kad počne borba onda je dockan da se uredjuje.

 

Uzvišeni – odgovori Hasan-aga – sve što radim, radim u slavu Alaha i tvoga veličanstva. Ja sam samo rob kome nije dato da greši.

 

Ja ne karam,  janičar-ago, tražim da se sve udesi kako valja. Samo tako se dobijaju gradovi i carstva – reče sultan

 

Tako je, uzvišeni i moćni sultanu. Mi živimo u tvojoj senci i radimo sve da ti se želje ispune – pokloni se janičarski aga Hasan sultanu Mehmedu.

 

De, de, znam ja to – reče sultan – Nego, hajde da ja sve to vidim. Usedeo sam se nešto ovde.

 

Hasan-aga skoči na noge, pokloni se i izadje iz šatora.

Tamo odmah naredi da se spremi konj za sultana i da pratnja pojaše.

 

Unutra, sluge jurnuše da spremaju sultana za jahanje. Sultan Mehmed sam pripasa sablju pa izadje. Dva čauša su već držala belca, omiljenog konja sultanovog, koji je nemirno trupkao i žvakao djem, nestrpljiv da podje. Kako se sultan pojavi iz šatora, konj zarza i okrete se da vidi gospodara. Niko ne pade na kolena,  jer su bili u ratnom pohodu, samo se ukrutiše kao pritke. Sultan dodje do konja pa ga pomilova po njuški i dohvati uzde od čauša. Ovaj odmah kleče, pa sultan nagazi na njegovo koleno i vinu se u sedlo. Pratnja sa Hasan-agom na čelu već je bila na konjima spremna da zaštiti sultana od svega i svakoga.

 

Sultan Mehmed džarnu konja koji se izvi da jurne, ali mu ovaj zateže dizgine, pa konj podje kasom. Janičari jurnuše i opkoliše sultana kad ovaj podje prema gradu.

 

Hasan-aga je jahao za pola konja iza sultana sa njegove desne strane. Mravinjak ljudi koji su se okolo muvali za svojim poslovima diže glavu i skloni se pred besnim konjima. Većina njih, nikad nije videla sultana za koga će ovih dana da odu u smrt, stajaše u čudu gledajući bogatstvo i silu koja minu kao bljesak svetla i ode dižući oblak prašine.

 

Sultan dojaha na jedno uzvišenje i stade da gleda Beograd. Postoja tako neko vreme gledajući grad i vojsku okolo, pa se osvrte na Hasan-agu.

 

Gde je rumelijski beglerbeg – zapita?

 

Hasan-aga se okrete jednom čaušu, a ovaj jurnu negde prema Dunavu. Tamo dole, pored vode, smestio je svoje šatore beglerbeg Rumelije ( evropski deo turske imperije ) Hasan Karadža.

 

Ne čekajući da se ovaj pojavi sultan potera konja i podje još napred, kao da je hteo da udje u Beograd. Čim sultan krenu napred, Hasan-aga se sunu za njim i dotera svoga konja ispred sultana.

 

Gospodaru, suviše smo blizu. Mogu da nas gadjaju topovima – reče opominjući sultana.

Sultan Mehmed se trže i krvnički pogleda Hasan-agu, kao da bi ga zgromio na mestu, onda se prenu i upilji pogled na Beograd i stade da meri razdaljinu. Za trenutak kao da se dvoumio šta da uradi, onda trže konja pa se vrati na brežuljak.

 

Ne treba ljutiti Alaha, u pravu si Hasan-ago – reče – Nego, šta je ono tamo? Ona kaurska bogomolja, tamo u polju, zašto nije srušena?

 

Gospodaru – odgovori Hasan-aga – ostavili smo je jer je dobro zidana pa ćemo tamo da držimo barut za topove.

 

Dok Hasan-aga govorio dojuri na konju sav zadihan beglerbeg Karadža.

 

Evo me uzvišeni – reče i spusti glavu pozdravljajući – bio sam dole oko vode da vidim kako mogu da bijem grad odtuda. Tamo su zidovi najmanje utvrdjeni.

 

E, dobro što ti pomenu. Čime to misliš da biješ grad, ne vidim topove okolo – poče da se žesti sultan –

 

Tu su – poče beglerbeg Karadža – Idu. Sutra, prekosutra su ovde.

 

Ja ne pitam kada će da stignu – pokušavajući da savlada bes, nastavi sultan – pitam, zašto nisu tamo, pod bedemom? Zlato sam prosuo da budu ovde. Zašto nije tako? To pitam.

 

Livenje nije ispalo odmah kako treba, moćni sultanu – uze da objašnjava beglerbeg Karadža – Dok su majstori pogodili pravu mešavinu od onoga što smo imali, izdangubilo se puno dana. Onda, zemlja za kalupe nije bile kako treba tamo gde smo levali topove. I to je moralo da se traži. Pa, putevi si izrovani i stoka teško vuče one najveće topove. Jedno po jedno, eto, odocniše  neki dan.

 

 

Sa kim sam ja pošao da ratujem i gradove osvajam – pokušavajući da bude miran, reče sultan – Hoću da budu ovde prekosutra. Poskidaću svima glave, barem da znam da nemam vojsku. Ovo  je bašibozluk, a ne vojska sultana. Jesi li čuo, beglerbeže!

 

To reče, pa jurnu na Savu, terajući konja da obara ljude okolo. Hasan-aga i čauši nagrnuše za njim. Napravi se strka i bežanje.

 

Beglerbeg Karadža samo trepnu i proguta knedlu. Svet mu se okrenu, a krv jurnu u glavu. Osta tako trenutak, zevajući kao riba na suvom, onda se prenu, trže konja i samo viknu – Ovamo – pa jurnu u stranu prema šumi, niz put, odakle treba da dovuku topove.

 

Bes koji ga je uhvatio nije mu dao da govori. Da ga sultan tako rezili, pred njegovim ljudima, kao da je zadnji čauš, bilo mu je gore nego da je bitku izgubio. Poželeo je da svima okolo poskida glave, koliko da istera bes iz sebe. Gonio je konja tako da su ga čauši jedva sustizali. Sve ono što se danima skupljalo i ova bruka koja mu je danas legla na dušu jelo ga je tako da je malo gledao gde i kako ide.

 

Jureći kao bez duše, oseti da konj pod njim ropće i posrće. To ga trže i vrati u stvarnost. Vide da je preterao, nije konj kriv što topovi kasne. Trže dizgine te konj stade i on skoči na zemlju. Konj, mokar od znoja i sav u peni, tresao se od umora. Sažali se na konja te uze da čupa travu i da ga trlja. U taj čas dojuri i   pratnja. Konji samo što nisu polipsali. Svi stadoše.

 

Da odmorimo konje – već smiren, reče beglerbeg Karadža – Topovi će da dovuku i bez naše jurnjave. Slušaj – okrete se vodji čauša – uzmi nekolicinu i idi vidi da se nekako požuri. Samo pazi, ti nam ljudi trebaju. Ja ću nazad kod vojske. Nemoj konje da ubiješ.

 

Biće kako kažeš – odgovori ovaj, pa se okrete i odvoji nekolicinu, te podjoše polako peške niz put, da se konji izduvaju.

 

Beglerbeg Karadža postoja malo gledajući kako odmiču, pa se okrenu ljudima oko sebe. Ovi su brisali oznojene konje koji su se polako smirivali – Idemo nazad –  reče, pa vodeći konja za uzde okrenu i  podje polako.

Jurnjava, pa ovo hodaje, dok je konj klipsao za njim, sasvim su ga smirili i on poče ponovo da pravi planove i  da traži rešenja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

3

 

 

 

 

 

Dugo vremena smo vadili oči jedan drugome – posle dužeg ćutanja poče despot Djuradj. To reče pa se zagleda u svoje ruke položane na krilo.

 

Bili su sami, on i knez Hunjadi, gore, u kneževoj palati u Kovinu. Despot je sedeo malo povijen, valjda zbog godina, oslonjen na ivicu dugačkog stola na kome je ležao bokal sa vinom i dva neispijena pehara. I jednom i  drugom je najmanje bilo do vina.

 

Bukvalno do juče jedan drugog nisu mogli očima da gledaju, mada su godine proveli zajedno ratujući  sa Turcima. Onda su se zavadili i sve ono što su posle činili jedan drugome samo bi naivan mogao da nazove pakošću. Ali vreme im je donelo nevolje i nagnalo ih da se opet približe jedan drugome i da zajedno vide kako da se izvuku iz šaka koje su ih stezale za gušu i vukle u propast. Svoju mržnju ostavili su za bolja vremena i seli da se dogovore šta će i gde će, jer mač je već padao i Srbiji i Ugarskoj na glavu.

 

Sve godine provedene u klanju sa Turcima bile bi uzalud ako sada pokleknu i izgube glavu. Osećali su da su ostavleni na vetrometini i da sve zavisi od dva starca pri kraju snaga i života. Kako je borba bila jedini život za koga su znali ni sada nisu hteli bez nje. Nisu hteli da dignu ruke i legnu. U životu su dobijali i gubili bitke, ali su trajali i uvek iznova počinjali, uporni da opstanu ili da umru sa mačem u ruci.

 

Ratovali su oni sa begovima i emirima, ratovali su oni i sa sultanima i na svojoj i na njihovoj zemlji, ali ovaj sultan, sa kojim sada treba da ukrste mačeve, nije bilo ko. To je osvajač Konstantinopolja, sultan koji je ubio poslednjeg rimskog cezara i zaseo na njegov presto.

 

Taj sultan Mehmed, koga su njegovi savremenici nazvali Osvajač, sedajući na presto u Konstantinopolju rekao da mu po pravu mača pripadaju sve zemlje koje su nekada bile rimska imperija. Srbija i Ugarska, od Beograda i Mačve do Budima, bile su prve od želja sultana Mehmeda. Zato je on i došao tu, pod Beograd, da svoje snove pretvori u stvarnost.

 

Knez Hunjadi je stajao kraj prozora i gledao na Dunav, pa preko njega na Srbiju gde su turski odredi špartali paleći i robeći sve što im je palo pod ruku.

 

A Srbija je bila samo grad Smederevo i koliko strelu možeš da baciš sa zidova.

 

Hunjadi je ćutao i despot Djuradj je ćutao. Pred neumitnim, vagali su još jednom sve mogućnosti, a one su govorile: zajedno pa dokle bog da.

 

Sveopšta apatija koja je davila Ugarsku i medjusobna mržnja visoke vlastele podeljene oko otimanja za zemlju, vlast i uticaj, povezana sa nestašicom hleba i novca ostavila je kneza Hunjadija i njegove pristalice da se sami i bez novca da skupe ljude i oružje, suprotstave sili koja je pala na njihov prag i pretila da im uzme zemlju,  uništi i vlast i uticaj.

 

Despotova imanja po Sremu, Banatu i  Erdelju visila su o koncu, titule i ugled bi propali, novci bi otišli u vetar. Sultan Mehmed nije ostavljao da se bira, Za njega je Beograd bio ključ koga je on mislio da  okrene i otvori vrata iza kojih je trebalo samo da pokupi ono što se nalazi.

 

Trebaju mi pare – prekide tišinu knez Hunjadi. Okrete se i  pridje stolu – Trebaju mi pare da skupim vojsku. – ponovi i  sede.

 

Kako da sačekam Turke – nastavi  posle nekog vremena gledajući pod noge – Oni imaju sto hiljada ljudi, ja neman ni hiljadu. Niko ne dovodi vojsku, niko neće da otvori sanduk, da zavuče ruku i dadne šaku zlata da se plate ljudi i  oružje.  Svi dižu ruke i sklanjaju se gde mogu i gde imaju. Ja nemam kud.

 

Dok je Hunjadi govorio despot Djuradj nije dizao glavu. Ne diže glavu ni kad reče – Daću ti pare i ljude.

 

Onda se uspravi i zagleda se Hunjadiju u oči – Idi u Slankamen. Tamo ću da pošaljem ljude, tamo će da se skupe šajke da branimo Dunav. Iz Kupinova ćemo da čuvamo Savu.

 

Koliko – skoči nestrpljivo Hunjadi?

 

Dovoljno – preseče despot

 

Neću da ti zahvaljujem – reče knez Hunjadi – imaš ti debelu računicu kad daješ bez reči.

 

Imam – složi se despot Djuradj

 

Idem iz ovih stopa da se natežem sa ljudima – još nestrpljiviji reče Hunjadi – A, ti, gde misliš?

 

U Vlašku. Tamo ću. Treba da sklonim čeljad, pa, možda se i ja primaknem. Kako bog da. Ako dodjem, u Kupinovo ću. Ne znam kome sam više potreban. Verovatno me bog kažnjava dugim životom da bi video sveopštu propast – reče despot Djuradj

 

Čudni su putevi gospodnji. Sada si potreban meni i zemlji – odluči Hunjadi

 

Verovatno je tako. Vreme će pokazati koliko smo dobro radili – složi se despot Djuradj – A vremena kao da nemamo

 

Onda, odoh ja, da ga hvatam, makar i  za rep – reče knez Hunjadi, pa se okrete i izadje.

 

Despot posede neko vreme, pa se diže i pridje prozoru. Tamo, negde na horizontu naslućivao je Smederevo. Tamo, na poslednjem parčetu Srbije njegovi ratnici su na šilku mača držali dah slobode i nade da se još nešto može da uradi i da Srbija neće da potone.

 

Možda zbog toga još živim – reče glasno kao da nekom govori i naže se sasvim kroz prozor kao da će bolje da vidi svoje Smederevo. Dok se tako nagnut klatio jedna ruka se pruži i  zadrža ga. Zanet mislima nije ni osetio kada je u odaju ušla despotica Jerina. Steže ga čvrsto i nasloni se na njega. I on i  ona stajali su tako gledajući u daljinu misleći o svojim milima koji su tamo, na zadnjem kamenu Srbije čekali da umru za nju.

 

Brat despotice Jerine, Toma Kantakuzen je branio Smederevo. Njegova odlučnost i hrabrost  ljudi koji su sa njim držali baklju Srbije, odbili su Turke koji su, onako usput pokušali da uzmu poslednji despotov grad. Sudbina, hrabrost i preča posla sultana Mehmeda, odlučili su da to ne bude ovoga puta.

 

Ne brini – reče despot koji je znao da su Turci odbijeni od grada – Turci nisu uspeli.

 

Ne mogu da brinem – odgovori umorno despotica – Nemam više snage za brigu. Samo se pitam dokle će. Život nam prodje u borbi, u patnji i krvi.

 

Dok gazimo zemlju, draga moja – reče despot Djuradj – Posle nas će naša deca, pa onda njihova deca, i onda  redom. Mislim da će tako da bude dok je sveta i veka.

 

Onda se ućutaše pred strašnom vizijom beskrajne borbe. Još malo stajaše tako, pa se despot prenu, steže joj jače ruku, kao da je hrabri i onda se okrenu vratima.

 

 

 

Hajdemo, čekaju nas dole da podjemo. Dan je baš dobro odmakao – reče i podje napolje. Opet je onaj odlučan čovek koji zna šta radi i koji je kroz vatru i krv držao ime Srbije.

 

Malo posle jedna kolona srpskih ratnika na čelu sa despotom Durdjom i nekoliko natovarenih kola sa ženama ostavi Kovin i ode na sever.

 

Dok su oni hvatali put, četvorica ratnika udoše i  unesoše težak okovan sanduk pun zlata u odaje kneza Hunjadija.

 

Evo prave pomoći u zadnji čas – reče knez Hunjadi kad ovi udjoše – Ovo vredi kao deset hiljada konjanika. Ima li još nešto što treba da znam – upita ljude koji su uneli sanduk.

Posle ovoga jašemo za Slankamen – odgovori jedan, očito vodja – nosimo pismo vojvodi šajkaša i naredjenje da se skupe tamo i da se pokoravaju tvojoj volji.

 

Odlično – vidno obradovan reče knez Hunjadi – Požurite, nije vreme da se čeka.

 

Kako izadjoše napolje dohvatiše spremljenje konje i  kao bez duše ostaviše grad i jurnuše uz Dunav.

 

Čim despotovi ratnici odoše, knez Hunjadi se okrete pisaru – Piši i  odmah šalji po sigurnom čoveku Siladjiju u Beograd

 

Dobio sam novac od despota Djurdja – poče da diktira – odmah idem sa ljudima i hranom u Slankamen. Drži grad. Sve je u božjum rukama. Sveti otac, papa Kalikst, pokrenuo je krstaški pohod na Turke. Krstaši se okupljaju i polako pristižu. Ja ću da ih čekam u Slankamenu, da vidim kako su opremljeni i šta se može sa njima. Otuda ću ti pisati. Toliko – reče pisaru, pa se okrete jednom drugom koji mu je doneo pismo iz Budima.

 

Ima li prave vojske kod krstaša – reče

 

Ono što sam vido ne liči mi na vojsku – odgovori ovaj – ali ima ih mnogo.

 

Ja tražim ratnike, a oni mi šalju rulju – poče da se žesti knez Hunjadi. Koga i kako da branim ovde sa takvima. Kao da ne znaju ko su Turci. Ako sultan osvoji Beograd, eto ga u Budimu. Dodje mi da iskočim iz kože.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

4

 

 

 

 

 

 

Hej, Mateja, ošini, leba ti, tim topom one Turke što se motaju oko crkve – zatraži jedan od branilaca Beograda, koji su sa bedema gledali šta Turci rade, dole, u polju.

 

Bi ja, nego ne smem bez dozvole, a, čini se da su i dalje nego što top može – odgovori topdžija.

 

Ja, majku im njinu, al su se navukli. Ovde će da povučemo mačku za rep – dodade treći vojnik.

 

More, dok je meni moje desne ruke – poče onaj prvi.

 

Šta, desne ruke. Dve desne da imaš. Pogledaj štagar ih je. Ni ručak da im osolimo – opet će onaj treći.

 

Čekaj, kud si zabrazdio, neka se prvo popnu ovamo. Na ovim zidovima su već lomili zube – uplete se topdžija.

 

Gledaj šta ukopavaju onamo. Tim topovima su razneli Carigrad. Šta su ovi zidovi spram njegovih – umeša se u razgovor još jedan vojnik.

 

Za ime boga, ljudi, šta pričate – ljutnu se prvi – da dignemo ruke pa da nas kolju bez zamene. To hoćete?

 

Sad ga ti zabrazdi. Pričamo, majku mu. Vidiš da čekamo pogibiju, pa možemo da malo pustimo jezik – odgovori nervozno treći – Tebi je sve potaman, šta li?

 

Pa jeste, skidamo muku sa duše. Ka počne bitka nećemo ni da mislimo, a ne da progovorimo koju – opet će onaj četvrti.

 

Šta ste se zgrnuli tu kao babe, pa džakate – ljutnu se  stotinar, prilazeći im.

 

Pričamo kako da gadjamo one Turke što se gužvaju oko one crkve dole – poče topdžija – sakrivajući pravi razgovor.

 

Znaš li ti da nemamo barut za bacanje. Ne puca se topom kad svakoj budali dodje na pamet – razljuti se stotinar – Ako samo čujem top ima da te obesim o njega. A vi ostali, da vam ne pada svašta na pamet, ono kamenje što je dole da popnete ovamo, da Turcima razbijamo glave. Ajd sad – to reče pa ode do druge grupe vojnika koji su se okupili nešto dalje.

 

Ima noge da nam odpadnu od silaženja i penjanja. Ceo dan će da vučemo – poče treći vojnik.

 

Taman da odmoriš glavu. Nećeš da misliš koliko ima Turaka. – uze da ga jede prvi vojnik – Da ti bude lakše misli da je svaki kamen razbijena turska glava.

 

Ajde sad da trtljamo o kamenju – pomenu drugi – Neće ono samo da se popne gore – pa uze da silazi niz stepenice.

 

Ama, biće kamenja na pretek, dok počnu da biju oni njihovi topovi – ne dade se treći vojnik.

 

Bolje da se zamajemo poslom. Ovako mi samo crno dolazi u glavu – reče četvrti vojnik.

 

Dok su se oni mlatili uz i niz stepenice vajkajući se i secajući kamenje, otvori se kapija na gornjem gradu i napolje jurnuše neki konjanici, dole, u pristanište na Dunavu.

 

Mihajlo Siladji, kapetan Beograda i šurak kneza Hunjadija, odmah po dobijaju pisma od ovoga jurnuo je u pristanište da organizuje šajke koje su bile u gradu i službi ugarskog kralja.

 

Kako videše da kapetan grada Siladji juri kroz grad u pristanište mnogi počeše da se zagledjuju zabrinuti. Ne ide se tek tako u pristanište u žurbi, a pogotovu ako je grad opkolljen neprijateljom. Ni jedna druga misao sem bekstva nije pala nikom na pamet. U trenutku se svima odsekoše noge. Ako ih glavni komandant napušta onda je sve gotovo.

 

Kuku nama – razvikaše se žene koje su se muvale oko svojih kuća ne znajući šta da rade i gde da odu – Pobeže Siladji! Pobiće nas Turci!

 

Šta urlate – ljutnu se neka vojničina koji je tu seo dok prodju konjanici – Vidite valjda da ništa ne nosi. Ne beži se praznih ruku. Sigurno je poslom otišao u pristanište.

 

 

 

Lako je tebi, ti si muško, Turci tebe neće da siluju ako udju ovamo – brecnu se jedna pokrupnija i još držeća žena.

 

Jeste, lako mi je. Samo će glavu da mi uzmu – okrete se ovoj – Tebi će da dignu noge, a meni glavu. Vidi kom je lakše.

 

Sto Turčina će da jurnu na mene – ne dade se žena.

 

Možeš ti da izdržiš i duplo više – zaključi vojnik.

 

Ima ovde i dece – nakostreši se druga – bezobrazniče jedan.

 

Šta ste čekale do sada? Što niste sklanjale decu na vreme? Kad dodju turske ladje biće dockan. Nego – ustade – evo idu mi drugovi, odosmo na zidove.

 

Iz grupe koja je prilazila počeše dobacivanja i sprdačine.

 

Hej, Franko, umešao si se medju žene, hoćeš pod suknju da se kriješ – poče jedan.

 

Ti bi da se omrsiš, pre nego ti ga Turci odseku – dodade drugi.

 

Žene, dajte svojima milom, da Turcima ne dajete silom – ubaci se treći

 

More, videće Turci svoga boga kad ove jurnu na njih – nastavi dalje neki.

 

Gledaj ovu drusnu, nosila bi se sa dsetoricom – dobaci  jedan.

 

Stoke jedne – razvika se jedna mladja – imamo mi muževe.

 

Zaboravi muža – reče joj onaj prvi – danas, možda sutra, ostaćeš udovica.

 

Ju, bagro jedna – brecnu se ona drusna – šta si se okomio na slabu ženu. Sigurno neće tebe matorog u zamenu.

 

Ha,ha, ha  – smejući se odoše vojnici.

 

Ovi su gori od Turaka – ubaci se u razgovor još jedna – Treba paziti žensku decu. Kad počne borba nasrtaće ko mutavi.

 

Jakako – zaključi ona krupna – Oće da se nasite pre nego ih Turci iseku. Znam ja to. Već sam jednom prošla opsadu.

 

Šta da radimo, crne kukavice – ona mlada skoro jeknu.

 

Da se molimo i sklanjamo u stranu dok ovo prodje – reče jedna, ne sasvim ubedjena.

 

Nema bežanja u stranu. Gde da bežimo – poče ona drusna – Ima da se borimo, druge nema. I da se molimo. Pa ko ostane živ, ako može, neka pravi decu za sledeći rat.

 

Za to vreme kapetan Siladji je već sišao na obalu Dunava. Usporiše konje i zatrupkaše na daske od mola. Klizave daske su se uvijale pod konjima koji su nesigurno gazili. Na topot kopita se svi prenuše. Konji u pristanište nisu baš svaki dan dolazili. Beži li to Siladji, ili već šta je? Ta misao o bekstvu uzvek je prva dolazila u glavu. Vreme je ludo pa svako ko može gleda da se skloni u stranu. Naročito oni koji imaju. Ti prvi odlaze. Da je nešto drugo, a ne bekstvo, videše po načinu dolaska.

 

Iz šajke vezane na kraju mola diže se jedna ljudina i skoči na daske.

 

Hajde da vidimo zašto je potegao ovamo – reče onima oko sebe.

 

Pomozi bože, kapetane Siladji, kojim poslom dodje do nas – pozdravi kapetana Beograda.

 

Siladji sidje sa konja, doda dizgine jednom iz pratnje pa odpozdravi.

 

Bog ti pomogao, Miliću – pridje mu i munu ga rukom u rebra – da sednemo i progovorimo koju.

 

Hajdemo onda na šajku – reče Milić, pa prekorači ivicu šajke i skoči na palubu. Za njim se pope i Siladji – Sedi ovde – pokaza na savijen konopac – nije gospodski, ali može da se sedi – onda sebi privuče neku košaru obrnu je i sede na nju.

 

Kapetan Siladji sede i namesti mač da mu ne smeta, pa se osvrnu oko sebe da vidi gde je.

 

Gledaj ovako – poče Siladji – Turci dovlače gomili ladja ovamo da nas sasvim zatvore. Ako to urade nema nam spasa. Beograd će da padne, a mi možemo samo da izginemo.

Ne prekidaj me. Znam da znaš dosta, ali saslušaj. Dobio sam pismo od kneza Hunjadija. Piše mi da je našao novac i da skuplja i oprema ljude i ono što ide uz to. Despot Djuradj je dao novce i dovlači šajke u Slankamen, a krstaši polako pristižu. Čim se spremi sve što je potrebno Hunjadi će da napadne i da proba da razbije Turke na vodi. Ako održimo Dunav otvoren, možda možemo da se odupremo Turcima.

 

Ohoho – zabrunda Milić – Biće krvavih gaća, bogami.

 

Biće, i to puno – složi se Siladji – Evo šta od tebe tražim. Ove ladje ovde treba da spremiš za borbu i opremiš kako treba. Na one veće stavćemo po jedan top. Oni manji topovi će moći. Daću i ljude. Za barut treba da nadješ suvo mesto da se ne kvasi. Ako ti nešto fali traži.

 

Topove možemo na one tri šajke – poče da planira Milić – Trebaće mi još jedno stotinak ljudi koji se ne boje vode. Ostalo je već tu. Smo još Turci da dodju.

 

Doći će za dan dva – ne prihvati sprdnju Siladji – Mi da radimo svoje. Tri topa da skidam sa zidova, kažeš.

 

Toliko – odgovori Milić.

 

Onda da završimo posao – zaključi kapetan Siladji – Još danas će topovi da budu kod tebe. Ti sa topdžijama vidi kako da ih najbolje namestite. Toliko sam imao sa tobom. Sve ostalo je u božjim rukama – skoči na noge i viknu – Konja – onda prekorači ogradu i sidje na mol. Tu uzjaha i ode.

 

Milić se zagleda za Siladjijem i zamisli, pa kad ovaj odmaknu od pristaništa prenu se i viknu – Ludi, biće velikog posla.

 

 

 

 

 

5

 

 

 

 

 

 

 

Bože oprosti, nisam mogao da ih ubedim. Ni kralj ni baroni nemaju želju da uzmu oružje. Više vole da sede u svjim kućama i jašu žene nego da pojašu konje i odu na granicu i brane zemlju. Bože oprosti mi što koristim ove reči, ali gospode, pun sam gorčine i samo to mi pada na pamet. Istine radi, svi su oni obećali, voljni su, gotovi su da se zakunu u tvoje ime, ali nema novaca da se plate ljudi i oružje. Ni hrane nema. Gospode, ti znaš, prošla godina je bila jalova i oni i narod čekaju ovogodišnji rod. Kažu da nemaju kud. Bože moj, sve je to tačno, ali dok prodje žetva, gospode, Turci će pola zemlje da im uzmu.

Bože, zašto ja tebi govorim kad ti sve znaš bolje od mene, kada se ništa ne dešava bez tvoje volje. Dali to stavljaš mene i moju veru na kušnju, ili ova zemlja i ovi ljudi treba da prodju kroz muke da bi pročistili svoje duše.

Bože moj, kakva god da je volja tvoja ja sam tu da služim tebi i svetoj crkvi.

Bože blagoslovi svakog ko se lati oružja protiv nekrsta i smiluj se ovim ljudima. Velike ih muke čekaju.

 

Diže glavu i poljubi noge Isusove, prekrsti se i polako izadje iz dvorske kapele u Budimu, legat pape Kaliksa III, kardinal Huan Karvahal.

 

Ispred ulaza u kapelu je već trupkao od nestrpljenja episkop asiški Franja. Želeo je da odmah kaže vesti koje imao, ali je ostavio kardinala da sam sa bogom reši svoje dileme.

 

Ekselencijo – okrenu se odmah kardinalu Karvahalu čim je ovaj zakoračio u hol, ostavljajući neke dvorane sa kojima je do tog trenutka razgovarao – ekselencijo – ponovi – posle gomile jalovih dana, bog je uslišio naše molitve. Krstaši dolaze.

 

Car Fridrih je poslao vojsku – sa nadom progovori kardinal.

 

Ne,ne. Ovi dolaze po svojoj volji. Iz cele Evrope – nastavi episkop Franja.

 

Hvala ti gospode. Podiže glavu kardinali poče da se krsti – Mislio sam da je sve uzalud.

 

Ekselencijo – požuri da objasni episkop Franja – ove krstaše dovodi Kapistran.

 

Na ovu vest kardinal prestade da se krsti i samo zinu. U trenutku shvati da je to nešto drugo.

 

Aaaaa – poče vidno razočaran, skoro utučen – to nije carska vojska, nisu vitezovi krstaši.

 

Pa, nisu – složi se episkop – Prosti ljudi  su to. Ima i onih koji su se već borili, ali većinom je to prost svet. Idu kao stado Isusovo i svi nose krst na grudima.

 

Malo pribran kardinal uhvati episkopa za  rukav i povuče ga niz hol.

 

Ipak, i te ljude treba sačekati i hraniti uz put – poče kardinal – Moram videti sa kraljem kako da nadjemo novac i hranu za njih.

 

Ekselencijo – sad već nesigurnije reče episkop Franja – moram da ti kažem još jednu vest. Kralj je napustio Budim.

 

Gde je – trže se kardinal Karvahal – gde je otišao?

 

Otišao je u lov – reče episkop – Tako je rečeno, ali ja znam da je otišao u Beč. Sa njim je otišao i gof Celjski i gomila barona. Skoro svi sa dvora. U svakom slučaju, svi važniji. Ovde su samo oni koji moraju da ostanu ili oni koji nemaju kud.

 

Mogao si i vodom da me poliješ – poče kardinal – Ne, nisi ti kriv za to, ali sad znam zašto glasnicima loših vesti seku glave.

 

Ekselencijo – trže se episkop Franja.

 

Moram da se šalim, jer bih počeo da ujedam – reče kardinal – Oprosti mi bože za ove reči, ali ne mogu drugačije.

 

Hajde, dovedi sve naše ljude kod mene. Moraćemo mi sami da sve uradimo. Sve koji hoće u borbu treba dobro prihvatiti, jer krst su spremni da nose. Treba ih dobro snabdeti i poslati dole na granicu knezu Hunjadiju. Izgleda da on jedini ima odgovornost za zemlju.

 

Episkop Franja se okrete i požuri nazad niz hodnik osvrćući se da vidi ima li koga od njihovih, a kardinal ode u svoje odaje.

 

Gospode bože, hvala ti na čudu – reče glasno čim udje –Pravo je čudo da neko želi da se bori za ovu zamlju. Svet  se stvarno okrenuo naopako. Velikaši beže a  ništavni se bore

 

 

6

 

 

 

 

 

….pevala je gomila. Gužvajući se i šireći se, kako je kad put dozvoljavao, gomila je išla. Od ternutka kada su napustili Varadin i bili prebačeni na desnu obalu Dunava, počeli su da pevaju. Svaka grupa otezala je neku svoju pesmu, na nekom, samo njima znanom jeziku. Nikom nije stalo da to pevanje liči na nešto, i nikog nije bilo briga što je svojim umilnim glasom rušio harmoniju pesme i više plašio nego  što je pokušavao da umili sveca kome je pevao. Pevali su, a to pevanje se čulo.

 

Ispred svih, za neki korak, kao da nije pripadao onima iza njega, koračao je bos, suv kao pritka, u mantiji boje zemlje po kojoj je gazio i podupirući se kopljem koje je trebalo da bude oružje, kaludjer reda svetog Franje.

 

U korak sa njim, samo nešto u stranu i sasvim malo pozadi, noseći zastavu sa likom sveca, nevešto namolovanog, grabio je čovek isto tako dug i isto tako suv u gunju od sukna, sa dugim nožem zadenutim o pojas kojim je podupirao odlučnost i koga je svaki čas pridržavao da mu ne sklizne medju noge.

 

Za njima je tabanala gomila, dižući prašinu. Odlučna kao i njihove vodje, noseći sve što je moglo da bode, kolje, seče i unakazuje. Izdrapani od silnoga puta, jer su neki dolazili bogu iza ledja, a svi su već tabanali danima i nedeljama i umor i slaba hrana se svakom videla na licu, ličili su na rulju koju je svakojaki djavoli stiskali i ovde istresli da straši svakog bogomdanog stvora.

 

Ono što ih je razlikovalo od takve rulje i davalo nekav značaj bio je veliki crveni krst na grudima i želja da se bore za njega i pod njim. Taj krst na njihovim grudima bio je onaj isti krst koji je papa Kalikst III, u crkvi svetoga Petra, svojeručno stavio na grudi kardinala Huana Karvahala, pozivajući u sveti rat protiv Turaka.

 

Vera u Isusa Hrista, oproštaj svih grehova i  nada u bogat plen, dovukle su gomile ljudi na obale Dunava i sremska polja da tu potraže svoju sudbinu.

 

Kako je dan odmicao, a putu se nije video kraj, pesma je polako tihnula, samo su pojedinci pokušavali da je održe, i prelazila u gunjdjanje umornih i gladnih ludi.

 

Skupljeni odasvud, s koca i konopca, govorili su jezik svoga kraja, strepeli su od nepoznatog i svega onog što to nepoznato nosi, okupljali su se u grupice zemljaka i istomišljenika, obično oko nekog iskusnijeg ili lažljivijeg, da makar malo i za kratko vreme osete sigurnost i da se uz priče iz kraja i slične snove o životu i o boljim vremenima koja će da dodju kada pobede Turke, lakše prebrode odvojenost od kuće i strah od sutrašnjice.

 

Hans Bez Kose i Bezubi Armin znaju da Šuplji Miler trabunja gluposti i laže i maže kako stigne, ali su kao iskusni ljudi znali i to da treba da imaju nekolicinu ljudi oko sebe koji će da slede njihove potrebe i da im daju potporu. U gunguli, kao što je ova, važno je da se ostane živ i da se džepovi napune što više sa što manje muke i stavljanja glave na panj.

 

Ništa se ne dešava bez volje gospoda Boga i našeg Isusa Hrista – tera priču Šuplji Miler – a njihova želja je da budete ovde. Ne bi vi nikako stavili taj krst na gudi i došli ovde da bijete Turke.  Ne bi vi nikako slušali ovoga kaludjera tamo, u vašem selu, da ga nije volja gospodnja dovela tamo da vam kaže da ste potrebni svetoj crkvi i hrišćanima na koje su legli neznabošci.

 

Ako vas je gospodin naš Isus Hristos doveo ovamo, vratiće vas i kući pod uslovom da mu verno služite i slušate one koji vas vode.

 

Sve je istina što kažeš – povladjuje mu jedan seljak – Eto, ja svake noći sanjam, od kako sam pošao od kuće, da me Isus drži za ruku i vodi.

 

Vidiš – nastavlja Šuplji Miler – kad te Isus drži za ruku i vodi, možeš da radiš sve što ti je volja, jer je to i njegova volja.

 

Ja sanjam da imam stado – javlja se drugi seljak – pa sve plivam u mleku.

 

I ja sanjam – počinje još jedan

 

Sve vam to Isus Hrist daruje i poručuje – prekida ih Šuplji Miler – da ste u njegovoj milosti. Gde god da idete i sve što budete radili je u slavu gospoda Boga i  Isusa Hrista.

 

Ma što im to govoriš Šuplji – ubacuje se u razgovor Hans Bez Kose – sve su to seljačine koje ni gaće ne umeju da vežu, a ne da nešto korisno urade za Boga i za sebe. Bog svakog trena i na svakom mestu očekuje da se radi u njegovu slavu.

 

Dobri su oni hrišćani, ne ruži ih – objašnjava i staje na stranu seljaka Šuplji Miler – Mogu oni sve to, ali treba neko da ih vodi.

 

Šta mogu? Gde i kako – prividno se žesti Hans Bez Kose – Evo, idemo koroz zemlju gde su svi odpadnici od prave vere i Boga, a oni samo bleje. Te sam sanjao ovo, te sam sanjao ono. Nije to ništa. Ako ih Isus drži za ruku i vodi…

 

Treba šizmatike privesti Bogu – završava misao Bezubi Armin.

 

Koga privesti Bogu – ljutnu se Hans Bez Kose –Treba im pokazati njihovog boga.

 

Sva ova mangupska mudrovanja okupljeni seljaci su slušali kao uzvišenu teološku raspravu. Priču ove trojice gutali su kao klenovi jer im je govorena na njihovom jeziku, narečjem njihova kraja. Pošli su da nešto dobiju, pa su se nadali, onako neiskusni da im je sam Bog poslao ove da ih nauče kako da dohvate to što žele.

 

Jeste, pričali su nam da idemo medju šizmatike, to je puno puta rekao onaj kaludjer Kapistran – povladi im jedan seljak – Samo je rekao da se oni bore protiv Turaka i da brane katoličke zemlje.

 

Bore se jer im je nož pod gušu – reče Šuplji Miler – samo i dalje neće pod božji skut i u pravu veru. Kad svršimo sa Turcima moramo i njih da krstimo ili da oteramo odakle su i došli.

 

Ma šta trabunjaš Šuplji – presče ga Bezubi Armin – da im mi odmah, kad su pri ruci, očitamo oče naš, da na vreme vide kako je kad nisi uz Boga.

 

E, ovo nešto vredi. Do sada smo samo lupali gluposti – poče Hans Bez Kose – Okolo su sve bogata sela. Oni imaju sve, kao bezbožnici, a mi goli kao miševi i ako smo uz Boga.

 

Ovde baš radja – uplete se opet neki seljak – Pogledajte zemlju koju gazimo. To je zemlja gde sve radja. Od ove zemlje ima i za bacanje. Nisu to čista posla.

 

Da, da, ovo je baš dobra zemlja – podrža ga drugi seljak – Da imam ovakvu zemlju bio bi bogat.

 

Šta ste se raspričali o zemlji – dobaci jedan i  pridje grupi – gledajte da vas ne zakopaju u nju.

 

Dosta trabunjanja, muka mi  je od praznih priča – preseče Hans Bez Kose – Ja idem da prepipam prvo selo koje vidim. Ko hoće neka zamakne u ovaj gustiš. Čim ostali zamaknu, idemo da se osladimo.

 

Jasno. Ovako ima da postimo dok nam creva ne ispadnu i Turci nas ne pomaze noževima – odluči se Bezubi Armin.

 

U selu ima i žena – poče iz daleka da predlaže onaj novopridošli.

 

Jao, ne pominji mi žene, odmah mi pada mrak na oči – ubaci jedan seljak koji je samo slušao šta se priča.

 

Tako treba da se misli, bato – odmah podrža Hans Bez Kose – Prvu koju dohvatiš natakni je i uživaj. Za ostalo ne brini. Žene su i napravljene samo za to.

 

Čekaj, da nas ne bude malo – zapita Šuplji Miler.

 

Šta malo? Ovi zemljaci će sa nama, Neće valjda da drže stranu ovim tunjavim Česima i Ugrima. Idemo – zapovedi Hans Bez Kose i prvi udje u medju drveće. Za njim podjoše Bezubi Armin i Šuplji Miler i još nekoliko seljaka.

 

Kad ovi zamakoše u čestar, ostali počeše da se zagledjuju, pa da ne izgleda da se otudjuju od svojih podjoše za nima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

7

 

 

 

Razgrčuči granje Časlav i Gvozden izbiše na obalu Dunava naspram Beograda, Veče je već počelo da osvaja. Zidine donjeg grada i kuće na padini koja se pela prema gornjem gradu polako su tonule u tminu. Samo je gorni grad, opasan visokim i debelim zidom sa moćnim kulama štrčao spram svetlijeg neba. U njemu mir. Tu i tamo po zidinama baklje pokazuju da je grad na oprtezu i da ne spava.

Okolo grada urnebes. Hiljade ognjeva, dreka ljudi, vriska konja, mukanje vrečanje… i  muzika. Zurle, gočevi, piska i vriska…

 

Turci se već raduju – reče Gvozden gledajući preko vode.

 

Uvek je tako – doda Časlav – Moraju da se istutnje. Sutra, prekosutra počeće da ginu, a onda nema ništa.

 

Neka svi izginu, reče Gvozden – niko ih buklijom nije zvao.

 

Neka bude kako kažeš – prihvati Časlav – Da posedimo ovde dok se oni preko ne jave.

 

Sedoše na neki naplavljeni balvan da sačekaju čamac koji će sa prvim mrakom da dodje po njih.

 

Biće teškog boja ovde, brate moj – poče Časlav više za sebe.

 

Da im nisam u koži – prihvati Gvozden – Ovoliku silu nisam ni sanjao, a kamoli video. Mora da su sve što imaju dovukli ovamo.

 

Bog i duša, nisam ni ja. Sultanu je izleda mnogo stalo do Beograda – složi se Časlav – Moraćemo ili  da ginemo ili da robujemo… Nego da se mi manemo proricanja, nismo ovde došli za to. Ja ću preko, a ti me čekaj ovde u zoru. Ako me nema, vodite ljude u Slankamen, Hunjadiju i radite kako on kaže.

 

Što da te nema – poče Gvozden?

 

Kažem, ako. Rat je, znaš da svašta može da bude. Izadješ iz kuće da svršiš nuždu, pa se spotakneš i slomiš vrat. Radi kako ti je rečeno…Eno, dolaze po mene – naredi Časlav

 

Da ne misliš medju Turke – zabrinuto će Gvozden.

 

Ne valja se da mnogo znaš. Sedi, čekaj me i broj zvezde. Ako to ne umeš, ti brini. Tako nećeš da zaspiš – našali se Časlav – Evo ga, čamac. Odo ja.

 

Kao senka navuče se čamac na obalu. Iz njega iskoči čovek sa veslom u rukama, dok drugi ostade u čamcu.

 

Dobro veče, dobri ljudi – pozdravi Časlava i Gvozdena – I on ide – pokaza glavom na Gvozdena?

 

On će da broji zvezde, samo ja – reče Časlav i udje u čamac.

 

Došljak gurnu čamac natrag u vodu i pope se pozadi. Više niko ne progovori. Čamdžije legoše na vesla i čamac jurnu ka Beogradu. I dok si dlanom o dlan zavuče se pod lanac koji je zatvarao ulaz u pristanište. Prodje medju šajke i stade uz molo. Časlav skoči gore na daske, baš ispred Milića koji je stajao i gledao kako dolaze.

 

Baš si ti nekakav baksuz Časlave – umesto pozdrava poče Milić – uvek te vidim kad treba gaće da krvavimo.

 

Šta ja tu mogu, kad nam je zlo bliže od dobrog – odgovori Časlav – Sudjeno nam je da se u krvi nalazimo.

 

Tako je, brate – složi se Milić – kad ne znamo za drugo. Čini se da se da u krvi najbolje plivamo. Nego, daj da mi nešto popijemo dok još ima i  dok možemo – dodade Milič i povuče Časlava na šajku.

 

Ostalo nam je nešto vina iz kraljevskog podruma. Ovako, brate, nisi skoro pio – raspriča se Milić – Kad je kralj mislio ovamo, navukli su vino, da ima šta da pije. Kralja nema, vino ostalo, a rat je. Bolje mi da pijemo, nego Turcima da dajemo…Sedi gde ti je zgodno – pa se okrenu momku – Deder, ono kraljevo.

 

Časlav dohvati jedno burence pa ga dovuče do ograde da se na nju nasloni, ali pre nego da sedne kucnu o bure da vidi dali je prazno – Lepo si se ovde namestio – reče – Kralj te plaća, i još ti vino donosi, samo da te i sultan Mehmed daruje, pa bog da te vidi.

 

Može svašta da se desi, brate, ali ne mora da bude – odgovori Milić.

 

Momak donese testiju i dve poveće zemljane čaše, pa sve to spusti na palubu, njima pod noge.

 

Ako ti nešto treba zovi – reče momak – Odo ja da se izvalim.

 

Ako – reče Milić – oko vina možemo i bez tebe – saže se i dohvati testiju, pa nali i pruži čašu Časlavu – U zdravlje tvoje i moje.

 

Neka pocrkaju dušmani – odpozdravi Časlav, pa ispi – Zna kralj šta je dobro – reče, te obrisa brkove, onda pruži praznu čašu Miliću – Sipi der, još jednu.

 

Mora da zna. Ne bi bio kralj da ne zna – složi se Milić – Ako nije za sebe, kako će da bude za druge.

 

Kaži mi, kako je ovde? Ima li oružja, hrane? Treba li štogod  – okrenu razgovor Časlav.

 

Kako je ovde – ponovi Milić – Tesno. Kako bi drugo? Nema mnogo vojske, hrane i oružja ima za neko vreme. Ladje, ovo što si video. To je. Da nije sultan došao, pa da se nadamo. Ovako ostaje nam samo da izginemo, ako ne dobijemo pomoć… Narod, ono što je ostalo u gradu nije imao kud, boriće se do zadnjeg. Turci neće da gledaju ko je ko. Izginuće debelo na zidovima, pa će ostrvljeni sve da pobiju. To znaš i sam. Turci dovlače ladje da nas sasvim zatvore. I bez toga su svi uplašeni – ne dovrši, nego samo diže ruke.

 

Stani, ni djavo nije crn kako kažu – uze Časlav da govori – Despot Djuradj je naredio da u Slankamen dovučemo sve šajke koje imamo i sve ljude koje možemo da nadjemo. Hunjadi je već tamo. Despot je prosuo zlato i uveliko se kupe ljudi. Dolaze i neki krstaši. Ko su i kakvi su videćemo kad bude gusto.

 

Nisi zbog toga došao – prekide ga Milić – Sve to znam od Siladjija, pisao mu je knez Hunjadi. Kaži mi, šta mi treba da radimo.

 

 

Ja mislim da smo bolji na vodi od Turaka i da će da ih razbijemo ka dodju. Kako god da prodjemo ovde, borbe sa Turcima neće da se završe sa ovim. To znaš i sam. Ni Ugri nam nisu prijatelji. Sada im je nož na grlu, pa smo im dobri. Zato treba da plenimo što više ladja i da sklanjamo u stranu. Trebaće sutra. Zato kad udariš. pleni ladje i ne okreći u Beograd, nego prebacuj preko, a mi će da ih sklonimo – reče mu Časlav.

 

Daj Bože da tako bude. Ja sam već natovario neke topove na ladje i dobio dobre ljude, pa mogu već sutra u boj. Nego, kad smo kod boja, da nećeš ovih dana na banatsku stranu – upita Milić

 

Neću, idem u Slankamen – reče Časlav – Ako ti što treba, kaži.

 

Mislio sam da odneseš novce mojima. Meni ovde neće da trebaju, a, ako poginem da se Turci ne vajde – kaza Milić

Daj, poslaću po sigurnom čoveku – prihvati Časlav.

 

Milić gurnu ruku u pas, te izvuče dve kese i dade ih Časlavu. Ovaj ih gurnu u nedra.

 

Jednu daj ženi, a drugu daj bratu. U obe je isto. Neka im se nadje, šta god da bude – zatraži Milić

 

Za ovo ne brini. Kao da si ih sam odneo – reče Časlav.

 

Sad kad smo to rešili da popijemo još po jednu – reče Milič i napuni čaše.

 

Živi bili – nazdraviše jedan drugom

 

 

8

 

 

 

 

 

 

Kukuu, majkoo! Turci! Bežiteee – vrisnu neka žena kad vide rulju kako juriša na selo.

 

Aaaaaaaaa – urlao je Hans Bez Kose jureći ispred svih i razmahujući teškom batinom. Za njim je jurila i urlala rulja krstaša izbezumljena od želje da se napljačka.

 

Hvataj stoku – urlikao je Bezubi Armin – Udri one tamo!

 

Hans Bez Kose suztiže onu ženu i mlatnu je. Ona smo klecnu i stropošta se.

 

Jaoo, ubi me – ciknu, i stade da se uvija po zemlji kao crv.

 

Urlici i jauci presekoše selo. Sve živo se dade u pisku i bežanje. Psi se razlajaše. Neki jurnuše da beže a neki stadoše da kidaju štrange urlajući od besa.

 

Beži u šumu – pisnu starac deci koja se izvukoše iz kuće ne znajući šta da rade. Onda zgrabi sekiru i stade pred rulju. Zgaziše ga. Rulja jurnu u kočinu i uze da

pleni. Svinje zavrištaše i jurnuše okolo obarajući ljude. Dva rundova sunuše iza kuće i stadoše da cepaju.

 

Jao majko – zavreča jedan krstaš koga dohvatiše zubima. Drugi digoše motke da se odbrane od besnih kerova. Rundovi podivljaše na udarce. Dvojica dohvatiše onog izujedanog pa ga ponesoše. Sav iscepan i krvav visio je na rukama.

 

Beži nazad – viknu jedan – Ovo ne ide na dobro.

 

Kao da im je trebala takva komanda svi jurnuše nazad vukući onog izjedanog. Ostrvljeni, i ne gledajući okolo Hans Bez Kose i Bezubi Armin jurnuše na jednu kuću. Vrata im prepreči žena i uhvati se za grede.

 

Samo preko mene mrtvu – ciknu.

 

Poludeo od besa Hans Bez Kose trže nožinu iza pasa i sjuri ga ženi u stomak.

 

Tako – reče skoro sa slašću.

 

Žena uhvati sečivo i samo jeknu – Bež!

 

Hans Bez Kose povuče nazad nož i iseče ženi ruke. Ona pade i poče da se trese u agoniji. Ne gledjući je Hans Bez Kose jurnu na devojče koje pokuša da pobegne.

 

Uhvati je za kosu i zviznu pesnicom o glavu. Ona samo omlitavi. Hans Bez Kose je baci na zemlju i trže suknju, raširi noge i nabi se u nju.

 

Kad svrši, onako izbezumljen osta da leži. Devojka se nije micala.  Oboje su bili kao mrtvi. Pridje Bezubi Armin i dohvati Hansa Bez Kose pa ga povuče.

 

Hajde, nema ovde šta da tražimo– Da bežimo dok nas nisu dohvatili. Ostali su već pobegli.

 

Hans se diže, i onako raspojasan jurnu napolje. Rulje nije više bilo po selu. Osvrnuše se da vide gde su, pa jurnuše u šumu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

9

 

 

 

 

 

 

Alaha mi, kaurima se ne piše dobro – započinje Abdula – gledajući kako Djenovljani nameštaju ogroman top koji je juče dovučen. U koloni koja se celog dana vukla, takvih je bilo desetak. Po deset pari volova secalo je ale dovlačeći ih na mesta gde će da ih ukopaju. Nameštali su ih prema kapijama i kulama oko njih.

 

Gomila topova, kao lanac, opasala je Beograd. Spremni da ognjem sprže odbranu i rasture svaki kamičak bedema, stajali su kao iskeženi vukovi. Strašno je bilo gledati takve nemani kako se okreću na ljude. Još strašnije je imalo da dodje kada oni bljunu oganj i djuladima zaspu branioce grada.

 

Dina mi – prihvati Mujo – odavno su oni trebali da dignu ruke i da se manu ćorava posla. Gledaj, jadan ne bio, šta je vojske doveo sultan. Ni ručak ne mogu da nam osole. Ostaje im samo da ginu.

 

Eee, šta govoriš, bolan. Nije šala uzimati gradove. Biće krvi i tamo i ovde – progovori Ibrahim, postariji ratnik,      već osedeo u tom poslu – Otac ovog sultana je dolazio da uzme Beograd, pa se vratio prepolovljene vojske, a grad nije dobio. Ne daju se kauri lako.

 

Dobro govoriš, Ibro. Znaju kauri kako da brane gradove. Ovde smo uvek ginuli – upade Meho

 

Vas dvojica ste već napunili gaće, alaha mi – ljutnu se Mujo.

 

Nemaš ti Mujo godina koliko sam ja bojeva video – smireno mu odgovori Ibrahim.

 

Tako, Ibrahime, brate – povladi mu Meho – Da vojske ima, ima, ali vidite li šta jedemo, a posao nismo ni počeli. Ako ovo potraje, a oće, jer nikad ne ide kako se namisli već kako je Alah odredio. Ako ovo potraje ima sami sebe da pojedemo.

 

Ako vas čuje aga, poskidaće vam glave, a i kolac možete da omastite – ponovo se javi Abdula.

 

Gde može da čije, nema ga ovde. Sladi se on u nekoj ladovini – reče Meho – Kazan i gola ledina je za nas.

 

Ako, ako – osta Abdula pri svome – Kad reč izleti iz usta ne vraća se nazad.

 

Ima toga Abdula, ne kažeš loše – složi se Ibrahim – Jezik koske nema, a koske lomi.

 

Dok su Turci mudrovali gledajući Djenovljane kako rade oko topa, ovi su ga namestili i udesili kako su mislili da treba.

 

Mikeloto – razdra se Betino – daj sad vino da pijemo. Ovaj top smo udesili baš kako traba.

 

Otvaraj tu mešinu da operemo znoj i prašinu iz usta – podrža Letero – Sutra ima  da gruvamo, danas treba da pijemo.

 

Sačekaj da se smrkne. Turci baš ne vole kad pijemo na videlo – pokuša Mikeloto da ih obuzda.

 

Ako hoće da rušimo, ima prvo da pijemo – nastavi da se breca Betino – Ako nas plaćaju da ratujemo, ne plaćaju me da obrćem veru. I kurve treba da nam dovode. Bez nas ništa nebi osvojili. Ništa.

 

Šta se dereš kao vo. Znam ja sve to, ali sultan se silno osilio od kada je osvojio Konstantinopolj, neću da me kolju zbog vina – opet će Mikeloto.

 

Baš me briga. Da im nismo tamo srušili zidove, još bi sultan sedeo dole i  savijao ruke – planu Letero.

 

Šta hoćeš, da se svadjamo? Ja neću – ljutnu se Mikeloto – Eno ti mešine, pa loči.

 

Taman jurnuše da piju, dojaha Djanfranko, kondotijer njihov.

Što urlate, čujete se  do neba – dreknu – Bacaj tu mešinu. Neću da vas vidim pijane. Dali je sve spremno za sutra?

 

Sve je kako treba – odgovori Mikeloto – Možemo odmah, ako se Turcima prohte

 

Smirite se, i sklonite to vino. Sad će da naidje beglerbeg Rumelije da obidje topove. Kad prodje, pijte do mile volje – reče im Djanfranko pomirljivije, jer je sve kako treba.

 

Bogorodice, ovi se baš okomili da ne možeš da živiš– nastavi da gunjdja Betino gurajući mešinu pod granje na kome su ležali.

 

Dok su se oni muvali da dovodu stvari u red, naidje beglerbeg Karadža. Okolni Turci poskakaše na noge zaboravljajući kazan i hranu. Beglerbeg nije imao milosti prema neredu, a nered je bio sve ono što mu nije bilo po volji. Svi se dohvatiše posla. Karadža pridje konjem do samog topa, pa pažljivo razgleda sve okolo pa se okrete topdžijama. Kako je završio najviše škole u Turskoj, govorio je nekoliko jezika, pa se oslovi topdžije njihovim jezikom

 

Ko upravlja ovim topom – reče, gledajući da po držanju proceni njihovu spremnost.

 

Ja, ekselencijo – isprsi se Mikeloto

 

Dobro, dobro – reče beglerbeg Karadža i prelete pogledom po položaju i ljudima okolo –  Kako vidim sve ste uredili kako treba – pa se zagleda u Mikelota – Čini mi se da sam te vidjao renije.

 

Jeste, ekselencijo – potvrdi Mikeloto – Bio sam i pod Konstantinopoljom.

 

Valjan izmećar – pohvali beglerbeg Karadža – Pokaži se i ovde i debeo bakšiš ti ne gine.

 

Neka bude kako kažete, ekselencijo –  zahvali Mikeloto.

 

Beglerbeg Karadža okrete konja i jurnu drugim topovima. Sa njim ode i Djanfranko. Turci koji su se muvali okolo danuše dušom kad ovaj zamače i vratiše se svojim brigama. Tobdžije jurnuše na vino uz brbljanje i zevzečenje.

 

Ekselencijo ovo, ekselencijo ono, ti ćeš još malo i da se Turčiš – podsmehnu se Letero.

 

Ne lupaj. Daj vino – reče Betino – Sad možemo na miru da pijemo, a veče će da dodje.

 

Okolni Turci, gledajući topdžije kako prazne mešinu počeše novu priču.

 

Ovi ima da se oslade, a mi ni kazan neće da čaklaišemo – opet će Abdula.

 

Ksmet, svakom svoje – odazva se Ibrahim – Ako kazan bude pun, biće i nama dobro.

 

Deder, Mujo, najmladji si. Idi, pogledaj, oće li da nam daju nešto da jedemo danas – reče Meho – Razvuče se dan uz svu rabotu natešte. Creva mi već krče

 

 

 

 

10

 

 

 

Sveti oče – poče  knez Hunjadi – ovo što si doveo, obična je rulja. Sa ovakvima se rat ne vodi.

 

Kneže, takva je volja našeg gospodina Isusa Hrista – uze da tumači kaludjer Kapistran – Od gospode niko nije hteo da stavi krst na sebe i da dodje. Došli su ljudi kojima je vera u Boga i Isusa Hrista jedino što imaju, i to su došli da brane tvoju zemlju. Dakle, moraćemo sa njima, pa kako bude.

 

Sveti oče, možda imaju samo veru, ali ovo ovde je došlo samo da pljačka i da se najede ako može. Ni koplje valjano nemaju. Iseći će ih Turci kao repu – uporno i  razočarano nastavi Hunjadi

 

Kneže, i silni i siti ratuju zbog pljačke. To znaš – ne dade se Kapistran – Popećemo ljude na bedeme. Odozgo mogu, makar, kamenje da bacaju na Turke.

 

Turci su dovukli topove koji su razneli zidine Konstantinopolja, srušiće i ove ovde a onda će da jurnu. Tada će samo mačevi i sekire da rade. – nastavi da zanoveta  knez Hunjadi – Samo će da  izginu a ništa neće da urade.

 

Ako ljudi hoće da se bore, pa makar i goloruki, treba ih pustiti. Kad se ostrve i zubima će da kolju. Ako ih je  bog dovde doveo nije naše da se opiremo i manu nalazimo. Molimo se čista srca i  pobedićemo u slavu gospoda Boga i uz njegovu pomoć – odgovori Kapistran

 

Dobro. Neka bude kako kažeš – odobri knez Hunjadi – Odmah treba da se odvoje iskusniji i najspremniji pa ih strpati na ladje i poslati u Beograd. Turci mogu svaki čas da doplove i onda nećemo moći da šaljemo pomoć. U Zemunu ima nekoliko ladja koje mogu da obave taj posao. Onda sve ove krstaše treba poslati dole, u Zemun da budu što bliže Beogradu. Neću da se ovde gužvaju i prave nered. Ovde spramamo ladje i ljude za borbu na vodi. Kad dodju Turske ladje tešku bitku ima da bijemo da održimo slobodan Dunav. Bez mogućnosti da doturamo pomoć Beograd je propao.

Pametno – složi se, pa ustade Kapistran. Već star ali krepak bio pun energije i volje da se suprotstavi svim neprijateljima vere i crkve koju je smatrao jedino valjanom.

 

Idem da ih odmah pokrenem – produži – Daj ljude da pomognu u biranju. Da nas dogadjaji ne iznenade.

 

Da, vreme je naš veliki neprijatelj, ali sami smo doveli do toga – složi se Knez Hunjadi – Nandor  – dreknu.

 

Odmah u odaju udje njegov stotinar, čovek koji je sa njim prošao sito i rešeto i osedeo boreći se za njega.

 

Koji je posao, kneže – upita?

 

Uzmi nekolicinu – naredi knez Hunjadi – i odvoj od ove gomile svakog koga nadješ da može da se bori, daj mu što od oružja, pa tovari na one ladje u Zemunu i prebacuj u Beograd. Žuri. Evo ti otac Kapistran će da te povede.

Nikog od naših da ne šaljem sa njima u Beograd – upita Nandor kad primi naredjenje.

 

Nikako. Svi ljudi mi trebaju ovde. Ajd, sad – reče Hunjadi.

 

Dok je Knez Hunjadi davao naredjena stotinaru Nandoru,  kaludjer Kapistran izašao i požurio do svojih.

 

Krstaši su se u gomilama razvukli oko Slankamena. Cela okolina je bila pritisnuta ljudima koji su se muvali, jeli, vršili nuždu i pravili svakojake gadosti, otimajući se oko svega što su mogli da uzmu.  Nered koji su pravili suzbijan je najčešće kamdžjom, a nekolicina koja je prekardašila sve mere i  nije mogla da se drugačije smiri bila je obešena. Neobuzdanu gomilu jedino je uspevao da drži u nekom redu kaludjer Kapistran koga su slušali i oni najbešnji i oni najuporniji u neredu.

 

Izjurivši napolje, stotinar Nandor sustiže Kapistrana, koji je žurio sa svojim pratiocima i tumačima. On je govorio samo latinski i narodski jezik Italije pa je samo uz njihovu pomoć uspevao da u tvrde glave gomile skupljene iz pola Evrope utuvi reč božiju.

 

Sveti oče – obrati mu se Nandor – Naredio mi je knez da proberem ljude i pošaljem u Beograd.

 

Hajdemo, sine moj, da to uradimo – odgovori mu Kapistran – I ja ću sa njima u Beograd. U trenutku najvećih iskušenja treba da budemo zajedno.

 

Čim se pojaviše u polju gomila se uskomeša i razgalami. Svi jurnuše da budu što bliže čoveku koji ih je doveo ovamo rečima o borbi protiv nekrsta i njegovom proterivanju u Aziju.

 

Braćo moja, sveti ratnici – poće da govori kaludjer Kapistran, a tumači prevodili uz nesnosnu dreku – polazimo na mesto našeg iskušenja. Ovde su ratnici kneza Hunjadija, glavnog zapovednika, i oni će da odaberu najače koji će odmah u Beograd.  Sa njima idem i ja. Braćo moja, uzdajte se u gospoda našeg Isusa Hrista i njegovu presvetu majku. Uz koga je bog taj je pobednik.

 

11

 

 

 

 

Čim je pljačkaška rulja krstaša pobegla iz sela sve je počelo da se smiruje. Stoka je tumarala okolo kuća razilazeći se polako. Rundovi, još uvek ljuti, špartali su selom osećajući miris tudjina. Idući za njihovim mirisima dovukoše se i do kuće gde je na vratima ležala mrtva i zgrčena domaćica. Osećajući zlo oborenih glava stadoše da njuškaju okolo uznemireni mirisom krvi. Onda digoše njuške i uzeše da zavijaju. Svi ostali psi iz sela prihvatiše. Strašna tuga se prosu i ode do neba.

 

U kolibi, sva iscepana, dok je krv polako oticala čineći lokvu okolo nje kao neku postelju, izdisala je silovana devojka.

Napolju je zgaženi starac ležao je onako kako je pao. Pored njega je stajao njegov pas i gurkao ga je njuškom i lizao tražeći život u njemu.

 

Oni koji su uspeli da pobegnu u okolne šikare slediše se kada zavijanje diže svoj glas. Zlo, veliko zlo je leglo na selo i ljude.

 

Jao, jao – zavapiše žene.

 

Nekoga su ubili – urliknu jedna, i stade da se bije pesnicama u glavu – prokleti bili!

 

Idem da vidim – reče druga i zakorači – Sigirno su otišli.

Možda su još tamo, sačekaj malo – dodade treća i  zadrža ovu.

 

Ne idi, mamo – zapištaše njena deca vukući je za suknju.

 

Ćut – dreknu ona u pola glasa – sedite tu i umuknite – Idem da vidim.

 

Otišli su. Ne bi kučići zavijali – progovori još jedna – Idem i ja sa tobom.

 

Probiše se kroz granje i ispadoše na čistinu. Činilo se da u selu nema ljudi. Stoka je lutala okolo smirujući se. Zagledajući okolo da neko od napadača nije zaostao, podjoše kroz selo. Kako ih videše i prepoznaše rundovi se sjatiše okolo i ućutaše radosni zbog prisustva živih ljudi. Prvo im starac pade u oči. Nije se micao. Potrčaše i taman da mu pridju videše ženu svu u krvi gde leži na pragu kuće.

 

Jao Stano – pisnuše u glas, prepozavši ženu – Šta te snadje, mučenice!

 

Pridjoše polako mrtvoj ženi. Pomoći nije bilo. Lokva krvi je skoro nestala u suvoj zemlji. Samo gomilice usirene krvi su ostale okolo. Kako pridoše mrtvoj Stani pogled im privuče devojka gde leži nepokretna i raskrečena u kući. Noge im se isekoše od bola. Samo padoše na zemlju uz urlik bola.

 

I nebo i zemlja zavapi.

 

Kuknjava iz sela diže kosu onima u šikari. Zlo, veliko zlo je palo isecajući miran život. Mir je otišao i mrtvi su počeli da se množe. Ne čekajući svi jurnuše medju kuće gledajući sa strepnjom da nisu stradali njihovi. Onda se okrenuše kući odakle je dolazila kuknjava. Ono što su videli okameni ih. Bol i plač uhvati sve.

 

Deca dotrčaše i u običnoj detinjoj radoznalost proguraše se da vide šta je to napravilo toliku kuknjavu. Krv i mrtvi se odmah usadiše u čiste duše. Život u svom najokrutnijem obliku počeo je da pokazuje šta ih čeka. Suze istresoše detinjstvo i igru u prašinu i pomešaše sa krvlju.

 

Ridanje, ono najdublje što dolazi sa samog dna duše, prokle život i sudbinu koja sem bola i smrti ništa nije donosila.

 

 

 

 

 

 

 

 

12

 

 

 

 

Vukući se sporim korakom volova, kolona teško natovareniih kola razvukla se pokušavajući da savlada nešto što je trebao da bude put. Krckajući i stenjući, uz psovke i dreku, svaki čas upadajući u jaruge, tovar žita za vojsku primicao se Beogradu.

 

Odred konjanika koji je pratio i štitio kolonu i tovar, podeljen u nekoliko grupa, čas je izmicao napred, čas je ostajao pozadi,  gledajući kako da sačuva ono što su vozili. Posle više napada svi su bili nervozni i premoreni od stalne strepnje i natezanja sa svim i svačim što im se tovarilo na ledja tokom puta, tako da su svi pucali od muke i besa.

 

Već su im otkinuli nešto kola i vodja odreda je strepeo za svoju glavu. Znao je, ako ne dovede tovar tamo gde treba da može odmah da odelje kolac za sebe.

Sada, kada se uz tešku muku privukao Beogradu, otvarao je četvore oči osećajući da ga već vrebaju konjanici mačvanskog bana Jovana Korodjskog, koji je braneći taj deo Ugarske napadao sve koji su se odvajali od glavnine vojske pod Beogradom i tumarali okolinom pokušavajući da plene.

 

Prokleti kauri – psovao je sebi u bradu – prokleti i  oni koji su me poslali da ovo radim, proklet da sam i  ja koji sam došao u ovu prokletu zemlju da tu ostavim svoje kosti.

 

Ehej – viknu nekom napred – Izadjite još malo i gledajte da se onaj ugarski šejtan ne pojavi. Onda se okrete rabadžiji na prvim kolima – Može li malo brže – viknu – Nikako da se izvučemo iz ovog kuluka.

 

Volovi – poče rabadžija, tek da nešto kaže – Ako ih poteram brže ima da legnu i da lipšu.

 

Obojica znaju da volovi samo tako idu, da ne znaju za brže, da su kola pretovarena, da po ovakvom putu nikako ne može brže, da sudbina ne daje drugačije i da mora da se trpi, jer ništa neće da se promeni ni za jotu.

 

Da oćeš i  ti da lipšeš – zareža vodja, pa okrete konja i  ode na začelje, do zaštitnice koja je trupkala i sabijala se čekajući da kola odmaknu.

 

Ago – reče mu jedan konjanik iz zaštitnice – da ostanemo još malo pozadi ili da se primaknemo?

 

Jok, more. Uzmi polovinu odavde i  otidi napred. Otvorite četvore oči – naredi.

 

Malo nas je ago – reče mu drugi kad polovina ode napred – Bolje je da sačekamo noć pa da se po mrklini provučemo.

 

Jok, jok. Čekaju nas kao ozebo vatru – osta aga pri svome – čim se još malo primaknemo Beogradu nema šta da brinemo – onda okrenu konja i ode za onima što podjoše napred.

 

Grdni mi, ako ovo malo leba treba da spase vojsku – započe razgovor jedan vojnik.

 

Dobro kažeš, Smajo – prihvati priču drugi – Tek smo počeli, a čini se sve ide naopako.

 

Ne pričaj glasno, jadan ne bio – upade treći – može aga da te čuje.

 

Gde će da čuje kad je napred. Što se strašiš jadan – odvrati Smajo – Njemu je teže nego nama. Mogu glavu da mu uzmu za ono kola što je ispustio.

 

Sultan da ih je čuvao, ne bi ih sačuvao – nastavi prvi – Vidiš kakav je gustiš okolo, tu ti konji malo vrede.

 

Njegovo je bilo da čuva – doda treći.

 

Odjednom kola staju. Psovke se prosuše niz kolonu. Treća kola su ležala na stranu. Popadali džakovi i žito curi. Rabadžija psuje i nebo i zemlju. Osovina nije izdržala jaruge. Dojuri vodja i kad vide štetu smrknu mu se dan.

 

Jao, zemljo što me držiš – zavapi – Dolazi ovamo – zovnu ljude – istovaruj  i obaraj drvo – naredi.

 

Počeše da odvezuju volove da oslobode kola, dok su drugi skidali džakove i slagali ih u stranu.

 

Idi, kaži onima napred da stanu – naredi aga jednom – Ovo nećemo do mraka da uglavimo. Neka isture straže i oni napred i oni straga.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

13

 

 

 

 

 

 

 

Žurba da se šajke što pre skupe u Slankamenu nije samo povećana time da su turske ladje vidjene kod Kovina, već  i time da je Dunav počeo da opada pa će rukavci u kojima su sklonjene šajke da budu odvojeni od glavne vode.

 

Radule – viče iz petnih žila Sredoje i nervira se – okreći na mene i tako drži. Levo su neki panjevi. Polako. Kad dodješ na moju visinu okreni u maticu. Ajde, neka svi rade što i Radule.

 

Sredoje je pre izvodjenja šajki obišao prolaz u čamcu i čakljom izmerio dubine. Sada je iz čamca navodio šajke, jednu po jednu, da izadju u Dunav. Kada prodje i poslednja pridje uz nju i baci kanap da ga privežu, pa se uspentra na palubu.

 

Sad zapnite – naredi – da ne plovimo na repu.

 

Ljudi legoše na vesla i  šajka poče da hvata brzinu.

 

Kaži Sredoje – zapita jedan momak dok se rvao sa veslom – jel’ je sigurno da će despot Duradj da nas sačeka u Slankamenu?

 

Jeste, tako je – odgovori Sredoje mrtav ozbiljan – i vino će svakom da služi.

 

Ja te ozbiljno pitam, a ti se sprdačiš. Priča se da će despot da nas vodi u borbu – uporno nastavi momak.

 

Znaš li ti koliko godina ima despot Djuradj – poče Sredoje – Kada ti se deda rodio on se već debelo klao sa Turcima. Sad će mi da se bijemo a on će da gleda, pa ako vidi da zabušavaš i beziš u stranu ima da te pozove i da ti odvali jedno pedeset po guzici.

 

Ehej, Matko – poče da se sprdače svi okolo – Ako hoćeš da sačuvaš guzicu udri Turke.

 

Što ako pitam – poče da se durli Matko – Pa znate da se priča da nas despot čeka u Slankamenu.

 

Odkud ja da znam šta će depot Djuradj da radi. Ne sedim ja sa njim i pijem vino da bi znao gde će i šta će – ozbiljno će Sredoje – Kad stigemo, eno ti Časlava pa ga pitaj za despota, ako bude hteo da se sa tobom nateže.

 

Gde ću ja vojvodu da zapitkujem i smetam – odustade Matko.

 

More, Matko – ljutnu se veslač do njega – ti se zapriča i diže ruke od veslanja. Ne moram ja da zapinjem za obojicu.

 

De, de – pomirljivo će Matko – sad ću ja da nadoknadim – reče i svom snagom zape da vesla.

 

Dobar   komad puta ležao je pred njima. Digoše ruke od pričanja i navališe veslima. Morali su uzvodno a Dunav je prilično vukao na dole. Na tom delu vetar obično duva nizvodno pa im nije bio od pomoći. Posle debelog veslanja pred samo veče prišli su Slankamenu. Sa druge strane  ulazila je Tisa u Dunav.

 

Okreći u Tisu – zapovedi Sredoje – tamo se vezujemo.

 

Ima mesta pod gradom, zašto u granje – viknu Radule.

 

Zato što ja tako kažem. Okreći – ljutnu se Sredoje – Tamo se sakupljaju naše šajke.

 

De bre, odma se ljutiš – odgovori Radule – mislio sam da je pod gradom ugodnije.

 

Nismo došli da sebi ugadjamo, već da ratujemo – brecni se Sredoje.

 

Ajde de. Ako sam rekao nisam posekao – povuče se Radule i ne bi mu pravo.

 

Okretoše šajke u Tisu i čim udjoše u mirnu vodu vezaše se za panjeve i medjusobom. Čim završiše sa tim poslom skoči Sredoje na ogradu šajke da ga svi vide i poče glasno da ga svi čuju.

 

Slušaj šta govorim. Dižemo ugarske barjake – poče strogo – Neću da vidim da se slučajno vije srpski.

 

Ljudima ne bi pravo kad čuše da moraju da skidaju svoje zastave, pa počeše da gundjaju.

 

Mi da ginemo, a slavu da skupe Ugri – počeše u horu.

 

Slušajte, magarci jedni. Beograd nije Srpska zemlja i despot nije u ratu sa Turcima. Dakle, jezik za zube i radi što se kaže – odseče Sredoje – Ovako je despot naredio. Još ovo. Sutra stiže Časlav sa ljudima i još koja ladja. Dotle sedimo i čekamo.

 

 

 

 

 

14

 

 

 

 

 

 

 

 

Sveti oče – govorio je Nandor ocu Kapistranu – odabrali smo one koji mogu da se bore. Koliko se našlo našlo se. Popeli smo ih na ladje. Najbolje je da odmah podjete jer su turske ladje blizu, pa svaki čas mogu da se pojave ovde. Zato treba požuriti.

 

Dok su ovi govorili ladje počeše da se otkačinju i odlaze preko u Beograd. Kapistran se uspentra na posledju ladju sa pratiocima i ode uz dreku onih koji ostadoše u Zemunu.

 

Gledajući ih kako odlaze, Nandor i svi oko njega uzeše da se krste i pominu boga.

 

Neka ih Bog čuva i pomogne. Ovi su zadnji koji  ulaze u Beograd – onda se okrete svojim ljudima i zatraži konje.

 

Da mi požurimo natrag – reče – ovde smo završili.

 

U medjuvremenu ladje pomognute maticom Dunava prilazile su gradu. Još malo pa će da se uvuku u pristanište gde mogu da budu sigurne.

 

Sabijeni u gomili krstaša na jednoj od ladja našli su se i Hans Bez Kose i njegovi prijatelji Šuplji Miler i Bezubi Armin.

 

Dobro je što smo se makli odande. Ona naša pljačka  donela bi nam konopac da su nas uhvatili. Oni seljaci će sigurno da se izlaju nekome. Ovde niko neće da nas traži. – poče da mudruje Hans Bez Kose.

 

Ništa se ne bi desilo da ti nisi zaklao onu ženu. Sad možeš da kolješ Turke do mile volje – uze da mu pridikuje Šuplji Miler – Ne znam zašto sam i dalje sa tobom.

 

Zato što je bolje uz Hansa, nego uz dželata – odgovori mu Hans Bez Kose.

 

Što se jedete – poče da ih smiruje Bezubi Armin – Bilo pa prošlo. Onamo konopac, ovamo nož. Dan je prošao sutra ide drugi.

 

Svuda ima nešto da se stavi i u sebe i pod sebe. A kad pobijemo Turke biće plena ko pleve – reče Hans Bez Kose.

 

Ako ostanemo živi – dodade bezvoljno Šuplji Miler – Ovo je kao da skačemo u vatru.

 

Ne sluti na zlo, možeš nesreću  da nam navučeš na glavu – naljuti se Bezubi Armin – Ako nas je Bog do sada čuvao, zašto da nas ne čuva  i dalje?

 

Možda nas je čuvao da nam Turci dodju glave – nastavi po svome Šuplji Miler.

 

Skloni mi ga s očiju da ga ne ubijem – poče da se nervira Hans Bez Kose – Ovaj ne ume da stane.

 

Koljite se, kad nemate druga posla – diže ruke od njih Bezubi Armin.

 

Dok su se ovi gložili ladje udoše polako se provukoše mimo kula koje su čuvale ulaz u pristanište i udjoše na sigurno. Na zadnjoj ladji kaludjer Kapistran svodio je račune sa svojim sledbenicima.

 

Gledam i mislim da nismo dovoljno ljudi poveli. Ipak je trbalo povesti sve koji su hteli u borbu – reče Kapistran.

 

Oče Kapistran – odgovori mu Johan Rot – Bolje je ovako. Više vrede pravi i iskusni ljudi nego gomila koja smeta. Ovo malo ladja i nije moglo više da ponese.

 

Johan Rot je bio pisar kralja Ladislava i jedan od prvih koji je stavio krst na sebe i pošao u sveti rat prateći Kapistrana.

 

Kako god da bude ja ću da se vratim i da dovedem još ljudi – odluči Kapistran.

 

Oče Kapistran – umeša se njegov sledbenik franjevac Taljakoco – stotinar kneza Hunjadija reče da su turske ladje odmah tu i da će još danas zatvoriti Beograd.

 

Uzdajmo se u milost našeg gospodina Isusa Hrista – odgovori Kapistran – ako je Njegova volja da se vratim, niko ne može da me omete, a najmanje Turci.

 

Ladje su se polako pristajale i vezivale se kako je koja dolazila. Krstaši koji su se već iskrcali pravili su gužvu po pristaništu, galamili i gurali se, zatrpavajući okolne ulice. Kapistran i njegovi podjoše polako da dovode ljude u red uz dreku tumača koje niko nije slušao. Dok su se ovi natezali sa gomilom sidje sa gornjeg grada kapetan Siladji i svi vidjeniji i značajniji ljudi Beograda.

 

Na tutanj kopita gomila se povuče u stranu i malo smiri. Siladji dojaha do mola i sidje sa konja i pridje kaludjeru Kapistranu, kleče i potraži blagoslov.

 

Blagoslovi, sveti oče – reče savijene glave Siladji.

 

Bog ti pomagao i čuvao te u zaštiti vere i njegovog stada od nevernika – blagoslovi Kapistran i prekrsti Siladjija. Ovaj mu poljubi ruku i ustade.

 

Sveti oče, ovo je značajna pomoć u poslednji čas. Još veća pomoć je tvoje prisustvo. To će da učvrsti veru i moral vojske i naroda – oduševljeno odovori  Siladji

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

15

 

 

 

 

 

Pritisnuta nevoljama turska kolona koja je nosila hranu  vojsci pod Beogradom ostala je na putu. Noć je bila brža od ljudi koji su žurili da poprave kola. Neki volovi su pasli, neki preživali dok su rabadžije dremale uz kola. Vojnici iz pratnje su stezali uzde držeći konje uz sebe koji su nervozno trupkali pokušavajuči da dohvate što više trave. Niko nije spavao strepeći od prepada.

 

Vodja je držao straže i napred i pozadi i više mučio konja nego sebe obilazeći čas one ispred, čas one pozadi gledajući da koji od premorenih stražara ne zaspi.

 

Bolan – počinje jedan tek da nešto kaže – Bolje bi bilo da dremnemo. Ovako se samo mučimo još više. Trebaće nam snaga sutra.

 

Onaj do njega žvaće komad hleba i ćuti, pa se posle nekog vremena javi – Spavaj, ko ti brani – i nastavlja da žvaće smirujući se.

 

Bi ja – opet će prvi – nego znam da si budan pa ne mogu da zaspim. Sve mislim šta radiš.

 

Ovaj i dalje žvaće, pa se opet javi tek kada je progutao komad.

 

Ne misliš bolan, da ću da te pokradem. Spavaj, brate na oba uva ako ti je ćef – raspriča se – Ja ću da bdijem i za tebe i za mene.

 

Što galamite toliko. Noć je, može kauri da nas čuju – pobuni se treći strižući ušima

 

Ih, bolan, šuma je okolo. Ne čuje se daleko – reče onaj što jede.

 

Pravo veliš Asane, ko će noću kroz šumu. Konji bi osetili da se ko mota. Vidiš gde mirno pasu – doda prvi.

 

Kad pomenu konje, da isečemo koji džak i nazobimo konje, od ove trave neće da se nasite, a od gladnog konja nikakva vajda – pomenu Asan

 

Da nas ne vidi aga – oprezno će treći

 

Šta da vidi. Sad ću ja, daj tu maramu – odlučno će Asan i spusti se do najbližih kola raseče džak i pusti žito da teče u maramu.

 

Dok su ovi hranili konje, zaštitnica duboko pozadi u šumi osluškivala je sve neobične zvukove i strepela plašeći sama sebe.

 

Ču li ovu dreku, bolan, kao da nekog zaklaše – držeći ruku na drški jatagana reče jedan.

 

Ja bi rekao da ga dave – doda drugi.

 

To je odozdo sa vode – sav naježen primače se treći – Mora da je drekavac.  Kažu da se muvaju uz vodu i dave ljude.

 

Vidiš i konji su prestali da pasu. Gledaj kako se sabijaju – javi se još jedan.

 

Ma, jok, džanum. Mora da se neki kurjak muva okolo, pa ga konji osećaju – javi se neki otresitiji – Kako ćete pred  kaure kad se životinje plašite?

 

More, pusti ti to. Kauri su živi ljudi, a ovo ne znaš šta je – opet će prvi.

 

U po noći svašta bude, nije to vreme za šumu – dodade još jedan.

 

Taman oni oko toga kad konji zatrupkaše i trgoše uzde. Zanjištaše. Ljudima se diže kosa na glavi. Neki trgoše oružje. U taj mah pridje im aga jašući polako.

 

Šta je – reče kad ih vide uznemirene – Već punite gaće. Hajde, polovina neka dremne, a polovina da bdije. Pa se menjajte. U zoru, kad krenemo, pustite da odmaknemo u polje, onda krenite. Ako nas neko napadne, znate šta da radite. Sad se smirite i odmorite konje.

 

Onda okrete konja i oprezno se vrati nazad. Ljudi danuše dušom. Neki se uzmuvaše oko konja, drugi se izvališe u travu, a neki nastaviše priču.

 

Aga prolazeći pored zaprega zapovedi rabadžjama da volove spreme i prežu u cik zore i da odmah polaze.

 

Svi se primiriše jer nije bilo mnogo do zore. Sredina leta je i sviće rano, pa skoro i nema vremena za odmor.

Taman se malo rasvetli, koliko ljudi mogu noge da vide i već stadoše da prežu i da pogleduju na tovar. Vojnici privukoše konje pritežući opremu na njima i na sebi, te se baciše konjima u sedla. Aga pogleda niz kolonu i ljude okolo i kad vide da su svi spremni manu rukom da se polazi i izjaha napred.

 

Idemo – reče najbližima – Gledaj levo i desno.

 

Podjoše uz pucanje bičeva. Volovi se pokrenuše i zadjoše u polje. Kad dobro odmakoše zaštitnica izjaha iz šume. Oprezno,  zverajući da ih ko ne iznenadi, oteže se kolona poljem. Taman su se svi razvukli putem i za tren danuše dušom, pisnu truba.

 

Istovremeno i napred i  pozadi iskočiše iz šiblja neki konjanici i jurnuše na kolonu i Turke. Mačevi i sablje sevnuše. Dreka, njiska konja, urlici isečenih. Seča ne potraja dugo. Mnogo jači odred konjanika skoro u trenu zgazi i iskasapi Turke. Samo se nekolicina zahvaljujući brzim konjima i begom u pravi čas izvuče i spasi glavu. Ostali ostadoše mrtvi na razbojištu da ih razvlače vrane i kurjaci.

Konjanici bana Mačve, Jovana Korodjskog, opkoliše kola. Rabadžije, svi Srbi naterani na kuluk, digoše ruke tražeći milost.

Još zaduvan od borbe vodja konjanika pridje prvim kolima i dreknu – Okreći, pa za mnom.

 

Vozarima laknu kada čuše Srpski.

 

 

 

 

16

 

 

 

 

 

 

Ispod Slankamena, koji  je štrčao gore u ravnici Srema, načičkale su se ladje i ladjice, dovučene  odasvud da bi bile poslate u borbu. Sve što je moglo da plovi opremano je i tovareno oružjem i ljudima.  Žurba i nervoza vide se na svakom koraku. Kako je u grad došao Knez Hunjadi, sva ona huka buka i gungula, koju su pravili krstaši koji su dolazili u gomilama, dobila je neki red i sve je počelo da liči na ratne pripreme.

 

Svako je radio ono što mu je rečeno i nije se bunio ako mu je zapao teži deo. Knez Hunjadi nije trpeo javašluk i svako kome nije bilo pravo ili je zabušavao dobijao je kamdžju po ledjima ili konopac oko guše.

Ladje su zatrpavale Dunav, a gomile ljudi su zatrpavali grad i okolinu. Kuće, kolibe i  magaze koje su ležale na samoj obali bile su krcate svim i svačim. Svi koji su se muvali uz vodu i oko ladja, samo su drekom uspevali da nešto kažu, a mahanje ruku je pomagalo da se kazano razume.

 

Svako je čekao da borba jednom počne. Ovako sve visi u vazduhu i razne priče koje se muvaju kroz gomile samo prave nesigurnost. Kad se biješ, znaš, ako ostaneš živ, ti si pobednik, ako izgubiš ti si mrtav, a to je kraj.

 

Posle dužeg jahanja na obalu banuše Časlav i Gvozden. Zaduvani i znojavi, pod prašinom, ličili su na akrepe. Čim naleteše na gužvu usporiše i podjoše korakom, probijajući se kroz gomilu užurbanih ljudi zaobilazeći kola koja su dovlačila opremu na ladje spustiše se do vode. Dodjoše do jedne poveće kuće, sklepane na brzu ruku da prihvati ljude i opremu. Na vratima ih dočeka momak koji prihvati konje pa ih odvede i veza za neke direke oko kojih je već konjosalo nekoliko paripa. Časlav i Gvozden udjoše unutra, a momak uze nešto slame pa poče da briše umorne konje, pa kad se odmore da im dadne vode i  sena.

 

Kako udjoše unutra priča na mah stade i svi se okrenuše da ih vide. Onda pozdravi. Prvoslav skoči pa se okomi na Časlava.

 

Gde se izgubi, čekamo te kao ozebo sunce – reče umesto pozdrava – Bitka samo što nije počela, a tebe nema. Sve se mislim da poručimo Turcima da nas sačekaju dok se ne javiš.

 

De, de, nije valjda dotle stiglo. Daj prvo da danem dušom. Ako ima šta da se popije i da se koji komad hleba stavi u usta biće dobro. Od jutros nismo ništa zagrizli. – reče Časlav prihvatajući prebacivanje kao šalu

 

Odmah se napravi mesto Časlavu i Gvozdenu da sednu kao  ljudi i danu dušom. Sipaše im vino i girnuše pred nih hleb. Časlav dohvati komad hleba i  polako pojede  nekoliko zalogaja, koliko da ima nešto u stomaku, pa natenane ispi. Okolo svi trupkaju nestrpljivi da čuju neku vest od nih. Gvozden jede i neće da počne priču mimo Časlava. Ovaj ne žuri nego razvlači zalogaje. Kad  zasiti prvu glad okrenu se Prvoslavu da vidi koliko je šta je i kako je spremljeno da se Turci valjano dočekaju i isprate što pre.

 

Prvoslav shvati njegov pogled pa poče – Sredoje je izvukao šajke i eno ga u Tisi. Ovde su svi naši  i one dve šajke malo niže što su vezane odvojeno. Video si kad si dolazio.

 

Jesam – reče Časlav – Nisi izvukao još nešto?

 

To je sve što se moglo – odgovori Prvoslav – Jedino još da dodju jedno desetak njih sa onim, kako ih zovu, puškama, kako mi je obećao despotov čovek. Nema drugo.

 

E, vidiš, to je dobra vest – reče zadovoljno Časlav.

 

E, da, dobili smo i Ugarske barjake da njih istaknemo na ladje – priseti se Prvoslav

 

Dobro. Moramo tako. Despot ovoga puta nije u ratu sa sultanom i mora da se drži po strani.

 

Koliko mu  Turci veruju, druga je priča – reče Časlav

 

Eto, sad znaš šta je i kako je. Mi smo tu, ostaje samo da dodju Turci pa da se dohvatimo za guše. Nego, hteo bi reč, dve sa tobom, nasamo – poče malo oprezno Prvoslav – Ako si voljan da izadjemo napolje.

 

Dobro de, ako se mora tako – reče Časlav – Da završim ovo sa Prvoslavom pa se vraćam – okrete se ljudima- Hajde da vidimo šta te muči. – pozva Prvoslava, pa izadje zajedno sa ovim iz kuće.

 

Slušaj, ima jedna nevaljatna stvar koja mora brzo da se reši – poče poče izdaleka Prvoslav kad se malo udaljiše od kuće – Ovi krstaši, što ih dovlače, neki od njih, napali su jedno naše selo i ubili Mihočevu ženu i silovali mu ćerku. I ona je stradala, iskrvarila je na smrt. – u dahu istrese Prvoslav.

 

Uf, bogamu, zlo  – uhvati se za glavu Časlav – Gde baš njih. Šta si uradio?

 

Sahranio ih. To prvo – uze da objašnjava Prvoslav – Ljudima koji su bili tamo rekao sam da ćute kao zaliveni i poslao san nekolicinu da se promuvaju i da nešto iskopaju o tome

 

Neće oni ni reč da kažu – prekide ga Časlav – Briga njih. Za Ugre, Nemce i ostale mi smo nevernici kao i Turci. Trpe nas jer im sada trebamo.

 

Ne beri brigu, doći će oni u naše ruke. Seljaci su to, ne mogu oni da ćute. Čini se da ni oni nisu dobro prošli. Ovi moji našli su neke sa jednim izujedanim koji je lipsavao, pa su jednog od njih odveli u mrak i on im je sve izpričao. Znamo koji su. Već bi ih žive drali, ali su odvedeni u Beograd kao ispomoć. – ispriča Prvoslav sve što zna.

 

Ne valja nikako, ali sada kukanje neće da pomogne.  Ako su u Beogradu, verovatno će da izginu. Neka ljudi ćute, da ne pravimo nered pred bitku. Idemo  unutra. Ništa se nije desilo – zaključi Časlav.

 

Jel nešto loše – kako udjoše bupnu Gvozden.

 

Ako mnogo znaš može da ti otekne glava – okrenu na šalu Časlav.

 

Ne možeš u svaku čorbu da budeš mirodjija – dodade Prvoslav i pridje bratu. Munu ga u rebra pa mu reče – Ne pričaj dok jedeš, možeš da se zadaviš.

 

Ljudi – okrete se svima Časlav prekidajući sa šalom – Sutra na šajke tovarimo opremu i oružje i ljude sa puškama pa idemo u Tisu našima. Treba da se dobro spremimo. Turci dovlače mnogo ladja. Imaju i one na tri reda, a te su naoružane i topovima. Imaju i puške. Boj će da bude težak. Možemo da ih dobijemo samo ako idemo na nož i zato što bolje poznajemo ovu vodu.  Čovek na čoveka, pa šta nam Bog da.

 

Pa tako uvek radimo, kako drugačijje – javi se jedan.

 

Kako čovek na čoveka – zagalami drugi – bolje kaži, jedan naš na dvoje njini.

 

Odjednom svi graknuše i razbiše ozbiljnost – Odkud dvoje, troje kaži. Ma, jedan na buljuk…..

 

Kazujem vam kako je. Turci su silni i dobro su se spremili. – nastavi Časlav – Kućama se više nikako ne može dok ovo ne završimo. Ko otide neka se sam veša, da me ne čeka.

 

A, u birtiju – pokuša da se zevzeči neko.

 

Vi me znate, a vreme nije za zevzečenje. Nećemo više o tome – preseče Časlav – i još nešto, pre nego odem da dremnem. Kako stojimo sa hranom?

 

Tanko je, ali će, valjda, da izdrži. – odgovori jedan –  Ako ne dotekne moraćemo da zajmimo od Turaka.

 

Gledaj da se nekako razvuče – reče Časlav – Vi radite ono što imate, ja odo u seno da se izvalim.

 

 

 

 

17

 

 

 

 

 

 

 

Konji već počeše da posrću od besomučne jurnjave. Okupani penom, roptali su tražeći predah. Bežeći od pogibije šaka Turaka zadugo ne stade. Onda jedan konj klecnu i jahač se strmeknu pa ih to zaustavi. Popadaše izbezumljeni u travu. Konji su se tresli kao da će svakog časa da lipšu. Prodje vreme dok se povratiše da se pridignu i pogledaju ide li ko za njima. Kako im niko nije bio na tragu osmeliše se da posedaju. Konji su stajali oborenih glava sa iskolačenim očima i bez ikakve snage.

 

Konji samo što ne lipšu – reče jedan.

 

Kakvi konji, ja sam više mrtav nego živ – promrsi jedva neki do njega.

 

Mislio sam da me već kolju – još jedan će.

 

Ne ostajem ja ovde – treći poče da lazi  tražeći uzde.

 

Di ćeš, Asane, nema, bolan, nikog za nama – zaustavi ga onaj prvi – uzeli su žito i otišli svojima. Nemaju zašto da se bakću sa nama. Taj konj će da lipše ako ga pojašeš. Pusti ga, bolan, da se izduva. I on se plaši koliko i ti.

 

Nije mene samo stra od kaura. Naši će nas poklati kad dodjemo bez žita – reče Asan.

 

To nam ne gine. Gledao sam ja to više puta – složi se onaj drugi.

 

Čini se da smo samo mi izvukli živu glavu – opet će onaj prvi.

 

Samo Alah to zna, moj Smajo. Da ne nazobismo konje noćas – ne završi Asan.

 

Alah te je noćas vodio Asane – reče Smajo – sad bi nas kurjaci razvlačili i vrane kljucale, ko one tamo.

 

Ja bi da podjem. Ne ostaje mi se ovde – osta pri svome Asan.

 

A, gde bi da idemo, bolan? Svi putevi su pred nama – reče neki.

 

Ne znam, moj Ibro. Samo bi išo negde. Glavu će da ti uzmu i tvoji i tudji, pa budi pametan – ogovori Asan.

 

Treba prvo da vidimo gde smo. Bežali smo glavom bez obzira, pa možemo da padnemo mečki na rupu. Ja mislim da se sklonimo u granje do noći, da se odmorimo i  mi i konji. A dotle će , valjda, Alah da nam otvori oči da vidimo put i kako ćemo dalje – pouči ih Ibro

 

Svaka ti je pametna, Ibro – odobri Smajo – Nema nam druge. Kad ti skinu glavu, druga ne raste. Da je mrtvima dobro, niko živ ne bi bio.

 

Polako ustadoše i povedoše konje pravo u šumu. Konji su jedva vukli noge.

 

Sa ovakvim konjima ni korak ne bi otišli – reče Smajo

 

Odmoriće se oni. Dobri su to konji – dodade Asan.

 

Idući korak po korak, dovukoše se polako do drveća i zadjoše malo unutra, taman da mogu da vide nešto polja, za svaki slučaj. Tu opustiše kolane konjima, ali ih ne rasedlaše. Ovi, jedan po jedan počeše pomalo da čupkaju travu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

18

 

 

 

 

 

 

 

Oče, Kapistran, božje providjenje je ušlo sa tobom u Beograd. – govorio je kapetan Siladji dok su sa glavne kule gornjeg grada gledali turski logor, raspored topova i spremanje Turaka za napad na grad.

 

Bog je uvek sa nama, kapetane Siladi –  reče Kapistran dok je oslonjen na bedem gledao silu koju je mislio da suzbije.

 

Bilo bi dobro da koju reč kažete gradjanima i vojnicima, to bi mnogo pomoglo u ovom položaju. Svi su dosta uplašeni – nastavi Siladji.

 

Sutra, posle mise, ispred katedrale. Kazaću ljudima da je sveti otac Papa, pokrenuo sveti rat i da se krstaši pokreću svuda gde ima hrišćana. Grad treba da branimo po svaku cenu. Ovde moramo  da suzbijemo nevernike. Odmah posle toga se vraćam u Zemun da dovedem nove ljude – raspriča se Kapistran.

 

Kad Turci počnu da napadaju u vama bi, sveti oče, imali veliki oslonac – reče Siladji  svoje i mišljenje mnogih  – Ljudi bi bili uporniji u borbi kada bi znali da je jedan sveti otac sa njima.

 

Bog je najsigurniji oslonac. Ja samo sledim ono što je njegova volja – reče Kapistran – Molite se i borite se.

 

Kapetane Siladji – upade Johan Rot u nihov razgovor – gore na onom brdu, čini mi se, da su šatori sultana Mehmeda.

 

Jesu – reče Siladji – Odozgo može lepo da vidi celo bojište. On gleda nas, mi gledamo njega. Samo to. Šteta je što ne možemo topom do gore.

 

Kad pomenuste topove – opet će Rot – oko turskih topova, čini mi se da sam video i ljude koji nisu Turci.

 

Dobro vidite. Koliko znamo, njihovim topovima upravljaju sve sami hrišćani. Ima najviše Djenovljana, ima i Nemaca, ima i naših ljudi – reče Siladji.

 

To nisu hrišćani, oni su u vlasti nečastivog. Sve njih treba spaliti – reče Kapistran, i  poče da se krsti – Takvima je i pakao poklon.

 

Svi prisutni uzeše da šapuću molitve i  da se krste, tražeći da se strahota sruši na glave onih koji pomažu nevernike.

 

Sigurno su onu crkvu dole ostavili tim ljudima da se mole – posle nekog vremena progovori franjevac Taljakoco, pratilac i pomagač oca Kapistrana.

 

To je crkva svete Magdalene – napomenu Siladji – Niko se tamo ne moli. Turci je koriste kao neko skladište. Stalno nešto dovoze i unose u nju. Sigurno barut. Bilo bi dobro kada bi mogli da je pogodimo, ali daleko je.

 

Zar crkvu da rušite – začudi se Taljakoco.

 

Sad više nije crkva, sada je turska magaza – reče Siladji.

 

Kapetane Siladji, crkva je uvek crkva i božji dom – ispravi ga Kapistran.

 

Kad pominjemo crkvu mislim da bi trebali da podignemo jednu za Srbe jer su njihovu srušili Turci, da imaju gde da se mole. Njih ima naviše medju vojnicima i medju gradjanima. Tražio sam to i ranije, ali nikako nisam dobijao novac. Mogli bi to svojim uticajem malo da pogurate – pomenu kapetan Siladji

 

Bog se stara o svemu, i ako to bude njegova volja srediće se – reče oprezno Kapistran – Ako nije, biće onako kako je.

 

 

Sviće nad Beogradom. Tamo, preko Dunava, iz ravnica Banata, sunce pokušava da se digne. I dok se deli dan od noći više se ne čuju petli. Nema ih. Pojedeni su. Jedino što se čuje je huka i lom što dolazi iz polja oko grada, pa preskače bedeme i melje ulicama, uvija kuće i ne daje da se spava.

 

Turski logor ne miruje, ni dan, ni noć. Reži na Beograd i preteći kezi zube, spremajući se da ujede.

 

Radovane, ej, Radovane, stani de malo. – razvika se jedan sa dna ulice, zovući drugog koji izadje iz kuće i podje negde gore. Radovan se prenu i okrete da vidi ko ga zove, pa kad vide čoveka, odazva se.

 

Mikloš, i ti si poranio – odgovori Radovan.

 

Nemam kud, moj Radovane. Mora se. Bar znamo da smo živi – poče Mikloš, prilazeći – Nego, kad sam te video da te nešto pitam.

 

Ajde požuri – sačeka ga Radovan – Idem gore na smenu, čekaju me.

 

Otanjio sam nešto sa hlebom – reče Mikloš – pa ako imaš, da mi prodaš džak brašna.

Imam nešto brašna, ali mislim da nije vreme za prodaju. Šta da radim sa parama kad se Turci spremaju glave da nam uzmu. Čekaj, bre – reče Radovan – da završim, šta si se umusio. Neću da ti prodam, hoću da ti dam. Kad mi prodje smena ti dodji ili pošalji koga.

 

Fala ti Radovane, ni brat mi ne bi tako dao – sinu Mikloš – Setiću te se i na sudnjem danu. Platio bi, imam ja.

 

Lako ćemo, ako ostanemo živi – reče Radovan – Ako nemaš šta drugo, da ja požurim.

 

Samo toliko. Skinuo si mi bedu sa vrata – razdragan reče Mikloš.

 

Našlo se, pa mogu – odgovori Radovan – Bog zna zašto ćeš sutra ti meni da trebaš. Danas ja tebi, sutra ti meni. Nego, idem ja.

 

Radovan se okrete i požuri tamo gde je pošao. Mikloš se obrnu i sunu pored nekih zidova pa banu pred svoja vrata. Gurnu ih i udje.

 

Obilazeći gomile kamenja i balvana nagomilanih za opravku zidova Radovan dodje pod kulu, dohvati merdevine i poče da se penje. Kad se pope do prvog sprata kule, udje u nju, pa ode na bedem.

 

Kratka ti je noć moj Radovane, prespava jutro – dočeka ga stražar – Sigurno si argatovao preko noći.

 

A, jok ja. Nisu više godine za takav posao – uze da se pravda Radovan – zadrža me Mikloš, znaš ga, onaj ladjar. Dodje mi i neki rod preko žene. Nestalo mu je brašna pa je došao da me pita da mu dam neki džak, dok prodje ova gungula.

 

Ako ovo brzo ne prodje,  ima sami sebe da pojedemo – reče stražar – ako nas Turci ne pobiju pre toga.

 

Tako mu je to, moj Miljko – poče Radovan – ako ti ne skinu glavu, skapaćeš od gladi. Kako god da obrneš, ne valja. Ovo nešto pomoći što udje u grad, slaba vajda. Nego, čujem da pričaju da se okupila sila, preko, u Zemunu. Kažu da je i knez Hunjadi tamo, neki pominju da je i despot Djuradj opremio ladje i ljude, pa se nadam da nekako preturimo i ovo zlo preko glave.

 

 

Ono, i ja sam nešto načuo – prihvati priču Miljko – nego ne znam našta će sve ovo da izadje. Gledaj, Turaka kao pleve, samo se čudim šta još čekaju,  što nas ne biju.

 

Valjda čekaju ladje, kako se priča, da nas biju i sa vode – reče Radovan.

 

Što ide, će da dodje – složi se Miljko – Odo ja da se naspavam. Da uhvatim, dok još mogu.

 

Miljko ode niz kulu, pa dole, a Radovan krenu bedemom, pa se kao predomisli i nasloni se na zid, pa stade da zija u Turke, gledajući silu i gungulu.

 

Sunce se već polako otrglo od zemlje i iskobeljalo i kroz granje drveća koje je oplelo obale Dunava i okolne ritove i stalo da se penje. U ovakva juta obično se Dunavom razvuku čamci i ribari zapnu da vuku mreže koje su svu noć čamile u vodi. Tako je bilo, ali sada riba može da slobodno luta i skače dok ribari strepe, zatvoreni u zidove, i čuvaju kožu, ili su pobegli, gore, u Slankamen da se spreme za borbu, ako mogu.

 

Ulicama Beograda smucaju se naoružani ljudi. Ima svakakvih. Vojnici od ranije, stanovnici koji nisu pobegli, jer nemaju kud, krstaši koji su juče došli, pa se vuku, tražeći sebi mesto. Mnogi se muvaju jer ne znaju šta i kako da rade i strepe od sebe i sutrašnjeg dana.

 

Jedna grupa žena sa decom vuče ono što može i što misli da im treba i polako se penje ka gornjem gradu da se skloni, ako može, od onoga što će da dodje. Gore su odvedena sva deca i žene koje su htele. U donjem gradu su ostale samo one žene koje misle da mogu da pomognnu i one koje hoće da poginu sa svojim muževima.

 

Svaki dan se drže mise u crkvi. Svi pokušavaju da nadju neku utehu ili potporu pred neminovnom pogibijom, kako se čini. Ugri, Srbi, Vlasi i sav ostali svet koji je tu u Beogradu skupljen i pritisnut, a nema kud, pokušava da čuje neku reč nade i spasenja i nikom više nije važno od koga dolazi. Više nije važno kako se ko krsti, svi mole istoga boga i traže njegovu zaštitu, da im da još malo života i da Turke sprži ili otera, nije važno gde, samo da ih oni ne vide i ne čuju.

 

Molitve lete ka nebu, tamnjan se pali i dimi, sveće izgaraju, a sveta voda se uzima i sprema u nedra. Posle bogosluženja niko se ne razilazi, nego se gomilaju  ispred crkve jer će otac Kapistran da im kaže reči nade koje dolaze od samog svetog oca pape, a preko njega od gospodina Isusa Hrista i gospoda Boga.

 

Veliko iskušenje je pred nama, braćo i sestre – počinje da govori kaludjer Kapistran, dok se oko njega, na sav glas, upinju prevodioci da njegovu reč daju svima koji hoće da čuju – Mnogi će u ovom teškom trenutku da pitaju zašto je to nama palo na glavu, koje smo to smrtne grehove učinili da nam gospod Bog šalje ovakvu pokoru.

Gnev božja je velika, ali je njegova milost još veća. Zato, braćo i sestre, pognimo glavu pred njegovom voljom. Često gospodin naš Isus Hristos odredi da neki ljudi prodju teške muke, slične onima kroz koje su prolazili borci za veru  u starim vremenima. Takva iskušenja nisu kazna, već blagoslov Božji. Ako ih istrpimo i ne pokleknemo pred naletima nečastivog i slugama njegovim, carstvo nebesko će nas dočekati širom otvorenih vrata u slavi  i veličini.

Braćo i sestre moje, treba da svoje ruke naoružamo mačem gneva božjeg i stanemo na bedem carstva gospodnjeg, da svojom krvlju i mukama koje pretrpimo sačuvamo sve one koje nam je gospod u milosti svojoj dodelio na pažnju i čuvanje.

Braćo i sestre, niste ostavljeni da sami krvarite. Sav hrišćanski svet je ustao i uzima mač u ruke i sa krstom na srcu dolazi da vam pomogne i uzme na sebe deo muka. Gomile hrabrih hrišćana već čeka spremno u Slankamenu i ovih dana će svi da dodju da zajedno sa vama suzbiju bezbožničke horde. Sada, braćo i sestre, pomolimo se i zapevajmo u slavu naše vere u gospodina Isusa Hrista i gospoda Boga. Amin.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

19

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sedi sultam Mehmed pred šatorom i gleda Beograd. Sluge oko njega mlate vazduh i teraju mušice i komarce.Nešto dalje od šatora, sluge rasteruju vrapce i vrane da svojim prisustvom ne ruše mir sultanov. Još dalje, gomila slugu juri kučiće i tera ljude što dalje od šatora da se ne muvaju i ne kvare pogled sultanov na daljine o kojima sanja. Njegove misli moraju da budu jasne, a pogled bistar. Njegovo srca mora da kuca u ritmu … On je miljenik Alaha i njegova senka na zemlji i mač njegova gneva i dok prebira brojanice i broji gradove koje je osvojio traži zrno kome će da nadene ime Beograd.

 

Da bi jedno malo zrno ćilibara dobilo ime topovi sultana Mehmeda treba da zidove i kule grada sravne sa zemljom, njegovi janičari treba da iseku sve branioce i sve živo po Beogradu. Njegov konj treba da ga prenese kroz zgarište i preko leševa do najvišeg dela grada, da odozgo vidi veličinu rušenja, da prebroji mrtve, da se divi ušću Save u Dunav i da zapreti horizontu.

 

Sanjari sultan Mehmed o svojoj veličini i snazi, a njegova vojska čeka da krvavi pir počne. Sve živo čeka veliki trenutak smrti,  a sultan Mehmed, čeka da da nadje zrno na brojanici koje bi nazvao Beograd.

 

Juče je rekao velikom veziru, rekao je i beglerbegu Rumelije i beglerbegu Anadolije, janičarskom agi, pašama i begovima, da svi topovi imaju da grunu i počnu rušenje bedema u trenutku kada njegove ladje zatvore Beograd sa vode.

 

Hoću da srušite zidove do temelja – rekao je sultan Mehmed – Nema juriša dok god stoje zidovi Beograda. Ovaj rat počinje ovde i neću da mi početak rata prepolovi vojsku. Hoću ovde da počnem a da završim u Budimu. Za one koji rade kako treba, spreman je bakšiš. Za one koji rade naopako, odeljan je kolac. Sad znate kako stvari stoje, pa gledajte šta ćete i kako ćete.

 

Niko nije ni beknuo. Samo klimnuše glavama, i jedan po jedan izadjoše iz šatora, sanjajući o bakšišu i misleći o kolcu.

 

Sva vojska stoji i gleda kako ladje puze uz Dunav, privlačeći se kao guja koja se pružila da joj se kraj ne vidi. Prilazi oduzimajući dah.

 

Efendijo, eno Beograda – viknu osmatrač sa katarke.

 

Ima li koja kaurska ladja isred – odazva se zapovednik ladje.

 

Nema. Sve je prazno koliko oko vidi – zape osmatrač iz sveg glasa.

 

Zapovednik se nadu kao mešina i naredi da svi čuju – Zapni veslima, sultan nas gleda.

 

Bubnjevi ubrzaše ritam, veslači zapeše iz petnih žila i čelne ladje, sa po tri reda vesala, jurnuše napred. Ostale ladje nastaviše, kako je koja mogla.

 

 

Gledajući kako se ladje šire Dunavom, i zavrću prema ušću, beglerbeg Karadža se osmehnu. Okrenu konja i dojaha do topova. Napunjeni i spremni za paljbu, zevali su gladni rusvaja i smrti.

 

Utrkujući, sa dignutim zastavama uz nesnosno lupanje gočeva i urnebesnu dreku, ladje jurnuše mimo grada. Neke odoše gore uz Dunav, prema Zemunu, a neke okrenuše u Savu opasujući Beograd i brišući svaku nadu braniocima.

 

U trenu se prolomi nebo i zemlja. Svi topovi bljunuše oganj. Kamene kugle zagudiše kroz vazduh jurišajući na grad. Dim se prosu poljem i zatvori vidik. Smrad sumpora  uguši dan.  Svakog živog zahvati užas. U haosu rušenja i smrti, samo su najbliži čuli sultana Mehmeda kako se smeje dok oko njega pada kiša mrtvih komaraca i muva.

 

Zavaljen u jastuke sultan se smejao do suza, tako da slugama nije bilo jasno dali se to sultan smeje ili rida iz sveg glasa.

 

Zagluvljeni urlikom topova, tresući se na nogama, Turci su piljili u dim, nagadjajući gde su kugle otišle. Beglerbeg Karadža je uzalud pokušavao da se održi na konju, koji je drhtao kao prut od neshvatljivog straha i onda samo klonu, dok se moćni sultanov miljenik prućnu u prašinu. Čauši i sami obeznanjeni i ošinuti udarom vazduha i stravičnim pucnjem, skočiše da prihvate beglerbega. Bez turbana i umazan,  gledao je razrogačenih očiju kako se ogromna kugla prevrće i stenje, pokušavajući da se domogne zidina.

 

Posle silnog zapinjanja i ukanja tresnu o zid rasipajući kamen. Beglerbeg Karadža samo cupnu i huknu kao da je on secao tu kuglu do zidova.

 

Alal vera – skoro odahnu Karadža i stade da pretura po odeći kao da nešto traži. Čauši misleći da traži turban gurnuše mu u ruke onaj njegov sav izgažen i prašnjav i on ga stavi na glavu. Onda se seti šta je tražio, te se okrete čaušu i samo reče pokazujući na Mikelota. – Daj mu dukat.

 

Oho, zlato je već počelo da pljušti – Mikeloto zadovoljno protrlja ruke , pa dreknu – Pročisti!

 

Betino i Letero dohvatiše ogromnu četku i gurnuše je u cev topa koja je glatko mogla da proguta čoveka. Cimnuše nekoliko puta čisteći gar.

 

Puni ponovo – naredi ponovo  Mikeloto.

 

 

 

20

 

 

 

 

 

Kad Časlav ode ljudi pokušaše da održe razgovor, ali sve poče da jenjava i ljudi polako digoše ruke od priče i podjoše za nekim poslovima. Sa Časlavom kao da udje teška ozbiljnost, kao da je dašak smrti dotakao ljude, i da je sve pošlo nekim putem koji ne vodi u život. Sve svoje nade i želje mogli su komotno da bace u bunar.

 

Prvoslav se ustumara, dade neka uputstva, nešto naredi, pa i on diže ruke od svega pa se polako spusti i sede do brata. Gvozden je još pokušavao da jede, ali nekako bezvoljno i svaki čas polazio rukom da se maši čaše ali je zastajao i nastavljao da žvaće. Onda se odluči i dohvati čašu pa je iskapi.

 

Tako – reče više za sebe.

 

Tako – prihvati Prvoslav kao eho, ni sam ne znajući zašto.

 

Jedan po jedan i svi se izvukoše napolje, odoše da se smire i odspavaju koliko mogu. Letnje jutro rano dolazi pa će taman da zadremaju, a več ima da se bude. Još samo su Gvozden i Prvoslav džonjali za stolom. Posle nekog vremena prenu se Gvozden.

 

Gde će mi da se ispružimo –  reče uzgred.

 

Evo na ovaj astal. Baci kabanicu na njega i lezi – javi se Prvoslav.

 

Da nam ne donese neko zlo – odgovori Gvozden misleći da se mrtvi polažu na sto.

 

Ako ti smeta, a ti legni na zemlju. Eno ti ćošak. Samo da te zemlja ne povuče – ravnodušno reče Prvoslav.

 

Gvozden se diže i smače neku kabanicu sa zida i baci je na astal, pa leže, i stade da gužva kapuljaču da mu bude višlje pod glavu.

 

Ti nećeš da spavaš – okrenu se bratu – Nego, svo veče mislim, šta ste ti i Časlav to krišom pričali.

 

Ako ti kažem, da ćutiš kao zaliven – poče da priča Prvoslav – Oni krstaši, ili već kako ih zovu, napali su selo i ubili Mihočevu ženu. Da zlo bude još veće silovali su mu i ćerku, pa je i ona umrla.

 

Auu – pridiže se Gvozden – zlo brate. Zna li se koji su, da se osvetimo.

 

Nešto smo saznali, ali su sad u Beogradu. Tamo su ih odveli. Sad je sve u božjim rukama – reče Prvoslav – Časlav je naredio da nikom ne govorimo o tome. Nikako Mihoču. Kad se boj završi… pa ako,  i ko ostane živ. Ovo što sam govorio, zaboravi – ustade i gurnu brata – Pomeri se da i ja legnem.

 

Iz gustiša su se nadpevavali slavuji. Po barama i pljćacima žabe su se drale u horu, uz sablasno kreštanje čaplji. Čopori pasa lunjali su i klali se oko odpadaka. Odozgo, sa bedema su se dovikivali stražari, a sa poljana okolo Salnkamena bučili su krstaši.

 

Ne prodje mnogo vremena i prvi petlovi počeše dovikivanje. Noć potraja još malo, pa se pojanje petlova nastavi. Još malo pa se zasvetle preko Dunava,  zora poče da osvaja. Novi dan polako uskomeša ponovo sve živo.

 

Sa prvim svetlom Časlav otvori oči. Pogleda malo pa ponovo zažmuri opuštajući se. Odjednom se diže i sede. Posede tako, neki trenutak , pa uze da zavrće nogavice. Onda izadje i ukači se na ladju. Nekolicina je već tovarila opremu.Pogleda šta rade, pa se ustumara kroz šajku gledajući da li je sve na svome mestu. Taman se on malo zabavio poslom uspentra se na šajku i Prvoslav.

 

Navikao sam da me budi svetlo – reče Prvoslav – unutra je još pomrčina, pa sam se malo uspavao.

 

Ne mari – odgovori Časlav – Nego, gde su ti sa puškama? Treba da se potovare. Idemo preko. Za nas rat počinje.

 

Tu su – odgovori Prvoslav – Sad će Gvozden sa njima. Nemaju oni mnogo šta da tovare.

 

Jesu li svi tu – nastavi Časlav – Nemoj da neko nešto zaboravi.

 

Spavaj na oba uva – uze da ga smiruje Prvoslav – nije nam prvina – onda se okrete i vide da ide Gvozden sa ljudima – Evo, Gvozdena, možemo kad ti je volja.

 

Ja idem. Ti ih potovari pa za nama – reče Časlav, pa se okrete ljudima na šajki – Odvezuj, idemo preko.

 

 

Ljudi jurnuše da odvezuju, drugi dohvatiše vesla i upreše svom snagom. Ladja uhvati vodu, pa jurnu na drugu stranu. Uz nekoliko zaveslaja ulete u Tisu i polako pridje već privezanim šajkama.

 

 

 

 

 

 

 

 

21

 

 

 

 

 

 

 

 

Ne razidjoše se ljudi za dugo, posle Kapistranovih reči. Kao da je svako očekivao da će neko čudo da se dogodi. Gole reči nikog nisu umirile, a ovi ljudi su strepeli od danjašnice i sutrašnice. Ulazak u carstvo nebesko kroz muku i smrt nije delovao privlačno. Muka ih je inače pratila, kao pas, od kako su živi. Motka po tudjem dupetu ne boli, a reč utehe je najmanje davanje. Strepnja koja ih je svo vreme stezala za gušu sad zateže gajtan i stade da davi. Ostaju sami u beznadju.

 

Za mnoge je ovo okupljanje zadnja prilika da vide nekog poznatog, da progovore neku reč, da se sete nekih trvenja ili dugova i da jedno drugom oproste i zaborave sve što nije bilo kako treba. Niko ne spomenu Turke, niti uze ružnu reč u usta, kao da su jedni drugima držali posmrtno slovo.

 

Potraja tako neko vreme, dok se sunce ne pope visoko, pa se svi setiše da imaju posla i gomila poče da se razilazi. Odoše i  gradjani i vojnici. Samo su se još muvale neke grupe krstaša. Kako nisu imali kud, ni neka naročita posla, bilo im je svejedno gde su.

 

I dok su se zadnji još muvali okolo crkve i polako razilazili okolnim ulicama, pisnu dreka odozgo, sa gornjeg grada – Ladje! Turske ladje. Eno idu .. .

 

Ljudi se uzmuvaše. Počeše da lupaju zvona. Narod jurnu na zidove. Svi su znali da će turske ladje svaki čas da stignu, ali svi su opet priželjkivali da im se, usput, nešto dogodi i da ne dodju.

 

Ladje, turske ladje – digoše dreku kao da proklinju – Auu, štagar su došle..

 

Začas se bedemi okitiše ljudima. Svi su zverali ne verujući svojim očima. Okićene barjacima uz lupu gočeva i dreku posada legoše pod Beograd.

 

Na bedem gornjeg grada izadje i Siladji i svi koji su komandovali u gradu. Svi su bez reči gledali kako osvajaju vodu i šire se Dunavom,  pa zalaze u Savu. Neki uzeše da broje, ali digoše ruke pred silom koja pade iz vedra neba.

 

Ovo nema kraja – zausti Jovan Bastida, jedan od dvojice kastelana.

 

Sve ima svoj kraj – reče Johan Rot

 

Molim boga da kraj ne bude naš – reče Taljakoco I stade da se krsti pominjući neke molitve da bi podupreo svoje želje.

 

Siladji je pažljivo gledao kako se ladje razmeštaju i računao koliko štete može da očekuje od njih.

 

Gospodo – reče Siladji – borba upravo počinje. Mi više nemamo kud, a oni hoće preko nas. Mislim da je pravi trenutak da se pomolimo, kasnije nećemo da imamo kad.

 

Svi stadoše da šapuću molitve zureći u ladje i vodu. Dok su se oni molili ladje okružiše Beograd. Gledajući ladje Siladji u trenutku shvati da je sultan samo čekao ladje da bi napao, trže se i  dreknu.

 

Svirajte uzbunu – poče da viče Siladji – neka zvone zvona, napad počinje.

 

Odjednom se svi uznemiriše. Neki jurnuše niz kulu da dignu uzbunu, neki ostadoše da vide šta će da bude. Siladji se nagnu niz bedem kao da je hteo da zaviri u turski logor.

 

Truba dreknu sa gornjeg grada istresajući jauk.  Odmah se odazvaše zvona po crkvama zapomažući. Ljudima u gradu i po bedemima odsekoše se noge i zavezaše creva. Za trenutak sve stade i ućuta se, a onda se vrisak prolomi kao da je svakom nož na vratu.

 

Zvona se nisu ni čestito razlupala kad se pakao otvori i vatra kuljnu ujedajući. Tresak zatrese i nebo i zemlju. Urlik zveri prestravi ljude.

 

Naviknut na paljbu topova Siladji se okrete i predje pogledom bedeme koji se okitiše dimom, dok su se topovi trzali šaljući odgovor Turcima. Kugle se ukrstiše u vazduhu noseći smrt na obe strane. Trenutak kasnije zidovi uzdrhtaše od silnog teska. Neke kugle jurnuše preko bedema i padoše medju kuće. Urlici, jauk i bežanje.

 

Ne pade mnogo kugli na zidove i kuće u gradu. Većina plusnu na ledinu i u jarkove okolo zidina. Dim uvi polje i bedeme Beograda. Miris baruta se raširi i poče da guši. Za neko vreme i jedni i drugi nisu videli šta su pogodili i koga su gadjali. Onda vetar razvuče dim i  odnese ga u brda. Zidovi Beograda dobili su nove ožiljke.

 

Taman se dim razvuče da može da se gleda, kad novi pljusak kamena dolete razbijajući. Onda sunu još jedan,  pa zaredi.

 

Odozgo, sa kule u gornjem gradu, do koga još ne domašiše topovi, Siladji poče da gleda kao se Turci primiču gradu, gurajući pred sobom zaklone od pruća i  granja sakrivajući svoje strelce od vatre sa bedema. Gledano sa visoke kule koja je stajala van dometa topova sve je to izgledalo kao dečija igra, ali on je znao da se to smrt igra skačući čas na jednu čas na drugu stranu Opkoljen grad, skoro bez ikakve nade, čekao je svoj sudnji dan.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

22

 

 

 

 

 

 

 

 

Dok su konji, već smireni od besomučne bežanije, pokušavali da dohvate što više trave, Asan, Ibro, Smajo i nekolicina, još pod utiskom pretrpljenog straha, širom otvorenih očiju zverali u polje. Zazirali su od svakog neobjašnjivog šušnja, a u strahu je sve neobjašnjivo  preti i hvata za gušu. Dan je već dobro odmakao, i kako im ništa osim straha nije pretilo, primiriše se, i danuše dušom.  Onda uzeše da nešto stave u usta, da bi još dobili na vremenu i da nešto smisle ako mogu. Dok su polako žvakali, sutrašnjica im se sve manje smešila jer su polako shvatali šta ih čeka. Navikli da budu deo gomile koja ih je vukla po volji neke više sile, i gde nisu morali sami da donose odluke, osećali su se nesigurno kad su morali sami da odlučuju, i da po potrebi  preseku, i okrenu život.

 

Beše naše – pokuša razgovor Smajo.

 

Što bre, beše – upita Ibro – Nećemo valjda da mremo?

 

Dina mi, kako stvari stoje, nismo daleko od toga – ne dade se Smajo.

 

De, bre, ljudi, vi se kanda svadjate što  nismo mrtvi – umeša se Asan – Ako vam je do toga, niste morali da bežite i konje da mučite.

 

Ih, bolan, ko se svadja. Nisam znao šta drugo da kažem – uze da se pravda Smajo.

 

Ćuti onda, ako ne znaš – opet će Asan – Jedva ostadosmo živi, a sad da oči vadimo oko toga.

 

E, sad ti, brate zabrazdi – upade Ibro – Stra nas je, brate. Stra. Pričamo da nam lakne.

 

Sad, bolan, istinu reče – složi se Asan – Ne valja kako god da obrneš. Ispade da ne znaš šta je gore: da si mrtav, ili da si živ.

 

Kad si mrtav, sa Alahom si. Hurije te dvore i služe – objasni Smajo.

 

Bolan, Smajo, da je to toliko dobro, begovi bi se utrkivali da pomru. Ne bi nas gurali da ginemo, a oni da srču šetbet i jedu urme – reče Asan.

 

A što smo mi zapeli da divanimo o tome. Eno hodža, pa nek oni tumače šta je bolje – okrenu razgovor Ibro –  Kaži ti nama, bolan, šta mi, živi, da radimo.

 

Čini mi se da rekoh. Ja pod Beograd ne idem. Poklaće nas tamo pre nego i beknemo – odlučno reče Asan.

 

Bez tovara i praznih ruku, sablja nam ne gine – složi se Smajo.

 

Možemo kućama da idemo – predloži Ibro.

 

Mogli bi. Samo do kuće imaš stotinu gradova, a u svakom te čeka sablja. I kući će već da se nadje neko da ti glavu skine – reče Asan – Ni to ne ide, bolan.

 

Dobro de, ne ide. Kaži ti nama šta, bolan, ide. Na koju stranu da okrenemo – reče Smajo?

 

Ja bi ovako. Neka naši misle da smo mrtvi. Nikom ni iz džapa ni u džep, a mi da odemo, bolan, u Smederevo, despotu Djurdju. Ima da nas oberučke primi – reče Asan šta im valja raditi.

 

Mogu i oni da nas pobiju bez pitanja – reče Ibro.

 

Jok, siguran sam. Trebaju mu dobri vojnici – potvrdi Asan.

 

Dobri, a beže od svojih – podsmehnu se Smajo.

 

Sigurno da smo dobri. Živi smo. Oni nevaljatni su mrtvi. Vidiš i sam – zaključi Asan.

 

Biće da si u pravu – složi se Ibro – Ali, daj, da još malo prodivanimo o tome.

 

Divani ti koliko ti je volja – reče odlučno Asan – ja odo u Smederevo čim mi se konj malo odmori – to reče pa se izvali u travu.

 

Ibro i Smajo se samo zagledaše. Znali su da im nema druge, ako hoće da još malo gaze zemlju. Crne glasnike sultan Mehmed je čašćavao sabljom po vratu.

 

Taman su oni lupali glave gde i kako da se provuku kroz iglene uši, kad negde od Beograda dolete tutnjava, kao da se nebesa prolamaju. Na mah skočiše i stadoše da se zagledjuju.

 

Biju Beograd – reče Ibro.

 

Jašta, bolan. Osećam i ovde kako zemlja drhti – progovori Smajo.

 

Ljudi, ja idem iz ovih stopa – reče Asan – Ako hoćete, idemo, ako nećete, odo ja sam – Dohvati uzde i privuče konja, pritegnu ga pa uzjaha i ne gledajući dal će ko za njim. Ostali se zagledaše da vide ko će prvi da prati Asana, pa se latiše konja i požuriše da ga pristignu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

23

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dan je prilično odmakao dok je sve na šajkama dovedeno u red i stavljeno da bude tamo gde treba. Nemajući više posla ljudi uzeše da hvataju ladovinu da ih ne prži letnje podnevno sunce. Tako razbaškareni nisu mnogo brinuli za Turke. Navikli su oni da se stalno kolju sa njima pa su znali šta ih čeka. Što se pre počne pre će i da se završi.

 

Sredoje i Časlav su se još natezali gde da stave strelce sa puškama. Kako ih nije bilo mnogo, Časlav je mislio da ih ostavi zajedno, da ih ne deli jer bi tako bili ubojitiji.

 

Ne znam zašto se ritaš da budu kod tebe – uporno je navaljivao Časlav – Sa njima ćeš moći dobro da biješ.

 

Ajde de – pristade na kraju Sredoje – neka bude kako kažeš. Samo, sa njima ću da bijem iz daljine.

 

Jakako. Ne možeš sa puškama da se hvataš za gušu – poče da gubi Časlav strpljenje – Važno je da biješ Turčina, nije važno kako i čime.

 

Ja više volim da ga sečem. Da zna od koga gine – tvrdoglavo uze da objašnjava Sredoje.

 

Biće kako ja kažem – iznervira se Časlav – Ovde ne napadamo jednu ili dve ladje, sultan je dovukao sve što ima. Vidiš da se svi skupljamo. Ako ih ne razbijemo sve ima da pobiju i  porobe. Ti si bar stari šajkaš, zar moram i tebi da popujem.

 

Znam ja to, samo neću da se krijem kao baba – pokušava Sredoje da se održi.

 

Ja ga krstim, a on prdi. Kod tebe ima da budu, a ti gledaj kako ćeš – završi Časlav.

 

Sredoju ne bi pravo što se Časlav ljuti, pa se diže i podje.

 

Odo kod Gvozdena – reče i uze da prelazi sa šajke na šajku.

 

Dabome, ti i on ste isti – reče mu pomirljivo Časlav – sigurno je dovuko neko vino koje si ti nanjušio.

 

Kad Sredoje ode Časlav pomisli da se i on odvuče do Prvoslava, ali se predomisli pa se i on zavuče u senku .

Taman se sve smiri i utiša kad grunu odozdo od Beograda. Šajke na mah oživeše. Sveko ustade i stade da sluša grmljavinu koja je dolazila uz Dunav.

 

 

Auuu, kako je dole kad je ovako ovde – ote se ljudima

 

Časlav skoči kao i svi i zagleda se niz vodu, kao da mu je Beograd pod nosom. Tutnjava je brzo putovala donoseći užas.  Stajao je tako neko vrame slušajući kao da je hteo da prebroji sve topove pod Beogradom. Onda se prenu i viknu momka.

 

Zovni mi Prvoslava, Sredoja, Mihoča, Živana… – viknu Časlav – Kaži imamo posla.

 

Još nije ni rekao šta misli kad eto ti Sredoja gde preskače šajke i dolazi u žurbi.

 

Boga mi, Turci su se baš naoštrili – reče zabrinuto Sredoje.

 

Jesu, brate. Vidiš sad šta ti govorim – poče Časlav – Ne samo da su se naoštrili, nego ih ima mnogo i premnogo.

 

Pa, onda ćemo da ih smanjimo – reče Sredoje sasvim smireno.

 

Samo da se složimo – odgovori Časlav – a ne da svako vuče kako mu se prohte – nastavi Časlav podsećajući Sredoja na malopredjašnji razgovor.

 

Sredoje predje preko toga kao preko lanskog snega.

 

Da počinjemo onda. Da ne dangubimo – reče Sredoje.

 

Taman se oni zapričaše kad se pojaviše Prvoslav i ostali.

 

Jel noćas – upita Prvoslav koji je samo čuo ono što je Sredoje rekao.

 

Dabome – kaza Časlav kad se svi skupiše – Mislim da Mihoč uzme dvojicu, trojicu i da se polako spusti do Beograda. Tu su negde njihove ladje pa da im skine nekog sa ladje da bar znamo koliko ih je i ako su naoružani. Ti znaš kako ćeš to, da ti ne pričam.

 

Ne beri brigu – reče ravnodušno Mihoč –računaj da je Turčin več ovde.

 

Ti – okrete se Časlav Prvoslavu – pošalji Gvozdena da ih sačeka sa konjima kada izadju na obalu – onda se okrete Živanu – A, ti, uzmi neki čamac i spusti se ovom obalom da ih pričuvaš, ako ih Turci primete. Kad sve prodje čamce ostavite tamo negde u granje, pa gledajte brzo nazad. Ja sad idem preko, u Slankamen, pa se sutra vraćam. Sredoje, ti si ovde i držiš red – onda se okrete momcima sa šajke – Ti i ti, spremite čamac idemo u Salnkamen.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

24

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Eno je, gledaj, kako vrždi – uze da se dere vojnik na bedemu kad vide kuglu iz topa kako leti prema njima.

 

Boga ti, ova če da padne unutra – razdra se drugi, pa se okrete prema gradu urlajući – Bežiii, evo jedne!

 

Odozdo se ču dreka, pa onda tresak i lom.

 

Tresnu u kuću – reče neko – Gledaj šta napravi.

 

Ode čoveku kuća – reče neki drugi – Čija je, Zna li se?

 

Šta te briga čija je.Danas nečija, sutra će tvoja, moja. I glave će da nam odu – javi se pa neki treći.

 

Onda tresak, gore na bedemu. Prsnu kamen. Komadi jurnuše na ljude.

 

Jao –  ciknu jedan i uhvati se za lice, pa se preturi. Krv kuljnu.

 

Koga ubi – viknu neko?

 

Nikog – razdra se neko koga je mimoišlo zlo.

 

Evo ovamo, ubi jednog – razvika se neki drugi.

 

Jel na mrtvo – javi se opet onaj?

 

Jok, čim kuka živ je – doda onaj od malopre.

 

Pusti ruke da vidim – govori jedan onom udarenom koji se previja od bola i steže ruke preko lica. Prilazi još jedan i pokušava da mu rastavi ruke silom.

 

Otkinuo mu nos – reče onaj prvi kad vide ranu – Daj da ga spustimo dole – govori nekima koji su prišli.

 

Ranjenik šišti od bola. Dvojica ga drže za ruke i pokušavaju da ga dignu na noge. On obeznanjen ne može da stoji pa ga onako mlitavog odvukoše do stepenica. Taman da ga spuste kad dolete strela i lupi jednog u vrat. On se samo smače i sunu niz stepenice vukući onog ranjenog i još jednog dole. Svi se skotrljaše uz dreku i jauke.

 

Strele – dreknuše svi od reda i jurnuše da se pribiju uz zupce bedema. Neki, koji su imali, isturiše preko sebe štitove. Kiša od strela sruči se na bedeme i grad. Tu i tamo jauk, psovanje, dreka.

 

Evo, primiču se. Udri sad – jeknu komanda.

 

Sa bedema se otkide prasak topova i pušaka. Strele počeše da padaju i na Turke.

 

Uf, po sred zaklona – urla neko od zadovoljstva sa bedema – Gledaj kako se valjaju.

 

Majku vam Tursku – deru se sa bedema

Alah! Alah – urlaju Turci odozdo

Majko – pominju jedni

Udri, udri – odazivaju se drugi

 

Strelci rasipaju strele i odozdo i odozgo. Gruvaju topovi, utlanje i pištanje. Prasak pušaka, krv.

 

Turci su jurili da se dokopaju bedema zasipajući branioce svime što je moglo da se baci i ubije. Branioci su vraćali. Mrtvi i ranjeni svuda. Niko nikog nije gledao, dok su i jedni i drugi, kao bez glave, jurili da se poubijaju. Jauci u opštem metežu nisu značili ništa.

 

Bijeni sa zidina Turci malaksaše i povukoše se, taman toliko da njihovi topovi mogu da nastave da ruše i ubijaju. Čim popusti pritisak, ljudi se okrenuše svoj stradalim drugovima. Počeše da vuku mrtve i rajene. Oni ranjeni su polako umirali. Iskidana i izbodena tela puštala su krv u lokvama.

 

Lakše ranjeni su spuštani sa bedema da ih dole prihvate žene i nekako zavežu rane. Iscepane košulje i suknje začas se natopiše krvlju.

 

Ode mi sprema za ćerku – reče kao uzgred jedna zavijajući onog sa otkinutim nosom.

 

Što se žališ – reče joj druga – Spremu će da uradiš ponovo, ovome nos više neće da poraste.

 

Ne žalim, nego da nešto kažem – odgovori ona prva – ovako ću manje da mislim.

 

Ako si završila, dodji ovamo – zatraži treća – Daj da uvijemo ovoga. Sav je izboden.

 

Čekaj da ih posklanjamo odavde – javi se neka –  Sad će drugi da dodju.

 

Neke natovariše na kola i odvukoše do crkve. Neke koji su umrli gurnuše u stranu.

 

I Turci uzeše da skupljaju svoje mrtve i ranjene. Osakaćeni i unakaženi mnogi ranjenici pomreše dok su ih vukli. Niko nije brinuo za tudje patnje. Smrt je svakog od njih držala za gušu, a bol i patnja je samo trenutno otišla na drugu stranu. U sledećem napadu možda i njih čeka nešto gore.

 

Bez zadovoljstva i nade oni živi posedaše iza pletera.

 

Ukrvavi me Mujo dok sam ga vukao. Eno ga, jadan već je mrtav.Da ga bar nisam secao – reče jedan sav malaksao od strahote.

 

Sad se, bolan, smirio – dodade drugi – Ne mora više da skače na tudje izvoljevanje.

 

Besni su ovi kauri – primeti neki – Da ne ubi Ibru ispred mene, sad bi ja ležao dole.

 

More, ako ovi topovi ne poruše zidove, malo će ko da se vrati kući – dodade jedan sitan.

Ti će sigurno da poživiš. Kolišni si, ne mogu ni da te vide, a ne da pogode. Pogledaj mene, ne znam kako me ne ubiše – upade u razgovor jedan krupalija.

 

Šta ste se tu razdžakali – naidje neki aga i kad vide ove da sede, razvika se – Uzimajte ranjene na ledja i nosite gore da ih zakrpe.

 

Mogu i ovde na miru da pomru, da ih mučimo do gore – reče neki

 

Ako je Alahova volja da umru, umreće, a naše je da im pomognemo koliko i kako umemo – ljutnu se aga.

 

Uz stenjanja i jauke uprtiše ih na ledja i počeše da secaju na gore.

 

Evo, ovaj je mrtav – reče neki – da ga ostavim ovde.

 

Gde ćeš ga. Taj je već sa Alahom – doda drugi.

 

Topovi nastaviše da gruvaju. Kugle su odlazile i polako nagrizale zidine.

25

 

 

 

 

 

 

 

 

Do zalaska sunca ostalo je još dosta vremena kada Mihoč i još četvorica sedoše u čamac i snažnim zamasima odoše u maticu Dunava da iskoriste brzinu vode i  da sa što manje snage dodju u blizinu Zemuna. Vešte čamdžje i vični vodi hteli su pre mraka da predju što veći komad puta i da se natenane privuku turskim ladjama. Kada ostave čamce i udju u vodu odplivaće     držeći se za naduvane mešine u raspored turskih ladja.

 

U sam zalazak sunca, nešto ispred Zemuna, usporiše i pridjoše obali da sačekaju smrkavanje. Želeli su da se do turskih ladja dovuku negde oko ponoći, pa da oko prvih petlova završe posao  zbog koga su i došli.

Dok su se polako vukli pored obale, koristeći senku koju je sumrak pravio, još jednom preturiše izmedju sebe ono što treba da urade.

 

Još malo pa idemo u vodu – poče Mihoč – Vas dvojica odmah okrenite na drugu obalu i polako se spustite do ispod Beograda. Tamo negde nadjite Gvozdena, a čamce udenite u granje. Negde pred zoru upalite vatre na obali, niz vodu. Na stotinak koraka svaku. Čekajte nas  kod prve. Ako čujete galamu i lom, mi smo svoje pokusali. Ako je sve mirno, eto nas sa Turčinom.

 

Dobro. Nema šta drugo da se kaže – reče jedan koji ostaje u čamcu – Ajd, da nešto pojedemo, dok imamo vremena.

 

Vadi šta ima – prihvati Mihoč

 

Onaj izvuče košaricu i stavi je pred njih. Mihoč dohvati pogaču odlomi parče pa pruži drugima. Bela i Vuk uzeše po komad  i počeše da jedu.

 

Tmina je polako osvajala i prelazila u crnilo noći. Sa obale iz okolnih sela dolazio je lavež besnih rundova kao neki odjek smirenog života u tutnjavi topova pod Beogradom.

 

Kad natenane pojedoše ono što su imali, počeše da se spremaju. Pogledaše mešine dali su kako treba i onda se svukoše. Opasaše se konopima i za pas svaki zadenu po handžar. Od oružja samo će to da ponesu. Polako su se već spustili do dela Dunava koji pravo ide kraj Zemuna i Beograda,  mimoilazi ih i teče dalje. Vatra iz topovskih cevi sevala pred njima, a nesnosna tutnjava uterivala strah u kosti. Sva ta buka i gungula išla im je na ruku jer je Turcima davala sigurnost i skretala pažnju turskim ljadjarima.

Polako se odvojiše od desne obale tonući u širinu Dunava koji se ovde proteže komotan. U toj širini razvukle su se turske ladje i kao lanac vezale Beograd.

 

Mihoč sa drugom dvojicom kliznu u vodu. Kao vidre se prućnuše bez ikakvog šuma i polako otplivaše. Čamac odmah okrenu na levu obalu i ode sklanjajući se. Oni nošeni maticom, držeći se za mešine, primicali su se ladjama kao senke. Na nekim ladjama gorele su baklje i videli se Turci kako se muvaju. Mihoč okrenu na drugu stranu tražeći ladju koja je u mraku i gde je sve mirno. Tamo, pri kraju turske linije, odabra ladju i okrenu ka njoj. Bela i Vuk podjoše za njim. Kad dodje do ladje uhvati se za pramac i stade da osluškuje. Ništa se nije čulo. Bela i Vuk mu pridjoše. Mihoč i Vuk uhvatiše se  čvrsto za okov pramca a Bela se uspuza na njihova ramenai uspravi hvatajući se oprezno za ogradu onda kao senka se šmugnu unutra. Primiri se zalepljen za palubu. Odgleda turske ladjare kako spavaju okolo, pa kliznu do jednog i samo ga zviznu drškom handžara. Ovaj zakrklja kroz san i otrombolji se. Bela ostade da leži pored njega kao da spava čekajući da vidi da se nije neko probudio, pa kad vide da se niko ne pomera, dohvati Turčina i kao mačka kad nosi miša zgrabi ga i spusti u vodu. Mihoč i Vuk ga prihvatiše i  vezaše za mešine. Bela odmah kliznu vodu i polako počeše da se odvajaju od turskih ladja. Voda ih povuče i ponese, a oni su polako plivali i okretali ka obali.  Odmicali su polako, jer ovde Dunav malo usporava, a oni su imali teret pa nisu mogli brže. Taman su malo danuli dušom kad sinuše vatre na levoj obali. Odmah okrenuše ka prvoj. Kako se upališe vatre na turskim ladjama poče galama i vreva. Zapališe i oni baklje pokušavajući da osvetle vodu. Pukoše i neke puške u prazno, koliko da oteraju strah. Ne hajući mnogo za tursku dreku i pucnjavu, Mihoč, Bela i Vuk se dohvatiše obale, gde izvukoše vezanog Turčina. Gvozden i ostali ih prihvatiše nudeći im suvu odeću. Oni se natenane obrisaše i odenuše odmarajući se usput.

 

Turčin je polako došao sebi. Kao uhvaćena živinka, samo je dahtao i zverao očima, očekujući da ga zakolju.

 

Stavite Turčina pored vatre da se osuši – reče Mihoč kad se malo povrati od napora – da nam ne lipše pre vremana.

 

Kad smo već ovde da sačekamo dan i prebrojimo ladje – predloži Gvozden.

 

Dabome – složi se Mihoč – Lako ćemo konjima na Tisu. Valjda će ovaj Turčin nešto dobro da nam kaže.

 

More, ima da kaže i kad je prvi put sisu u usta uzeo– Ubaci Bela.

 

Šta ste se raspričali – uplete se jedan momak – a ljudima ne dajete da se povrate. Evo testije pa trgnite.

 

Dobro da se neko seti – prihvati Bela testiju – daj dušu da povratim.

 

Ma, Gvozden je to krio za sebe – reče Mihoč

 

Duše mi, taman sam hteo da vas ponudim. – poče Gvozden da se pravda – Nisam odmah dao, da se onako umorni ne zadavite.

 

Ajd, sad. Mora da si dve takve poneo kad jednu nudiš – nastavi Mihoč da ga dira.

 

Obrediše se svi sa po nekoliko dobrih gutljaja. U to i dan poče da se pomallja i ladje počeše da se naziru. Uzeše da ih broje.

 

Mnogo ih ima. Ko će sve da to da izbroji – reče Gvozden – mora da je u Savi bar pola od ovoga.

 

Pa ne vide se sve – javi se Vuk

 

To je što je. Deset gore-dole ne čine posao. Hajdemo mi da gledamo svoje – reče Mihoč – Dan će čas da odmakne.

 

Ajde. Konji su tu na čistini – reče Gvozden

 

Dohvatiše Turčina i pravo kroz granje, pa na čistinu gde su konji grickali travu i odmarali se.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

26

 

 

 

 

 

 

 

 

Zgrčeni uz ivicu bedema, jedva su disali, pod pljuskom strela i kuršuma, Hans Bez Kose, Bezubi Armin, Šuplji Miler i nekolicina krstaša. Bez opreme koja bi ih štitila jedino im je ostalo da se prilepe za kamen i da mole boga za sreću.

Vojnici beogadske posade, opremljeni za borbu, zaklanjali su se štitovima i gadjali Turke koji su jurišali kao bez glave i pokušavali da zatrpaju jarak ispod zidina. Ono malo topova koje su imali na zidovima nabijali su oblucima i što su mogli brže gadjali su tursku pešadiju koja je gurala drvene kule odakle su strelci, koji puškama, koji strelama gadjali branioce.

Ovde ni vrabac ne može da promakne – poče Šuplji Miler.

Biga me za vrapce – brecnu se Hans Bez Kose – Daj da se ja izvučem iz ovoga.

 

Gledaj – ponovo će Šuplji Miler – ovi studenti su mislili da je ubijanje zabava – pa pokaza na grupu krstaša koji su sabijeni kao zečevi čekali da budu pobijeni.

 

Uživaju ko svinja na klanju – doda Bezubi Armin – U paklu će imati još bolju zabavu.

 

Ne sluti  – dreknu Hans Bez Kose – budalo jedna.

 

Ja jesam budala, što zbog tebe pametnog čučim ovde i čekam da me ubiju – povrati mu Bezubi Armin.

 

Svi smo budale. Koji nas je djavo doveo ovde da nas Turci love kao zečeve – dodade Šuplji Miler.

 

Hej, školarci – okrete se Hans Bez Kose onim krstašima – Proći će ovo, samo ne mrdajte.

 

Ne bojimo se – odgovori jedan – ovo nam je prvi put, pa  učimo.

 

Gledajte da naučite pre nego vas pobiju – ponovo će Hans Bez Kose

 

Gde si naučio da govoriš kao oni – upita Hansa Šuplji Miler

 

Tamo, kod njih. I tamo sam nosio krst, kao i ovde – reče mu Hans Bez Kose.

 

Evo, nema strela – viknu Bezubi Armin i naže se preko zida da vidi šta je – Odoše.

 

Gde odoše – skoči Šuplji Miler da vidi i on.

 

U taj mah puče top i kamena gromada sunu na bedem. Za njim se povedoše i drugi topovi pa kamenje stade da doleće i ruši. Bedem poče da pršti i da se odvaljuje.

 

Beži – prodra se Šuplji Miler i jurnu niz stepenice. Za nim, četvoronoške, zagrebaše Hans Bez Kose i Bezubi Armin. Studenti i ostali strmoglaviše se, hvatajući džadu, pokušavajući da se sklone sa vrha bedema gde je sve prštalo od kamenja. Gore su ostali samo osmatrači kojima su molitve bile jedina zaštita. Tresak, jedan za drugim, uze da krnji zidove razbacujući kamen.

 

Topovi su nabijani sporo a ciljanje je bilo netačno. Malo od oka-malo od prilike, ali gomila topova i njihova veličina činili su svoje. Zidine su se tresle iz temalja. Opsadjenima je strah polako ulazio u dušu opominjući  da im polako dolazi kraj.

 

Ovo bežanje je bilo u pravi čas – duvajući objavi Bezubi Armin

 

Bežanje na vreme je najveće umeće u životu – objasni Hans Bez Kose.

 

To je cela istina – složi se Šuplji Miler – Celog života bežim. Kad bi se bežanje plaćalo, bi bi bogat kao biskup.

 

Ljubi noge bato – reče mu Bezubi Armin – one su ti umesto glave.

 

Ali, da nemam glavu, ne bi ni noge bežale – ne dade se Šuplji Miler.

 

Da mi je samo da znam, šta trtljaju ovi krstaši – reče jedan vojnik.

 

Vidiš da im je duša u nosu. Mole se Bogu što su živi – dodade drugi.

 

More, pogledaj im njuške – ubaci se u razgovor još jedan – rekao bi, da su sa vešala dovedeni ovamo.

 

Sigurno. Ne bi ja takve pustio u grad – poče ponovo onaj prvi – nego gledaj onu decu. Koga boga traže oni ovde? Pobiće ih Turci kao piliće.

 

Isto kao i nas – reče onaj treći

 

 

 

 

 

 

27

 

 

 

Uzdajući se u strah opsednutih, turske ladje se primakoše gradskim bedemima i počeše da gadjaju iz topova. Zidovi koji su branili grad sa vode nisu tako tvrdo zidani kao oni koji su utvdjivali grad sa zemljane strane, ali su ipak mogli da odole kuglama koje su ispaljivali mali topovi sa ladja.

 

Kako nisu uspeli ni malo da oštrbe bedeme oko vode, Turci uzeše da bacaju kugle unutar zidova, na kuće. Kugle su vrždale i lomile krovove praveći paniku i nesigurnost. Njihovi pokušaji da udare na pristanište i pogode neku ladju u njemu nisu uspevali. Topovi sa kula koje su čuvale ulaz u pristanište, držali su turske ladje dalje od zidova.

 

Nišanjenje topovima bilo je više želja da se nešto pogodi, ali bolje je ne izazivati sudbinu, pa su tako Turski ladjari gledali da budu malo dalje od krute ruke sudbine koja je mogle da ih odvuče na dno Dunava. Bliže ili dalje od zidina, Beograd je bio zatvoren sa svih strana.

 

Vojvoda beogradskih šajkaša Milić okapavao je na kulama jureći tobdžije da često pucaju na ladje kako bi ostajale što dalje od zidova.

 

Gadjaj onu što nasrće – vikao je Milić gledajući kako jedna ladja juriša na ulaz u pristaništa da ih oplete topovima iz najveće blizine – Pucaj, šta čekaš. Pucaj, sad.

 

Topovi sa obe kule grunuše. Kugle bućnuše u vodu. Turci opališe iz topova. Kugle utrčaše u grad razbijajući krovove.

 

Gledaj gde gadjaš, leba ti tvoga – poče da besni Milić

 

Gadjaj ti, ako znaš bolje – brecnu se tobdžija

Miliću, brate, idi dole na ladje – reče mu smirenije drugi – Nikakva vajda od tebe ovde. Samo se dereš i smetaš.

 

Ja smetam? Jao, sad ću da te pojedem. Vi gadjate kečige, a ja smetam – besneo je Milić – Eno gledaj, ide još jedna. Deder, sad gadjaj.

 

Turska ladja zape napred, pravo na ulaz u pristanište. Topovi sa kula grunuše i kugle pljusnuše ispred i oko ladje. Ona vrdnu.  Topovi sa ladje pukoše i kugle odoše u Savu.

 

To, bato. Ovaj neće više da se istrčava – skoči Milić

 

Ladja produži napred pa se okrete i povuče se na sigurno.

 

Evo, čim se ne petljaš  u tudji posao bolje ide – reče jedan tobžija

 

De, de, i ćorava koka ubode koje zrno – zajedljivo će Milić.

 

Miliću, beži dole, okrenuću top na tebe – viknu mu onaj besni tobdžija.

 

Ajde, de. Idem. Poslaću vam vino da izbistrite oči i da bolje pucate – okrenu Milić pomirljivo, pa podje dole.

 

Vojvodo, dokle će da krademo bogu dane. Turci su pobesneli, a mi sedimo – dočeka Milića grupa šajkaša.

 

Dokle ja kažem – ljutnu se Milić – Žuri ti se da izgubiš glavu. Sedi tu i čekaj. Biće boja i preko glave

 

Kako ti kažeš, vojvodo – odgovori neki iz grupe – Samo, kad će to?

 

Nego, čini mi se da niste svi tu – okrete razgovor Milić i zagleda se u šajke i ljude – De su ljudi? Kazujte.

 

Tu su. De bi bili. Nema de da se otide – počeše neki – Eno, vidiš, gore, po bedemu. Biju se.

 

Idi, i dovedi sve ovamo, dok nisam pobesneo – pokuša da se uzdrži Milić – Oću sve da vidim na ladjama, inače ima da vešam… Majku mu, svi ste stari šajkaši, zar moram da vas jurim.

 

Pa nisu pobegli. Biju Turke. Računaju, Turci su i jedni i drugi. Što ih više pobiju, biće ih manje – uzeše da smiruju Milića.

 

Oni su šajkaši. Turke ima da bijemo na vodi. Neću da mi neko pogine gore. Gde ću da mu nadjem zamenu –  uze da se smiruje Milić – Ako treba da ginu, biće tamo gde ja kažem. Svi da dodju dole – Okrete se i podje na ladju i taman da zakorači priseti se, pa se okrenu prvom – uzmi jedni testiju sa vinom i odnesi gore tobdžijama.

 

Ajd da zovnemo ljude – reče jedan – Nego, ko će sve da nadje.

 

Ne moraju svi. Neke će da nadjemo, ostali će da dodju – reče drugi.

 

Dabome, di se prekidaju ljudi kad se onodu –  umeša se jedan obavešten gde su se ljudi razišli.

 

Ko se, bre, onodi kad se gine okolo – bupnu neki?

 

Kad počne da te svrbi moraš da se češaš. Kod žensko je to mnogo opasno. Može i svet da propada, ako joj se oće, ima da istera svoje  – objasni onaj što sve zna.

 

Pogana je to sorta. Nego da nije nje, rašta bi se živelo – raspričaše se neki.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

28

 

 

 

 

 

 

 

 

Paljba turskih topova polako je najedala zidove i kule. Kamen se trunio i polako slegao podno bedema. Nisu svi delovi grada gadjani istom merom. Tamo gde je  rušenje bilo uočljivije, gde su zidine bile slabije zidane ili gde su popravke lošije uradjene, Turci su dovlačili topove sa drugih položaja i žešće udarali na te delove zidova.

 

Gledajući kako njegovi topovi razaraju utvrde Beograda i kako pešadinci zatrpavaju šanac oko grada, sultan Mehmed je očekivao brzu i laku pobedu i osvajanje važnog uporišta za dalje napredovanje.

 

Dok je  jahao oko bojišta gledajući šta se sve radi i koliko se ko trudi, slušao je jednim uvom šta mu govore ljudi iz pratnje, vagajući njihove želje i interese. Surevnjivost i zavist begova, paša i vezira vukla je na razne strane i svako je želeo da podrije ambiciju i rad onog drugog. Samo da protivnik propadne, pa neka sve podje naopako. Želja je da se sve dobije, pa ma i jedan dan trajalo, gonila je svu tu kamarilu oko sultana da neprestano svrdla čekajući trenutak da sujeta sultana Mehmeda obavi posao za njih. U neprestanoj borbi za mesto miljenika, koja nije prestajala ni u ratu,  baš je tad dobijala na oštrini, jer je baratanje vernošću i požrtvovanjem lako je uništavalo takmace. Svi su imali želje, a samo je on mogao da ih ispuni.

 

Dok je merio laskanja i  želje svih koji su mu temenali i u njima tražio svoje interese dojaha do njega beglerbeg Rumelije, Hasan Karadža, koji ni za trenutak nije mirno sedeo. Umarajući konje, više nego sebe, špartao je bojištem, gledao slabosti protivnika i  tražio  prednosti za sebe.

 

Presvetli – obrati se sultanu – zidovi se ne drobe onako kako smo očekivali. Beograd je izgleda čvrsto zidan.

 

Ako, ako. Sve može da se sruši, pa će i beogradski zidovi da padnu – odgovori mirno sultan Mehmed.

 

Hunjadi skuplja vojsku u Slankamenu čujem. Sigurno to radi sa despotom Djurdjom. Mislim da je dobro da prebacimo vojsku u Srem i da ih tamo napadnemo pre nego ojačaju. Ako to uradimo, Beograd mora da se preda bez borbe.

 

Dobro, dobro. Videću šta ćemo – odgovori sultan – Dotle udri po zidovima.

 

Kauri nam nisu dorasli u polju. Poklali bi ih u tren oka – nastavi uporno Karadža – Na zidovima ćemo imati veliku pogibiju. Kauri umeju da brane gradove.

 

Lepo je to što kažeš – osta uporan i sultan Mehmed – Samo i mi umemo da rušimo zidine i osvajamo gradove.

 

Uzvišeni sultane – poče jedan beg iz pratnje – beglerbeg hoće da podeli vojsku. Ovde će da budemo slabiji, a preko nećemo da budemo jaki. Šta ako ugarski kralj udari sa vojskom dok se tako natežemo. Da mi osvojimo Beograd pre toga. To će da ih osakati.

 

Nije baš tako. Ugarski kralj je daleko, ovde je samo Hunjadi. Da ih mi satremo dok su još slabi – zape Karadža – Sad je prilika.

 

Neka sedi sve kako je sada – reče sultan – Prvo ćemo uzeti Beograd. Pritisni kaure, da što pre završimo ovde. Hoću da podjemo dalje, pojedoše me komarci ovde.

 

Dok je sultan obilazio bojište i natezao se sa komarcima, dotle su na prvoj liniji ljudi živeli od trenutka do trenutka.

 

Bolan Salko, više nemaš ni gde da se olakšaš – poče jedan – Gde god da mrdneš, ugaziš u pogan.

 

A, ti ne gazi – odgovori Salko – Seri pod sebe, pa zatrpaj.

 

Pa zar na govna da legnem – onaj će prvi.

 

Bolan, Huso, zar si ćorav. U govnima smo do guše – opet će Salko.

 

Ja noćas spavam – poče jedan do njih – tek mi nešto zasmrde uz nos. Otvorim oči, a čovo smakao gaće i čučnuo mi više glave.

 

Što ga ne gurnu – reče Huso.

 

Što, bolan? Muka ga pritisnula – odgovori ovaj.

 

Pa šta uradi – javi se Salko.

 

A, šta da uradim? Okrenem se na drugu stranu i nastavim da spavam. Čovek se isra, pa leže i on.  Ko će ga znati, možda više nije živ – ispriča ovaj.

 

Jedeš, sereš i mreš. To ti je ceo naš život – dodade opet neki drugi.

 

A, čiji je drugačiji? Tolko ti je dato šta god da si – ubaci Salko

 

Kako jedemo, pomrećemo pre sranja – dobaci još jedan.

 

Dobro kaže čovo. Dan ode, a leba niko ne donosi, dodje mi sam sebe da pojedem – raspriča se još jedan.

 

Čekaju da dobro izginemo, pa da uštede. – opet će Salko

 

Od ovoga što nam daju da jedemo, ima da pocrkamo od gladi pre nego nas kauri pobiju – složi se drugi jedan.

 

Ama, ljudi, umete li nešto drugo da pričate – pobuni se neki koji je sedeo i slušao priču – Rašta živeti, ako je tako?

 

Da umreš. A, što bi živeo – ogovori jedan – Ovo li je život?

 

Tebi ako je do mrenja, eno ti zidova, pa jurni – brecnu se neki.

 

Ne moram da žurim, jado. Do večeras će nas već naterati na njih. Kao što reče ovaj, da uštede komad leba – odgovori ovaj.

 

Odosmo daleko, ljudi – uze da okreće razgovor neki – Eno sultana gore na brdu, gleda nas.

 

Blago nama – opet će onaj nezadovoljni – dobićemo bakšiš.

 

Šta se tu jedete, evo Fikreta sa lebom – viknu jedan iz grupe.

 

Da nas sultan ne pogleda, ostadosmo gladni – zajedljivo će jedan.

 

Eno, Turcima daju da jedu – osvrnu se Ditrih, jedan nemački topdžija – nama nešto zatežu. Nismo se pogodili tako.

 

Znaš da nam kuvaju odvojeno, da ih ne opoganimo – reče mu Herman – daj da puknemo još jednom pre jela.

 

Zašto, grad neće da pobegne dok jedemo. Treba polako pa sigurno. Nije dobro ako ti ruke drhte od gladi – reče Hans – Oni florentinci što su žurili eno sede u paklu. Da su išli polako ne bi im se kugla zaglavila i top pukao. Ovako su ubili sami sebe.

 

Glupi žabari – složi se Ditrih i uze da čisti cev topa

 

Struži dobro – opomenu Hans Ditriha – Ovaj barut nije dobar. Garavi kao sam djavo.

 

Herman i Ditrih ostrugaše cev topa, pa onda nabiše tri kese baruta unutra i dobro sabiše, gurnuše čep pritiskajući iz sve snage. Onda ubaciše kuglu koja kliznu unutra. Kad su nabili top, kroz otvor za paljenje provukoše fitilj, pa Hans dohvati baklju i zapali fitilj. Barut prihvati. Top se rucnu unazad i riknu terajući kuglu napred. Ona se izvi kroz vazduh i vrždeći ode na zidove.

 

Tako – reče Hans gledajući kako se kugla izvija i leti. Ne potraja dugo, tek prsnu kamen na zidu beogradske tvrdjave.

 

Za dan, dva ovde će da bude debela rupa – javi se Ditrih.

 

 

Neka se top malo hladi – reče Hans – Hajde očistite ga, pa da jedemo.

 

Top zaćuta a topdžije posedaše okolo istežući se.

 

Ovi kauri digoše ruke od posla. Gledaj ih, posedali kao age pa se još protežu, kanda se umorili – poče neki od Turaka koji su se motali okolo – Ago, kauri ne pucaju više.

 

A, što ti brineš tudju brigu – odgovori mu aga – Oni su se pogadjali sa sultanom, na njegov trošak ratuju, sa njim neka se kusuraju. Ti gledaj svoja posla i radi što ti se kaže.

 

Brate, oćeš u svaku čorbu da budeš mirodjija – nadoveza neki drugi – valjda kauri znaju šta rade. Ne bi sultan davao pare džabe. Ja mislim da lade top. Od one vatre sigurnio se užari, pa ga lade.

 

Jes, jes – umeša se još jedan – Ako ga ne olade može da pukne, pa da ih pobije.

 

Eno, onomad, puče jedan sve u komade pa pobi sve od reda – dodade neki drugi.

 

Biva to, kad se ne radi kako treba – opet će onaj prvi.

 

Eno dole, četvrti, peti top odavde – doda onaj drugi – sav je iskomadan. Možeš okolo i mrtve kaure da gledaš.

 

Pričao mi Hamdija, onaj što puca iz puške. To ti je, bolan, kao mali top, samo puca iz ruke – uze da tumači jedan – Ume vatra da udari unazad, brci da ti izgori. A, bolan, može i oči da ti dohvati i izgori.

 

Nema više delijanja – doda opet neki – Dok digneš sablju ubije te da ne bekneš. Ko pašče.

 

Drži dupe u stranu – ubaci jedan.

 

Pa to je uvek bilo – složiše se okolo – Bežanova majka ne plače.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

29

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Rika topova nije prestajala ni dan ni noć. Gromadne kugle padale su po bedemu jedući ga polako. Kako su se  zidovi krunili i smanjivali tako su i srca branilaca polako silazila u pete. Hrabrost se držala na dlaki, a nada je tonula sve više. Jedino ih je očaj i saznanje da nemaju kud gonilo na borbu, jer predaja je značila neprekidne patnje i smrt u mukama. Ovako su mogli da se još za života osvete svojim krvnicima.

 

Naprežući se da održi nadu u opstanak i pomoć koja samo što nije stigla, Mihajlo Siladji je i dan i noć provodio na bedemima prkoseći Turcima, zajedno sa svojim ljudima spremnim  da se bore do smrti.

 

Ovo parče zida se još drži – primeti Siladji dok je obilazio jednu rupu na zidu.

 

Ne uspevaju uvek da pogode to mesto, ovamo dole su već porušili dobar komad. – reče mu stotinar Sebeš.

 

Sklanja se, evo kugle – razvika se neki.

 

Kugla dolete i razbi se o zid ispod Siladjija i Sebeša. Druga pade nešto dalje na zid i odvali neko kamenje. Neke kugle sunuše preko bedema i strovališe se na kuće odnoseći krovove i zidove. Onda tresak. Odlomljni grudobran povuče neke vojnike u ambis. Vrisak, krv pljusnu. Ponovo tresak.

 

Iz jarka jauk i vapaji.

 

Nosi ranjene – viknu Siladji

 

Ovima ništa ne treba, gotovi su – reče neki vojnik ravnodušno.

Nekolicina se naže preko zida i uze da gleda koji su se sunovratili  dole. Siladji pridje polagano  pazeći da  ne nagazi na rasklimatani  kamen.

 

Onaj tamo još mrda – reče Siladji.

 

Neće dugo – reče Sebeš.

 

Možemo da daneno dušom dok ne napune – reče jedan vojnik sa olakšanjem – Da oće da im prsne, pa da izginu.

 

Ovaj krš okolo gurnite u onu rupu, da ima vajda i od njega. – reče stotinar Sebeš.

 

Vojnici zapeše da valjaju kamenje odvaljeno od grudobrana i da pune rupčagu uz psovanje i proklinjanje života i onog ko je stvorio Turke i  doveo ih pod Beograd i onog što je iz dokonosti smislio kamen pa im natovario da ga oni secaju.

 

Dok su vojnici vukli krš i delili psovke, Sebeš je pokazivao Siladjiju neku tursku rabotu.

 

Vidiš, desno od one jaruge, tamo gde su oni pleteri, e, tu. Vidiš onu gužvu. Izgleda da su počeli da kopaju novi lagum – govorio je Sebeš.

 

Ja, majku mu – zagleda se Siladji – Od skoro?

 

Onomad su krenuli sa kopanjem – odgovori Sebeš – Gadjali smo već, ali nikako da dobacimo.

 

Gadjajte, ponovo – reče Siladji – Makar samo da im ometate posao. A, onaj stari, digli ruke od njega?

 

Ne vidi se da iznose zemlju. Možda su naleteli na kamen, pa ne mogu dalje, ili je kuljnula voda pa su se podavili – reče Sebeš.

 

Utaj mah dojuri jedan vojnik, pa kad vide Siladjija okrete se njemu.

 

Gospodaru – reče vojnik sav zadihan – neki naši, dole, će da se pokolju sa krstašima oko leba.

 

Daj da vidim – secnu se Siladji – Pokazuj. Samo nam još fali da se medjusobom koljemo.

 

Dole, pod bedemom, gomila krstaša i vojnika psuje i gužva se hvatajući se za guše. Siladji se sjuri niz stepenice besan kao ris.

 

Šta se koljete. Sad ću da isečem i jedne i druge – siknu Siladji, hvatajući se za mač.

 

Vojnici ga poznadoše pa stuknuše. Krstaši digoše još veću dreku.

Ne daju nam da jedem – graknuše u glas – Nismo došli da se bijemo gladni…Kriju leba…Lopovi..

 

Tišina – dreknu Siladji, pa dohvati jedno grlatog krstaša – Ti, kazuj, šta je bilo.

 

Pa,eto – pokoleban poče da objašnjava krstaš – dali nam malo, a drugo sakrili.

 

Baš tako – naroguši se Siladji.

 

Tako, tako – u glas povikaše krstaši – Istina…Pravo kaže…

 

Ko je krije leba – okrete se vojnicima Siladji?

 

Pa, nije baš tako – usudi se da kaže jedan.

 

Nego kako – brecnu se Siladji?

 

Svi smo uzeli isto, samo sam ostavio za ljude koji treba da sidju odozgo – reče vojnik zadužen za podelu.

 

Da vidim –  naredi Siladji.

 

Vojnik se okrete i izvadi iz nekog procepa u zidu korpu sa nešto hleba i mešinu vina. Siladji pogleda šta je u korpi, pa se okrete.

 

Toliko i ja jedem – reče Siladji – Leba je malo i moramo da delimo. Ako se još jedno pobijete oko toga pobacaću vas sa bedema Turcima. Razilazi se za poslom.

 

Vojnici se okretoše i odoše gde treba. Krstaši se uzmuvaše gundjajući pa se i oni razštrkaše po budžacima.

 

Ti, ostani ovde i podeli onima koji dodju – naredi Siladji. Onda se okrete kao da se pita odkud on tu, pa više za sebe nego drugima reče – Šta će nam Turci, sami sebe bi bolje poklali.

 

Koga to – reče neko iza njegovih ledja. Okrete se i vide Johana Rota gde prilazi sa dvojicom.

 

Bajem sam sebi – odgovori Siladji – Gde si toliko požurio?

 

Rekoše mi da se rveš sa krstašima, pa sidjo da vidim šta je – reče Rot

 

Uvek isto – reče Siladji – Svadjaju se oko leba. Moraćemo da bolje pazimo na hranu. Rano su počeli da se ujedaju, ako Hunjadi nešto ne uradi, nećemo dugo da se održimo bez hrane.

 

Moramo da izdržimo, nema nam druge – odlučno reče Rot – Ni Turcima nije bolje. Koliko znam i oni kubure sa hranom.

 

Znam, znam – složi se Siladji – Samo, tu brigu neka rešava siltan. Kako god da im je, oni nas napadaju, a ne mi njih.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

30

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sutra polazimo u bitku – reče knez Hunjadi kad udje u veliku dvoranu palate u Slankamenu, gde su se okupili svi koji će sutra da povedu ljude i ladje u  bitku da  reše sudbinu Beograda i Ugarske, a verovatno i Evrope.

 

Moramo da razbijemo Turke i da im uništimo ladje – nastavci knez Hunjadi – Druge nam nema. Ili da ih pobedimo i razbijemo blokadu Beograda, ili da izginemo da ne gledamo ono što će posle da dodje – zastade i zagleda se u ljude kao da im prenosi viziju poraza, onda nastavi –  Ovde smo skupili i opremili sve ladje koje imamo i sve ljude koji umeju da se bore na vodi. Više i bolje nemamo. Naše je da ih hrabrošću i veštinom razorimo. Moj plan je da neke ladje natovarimo peskom i da ih pustimo niz vodu da prve udare na tursku liniju i da težinom i brzinom pokidaju lance kojima su  Turci vezali svoje ladje. Onda kroz taj procep da upadnu ostale šajke, pa kako nam Bog da.

Vojvoda Časlav će da vodi prvu liniju napada. Ostali neka rade što i on. Iz Beograda će Turcima u ledja da udari vojvoda Milić. Ja ću sa konjicom i krstašima da podupirem napad sa obale – zastade – Neka nam Bog bude od pomoći. Smrt Turcima.

 

Smrt Turcima – skočiše svi.

 

Posle dogovora, Časlav se spusti na Dunav, sede u čamac i ode na drugu stranu, šajkama na ušću Tise. Uspentra se na ladju gde ga ljudi skoro ne prepoznaše svečano obučenog i u čizmama, sa dugačkim mačem o pasu. Kad ga videše takvog odmah im bi jasno da je kucnuo čas istine.

 

Diži kraljevsku zastavu – naredi čim kroči na palubu. Onda ode na sranu i skide odeću pa se obuče kako se uvek nosio kad je na ladji. Opasa se tvrdo i za pas zadenu jatagan. Ovog šajkaša Časlava su već svi znali.

 

Braćo – reče glasno da ga svi čuju – sutra idemo da Turcima zapržimo čorbu. Polazimo u samu zoru. Nama šta drugo da vam kažem. Znate ko su Turci, sebe znate još bolje… Do smrkavanja možemo da popijemo koju, za pokoj naših duša, a onda odmor… Smrt Turcima! Živela Srbija!

 

Živela Srbija – prosu se Dunavom.

 

 

Zora ih je našla na levom krilu gomile ladja koje su hvatale struju silazeći niz vodu. Ispred svih su gurale teško natovarene ladje. Dunav je stenjao od tolikih ladja i čamaca koji su krenuli u susret sudbini. Vesla su se dizala i spuštala, škripala i stenjala. Pramci su prskali vodu razbijajući talase. Kao težak olujni oblak koji grabi da sruči svoj ubistveni tovar.

 

Odozdo, od Beograda dolazila je neprestana tutnjava koja je strašila, opominjala i vukla ih da požure.

 

Jašući pred konjicom knez Hunadi je sa sremske obale video kako se turske ladje stiskaju dole, na vodi, spremajući se da dočekaju navalu. Gledajući gomilu turskih ladja ništa lepo mu  nije dolazilo u glavu. Znao je da će borba da bude teška i pogibija velika.

 

Brazdeći niz vodu šajke su dobijale na brzini. Ljudi su se upinjali zahvatajući ogromnim zamasima vodu. Još jedna vijuga Dunava i biće jedni drugima na dohvat ruke.

 

Stojeći na pramcu šajke Časlav je sa nestrpljenjem tražio pogledom Turke. Želeo je da bitka počne što pre. Nije bio nestrpljiv, jedino nije želeo da ljudima da suviše vremena da misle o sebi. Morali su da imaju samo na umu da zver koja preti njihovom postojanju treba da bude sklonjena iz sveta u kome oni postoje.

 

Njegove odluke su davno donešene. Svi koji su tu, oko njega i sa njim,  znaju to. Život je samo borba, a smrt je samo saputnik.

 

Ovde, ispod Zemuna, Dunav ispravlja i pogled puca do u nedogled.  Ovde su se poredjale turske ladje  i presekle pogled i vodu, i prete da sasvim preseku život. Tu, ispod Zemuna, Dunav dobija na širini, tu su Turci i njihove ladje, tu je put za Beograd.

 

Borbena vika diže se do neba. Hiljade grla izvi pesmu slobode, hiljade ruku leže na vesla i ladje jurnuše. Prednjačeći, teške kao zemlja, nekoliko prvih ladja zabi se u lance kidajući sve pred sobom. Povezane turske ladje se uskomešaše izvijajući se pod pritiskom, neke se sudariše i pukoše.

 

Onda poče užas. Ubijanje, vapaji krv i lom.

 

Ladje se sudariše. Pramci pukoše u iverje. Lanci koji su držali ladje u liniji se otrgoše i poleteše kidajući koga stignu i šta dohvate. Turski ladjar zakačen polete. Glava nalete na ogradu u puče. Lanac ode u vodu a telo sa nakači na dasku kao na ražan, otkinuta noga ode u Dunav.

Topovi stadoše da biju. Kugle opaljene iz blizine sunuše kroz ladje razbijajući ljude. Iskidana tela pokriše palube. Krv samo lipti.

Ljudi su podivljali. Zversko urlikanje nadjača prasak topova. Grozd pušaka planu i olovo protrča ladjama. Smrt, bol i jauci. Sa jatagnima i noževima u zubima ljudi skočiše jedni na druge. Poče klanje. Isečena tela i prosuta creva razvukoše se pod noge. Smrad na sve strane.

 

Ladje počeše da se kovitlaju nošene vodom. Više niko nije kormilario. Svi su jurili da ubiju nekoga. Voda uze da se crveni. Leševi, leševi i opet leševi.

 

Izmedju ladja kao osice čamci kidišu. Strele zakivaju daske i ljude.

 

Časlav okreće šajku i udara turskoj ladji u bok. Turci pucaju. Olovo cepa ljude. Časlav se baca na Turke, upada na ladju,  jatagan seva. Ljudski komadi pršte. Odsečena noga pada, čovek zastaje u skoku i pobija glavu na dasku. Uvija se, vrišti. Šajkaši kidišu kao štuke. Kidaju, seku, urliču.

 

Uzimajte ladju! Vezuj i vuci – naredjuje Časlav. Sav umazan krvlju liči na kurjaka. Oko njega isti takvi.

Sredoje bira ladje koje napada. Strelci sa ladje prave pustoš. Nateruje svoju šajku i baca kuke, pa vuče. Turci ne dižu ruke. Pucaju i oni. Mrtvi na obe strane.

Sredoje uskače na ladju, diže sekiru. Presečeni ljudi padaju. Smrt urla iz sve snage. Ljudi se kolju. Vatra hvata ladju. Plamen brzo osvaja nakatranjeno drvo. Eksplozija. Deo ladje leti u vazduh. Ljudi padaju u vodu. Mnogo smrti odjednom. Sredoje je u vodi. Mrda se, živ je. Vidi Turčina kako pliva, davi ga. Sredoje je u vodi kao štuka. Osvrće se da ubije još koga.

 

Šajkaši, koji su još živi, plivaju ka čamcima. Sredoje se uvlači u jedan. Turska ladja naleće na čamac i kida ga. Sredoje je ponovo u vodi. Na ladji, pokolj. Gvozden i Prvoslav kolju. Ostrvljeni, jedan uz drugog razbacuju leševe. Ljudi ih prate u stopu. Što nisu ubili šajkaši, podavio je Dunav. Sredoje se hvata za veslo i pentra uz ladju. Jedva ga poznaše.

 

Umalo da se ogrešim – sav unezveren, dere se jedan šajkaš.

 

Pobiste mi ljude u čamcu – psuje Sredoje.

 

Šta ćeš ti u vodi, crni sinko. Nadje se Turčin i za tebe – prilazi mu Prvoslav – Potonula ti ladja?

 

Tu je negde – osvrće se Sredoje – uzeste ovu.

 

Nismo mnogo pitali – prilazi Gvozden.

 

Daj nekoliko čoveka da je odvučem – reče Sredoje.

 

Prvoslav viknu nekog i odvoji nekoliko čoveka,  pa ih dade  Sredoju. Ovi se upinju da okrenu ladju ka obali.

 

Na drugom kraju Turci se ne daju. Kidišu. Topovi sevaju. Krkljanac. Nekoliko ladja koristeći veličinu pokušava da se odupre. Puške se dime sa bokova. Sve visi o koncu. Onda sa strane uleću neke šajke. Mihoč se baca na jednu ladju zabijajući svoj kljun u bok ladje. Drvo se lomi i voda počinje da kulja unutra. Mihoč uskače sa ljudima. Seku. Njegov jatagan probija jednog Turčina. Ovaj vrišti i pokušava da se otkači. Cima se u stranu, onako naboden, i lomi jatagan Mihoču. Ovaj trgne nož iza pasa pa skače na drugog. Seče ga. Taman da se okrene sekira mu kida rame i ledja. Turčinova glava pada pored Mihoča. Ladja tone, ljudi se i dalje kolju. Svi su u vodi. Tu se dave i probadaju. Voda je sama krv.

 

Haos vlada Dunavom.

 

Nekoliko tačnih hitaca iz topova pogadja turske ladje. Iz Beograda, Turcima iza ledja, dolazi vojvoda Milić sa svojim šajkama. Turci unezvereni počinju da beže. Okreću ladje i jure niz Dunav, što dalje od pogibije. Beogradski šajkaši željni osvete za iskidani grad rastžu ostale koji nisu uspeli da se okrenu. Pleni se sve što se može.

 

U vodi nema živih. Leševi se tumbaju, upaljene ladje dogorevaju. Oni koji su ostali živi pokušavaju da se povrate. Drhte od napora, straha i besa. Otresaju se prisustva smrti. Zveraju oko sebe tražeći nešto poznato da se priberu. Svuda samo mokre krvave spodobe unezverenih očiju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

31

 

 

 

 

 

 

 

 

Sultan Mehmed nije video bitku na Dunavu. Nije čuo ni vrevu koja je prolamala vodu i pritiskala obale. Ni jauke nije čuo, ni prizivanje Boga i Alaha. Krv  je otekla mimo njega. On je slušao svoje topove i gledao kugle iz tih topova kako udaraju o beogradske bedeme i lome ih.

 

Dok je tako, zanet pesmom osvajanja, dembelisao u jastucima, nekoliko nesmotrenih begova ležalo je pod njegovim nogama i lupalo glave o čilime sabijajući ih u zemlju i tresući se od straha uveravalo sultana da su njegove ladje potopljene, a njegovi ladjari pobijeni i podavljeni u Dunavu. Da je blokada Beograda razbijena i da na Dunavu nema Turaka.

 

Sultan Mehmed nije verovao svojim ušima da neko može da govori  takve  budalaštine. Polako je podigao glavu i dobro pogledao nosioce crnih vesti tražeći u njihovim očima istinu, dok su oni nestajali pod njegovim papučama. Hvatajući njihove duše istresao je trun po trun slike propasti svojih ladja i čuo uzdahe mrtvih ladjara. Njegovi snovi o brzom osvajanju Beograda i nekom kasnijem slavlju u Budimu počeli su da nestaju u virovima Dunava.

 

Sve što je posle toga došlo zatrpao je mrak. Perje je padalo kao sneg iz jastuka koje je iskidao u besu, biserje sa jeleka  sluge su danima tražile po šatoru. Jedino što je sultana kasnijih dana sećalo na ladje i njihov odlazak u dim bila je velika čvoruga na čelu koju je napravio udarajući glavom o katarku šatora.

 

Nosioce crnih vesti nije poslao dželatu jer je ostao bez reči, pa nije mogao da naredi seču, a mrak koji mu je pao na oči sakrio je njihove likove. Svakog trenutka koji je posle došao jeo je sebi džigericu  jer nije mogao da pusti krv nesmotrenim budalama. Dok je sultan bio u blaženom stanju savršenog besa, oni su nestali, uklonivši svaki trun mirisa svoje zle namere.

 

Da bi povratio spokojstvo, naredio je dželatu da stavi panj na ulazu u šator i da sa golom sabljom čeka mušterije.

 

Veziri, paše i begovi koji su nagrnuli na njegov poziv mogli su da se podsete da se od sultana ide ili u život ili u smrt. Prolazeći, svi do jedog su nesvesno istezali vratove, osećajući oštricu sablje.

 

Oni koji su ušli unutra zakleli su se na kuranu da je sve to bila volja Alahova i da oni sa tim nemaju ništa, jer ko su oni da se mešaju u njegove odluke, a još manje da sprečavaju ono što je Alah naumio. Sultan je njegova senka na zemlji i on najbolje zna da je uzaludno ići uz nos Alahu.

 

Sultan je dobro odmerio reči svojih vezira i paša tražeći i damar krivice u nijma. Jedini kome je mogao da zameri je bio Alah, ali tu nije mogao ništa. Ostavio je sablju da visi u vazduhu i da čeka bolji trenutak da padne. Onda je samo dohvatio brojanice i dva puta preturio zrnca kroz prste.

 

Ksmet – rekao je, izbacujući nemir iz duše.

 

Hasan Karadža, beglerbeg Rumelije,  nikako nije hteo, ni u snu, da podseti sultana da je sve to moglo da bude  drugačije, samo da je svemogući hteo da posluša njegov savet, a ne da se povede za zavidnima.

 

Ovi zavidni, kojima je interes nalagao da se uvek, kada je to moguće, suprotstave moćnom beglerbegu, strepeli su kao jagnje od noža, da ovome ne dodje hrabost i podseti sultana da su oni ismejali pametan predlog koji bi pobedu doneo na dlanu.

 

 

Sultan Mehmed se pravio lud i  sva pravdanja prihvatao jer je baš on odlučio da se postupi ovako i da je baš ta odluka bila majka neuspeha na Dunavu.

 

Svi su govorili – Ksmet – i krili se iza te moćne reči, i još su govorili da  žive da bi udovoljavali željama moćnog sultana i da uvek mogu da umru dok se bore za njega, da su oni samo prah pod njegovim nogama i da ih samo njegova dobrota drži na zemlji.

 

Janičarski aga Hasan je nekoliko puta tresnuo glavom o pod, i dobio čvorugu sličnu sultanovoj, vrlo čudna podudarnost, i svečano se zakleo da će lično on da pobije sultanov barjak na najvišu kulu Beograda.

 

Svakome je bilo tesno pod grlom u šatoru sultana Mehmeda, jer nisu znali dokle se proteže njegova dobrota, i kada će, u svojoj darežljivosti, da im podeli svilene gajtane. Onda je sultan otvorio srce i zatražio da zidove Beograda poruše, taman toliko, da njegovi janičari mogu da udju unutra  pobiju sve one koji su se usudili da se odupiru njegovim željama.

Onda su se svi pokupili i otišli nedarivani, ali srećni što imaju još neki dan da se bakću sa Beogradom, a ne da ih dvore i kokve hurije kod Alaha. Dželati su jedini pokunjili glave jer im je propao posao i bakšiš.

 

Sve je to, ipak, bila volja Alaha, jer čudni su putevi njegovi, a volja nedokučiva.

32

 

 

 

 

 

 

 

 

Gurajući uz Dunav šajke su polako odlazile sa poprišta smrti odnoseći dobar plen. Nekoliko zaplenjenih ladja treba skloniti u rukavce, pod vrbe, da ne budu na oku radoznalih i pohlepnih. Malo je ruku, pa svi zapinju iz petnih žila. Niko ne govori i nema radosti. Bitka je dobijena i plen je obilato pokupljen, ali mnogo je drugova, prijatelja, rodjaka i braće poginulo. Duga i uporna borba uzela je svoje i jednima i drugima. Srca su otežala. Pogleda uprtih negde pod noge, svi mrmljaju molitve za pokoj duše mrtvima i zahvalju Bogu na milost što mogu još malo da gledaju Dunav i mirišu vrbe i da se rvu sa virovima.

 

Časlav i Milić sede na jednoj šajki glavu uz glavu i šapatom razgovaraju. Ne govore o mrtvima. Tu više nema šta da se kaže. Bili su  i sad ih nema. Doći će neki drugi, pa će i oni da odu. Dok je Boga, biće i ratova. Uvek ima ljudi za tako nešto, pa mrtvi neće da nedostaju.

 

Ovi što su ostali živi zinuće na plen što više mogu i niko neće da se seti da su mrtvi imali žene i decu i stare roditelje. Život je alav i zaboravan.

 

O tome govore Milić i Časlav. Kako da se zadovolje živi, a da niko ne zvera u tudji čanak i da se ne zaborave oni koje je odnela smrt i Dunav. Čist račun, duga ljubav, kažu ljudi, pa njih dvojica moraju da sve odmere da ne klima ni na jednu stranu. Da bude svakome dosta, a da pretekne za one koji nemaju nikog da se za njih otima.

 

Milić neće sa Časlavom i njegovima. Mora nazad u Beograd. On služi ugarskog kralja, njegov leba jede i njegov grad brani, a ovo što radi sa Časlavom je dug Srbiji i braći.

 

Kada su sve utanačili, Milić mahnu rukom  jedna od njegovih šajki pridje uz bok  i  on skoči na ogradu i viknu da ga svi čuju.

 

Zbogom, braćo. Vidimo se ako ostanemo živi – reče Milić i skoči na svoju šajku.

 

Zbogom brate – odpozdravi Časlav – Ovih dana će neki moji kod tebe. Imaju neke račune tamo, pa im se nadji.

 

Neka dodju – složi se Milić – Sablja više nije na odmet. Samo neka znaju, u pakao će da dodju.

 

U paklu smo od kako smo se ispilili – viknu Časlav jer je Milić već dobro odmakao.

 

Zagleda se malo za MIlićem  i njegovima kako se natenane vraćaju u Beograd, i oslušnu topovsku paljbu koja nije prestajala. Dim i prašina  je sakrivala grad i odvajala ga od ostalog sveta. Sit svega što je video Časlav sede  i samo reče ljudima.

 

Hajde da požurimo, dan odmiče, a mi ima šta da radimo – smireno, kao da je sve završio, podseti ljude.

 

Ljudi legoše na vesla i  u naporu podjoše uz vodu, pa iza ade zamakoše u rukavac.

Tu udjoše u tihu vodu i stadoše da se podvlače pod vrbe i topole. Tamo pred njima, ispred jedne krčevine, već vezane čekale su dve šajke. Nošene zamahom, šajke se polako ukopaše u mulj i ostadoše da miruju. Svima kao da pade teret sa duše. Sve je prošlo, a oni su živi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

33

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zvona zvone, topovi pucaju, zidovi se ruše, a narod se veseli. Gomile hrle, niz padine donjeg grada, u pristanište. Duvaju u trube i svirale, gajde pište, lupaju bubnjevi.

 

U pristanište ulaze ladje. Gomila ladja puni pristanište. Sabijaju se i vezuju jedna za drugu. Neke ostaju napolju i vezuju se za alke na zidovima. Ladje pobednice, sa ožiljcima jučerašnje bitke, unose nadu u izmučeni i izranjavljeni Beograd.

 

Sa ladje silazi knez Hunjadi. Sa njim je i kaludjer Kapistran, onda dolaze gomile krstaša, pa strašni konjanici Kneza Hunjadija izvode besne paripe. Pristanište postaje tesno, pa se svi gužvaju i galame tražeći mesto za sebe i više uvažavanja.

 

Onda sa ladja bacaju na daske pristaništa zarobljene turske barjake. Okupljeni pljuju i  gaze ih. Nekoliko korpi posečenih glava turskih ladjara i vojnika dopunjuju sliku pobede. Urlanje gomile ne prestaje.

 

Kapetan Beograda, Siladji, naredjuje da se turske zastave zakače na zidove grada, a glave nabiju na kolje i istaknu da ih vide Turci i sultan Mehmed i da znaju da se u Beogradu ne bere med bez krvavih gaća.

 

Gomila uz muziku i  dreku odnosi krvave trofeje na bedeme i  ne zazirući od turskih topova, ohrabrena ovom pobedom, razvlači glave pokazujući svoju rešenost da izdrže.

 

I dok se narod i vojnici sprdaju sa Turcima izazivajući ih, a ovi, nemoćni da se odmah osvete, psuju i prete. U pristaništu se ubrzano skida sa ladja hrana i oružje. Treba što pre rasčistiti gungulu i ljude dovesti u red, jer borba tek počinje. Niko od komandanata ne sumnja da će sultan sedeti skrštenih ruku posle ovakve uvrede. Hunjadi je odmah otišao na bedeme gornjeg grada da odozgo vidi raspored Tutaka i da se obavesti o poboljšanju odbrane.

 

Ono gore su šatori sultanovi – pokazuje Siladji knezi Hunjadiju.

 

Dobro se namestio tamo – govori knez Hunjadi – Sve može da vidi, a ne mora ni da mrdne iz šatora. Sanduk dukata bi dao da se može topom do njega.

 

Da imam dovoljno konjanika, ne bi se Turci ovako širili – reče Siladji – ovako samo mogu da gledam i da se jedem.

 

Kralj nikako da okupi vojsku – poče Hunjadi – Ja sam ovo jedva skupio. Ove krstaše što smo danas dovukli pošalji na bedeme. Ako ništa drugo ne učine, bar neka Turci vide da ima više ljudi.

 

Ako bedema bude – povrati mu Siladji – Vidiš, gde su dovukli najveće topove. E, sad pogledaj šta su sve srušili. Teško će to da se opravi. Samo nabacujemo krš i lom, pa nekako zatvaramo prolom.

 

Kneže, da izadjem sa mojima i  da pokažemo Turcima de se ćurak okrenuo. Mogu koji top da uništim – ponudi se Farkaš, knežev stotinar.

 

Gde misliš da ideš – brecnu se Siladji – poješće te Turci, vidiš koliko ih je.

 

Glava je tvoja – reče knez Hunajdi – samo, upropastićeš ljude.

 

Volja mi je kneže – uporno će Farkaš – Da vide Turci da se ne plašimo. Neću nikog da teram, samo ko hoće.

 

Od volje ti. Samo, mislim, da se zadnji put vidimo – reče Hunjadi.

 

Oćemo li – okrenu se Farkaš jednom svom, pa zajedno strčaše niz kulu.

 

Ja ga ne bi pustio. Poginuće badava – pokuša da promeni odluku Siladji.

 

Kneže –  umeša se i Kapistran – nije dobro da svako radi kako hože i šta hoće.

 

Slažem se – odgovori Hunjadi – ali treba pokazati Turcima. Farkaš je iskusan i naneće im dosta štete.

 

Daj Bože, da tako bude – prekrsti se Kapistran.

 

Nećemo dugo da čekamo – primeti Johan Rot – Eno kapija se diže.

 

Jedno pedesetak konjanika gužvalo se oko zapadne kapije donjeg grada, čekajući da se ova otvori. Besni i odmorni konji osećajući bitku i krv trupkali su i bacali čifte levo i desno. Jahači u oklopima i sa dugim kopljima sedeli su mirno kao da nisu bili sa ovog sveta.  Znali da idu u smrt. Samo čudo je moglo da ih vrati žive.

 

Uz zveket i škripu lanaca pokretni most pade preko jarka.

 

U ime Boga, za kralja – dreknu Farkaš, i zari mamuze u sapi konja. On se prope od bola i skoči napred iznoseći ratnika napolje. Za njim jurnuše ostali urlajući.

 

Kako protutnjaše mostom raširiše se i jurnuše napred na Turke, pokušavajući da dopru do topova. Iznenadjeni i komotni u svojoj sili, Turci nisu očekivali ispad. Najbliži popadaše isprobadani ne stigavši ni da zinu. U strašnom besu konjanici uzeše da seku potiskujući Turke. Do malopre besni zbog posečenih glava ladjara i sami ostadoše bez glava.

 

Gledajući sa zidova kako Hunjadijevi konjanici kasape, branioci Beograda su urlali i skakali od sreće što je i Turcima došao crni petak.

 

Veština i hrabrost konjanika unela je pometnju i posejala strah, ali posle prvog iznenadjenja zbog upada u liniju opsade, Turci su se brzo sabrali, kada su videli da je to sasvim mala grupa i zapenjeni od stida i besa, da ih ustom danu dvaput rezile, jurnuli su da ih unište.

 

Sjurivši se, Turski konjanici su u jednom naletu satrli hrabre i bezumne ugarske ratnike. To nije bila borba, to je bilo uništenje. Po nekoliko Turaka je jurilo na jednog. Želeli su da ih žive dobiju i iseku na očigled branilaca. Znajući sudbinu, Ugri su kidisali, sekli i padali posečeni. Strašan ratnik, Farkaš je vitlajući ogromnim mačem kidao konje i konjanike. Niko ne stuknu ni korak, niti se lati strele ni koplja da iz daljine ubije takvog ritera. I borba bi trajala, ali snaga izdade i Farkaš se sroza niz konja isečen.

 

Iskidana tela ljudi i konja pokazivala su kako je borba tekla. Turci požuriše da poseku glave hrabrima i nataknu ih na kolje. Ućutkani branioci samo su gledali.

 

Dva reda krvavih glava kezila su se podsećajući i jednu i drugu vojsku da je smrt jedina svrha nihovog postojanja i konačni kraj sukoba.

 

Za trenutak je ratna pomama stala, a onda su topovi nastavili da bljuju plamen i dim iz koga je kamenje doletalo i drobilo zidove i ljude.

 

Knez Hunjadi je sve ovo gledao sa kule u gornjem gradu. Kaludjer Kapistran je isto to gledao sa iste kule, i svi koji su bili sa njima gledali su to isto i svi su znali da je tako moralo da bude, jer sudbina uvek odabere pravi trenutak da kaže završnu reč.

 

Neka se Bog smiluje ovim junacima – rekao je knez Hunjadi, a onda je sišao sa kule – Sada Turci znaju da se borimo do smtri.

 

 

 

 

 

 

34

 

 

 

 

 

 

 

 

Dan se polako privodio kraju. Sunce je propadalo kroz krošnje okolnog drveća, i komarci su počeli da grizu gde i koga stignu. Sparina i vlaga u rukavcu bez daška vetra, znojave i umorne ljude uvodila je u mrzovolju i lenjost.

 

Časlav je gledao kako se ljudi razvlače, bez volje da se uhvate za bilo kakav posao. Okrutnost bitke kroz koju su prošli, najbolje mogu da zaborave ako rade obične, domaćinske, stvari, pipave i dosadne. Samo ni on nije imao neku volju da naredjuje, i njemu se sve gadi i pita se odkud on ovde, gde se samo radja i umire, a život ubija gadostima.

 

Jedini koji je nešto uzimao da pretura kroz ruke, kome je sve bilo potaman, valjda zato što je oguglao ili naučio da  da život čine male dosadne i glupe stvari, i da samo tako možeš da opstaneš, i  budeš normalan i da imaš nešto ljubavi za svet i ljude oko sebe.

 

To je čovek, taj Sredoje, kroz čije ruke je on prošao i koji njemu, i svima okolo, pokazuje kakav je put kroz život.

 

Sredoje – viknu Časlav, trganuvši se iz učmalosti – daj der to vino, da nazdravimo pobedi, da nas ne bije baksuz. Ipak smo nadbili Turke. Neka vide majčini sinci, da nisu jedina sila pod kapom nebeskom. Da i nad popom ima pop. Nema svadbe bez mesa, ni bitke bez mrtvih – produži Časlav – Popićemo i mrtvima za dušu, i našima i njihovim. Danas oni, sutra mi.

 

Tako, baćo. Takvog te volim – odazva se Sredoje – Gledam, obesili ste noseve, pa se pitam koji su ovo ljudi okolo mene. Gde sam ovo zašao i koje sukube me ovde dovukoše.

 

E, vala, čiča Sredoje, čovek si, a mi smo deca – diže se Prvoslav kad Sredoje udje u kolibu – Boga mi, pobismo Turke na očigled celog sveta.

 

Pretera ga, brate – ubaci Gvozden – gledao je samo Hunjadi i nekolicina.

 

Ma mogao je da gleda i sultan, pa da lipše od muke – udje u razgovor jedan šajkaš.

 

Trebao si da ga vikneš. Ovako ostade čovek bez muke – dobaci neki drugi.

 

Ljudi polako počeše da se vraćaju u život. Sredoje izadje sa mešinom pod miškom i  hlebom pa sve to stavi na panj. Svi počeše da prilaze kao na pričest i  da lome po komad hleba. Svako nasipa sebi vino. Onda nazdraviše sebi, Srbiji, despotu Durdju, a mrtvima zatražiše pokoj.

 

Planu i jedna vatra, pa još jedna, onda nekoliko jer je sumrak već počeo da osvaja. Neko se seti da pristavi i kazan, jer treba nešto i da se pojede. Vazdan su bili bez jela, pa sad više ne mora tako. Poče i neki razgovor, ali traljav jer umor uze da savladava i one najokorelije, pa uzeše da dremaju.

 

Časlav se namesti na neki panj čekajući da se jelo zgotovi i ljudi namire. Zagleda se u plamen  misleći neku svoju brigu, kad mu pridje Prvoslav koji se muvao od jedne vatre do druge, počinjući razgovor i dižući ruke od njega, čim bi video da ljudima nije do toga.

 

Jel’ dremaš il’ baješ uz vatru – poče Prvoslav.

 

Ne znam ni sam – odgovori Časlav – Biće da nešto bajem.

 

Onda prebaj i meni, da vidim šta mi je pisano – nastavi Prvoslav – Idem sutra u Beograd.

 

Znam to – reče Časlav – Rekao sam Miliću da ćeš tamo.

 

Ne izlazi mi Mihoč iz glave – uze da priča Prvoslav – Moram da mu osvetim ćerku i ženu, kad njega nema.

 

Moraš – složi se Časlav – Ko će sa tobom?

 

Ima nas nekolicina – odgovori Prvoslav – Ne znam da li da povedem brata. On hoće, a ja se mislim.

 

Mogao je jutros da pogine. Sudbinu ne možeš da znaš unapred – reče mu Časlav – Ne pitaj mene šta da radiš.

 

Ma ja samo onako, uz reč. Govor’te usta da niste pusta. Biće onako kako bude – prihvati Prvoslav

 

Šta će to da bude – pridje i Gvozden, kad vide ovu dvojicu da se nešto domunjdjavaju.

 

Pričam za Beograd. Treba da zna da idemo sutra – reče Prvoslav.

 

Ima sultanu da skinem glavu ako mi se tamo namesti – reče Gvozden

 

Nije sultan jagnje da ide pod tvoj nož – nasmeja se Časlav.

 

Ni Murat nije bio jagnje, pa ga zaklaše – ne dade se Gvozden.

 

Svega ima u ratu – složi se Časlav – Nema šta da vas savetujem. Vaše su glave. Znate gde idete i šta je i kako je tamo. Molim Boga da posao svršite kako ste naumili i da smirite duše Mihoča i njegovih. Bog neka vas čuva i vodi.

 

Amin – rekoše u glas.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

35

 

 

 

 

 

 

 

 

Krstaše koji su dovedeni u Beograd odmah su poveli na bedeme. Tu su im utrapili u ruke neko oružje i ostavili  da ih nevolja i nužda nauče ratovanju, ako za to dobiju dovoljno vremena.

 

Ne mareći nikako za njihovu potrebu da se nauče vojevanju Turci su žestoko udarili na grad. Tražeći osvetu za poraz na Dunavu zasipali su bedeme kamenim gromadama koje su kidale zidine i odnosile živote.

 

Posle navale oduševljenja zbog razbijene blokade i dobijanja nešto namirnica i oružja strah je ponovo zinuo i stao bezobzirno da grize. Buljuk kaludjera je krstario gradom i bedemima noseći slike svetaca, prizivao čudo, molio se i zaklinjao da se izdrži, da ih ne pojede aždaja straha.

 

Kapistran je ostavio Beograd i vratio se u Zemun. Tamo je morao da smiruje i dovodi u red besposlenu rulju krstaša koja je tumarala okolinom i pravila nered. Samo je njegova reč uspevala da ih drži u nekavom redu i borbenom zanosu.

 

Knez Hunjadi je ostao u Beogradu i  pokušava da organizuje odbranu i popuni redove branilaca. Dani koji slede ne nose ništa dobro. Turci su odlučni da poruše i osvoje grad. Imaju silu koja to može. Svi se uzdaju u čvrstinu zidova  i u čudo. Hunjadi, Siladji  i  komandanti oko njih, svesni su da druge pomoći osim božje ne mogu da dobiju.

 

Dok su ovi lupali glavu kako da sačuvaju grad, drugima je trenutak života bio sve.

 

Hans Bez Kose, Šuplji Miler i Bezubi Armin ratovali su zavučeni u jednu rupu pod bedemom, sklanjajući se svemu što je letelo i ubijalo. Izvlačili su se samo da se dokopaju nekog zalogaja u retkim zatišjima.

Vraćajući se iz jednog pohoda na hleb, Šuplji Miler je dovukao bulumentu nekavih tipova koji su govorili njihovim jezikom i kao oni nosili krst na grudima. Gledajući kako se jedan po jedan zavlače u rupu koju su oni prisvojili i udesili za sebe, Hans Bez Kose je hteo iz kože da iskoči i Šupljog da pojede onako sa prnjama. Onda mu je providjenje ili božja milost prosvetlila um i on je doneo odluku koja je trebalo da ga odvede na put iskupljenja.

 

E, Šuplji, ponekad se i u tvojoj šupljoj tintari nadje nešto – posle šoka izusti Hans Bez Kose – Samo mi kaži, sa koga djubrišta ih pokupi.

 

Šta im fali – reče Šuplji Miler – Odrpani su kao i mi, smrde kao i svi okolo, ali, vidiš, naši su.

 

Možemo mi i da odemo – reče jedan iz grupe – Isto je svuda.

 

Ne, ne, sedi ovde. Mi Nemci treba da se držimo zajedno – reče Hans Bez Kose i okrte se Bezubom Arminu – Daj ono vino, da ih ponudimo.

 

Nema nas mnogo ovde – progovori neko iz grupe – Valjda nas zbog toga vuku gde je najgore.

 

Ovde sam ja gazda – reče sav nadut Hans Bez Kose – Niko neće da vas dira. Kad malo razvučemo ovaj krš biće više mesta.

 

Bezubi Armin izvuče iz budžaka neku polupraznu mešinu i dade je Hansu.

 

Evo, to je, i nema više – reče Bezubi Armin.

 

Kolko ima, toliko će da pijemo – reče Hans Bez Kose i prvi nateže, pa je doda jednom iz grupe – Biće taman za sve.

 

Ovaj diže mešinu i povuče debeo gutalj, pa je doda drugom.

 

Koliko vidim niste svi iz istog kraja – reče Hans Bez Kose.

 

Ima nas razni. Skupili smo se. Dugačak je put, pa tražiš nekog ko te razume. Samo smo ja i ovaj iz istog sela – reče onaj što je prvi pio – Ja sam Hans i on je Hans. Ima još dvojica Hansa.

 

I ja sam Hans – reče Hans Bez Kose – Možemo celu vojsku da napravimo od Hansova. Kad smo se ovde skupili, bilo bi dobro da nam neko bude vodja. Tako neće da nas secaju, kako se kome prohte, a lakše će da plenimo i da pazimo jedni druge.

 

Ti reče da si gazda ovde, a kako vidim ni ovaj rat ti nije prvi – reče jedan iz grupe – Ajde, onda, ti vodi.

 

On, ili ko drugi, isto je – reče neki drugi

 

Ume Hans – javi se Šuplji Miler – Kad treba da se pljačka nema boljeg.

 

Pa nismo došli da se praznih ruku vraćamo kući – dodade jedan iz grupe.

 

Ako izvučemo živu glavu, nećemo goli nazad – reče Hans Bez Kose – A, tebi Šuplji, razbiću tu šuplju tikvu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

36

 

 

 

 

 

 

 

 

Prvoslav i Gvozden i nekoliko šajkaša ušli su u Beograd, gurajući se kroz gomile krstaša dovedenih da pojačaju odbranu. Opšta galama i gungula pritisla je pristanište. Svako je tražio nekog poznatog ili zemljaka da se uz njega svije i u nepoznatoj sredini, gde smrt vreba i dan i noć svakog nadje nekakvu sigurnost.

 

Milića su lako pronašli, slušajući dreku koju je pravio istrišući se na one koji su se muvali pravili gužvu i busali u grudi tržeći privilegije. Čim je video pridošlice digao je ruke od zavodjenja reda, a Prvoslava i njegove pozvao u stranu da se skone od loma i da na miru progovore. Kad su seli i obredili se vinom čuo je kojim poslom je družina došla u Beograd.

 

Mučno je to, moj Prvoslave – reče Milić – Teško je naći nekog koga ne znaš.

 

Ne znam baš u glavu, ali znam da su Nemci i da su ovde – odgovori Prvoslav – Ne bi voleo da su već poginuli, pa da mi sudbina otme osvetu.

 

Mihoč nema svojtu da ga sveti – upita Milić?

 

Nema. Svi njegovi su izginuli, rvući se, ovih godina sa Turcima – reče Prvoslav – Eto, i njemu dodjoše glave.

 

Teško će ko od nas da ostane – doda Milić – Treba decu da pravimo, a ne da se koljemo i oči vadimo.

 

Šta ćeš. Nekom daju da jede, a neko ostane samo da gleda – uplete se Gvozden

 

Ima toga. Nego, sve mi se čini da mi ne valjamo, pa nas bog rezili – odgovori Milić.

 

Daj da gledamo zašto smo došli, a božja posla da ostavimo bogu – okrenu razgovor Prvoslav – znaš li ti neke Nemce ovde ili imaš nekog koji zna.

 

Ne znam, Mnogi su dovedeni, a niko nije pitao koji su i odakle su. Došli su da ginu, a smrt je ista za sve – reče Milić.

 

Ovi su dovedeni pre nego su turske ladje došle – doda Prvoslav

 

Ista stvar. Treba čovek da zaredi kroz Beograd od jednog do drugog. Ima ih prs i  pleva. Ne mogu mnogo da ti pomognem. Moraš sam. Udri uz bedem pa gledaj i slušaj. Nego, mislim da će Turci na nas pre nego ih nadješ – objasni Milić

 

Što se mora nije ni teško – odreza Prvoslav – Ajde onda da požurimo, da preteknemo Turke. Nego, ima li kod tebe gde da se noći, ili da se snalazimo.

 

Ovde na šajki uvek može. Okolo je, vidiš i sam, porušeno, ostalo što se još drži zatrpano je ljudima. Kod mene si kao kod kuće – reče Milić

 

Fala ti brate. Kad se smrkne evo nas ,a ti spremi štogod da nam ne krče creva – reče mu Prvoslav, pa se okrenu bratu – Gvozdene, uzmi nekog i zaredi sa ove strane, a ja ću sa druge, pa gde se nadjemo. Uveče smo ovde. Tu se nalazimo, ako nešto podje naopako.

 

Onda se okrete i pozva neke pa podje bedemom na savsku stranu. Gvozden uze druge i okrenu na dunavsku.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

37

 

 

 

 

 

 

 

 

Tarapana ne prestaje. Zidovi su već toliko nagriženi da neke rupetine niko i ne pomišlja da zatrpava. Ljudi se na takvim mestima zgusnu i čekaju navalicu. Letnje je vreme, dani su dugački pa se dugo vidi. Kako noć osvaja u turskom taboru se razgorevaju vatre, a gočevi i zurle počinju da se upliću u tutnjavu topova. Urlici besnih i nezadovoljnih Turaka dobijaju kurjački prizvuk koji grize živce i cedi odlučnost.

 

Pucanje topova u noći liči na bljuvanje gomile aždaja koje su se naredjale okolo Beograda i sipaju vatru pre nego jurnu i prožderu sve i svakoga. Svi se iscrpljuju. I napadači i opsednuti stoje na ivici ludila čekajući trenutak odluke.

 

Treću noć ne spavam – više sebi, nego onima okolo govori jedan branilac – Ako noćas ne napadnu umreću od nespavanja.

 

Možeš odmah da umreš ako će to da te odmori. Vidiš da se deru u prazno – odgovara jedan iskusniji – Topovi i dalje biju, a mislim, da nisu porušili sve što su naumili. Ove noći sigurno neće. Samo nas kidaju.

 

Ništa ne vidim. Samo mi neke vatre sikću pred očima – opet će onaj prvi.

 

Možda te jede neka boljka – kazuje neki.

 

More zavuci se u neku rupu i spavaj. Ovako će da padneš sa bedema, pa će Turci živog da te deru – posavetova onaj iskusni.

 

Idi spavaj, ako možeš – dodade neki drugi – Ja spavam danju, pa svu noć brojim zvezde.

 

Gde vide zvezde kroz ovaj dim – reče jedan i pridje – Evo, donose nam vino da se povratimo.

 

Ehej, donesi ovamo, ima nas poviše – viknu jedan one što raznose vino.

 

Ne boj se, neće da vas preskočimo – javi se jedan – Otvorio Hunjadi podrum, pa deli. Bolje da mi popijemo nego da Turci rasipaju.

 

Daj ovamo. Turci nam sviraju, ajde da mi pijemo   – opet će onaj iskusni.

 

Izdeliše vino. Svako poturio šlem pa iz njega pije i nazdravlja sebi i Hunjadiju. Neko pije za Srbiju i despota Djurdja, neko pije za pokoj  svoje duše, a neki zato što vino nije za gledanje, nego za pijenje. Na gornjem gradu poče neka dreka, pa onda svirka, i muzika se spusti u donji grad čak do pristaništa.

 

Kad se pije onda se i igra – dere se jedan – neka čuju Turci da i mi svirku imamo.

 

Ej, Turci – poče dreka sa zidova – pijemo vam za dušu, dodjite da vam isečemo gušu.

 

Vino pijem, Turke bijem – dere se drugi.

 

Dreka na zidovima plavi Beograd. Počinju i zvona da se čuju, pa onda riknuše i topovi. Prvo sa gornjeg grada, pa onda na donjem, oni koji su ostali čitavi. Ludnica zahvata sve.

 

Iznenadjeni Turci dižu još veću dreku. Urlaju. Gočevi daju ritam njihovom besu. Piska se diže u nebesa. Onda topovi. Treskaju. Kugle baldišu i padaju na zidove. Kroz noć se čuje trupkanje i njiska konja.

Noć se razvlači kao da u smrt ide. Ljudi napeti do pucanja čekaju sudnji čas. Vreva se diže i pada i tako do zore. Sa nagoveštajem dana muzikanti dižu ruke sasvim malaksali. Svi zevaju kao ribe na suvom i krvavim izbezumljnim očima zveraju negde. Drhte od umora i straha. Vatre su odavno dogorele, ni žar se više ne vidi. Sve se smiruje na trenutak, a smrad leševa i govana počinje da davi i pokriva Beograd i okolinu.

Dok sve traži dašak počivke, turski topovi nastavljaju da biju i ruše bez milosti i odmora.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

38

 

 

 

 

 

 

 

 

Muva se Prvoslav kroz gomile krstaša. Ima ih svuda. Bedemi su krcati ljudi sa krstovima. Po razvaljenim kućama ih ima, po svim budžacima, svuda gde čovek može da skloni glavu od kiše kamenja koje sipaju turski topovi. Zastaje, pita, traži, zagledjuje. Koga i šta traži taj čovek naoružan do zuba sa pratiocima koji zevaju okolo kao zverovi. Neznaju oni šta on hoće, ne razumeju. Okreću glave i mumlaju nešto na svome jeziku. Sa Ugrima je lako, Prvoslav govori njihov jezik. Ni oni ne vole Nemce, ali sad su dobrodošli. Svi su dobrodošli koji mogu da se bore.

 

Prvoslav suče brkove, klima glavom i osluškuje vrždanje kamenova da bi se na vreme sklonio u stranu. Dan odmiče a on ne zna gde da prekine i odakle da počne sutra, ako sutra još bude. Ljudi se ne drže mesta,  sklanjaju se, pomeraju ih tamo gde su nužni, novi dolaze. Mnogi su bolesni pa ih vraćaju, ostali ginu i nema ih.

 

Dodje mu da trgne jatagan i iseče nekolicinu, tek koliko da se smiri, ali to nije osveta i on samo trlja jabuku noža. Mučan posao, kako mu reče Milić. Negde pred veče naleti na neke Srbe koji mu rekoše da su čuli da se neki Nemci muvaju tu negde po bedemu, ali sutra će da vide gde su, pa neka dodje. Niko nema gde da ode, pa sutra nije dockan, a ako izginu preko noći, dobro. Za to su i došli.

 

 

Bilo bi mi krivo da odu u smrt tek tako – reče Prvoslav.

 

Što ih nisi iseko odma, da se ne akaš ovamo – pita ga jedan mrtav ladan

 

Nisu teli da stave glavu na panj – odgovara Prvoslav i sve misli da se ovaj zevzeči

 

Pusti ga, taj je malo udaren – dobacuje drugi, videći da se Prvoslav roguši.

 

Što sam udaren. Ja bi odma pobio neke da smirim dušu, dok ne nadjem one koje hoću – brani se ovaj – Ovako mogu da se jedem do kraja života.

 

Pravo kažeš.  Nego, nismo svi toliko pametni, pa radimo onako, kolika nam je pamet – odgovara Prvoslav.

 

Da kralj zna za njega, daleko bi dogurao – reče jedan.

 

Dobro, evo nas onda sutra – reče Prvoslav.

 

Tako, oko podne naidjite. Taman da stignemo da se raspitamo, a možda i Turci navale, pa će da imamo posla – odgovori onaj.

 

Ajdemo nazad, da vidimo šta je  Gvozden uradio. Gledajte da ostanete živi do sutra – okrete se Prvoslav i ode nazad sa svojima.

 

Džaba ti osveta ako su svi oko tebe mrtvi – reče neki kada Prvoslav odmače.

 

Neće da mu bude lako. Muka je to kada se svetiš za drugoga – dodade drugi

 

A šta ima lako na ovome svetu – uplete se neki – Rodiš se da bi umro, a izmedju toga se mučiš i lipsavaš po sto puta.

 

Istresu te na ovaj svet i svako te gazi kako stigne, a kažu ti živiš – opet će onaj prvi – Danas ili sutra poklaće nas Turci, a treba da budemo srećni ako to brzo urade.

 

Malo mi je mojih muka, nego, još moram da slušam to što meljete, kao prazna vodenica – reče neki – Odo ja da spavam. Ako me ubiju na spavanju bar neću da vas gledam.

 

U to vreme Prvoslav se sa svojima spustio na pristanište i banuo na šajku kod Milića. Tamo je zatekao Gvozdena i družinu gde izvaljeni srču vino i razglabaju gluposti. Kako turske kugle ne padaju okolo svi su rahat i ne mare mnogo za Turke.

 

Baš ste se zadržali. Taman sam hteo da vam popijem za dušu – reče Milić kad dodjoše – Ima li neko nemačko uvo da ste ga očuljili

 

Šta mu ga znam. Nadam se da nismo mlatili praznu slamu – odgovori Prvoslav – Liči da ima, ali sutra će da vidimo. A, ti – okrete se Gvozdenu – nadje li nešto?

 

Tu, odmah, natrčasmo na jednu grupu Nemaca – poče Gvozden – Dobra gomila.  Dok smo se razumeli, prodje pola dana. Sve to, da bi saznali, da su došli kad i mi.

 

Pričaju li štogod – nestrpljivo će Prvoslav.

 

Šta mogu da pričaju – preko volje poče Gvozden – Pominju oproštenje grehova, put u raj i slične gluposti. Misle da su Turci polići pa da im zavrću šije. Sve to nije videlo krvav nož, a kamoli da je klalo. Nisu ti koje tražimo.

 

Prvoslav dunu od besa i sede, raspasavši se koliko da mu bude komotno.Kad sede gurnuše mu komad hleba i nešto vina da se založi.

 

A, bre, Prvoslave, potegni to vino da se povratiš – reče mu Milić – ne jedi se. Ako ih ti ne nadješ, naći će ih Turci. Oni će sve da izravnaju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

39

 

 

 

 

 

 

 

 

Nema odavno mirisa pečenog hleba u rano jutro, niti se na česmama gužvaju domaćice da malo otrcavaju dok čekaju da zahvate vodu. Po vodu se, ipak, ide, ali na brzinu, i zagledjuje se u nebo. Uvek može, odozgo, da se strmekne neka stena, da napravi rusvaj i da pobije okolo. I u crkve se ide sa strahom je niko nije siguran da će da se vrati.

 

Ovog jutra, u crkvu u donjem gradu ušao je knez Hunjadi. Sa njime su došli i kapetan Beograda Mihajlo Siladji, i svi komandanti i ugledne ličnosti grada. Nagužvali su se i oni koji su došli da izginu noseći krst na sebi. Narod je napunio crkvu. Služio je Taljakoco, Talijan franjevac i bliski saradnik kaludjera Kapistrana.

 

Sve što je moglo da se kaže, kazano je. Bogu su upućene najiskrenije molbe, strašni zaveti su dati. Svi koji su bili unutra digli su glas da nadjačaju grmljavinu topova i pevanjem isteraju zle slutnje iz srca.

 

Možda je to bio odgovor gospoda Boga, ili je neko drugi umešao prste, ili je ipak to bio dobro ispaljen hitac, ili je sve to bilo skuvano u istom loncu  tek, strmeknuvši se iz vedra neba, a sigurno iz nekog turskog topa, pade neka stena, baš u crkvu, i surva se unutra. Bežanje nikom nije umanjilo dostojanstvo, ali su vrata na crkvi osetila ogroman pritisak straha.

 

Svi su se složili da je poslednje vreme došlo. Ako ni za Boga nije sigurno, kako će za ljude. Pred tom istinom sveštenici su pokupili svete stvari i odneli ih u gornji grad, računajući da su gore, makar malo, bliži bogu. Knez Hunjadi je ovo shvatio kao prst božji i vratio se na drugu obalu, u Zemun. Pre toga je naredio da se Beograd brani kako se ume i može.

Kapetan Siladji je znao kolika je provalija izmedju umenja i mogućnosti, pa je odlučio da Beograd brani životima ljudi.

Ljudi čiji su životi trebali da brane i odbrane  Beograd, ako Bog da, zgrabili su jedinu nadu i  zaštitu koju su imali. Oštricu mača.

 

Hans Bez Kose je video da više nema kud, da je potrošio sve marifetluke koje je znao, da je sudbina uzela stvari u svoje ruke i da se trenutak istine biži. Zanos da brani hrišćanski svet od nekrsti uzimao je negovu dušu i on je počeo da se oseća kao drevni vitez, krstaš, koji na bedemu Jerusalima čeka poslednji juriš Turaka.

 

Moramo da se držimo zajedno kad Turci budu napadali – govorio je svojoj grupi – Zajedno moramo da idemo napred, zajedno da uzmičemo. Ko se bude odvojio mrtav je.

 

Nikad to nismo radili. Pokaži nam – reče mu jadan.

 

Ja ću da budem u sredini – uze da objašnjava Hans Bez Kose – vi tu, možete sa moje leve strane. Na kraju je Šuplji. Ostali su sa desne strane, predjite ovamo, iza vas je Armin. Gledaj, sa jedne Armin, sa druge Šuplji, u sredinu ja. Vi ste izmedju. To je sve.

 

Lako je kad se kaže – opet će jedan.

 

Lako ili teško, nemaš mnogo vremena – odseče Hans Bez Kose – Ili radiš kako treba ili si mrtav. Ne brini, naučiće te strah i nužda

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

40

 

 

 

 

 

 

 

 

Nervoza razjeda turski tabor. Juriš na grad je gotova stvar. Jedni razmišljaju o plenu drugi kako da ostanu živi. Age, begovi, paše, veziri. Svako od nji ima koga da goni pred sobom. Računaju ako oni ispred poginu, mogu da se pomaknu na viši položaj. Sultan sedi pozadi i tera ih da se ginu za njega, jer uvek može da nadje druge koji će da se biju za vlast i dukate.

 

Oni pod zidovima trpe sve. Bez ikakve vrednosti, na smom dnu života, moraju napred, da budu žrtvovani bogu rata i dobijanja. Nikom ne mogu da se žale. Ne mogu ništa da traže. Postoje samo da secaju, da kidišu, kolju, ruše i  otimaju. Kad ih zakolju odlaze, gore, na nebo, gde ih čekuju raširenih ruku prepunih slasti koje nude onima koji se žrtvuju. Neprekidne i neizmerne, nikad vidjene očima, rajske slasti opčinjuju ih i nagone na krajnje napore. Od same pomisli na njih nestaje razum, jer je smrt samo put u večno blaženstvo.

 

Hiljade čuče sa naramcima granja, kamenjem i zemljom i čekaju trenutak kada će da jurnu i jarak pod gradom zatrpaju onim što nose i da na kraju dodaju i sebe bačenom lomu.

 

Sa bedema se otkidaju topovski hici i kamene kugle vržde kroz vazduh i padaju medju ljude. Komadi lete okolo i ponekad lupe nekog, ubiju ga ili osakate. Niko ne želi da pokaže slabost pred očima sultana.  Znaju da on u jednoj ruci drži sablju, a u drugoj kesu sa dukatima, pa prema zasluzi, deli. Čas jednom, čas drugom rukom.

 

Svi su na svojim mestima. Age, begovi i paše ne ostavljaju svoje ljude ni za trenutak. Drže ih na oku da ne popuste, i svojim prisustvom pokazuju da su svi jednaki pred licem smrti.

 

Begler beg Karadža je stalno na konju. Obilazi položaje  gleda da je sve kako treba. Ne želi da slučaj odlučuje o njegovom mestu. Zna da bi svi hteli da ga nema i da mogu da jurnu na njegovo mesto. On je miljenik sultana i hoće da to ostane, a ako može da se popne i više.

 

Svet miljenika i uspešnih oko sultana Mehmeda u stalnom je tumbanju. Jedni padaju, drugi se penju. Samo trenutak postojiš, pa te nema. Za taj trenutak se ulaže ceo život.

 

Karadža je sve to prošao, pažljivo mereći kada će da se pokaže, a kada da ustukne i pusti druge da stradaju. Beograd je megdan koji  mora da dobije. Zbog toga je stalno na konju, na samoj liniji vatre. Gleda, meri, naredjuje i kažnjava. Ne želi ni zrnce propusta, ni senku nesposobnost, ni trunak sumnje u njegovu hrabrost. On je beglerbeg Rumelije, pola carstva drži pod svojom rukom, gde on stane tu trava ne niče. Samo šaka ljudi u carstvu može da se meri sa njim, a on hoće da bude kažiprst te šake.

 

Svu tu tarapanu gleda sultan Mehmed, i  krv pičinje da mu ključa, a nervoza da mu raste. Njemu osvajaču Konstantinopolja, čoveku koji je ukinuo rimsku imperiju, Beograd nije ni za mali zub, ali počinje da se rasteže oko njega. Sve ide kako je planirano, ali, nekako, buši ga neki osećaj da zidovi ne padaju lako, čini se da je sve tvrdje nego što izgleda. Kad je polazio u ovaj pohod govorio je o munjevitom ratu, ali leto odmiče a on sedi i gleda. Troši Bogu dane i džaba leba jede.

 

Noć osvaja pa sultan Mehmed ulazi u šator i misli da bi već trebao da se odluči za juriš i da jednom završi sa Beogradom  i da ode od ovih komaraca, koje baš briga za njegovo carsko dostojanstvo i za svu silu koju vuče sa sobom. Unutra, na jastucima i mekim dušecima oseća da je nešto bliži saraju, haremu i slastima koje su ipak na zemlji i traju kratko.

 

Sluge prinose i odnose, kokve i dvore sultana dok on tone u snove. Noć je baš onakva kakva treba da bude. Sutra ima da završi posao, i sve će da se obrne i opet da krene onako kako je želeo.

 

Sanjari sultan Mehmed i ne čuje galamu koja počinje ispred šatora i  polako ulazi unutra, samo više nije galama jer svi šapuću i ne znaju kako i šta da kažu. Tek kad sluga dopuzi do njega i stane da lupa glavu o zemlju sultan digne glavu da vidi šta je to krupno i zašto mu ruše mir.

 

Na njegov mig sluga otvara usta i drhti jer sluti da mu je to zadnje pošto vest nije dobra.

 

Presvetli sultane, nesreća – počinje sluga i sve izdužuje vrat kao da mu već sedi sablja više glave – pogibe beglerbeg Karadža.

 

Sultan Mehmed se trže. Čuo je neku glupost, samo kako da veruje svojim ušima.

 

Šta baljezgaš – skoči i ritnu slugu – Ko je to rekao? Ovamo.

 

U šator udje janičarski aga Hasan i kleče pred besnog sultana.

 

Odkud sad ti – dreknu sultan, pa se pribra kad vide da ovaj kleči i i ne diže glavu i malo smirenije reče – Šta je bilo? Pričaj.

 

Ksmet, uzvišeni. Ništa drugo, nego ksmet. Dok je uredjivao ljude, pade kugla iz topa pored njega i pršte. Parče kamena ga udari u glavu i rascopa je. Eno ga u šatoru, leži i samo  kopa nogom. Hećim kaže  da neće dugo. Pola glave mu je odvaljeno – reče mu smireno aga Hasan.

 

Zna li vojska za to – reče sultan.

 

Do sada sigurno svi znaju – reče janičarski aga – Gomila je videla kao je pao, a oni zlobni ispričaće i vrapcima okolo.

 

Volja Alaha – reče sultan Mehmed – Sudbina mu nije dala da udje u Beorad. Nego pusti to. Spremi janičare, čim se sutra smrkne napadamo. Idi sad, i ne puštaj nikog unutra.

 

Kako želiš, moćni sultanu – reče janičarski aga Hasan, pa izadje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

41

 

 

 

 

 

 

 

 

Jutro  još nije probilo tminu kad jedna brza šajka podje iz Zemuna i sjuri se u beogradsko pristanište. Glasnik, zbog koga su veslali i pretekli rosu, izadje i odjuri u gornji grad. Tako, kapetan Beograda, Mihajlo Siladji, dobi vest, da legat pape Kaliksta III, kardinal Huan Karvahal dovodi vojsku, i da za neki dan treba da bude u Zemunu.

 

Kada je čuo  vest koju je čekao i nadao se da je čuje mnogo dana ranije, a koja sada nije ništa značila, Siladji je samo mahnuo rukom i glasnika poslao natrag. Nije želeo ni da se osmehne, samo je dohvatio kacigu, stavio je na glavu i izašao napolje. Tu je seo na konja i sišao u pristanište.

 

Milić, koji kao da nikad nije odlazio da spava, sačekao je Siladjija na doku i sa njim progovorio neke reči. I dok je kapetan Beograda grabio nazad u gornji grad, pristanište je odzvanjalo od vike. Svako ko je dremao, skakao je na noge i jurio na svoje mesto, spreman na sve što može da ga snadje. Šajke su odvezivane i jedna za drugom izlazile napolje, u Dunav.

 

Prvoslav je samo trenutak vagao šta da radi kada je čuo kakvim poslom se izlazi iz grada i odmah olučio da ostane i okuša sreću u gradu.

 

Ako Turci udju u grad, teško ću moći da te uzvučem – viknu mu Milić dok je odmicao.

 

Poslaće Časlav šajku po nas, ili ćemo već nekako da se snalazimo – odgovori Prvoslav – Ti samo udri, i ne misli na nas.

 

Šajke izadjoše napolje, pa onda polako okretoše u Savu. Prvoslav se zagleda u prazno pristanište, te se okrete svojima.

 

Braćo mi ostadosmo na suvom – Pre nego bilo šta uradimo, oću da vas pitam nešto. Oćemo li prvo  da se svetimo, ili pre toga, da dočekamo Turke.

 

Treba da se osvetimo, ako možemo – reče jedan – Mihoču dugujem život, i da hoću ne mogu da oprostim.

 

Moramo pobiti bagru, da ne pogane svet – odlučno doda Gvozden – Došli smo osvete radi. Turke ćemo onako usput.

 

To sam hteo  da znam – reče Prvoslav – Da negde sednemo i nešto pojedemo. Ko zna kada ćemo posle i dali ćemo.

 

Taman se oni okretoše da se negde zavuku, gde će natenane da jedu, u pristanište uploviše dve šajke krcate krstašima koje jedan kaludjer odvede negde na bedeme.

 

Teško da će ovi da odbrane grad – reče Gvozden gledajući kako su opremljeni.

 

Nikad se ne zna – reče neki drugi – Izgled često prevari. Ako imaju volju da stanu pred Turčina, neće ovima biti lako sa njima.

 

Tu si u pravu – reče Prvoslav –Ti su od svoje volje došli da ginu, a takvi se ne predaju, teraju do kraja.

 

More, vadi da se jede, a kad dodju Turci videćemo kakvi su i jedni i drugi – preseče Gvozden – Ja sam gladan.

 

Povadiše neke komade hleba i nešto luka, pa uzeše da jedu. Okolo su topovi urlali i prštalo kamenje a Beograd se rušio. Dan je polako odmicao razvlačeći grozote kada ga je presekla tišina. Topovi su stali i kamenje više nije dolazilo. Jeziva tišina je zaledila srca.

 

Alah je veliki – pozvali su sa dunavske strane – Muhamed je njegov prorok – odgovorili su sa savske strane i naterali da zvona po crkvama ciknu od užasa. I dok su se ona klatila ponavljajući vapaje, Turci su se topili u snovima o blaženstvu i hurijama, o raju i lepotama koje čekaju hrabre. Branioci Beograda su počeli da šapuću molitve i da preturaju po svojim dušama pokušavajući da istresu grehove koje su nagomilali. Čas kada se ide Bogu na istinu dolazio je galopirajući.

 

Svi koji su držali po rukama bilo šta, sem oružja, pobacali su to i jurnuli na bedeme sa isukanim mačevima i digutim sekirama.

 

Prvoslav je nastavio da žvaće. Nije mu prvina da čeka Turke. I svi oko njega su nastavili da jedu, samo su za trenutak digli glave i oslušnuli. Zvona su lupala, Turci su urlali, narod i vojnici su jurili na zidove.

 

Onda su svi stali da čekaju.

 

Prvoslav i njegovi natenane su pojeli to što su imali, popili ono što im je ostavio Milić, pobacali ono što im ne treba, uzeli ono bez čega ne mogu i pošli.

 

Idemo gore, medju one Srbe od juče – reče Prvoslav – bar da budemo sa svojima.

 

Jakako, biće i njima i nama lakše – reče jedan šajkaš – Ako Turci nadvladaju, šta ćemo?

 

Ko još bude živ, neka beži u pristanište – reče Prvoslav – Časlav će da dodje da nas izvuče. Ne smemo da se odvajamo. Gledajte mene i Gvozdena. Ako mi poginemo, sabijte se i bežite dole. Pa šta i kako vam Bog da.

 

More ja neću da ginem dok sultana ne zasečem – reče odlučno Gvozden – Merak mi je, pa makar, odmah, glavu izgubio.

 

Ako si rešio da budeš Obilić, tvoje je. Ako naidje, kolji ga – osmehnu se Prvoslav – Mi će da gledamo i da svedočimo.

 

Da smo znali da povedemo i guslara, pa odmah da sroči pesmu o  Gvozdenu i megdanu sa carem – poče da se sprdači jedan šajkaš.

 

Ti se smej i šegači, ali ako ga vidim moj je, pa krila da ima – ozbiljno će Gvozden.

 

Ostavi to Gvozdene. Sultani se ne kače na zidove – reče mu neki drugi šajkaš, dok su se natenane  peli uz bedem – Biće ovde seče do mile volje, da neće sultan da ti padne na pamet.

 

Braćo – reče Prvoslav onima na bedemu – možemo li uz vas?

 

Brate, dobro nam došao. Lakše će da nam bude kad  ginemo, sad kad smo skupa – odgovori jedan.

 

Ima da se nasečemo pasa, duše da zadovoljimo – dodade drugi.

 

Čim isečemo ove idemo po sultana – uzeše da se zamlaćuju šajkaši – Ovaj, Gvozden, hoće njega i nikog drugog.

 

Pa to i kažem – dodade onaj od malopre – Nećemo da sedimo džabe.

 

Dokle će ovako da urlaju, što već ne jurnu – pokuša Gvozden da skrene šalu sa sebe.

 

Gde se žuriš, doći će – okrenu se Prvoslav –  Ni njima nije lako. Treba da izginu, pa prvo da se izduvaju i razbesne. Ne gine se zdrave pameti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

42

 

 

 

 

 

 

 

 

Tren kada su topovi zaćutali presekao je obe vojske. Tišina je probila uši i srca nanizala u djerdan smrti. Drhtaj koji je odmah obišao ljude imao je ukus krvi.  Ljudi su mogli da čuje djavole kako urlaju u paklu od radosti očekujući gomilu grešnika.

 

Muzika je došla odozgo. Od šatora sultana Mehmeda, gde su pisnule prve zurle i gočevi uzeli da trešte, onda se sjurila dole, do zidova beogradskih i legla na obale Save i Dunava. Sve što je moglo da diže buku čulo se, potresajući nebesa i zadovoljavajući uzavrelu rulju kojoj je krv udarila na oči i ugušila sve ljudsko u njima. Izvor gadosti je kuljnuo i podavio ljude. Ono što je ostalo zaigralo je kolo poganluka.

 

Cika, vriska i  groktanje, zurle i  talambasi. Svadba djavola nije mogla da bude ravna gunguli koja je zahvatila turski tabor kada je sultan Mehmed olučio da vojska juriša na Beograd.

 

Svako, od onog jadnika koji je čučao pod bedemom u gomili djubreta i kome je smrt već bila utisnuta na čelu, do uzvišenog sultana, uzeo je da delje ražanj snova i očekivanja, računajući da će zečevi želja sami da se natačinju da bi zadovoljili pohlepu koja je zinula kao ala. Mirisi nejasnih slasti, fantazija i pohlepe rasli su u nebesa.

 

Dok je ludost harala nadimajući želje, razdirala razum i sliku sveta okretale naglavačke, ljudi su čekali kada će preko ubijanja i uništavanja da dodju do trenutka da mogu da gospodare životom.

 

Oni koji koji treba da zatrpaju šanac i oni koji treba u prvom naletu da umru na zidovima, dovedeni su na mesta odakle treba da jurnu. Derviši su pevali svete istine, tražeći da Alah zavitla mač nad glavama nevernih i da mučenike prihvati u raju i ponudi im hurije, da im učine rahatluk. Oni koji treba da podele plen počeli su tešku igru pogadjanja i udovoljavanja. Zaslužnima su obećavana imanja, deljeni su dukati i darivane žene.

 

Sultan je pružio osmeh vezirima a ovi su prosuli gomilu medenih reči i njima  nagradili  one ispod sebe, a ovi su nastavili dalje i svima ponudili masne kolače dok se nije došlo do kamdžije koja je obećana onima pod zidovima. Svi su bili zadovoljni i niko se nije žalio na dobijeno, jer tako je od postanka sveta i od vremena kada je gavran pocrneo.

 

Dan je polako odlazio i svi su bili zahvalni što je sporo tekao i što su mogli natenane da prožive sanjano. Dolazila je noć, a nju je trebalo preživeti u javi.

 

 

 

 

 

 

43

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Braćo, – Poče Časlav čim je kročio u kolibu – idemo odmah pod Beograd.

 

Po Prvoslava – upita jedan.

 

Turci noćas jurišaju Beograd – uze da objašnjava Časlav – njihove ladje treba da držimo daleko od grada.

 

A, što, Hunjadi to ne radi? Ima i ladje i ljude – pobuni se neki – Opet treba da ginemo za proklete Ugre.

 

Despot traži da pomognemo. Ako ne suzbijemo Turke mi smo na redu – odgovori Časlav, pa se okrete Sredoju – Gledaj da i ostale šajke da dodju, a mi idemo odmah.

 

A ja se baš pitam što se topovi ne čuju – poče jedan – Sve se mislim, dojadilo im pa digli ruke. Kad, gle, ajde Obrade ponovo krvavi gaće.

 

To ti je život – reče mu Sredoje – meriš devojku, a poture ti babu. Nego da ti ostanu gaće čiste, a ti vataj konja pa poruči ostalima šta je vojvoda naredio. I dodji sa njima da ti se gaće ne razlikuju od naših.

 

Malo nas ima ovde, čini mi se – zabrinu se Časlav gledajući okolo – Gde su ljudi?

 

Znaš, kako je, računali su da je borba gotova,  pa otišli kućama da se vide sa svojima. Da osete da su živi – objasni Sredoje – Ni ja nisam  trbao da budem ovde, nego, nešto mi se nije išlo, pa sam ostao de se majem.

 

 

Rat je. Ne ide se kućama kako se kome ćune. Turci neće da čekaju da se namolimo i sakupimo – poče da se breca Časlav.

 

Ne misle svi tako. Ljudima nije pravo što smo ginuli za Ugre, a kralj nije ni prstom mrdnuo da spasava zemlju – odgovori Sredoje.

 

Zar i tebi moram da govorim zašto ovo radimo – poče Časlav, pa diže ruke.

 

Ja ti kažem šta ljudi pričaju. Na kraju, Ugri nam nisu baš pomagali kad je nama bilo zort – uze da smiruje Sredoje.

Znam ja ko su Ugri, samo znam ko su i kakvi su  Turci, pa bolje je da idemo mi njima na prag, nego da oni dolaze nama – mirnije će Časlav.

 

Ako podjemo sa malo ladja, ništa nismo uradili. Možemo samo da izginemo – poče da kazuje Sredoje – nego da natovarimo krstaše na ladje, neka bar veslaju. Naše ćemo da turimo po nekolicinu na svaku ladju i da ih drže na dizgine i da se uzdamo u Boga.

 

To ti je dobro. Nema nam druge – složi se Časlav, pa se okrete ljudima – Ajde, daj ovamo sve što ima od oružja i na vesla, pa pravo u Zemun.

 

Nema nas dovoljno za sve ladje – reče jedan.

 

Nećemo sve, sam ove tri  – reče Časlav – Pokupite sve strele što nadjete i prebacite ovamo.

 

Ljudi jurnuše da tovare. Nabacaše očas ono što se našlo, pa legoše na vesla  odoše niz Dunav. Nisu mnogo veslali, koliko da preseku vodu još malo pa pristadoše uz neke direke. Dok su ostali uredjuvali šajke, Časlav i Sredoje odoše da pogledaju za ljude.

 

U Zemunu haos. Krstaši, se muvaju na sve strane, galame, prepiru se, svako nešto traži, otima, a malo ko koga razume.

 

Šta sad – poče Sredoje dok su se probijali kroz gužvu – Da se popnemo na kamen i vičemo.

 

Ovde niko nikog ne sluša. Mogli bi da se deremo do sudnjeg dana i niko nas ne bi pogledao – reče Časlav – da nadjemo nekog kaludjera, oni su ih doveli, možda  će da znaju ima li koga za nas.

 

A što ne udješ u grad, pa vidi tamo. Možda tamo najdeš nekog o može da pomogne. Na kraju, za njihov račun idemo da se bijemo – predloži Sredoje.

 

Dobro,onda, odo ja gore, a ti se promuvaj kroz ovu gungulu. Šta mu ga znaš, uvek nešto iskrsne – složi se Časlav

 

Sredoje odtumara do pristaništa, razgrčući gužvu osluškujući šta se govori.  Tamo su neke ladje punili krstašima da ih prebace u Beograd. Hunjadi i Kapistran su želeli da pre noći, kada su očekivali konačni napad na grad, podupru  koliko mogu odbranu. Puni želje da se pobiju sa Turcima, studenti došli iz Krakova i Praga galamili su, dižći sebi hrabrost. Sredoje se zagleda u gužvu koju su pravili osluškujući da čuje govori li ko Ugarski, pa kad vide da tu nema ljudi za njega, mahnu glavom i ode.

 

Časlav se pope u grad i zatraži da vidi kastelana. Ovoga nadjoše gde se nateže sa nekim kaludjerima koji su iskali hranu i opremu za krstaše.

 

Ako i ti nešto tražiš – poče kastelan kad vide Časlava – mogu odmah da se ubijem.

 

Ostavi to za drugi put, sad mi prvo mi daj ono što mi treba – reče mu sasvim ozbiljno Časlav.

 

Kazuj dok sam živ – prihvati kastelan.

 

Ljudi mi trebaju – reče Časlav – samo da veslaju, ako drugo ne umeju

 

Evo, pun je Zemun ljudi. Uzimaj pa vodi, koliko ti je volja. Biće mi lakše – odgovori kastelan.

 

Trebaju mi Ugri da možemo da se razumemo, i da znaju da veslaju – zatraži Časlav.

 

Čekaj – reče kastelan pa se okrenu kaludjeru – Oče Feher, dodji ovamo. Dajem ti što tražiš, ali brzo nadji ljude koji umeju da veslaju.

 

Sve se može kad se hoće – reče kaludjer Feher.

 

Ruka ruku mije. Tako je bilo i biće – odgovori kastelan i okrete se Časlavu – Koliko ljudi ti treba?

 

Dvestotinak. Neka ih dovede više pristaništa. Tamo sam vezao šajke – reče Časlav – Poslaću ti brava i akov vina za ovo – onda se okrenu i ode na vodu.

 

Kad Časlav ode, kaludjer Feher i kastelan uzeše da se dogovaraju o potrebama jednog i mogućnostima drugog.

 

Ovaj, šizmatik je važna ličnost kad mu činiš bez pitanja – upita kaludjer Feher.

 

On je vojvoda šajkaša i veliki vlastelin – objasni kastelan – Bez njega ne bi dobili bitku pre neki dan. Opasan je to čovek. Drži ga despot Djuradj i uvažava knez Hunjadi, a Dunav je njegov. Nadji te ljude i vodi ih gde je rekao.

 

Dole su već pristigle i ostale šajke. Časlav se spusti do vode i obradova se kad ih vide. Dok je prilazio, onako, od oka je cenio da, ipak, ima više ljudi nego što se nadao.

 

Plovimo do ispod Beograda i tu stojimo da Turci ne mogu ladjama da napadaju grad – uze da objašnjava Časlav – Treba da dodju i druge ladje, ali mi idemo uz samu obalu i nešto bliše gradu, da budemo pri ruci  Prvoslavu i da ga izvučemo iz grada sa ljudima ako zatreba. Eto toliko. Posao znamo, samo da nam i Bog pomogne, pa da jednom oteramo ovu neman iz zemlje.

 

 

 

 

 

 

 

 

44

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Noć je padala teška i crna kao smrt, zatrpavajući Beograd, Dunav i Savu. Okolna brda su teško uzdahnula i uzela da ječe od muke.

 

Turcima lupaju gočevi i pište zurle. U Beogradu zvone zvona. I jedni i drugi su digli oružje i traže krv. Ono što je čekano, došlo je. Ostaje samo da sudbina odradi svoje

 

Hans Bez Kose, čovek koji se provlačio kroz kaljugu života i činio zločine i levom i desnom rukom, stajao je sa isukanim mačem na ruševini zida, zverajući, preko urvine pod nogama, kako se Turci primiču, gurajući pred sobom svakojaki lom da bace i zatrpaju šanac pod bedemom i naprave prolaz janičarima. Bezubi Armin i Šuplji Miler, bili su levo i desno od njega podupirući krstaše koji su sa njima. Ljudi bez imena i zvanja, vojnici svoje vere, stezali su oružje dok su im se creva

grčila, a znoj slivao niz kičmu.

 

Braćo – reče Hans Bez Kose i prekide nezvesnost – kad počnu da bacaju strele, dignite štitove i ne bežite.

 

Oni okolo njega uhvatiše su se za njegovu komandu kao za stožer i za trenutak im olakšanje rezveza creva  i smiri srce.

 

Ovo mi liči na Nemački – okrete se Prvoslav Gvozdenu, kad ču dreku Hansa Bez Kose.

 

Liči. Reče Gvozden – Da Turci ne napadaju išao bi da vidim.

 

Sad, to je što je. Moraćemo prvo sa Turcima – reče Prvoslav – Sudbina je to – onda viknu da ga svi čuju – Turska govna, dodjite da vas isečemo!

 

Uuurraaaaaa – prolomi se okolo.

 

Alah je veliki – zaurlaše Turci i jurnuše na zidove ne mareći živote. Prvi se strmeknuše u jarak zajedno sa onim što su secali. Drugi nastaviše da bacaju i pune šanac svim i svačim. Sa zidova se osu paljba pušaka i kiša strela. Mrtvi dopuniše rupu.

 

Turci počeše da biju. Zrna od pušaka samo dobuju po zidu i ljudima. Strele pokrivaju nebo. Mrtvi se umnožoše.

 

Oko Hansa Bez Kose počeše da padaju. Strele su dolazile kao osice i probadale bez glasa. Kiša strela je odlazila u nebo i odozgo se sunovraćala zakivajući u štitove i ljude. Jauci su brojali pogodke.

 

Čučni i pokrivaj se štitom – urlao je Hans Bez Kose dižući štit kao krov. Njegovi se sabiše oko njega radeći što i on. Oni drugi bili su probodeni.

 

Turci su dolazili kao poplava. Nezamisliva  gomila ljudi jurila je napred. Gurala je pred sobom, vukla i secala na sebi, bacala u šanac sve što je moglo da se dohvati i skotrlja dole. Za nima su dolazili janičari.

 

Prvoslav i njegovi, svi iskusni ratnici, čekali su zaklonjeni da se prvi janičari dohvate zidova. Čim oni pridju prestaće zasipanje strelama i puščana paljba. Onda će početi klanje do besveti, pa ko ostane.

 

Uz napore i gomilu mrtvih Turci su se nekako dohvatili zidova. Paljba odozgo je postala sumanuta. Topovi napunjeni sitnim kamenom rastrzali su ljude u gomili.

 

Alah, Alah – pozvali su boga janičari i jurnuli na porušene zidove vitlajući handžarima.

 

Pomagaj Bože – zatražili su branioci Beograda i uzeli da mlate sekirama i mačevima.

 

Hans Bez Kose i njegovi krstaši borili su se na jednom iskidanom delu zida noseći se sa nebrojenim Turcima odlučnim da prodju. Ni krv ni smrt nikog nisu zaustavljali. Razmahujući golemim mačem koga je držao obema rukama, Hans je kasapio janičare, koji su ne mareći za sebe, jurišali da ga ubiju. Krv je šikljala polivajući ljude. Urlici bola i besa plavili su bojište. Mrtvi i ranjeni padali su niz kamenje. Ostali su ih gazili, saplitali se, klizali po lokvama krvi i penjali  se da umru rasporeni i osakaćeni.

 

Ogromna želja za pobedom i osvajanjem Beograda, terala je Turke da srljaju napred pokrenuti voljom sultana Mehmeda da ubiju i budu ubijeni. Bez stajanja.

 

Strašne sekire Prvoslava i Gvozdena i šajkaša oko njih, padale su na šlemove i štitove, kidale ljude, sejući užas. Obnevideli od besa nisu ustupali ni za korak pred zidom od noževa koji su sevali tražeći krv.

 

Jurišajući bez straha Turci su počeli da potiskuju nevešte krstaše ubijajući ih na gomile. Zidovi Beograda su se punili janičarima koji su i zubima grizli samo da se održe i  podju napred. Gurajući napred, sa barjakom u rukama, ogroman Turčin skoči na porušeni deo kule ističući ga da svi vide.

 

Alah je veliki – drknu, i okrete se onima koji su dolazili – Juriš Turci, sultan nas gleda!

 

I dok je tako stajao dižući barjak i slaveći pobedu, koja samo što nije došla, skoči neko na njega i zajedno se survaše u ambis. Urlici i jednih i drugih digoše seču u nebasa.

 

Prepolovljeni krstaši uz Hansa Bez Kose počeše da uzmiču. Ne gledajući okolo, zanet nekom svojom bitkom Hans se u trenu nadje opkoljen janičarima. Razmahujući mačem pokrenut strašnom snagom i pomognut od svoja dva prijatelja koji su se sabili uz njega, za trenutak je zadržao janičare dalje od sebe. Onda u trenu Turci počeše da padaju raspolućeni sekirama. Hans skoči napred i spasi glavu.

 

Povlačeći se, da ne budu odsečeni od svojih, Prvoslav i njegovi, vodjeni rukom sudbine, nadjoše krvnika koga su tražili i dadoše mu život.

 

Razgoneći Turke, jurnuše mimo nekih kuća  uleteše u seču grupe krstaša i nekolicine janičara koji su mimo svojih jurnuli u pljačku. Baciše se na Turke i pomogoše da ih satru. Onda cela grupa zauze ulicu i podje napted u sustet bujici Turaka.

 

Želeći da iskoriste prednost koju su stekli i paniku koja je zahvatala branioce, Turci popališe neke kuće, koje su im bile na dohvatu. Užasnuti sudbinom, kad videše da Beograd gori, gomile gradjana se strmoglaviše u pristanište, očekujući ladje da ih izvuku. Mnogi skočiše u vodu, pokušavajući da plivaju. Piska i dreka, otimanje oko nekoliko čamaca koji potonuše pod bujicom ljudi. Strah se razli Beogradom.

 

U gornjem gradu kapetan Siladji pokupi ono što je vredno i sa nekolicinom saradnika i pratilaca jurnu, kroz malu kapiju, na Dunav. Strpa se u ladju koja je čekala i ostavi grad.

 

Propast se osmehnu i požele dobrodošlicu Beogradu.

 

Nadirući nesmetano kroz probijene zidine Turci su punili donji grad. Sabijeni u stranu, ostaci krstaša, vojnici i gradjani koji su rešili da umru sa gradom, nisu pobacali oružje, već su, sa ono snage što im je ostalo, očajnički nastavili da se biju do propasti.

 

Odstupajući uz borbu Prvoslav i grupa oko njega gurani su prema gornjem gradu. Silina kojom su ih potiskivali ubijajući im svaki čas po nekog nije im davala da se saberu. Pritiskani tako, sabiše se pred otvorenu kapiju gornjeg grada. Uzan prolaz dade priliku da se za trenutak zdrže i saberu. Prvoslav, Gvozden i Hans Bez Kose stadoše napred i silinom svoji udaraca u ternutku zadržaše janičare.

 

Osetivši da su pred pobedom i da pred njima samo mala grupa daje otpor, Turci se baciše u bezglavom naletu da prodru kroz kapiju. Nasta strahovita seča. Očaj branilaca, koji su sebe već videli mrtve,  uhvati za gušu hrabrost Turaka. Prvoslav i svi okolo hteli su tu da poginu, a da ne ustukni ni korak. Strašni ratnici, izbezumljeni od krvi i besa, sekli su i bili sečeni. Gomila leševa je rasla, ljudi su se klizali po barama krvi i saplitali sasečenim ljudima i nisu prestajali da ubijaju.

 

U jeku najgoreg klanja, jureći odnegde, iz gornjeg grada izlete na kapiju pred nekoliko vojnika, vitlajući halebaldom Johan Rot. Njegov juriš raspoluti gomilu. Vojnici, stari Hunjadijevi borci, isekoše prve redove janičara i dadoše predah Prvoslavu i ostalima. Iza Rota dolete još jedna grupa vojnika i stade da potiskuje i ubija Turke. Poče bezglavo bežanje.

 

Palite zidove, palite vatre – urlao je Rot jureći ka zidovima grada. Zamah nade uhvati branioce i oni se bezglavo baciše na Turke. Seča se obnovi sumanutom žestinom.  Oni koji su bežali sada zaboraviše na strah i uz urlike stadoše i zubima da kolju. Užas uhvati Turke. Od vukova postadoše jaganci za klanje. Jurnuše nazad da se dohvate sigurnosti.

 

Nije se znalo ko napada, a ko se brani. Krvavi haos zapalio je Beograd. Planuše i vatre oko bedema i šančeva. Nabacano granje uhvati plamen i diže se do neba, stvarajući neprelazni zid pakla. Turci ostadoše prepolovljeni. Niko nije mogao unutra, a one koji su ušli uhvati užas.

 

Branioci Beograda videše da napad jenjava i da je plamen prst božji, osokoliše se i poklaše sve Turke u gradu i pobacaše ih u vatru.

 

Negde, tamo na istoku, počinjao je novi dan. Vatre su još buktale, dim je odlazio u nebo i vitlao se nad Beogradom sakrivajući sliku pakla u njemu. Ranjenici su umirali. Istrošeni ratnici, prestravljeni noćnom morom pokušavali su da prepoznaju život. Gde god da su gledali svuda je bila smrt. Krv razlivena u bare zgrušavala se kao pihtije, drhteći. Delovi ljudi pokrivali su ulice. Razbacano oružje. Nije bilo žaljenja za svojim mrtvima, nije bilo veselja nad leševima neprijatelja.

 

Tako je počeo četvrtak, dvadeset i drugi juli, hiljadu četristo pedest i šeste godine u Beogradu.

 

 

 

 

 

45

 

 

 

 

 

 

Sultan Mehmed nije više mogao da gleda, pa se polako okrenuo i ušao u šator. To što je imao da vidi sakrila je noć i plamen. Bio je sit i Beograda i osvajanja. Skljokao se na jastuke i stao da bulji negde u krov šatora. Ni jedan sluga nije ušao da ga nečim ponudi, niti je on nešto tražio. Gledao je tako dok zora nije digla pomrčinu. Onda je ustao i izašao pred šator. Pogledao je dim i predeo pokriven haosom i mirno, kao da ište baklave ili da mu dovedu ženu, rekao onima oko sebe.

 

Da se mi manemo ćorava posla. Ovde više nema šta da tražimo. Popalite one ladje što su ostale da ih kauri ne dobiju, topove rasturite, a ostalo pokupite. Posle ćemo da svodimo račune – samo je to rekao sultan Mehmed i vratio se u šator.

 

Svima oko njega odsekle su se noge, a srca otišla u pete. Da je zemlja mogla da se otvori pod njima i da ih proguta, manje bi uzbune napravila nego što je to napravio glas kojim je Sultan Mehmed kazao naredbu i zatražio da se tornjaju odakle su došli. Čauši su otišli da prenesu naredbu uzvišenog, a dželati su počeli da trljaju ruke i bruse mačeve. Niko nije video neku drugu mogućnost osim da sledi sudbinu koju su nagovestile sultanove reči nadahnute voljom Alaha.

 

Ko visoko leti nisko pada, došlo je svima iz dupeta u glavu, i svako je to tumačio kako su mu interesi nalagali, i kakav je položaj imao, i koliko je zlobe bilo nataloženo u njegovoj džigerici. Sitne šuše oko sultanovog dupeta su sa nadom digle krestu uzdajući se u to da su oni poslednje rupe na svirali njegove sujete.

 

Oni koji su sve brige prebacili sudbini da rešava,  pustili su da kola slobodno odu nizbrdo, jer što ide doći će, pa neka i ovo ode s milim bogom. Ti su brzo pokupili svoje stvari i sebe sklonili sa oka sultanovog i nadali se da će vreme da odradi svoje.

 

A vreme je radilo, upinjući se iz petnih žila. Još dok su se premišljali i tražili kako i na koga da natovare rad i  brigu oko što bržeg tornjosanja sa mesta na kome su radili ćorava posla, sudbina ili nečija pamet, je dala odgovor. Svidjalo se kome ili se ne svidjalo, svako je sam morao da zasuče rukave i pobrine se o svome dupetu.

 

Branioci Beograda zakoračili su, preskačući krš i kamen, gazeći krv i mrtvace, preko bedema i kroz kapije pošli na Turke.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

46

 

 

 

 

 

 

 

 

Usidrene uz sremsku obalu, na samom ušću Save u Dunav, spremne za borbu, čekale su šajke vojvode Milića.

 

Treštanje gočeva i zurli, arlaukanje nagomilane vojske prenulo je sve. Uzdajući se u brojnost i računajući na strah, i pomoć proroka Muhameda i Alaha, turske horde jurnuše da otimaju Beograd.

 

Milić odvoji šajke od obale i pridje Beogradu. Ono nekoliko topova, koje je imao na šajkama, osu iz blizine paljbu na Turke koji su kidisali na zidove. Ne mareći za napad koji je dolazio sa strane, kao da je lanski sneg, Turci su nastavili da se otimaju oko zidova beogradskih.

 

Nešto turskih ladja, koje su se sklonile u Savu posle poraza na Dunavu, stajalo je vezano uz Beogradsku obalu i nije mrdalo. Sa druge obale su vrebali strelci, a gomila čamaca je špatrtala vodom i spremala se da jurne na onu koja se odvoji od obale i proba da udje u borbu, da joj pokažu njenoga boga, pa da zapamti na čiji prag je došla.

 

Tresak bitke, koja je urlikala sa druge strane vode, padao je kroz noć i buričkao ljudima utrobu, a dušu rastrzao na komade, jer mogli su samo da slušaju i gledaju kako se talasi Turaka sručuju na Beograd. Vatre koje su počele da bukte po gradu nisu ostavljale nikakvu nadu u opstanak.

 

Milič je nagonio svoje šajke skoro do obale i udarao na Turke svim i svačim što je imao. Ostrvljeni do besnila, Turci su samo kuljali u grad kao mahnita voda i sva njegova upornost i hrabrost nestajala pred željom da se grad dobije, naplate muke i rane i nagrabi plan  i roblje.

 

Sav u ludilu jer mora da gleda propast Beograda naterao je svoju šajku do same obale i ne mareći za život stajao je na palubi i odapinjao strele u gomilu.

 

Onda se Turci okomiše na njega i oblakom strela i paljbom pušaka stadoše da mu proredjuju ljude. Ostale šajke videći gde im vodja srlja u pogibiju jurnuše da pomažu zasipajući Turke topovskom vatrom i strelama.

Svo junaštvo  i odlučnost šajkaša više nisu mogli da pomognu Miliću i njegovima. Razbešnjeni Turci se u gomilama baciše na šajku, gazeći mulj i vodu,  i raznesoše ih handžarima.

 

Smrt Milića i uništenje njegove šajke zadrža ostale dalje od obale. Sve što su mogli učinili su. Sudbina je rekla svoje i tu se ništa nije moglo. Samo su nastavili da pucaju topovima preko vode i da bacaju strele u uzavrelu gomilu Turaka.

 

I dok je noć odmicala, vreva i  klanje po gradu poče da jenjava, i da se Turci povlače od zidova, oko kojih je plamteo oganj, zatvarajući sve ulaze. Još neko vreme dolazila je dreka iz uzavrelog grada, a onda se sve polako umiri. Samo su oblaci dima padali okolo i raznosili smrad izgoretine i leševa.

 

Turci nisu uzeli Beograd.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

47

 

 

 

 

 

 

 

 

Svu noć su šajke sa Časlavom bazale Dunavom i držale na oku turske ladje koje se nisu odvajale od obale. Svu noć su strepeli slušajući urlike bitke na bedemima i po gradu. Kada su požari buknuli i izvili se u nebo osvetljavajući okolinu i videli da Turci  napuštaju borbu laknulo im je. Najgore slutnje potonule su u dubine Dunava ostavljajući nadu da Turci mogu da budu oterani.

 

Dan je počeo da osvaja i vatre nad Beogradom su se polako gasile, samo je dim pritiskao okolinu. Onda su plamenovi buknuli na turskim ladjama proždirući ih. To je bila pobeda. Turci su opet polomili zube na Beogradu. Silni sultan Mehmed drugi, osvajač Konstantinopolja, čovek koji je konačno izbrisao  rimsko carstvo, nije imao snage da svojoj alavosti pruži novu poslasticu. Propao je pod Beogradom kao i njegov otac sultan Murat drugi.

 

Časlavu se činilo da je sve gotovo. Želeo je da vrati ljude žive i zdrave, pa da svi prilegnu da radjaju i podižu decu, a da se manu ubijanja, i da u sutrašnjem danu vide lepotu, a ne samo produžetak smrti. Okrenuo je šajke uz Dunav, gurajući pravo u Zemun. Tamo je mislio da ostavi veslače i da se sa svojima vrati u bivake i ostavi šajke da miruju. U prolazu će da pokupi Prvoslava i ljude koji su pošli sa njim, ako ih nadje žive i da pusti dane da razvlače život. Barem za neko vreme.

 

Malo se lecnuo kada je u pristaništu Beograda zatekao samo dvojicu šajkaša kako čekaju. Onda je čuo da je Milić vukao sudbinu za rep, i poginuo. Postupak Prvoslava i Gvozdena mu je bio jasan. Oni su ulagali samo svoje živote i sledili svoju zvezdu. Milić je stradao u besu, i odneo sa sobom ljude o kojima je vodio brigu. Ali rat nije stanje u kome se ljudski postupci rukovode razumom. Besmisao uništavanja i ludilo ubijanja je odvodilo ljude na put bez povratka. Sve je ništavilo, tutnjalo mu je kroz glavu dok je gledao popaljen i leševima pokriven Beograd.

 

Pokupio je šajkaše i naredio da se vesla u Zemun. Prvoslav i Gvozden, ako ostanu živi, lako će da ih nadju, a, ako poginu niko neće da ih traži.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

48

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Postoš oko Beograda polako je izlazila na svetlo dana.  Dim, lom i mrtvaci dočekali su sunce bez pozdrava. Turci su se povukli užasnuti vizijom pakla koja ih je progonila svu noć. Janičari nikako nisu dolazili sebi. Skoro polovina nih je ostavila kosti pod zidinama i u gradu. Žestoka odbrana, vatrena stihija i bezumno ubijanje onih koji su ostali zatvoreni obručom vatre u  gradu, uništilo je njihov moral i oni su iscedjeni kao krpe i razbacani po okolini, čekali novi potez sudbine.

 

Grad je za trenutak mogao da odahne. Svako ko je progurao noć nije imao zašto da se raduje. Ono što im je dan pokazao nije trebalo da bude delo ljudi, nije trebalo ni da se dogodi, nije trebalo ni u košmaru noći da se sanja. Sve okolo je delo pakla, koji je došao da ih progoni zbog nekih neznanih grehova.

 

Onaj koji je mislio da je sve gotovo i da je noć zatvorila ovu stranicu života prevario se. Jedino je za mrtve bilo gotovo. Živi će ponovo dobiti priliku da zajašu bedeviju strahota.

 

Posle brzoplete odluke da napusti Beograd u trenutku kada je sve ličilo na propast, kapetan grada Siladji,  uvukao se u grad da bude uz pobednike. Video je ubijanje janičara uklještenih izmedju vatre i noževa branilaca Beograda. U zoru, na pristaništu je prihvatio kneza Hunjadija i kaludjera Kapistrana sa   bulumentom  krstaša koje su  dovukli.

 

Čovek koga ratne grozote drže za skut celog života, knez Janoš Hunjadi, pada na kolena, tu na pristaništu beogradskom,  zahvaljuje se Bogu na milosti i  darovanoj pobedi.

Čudo je u znaku krsta – uzvikuje kaludjer Kapistran i blagosilja sve okolo i mučenički grad koji jedva diše – Slavite Boga i molite se za njegovu milost.

 

 

Svi okolo padaju na kolena. Ljudi umazani krvlju, sa dušom u nosu, krstaši, vojnici i gradjani, sa očima punim užasa, mole se za spas svojih duša.

 

Tamo, gore, pod bedemom, gde se donji grad nastavlja na gornji, na kršu od kamenja i greda, iscepani i krvavi, baldisali od napora, više mrtvi nego živi, sedeli su, bludeći, Prvoslav, Gvozden  dvojica preživelih šajkaša. Do njih je ležao, isti kao i oni, Hans Bez Kose ne puštajući mač iz ruke. Njegova dva prijatelja, Bezubi Armin  Šuplji Miler, već pola noći tumaraju drugim svetom, tražeći mir. Njihova isečena tela još leže kod kapije gornjeg grada, u gomili mrtvaca, koje već pacovi glodju ne odvajajući Turke od hrišćana.

 

Mogli bi kući – posle dugog ćutanja ote se jednom šajkašu.

 

Ja neću – reče Gvozden kada su svi zaboravili pitanje – Ne vraćam se bez sultanove glave.

 

Ni ja ne idem – složi se Prvoslav – Nisam se nasekao dovoljno Turaka za sve naše mrtve. Onda, hoću da vidim seču sultana, a posle treba da osvetim i Mihoča.

 

Svi izginusmo ovde – dodade drugi šajkaš – Da se vratimo dok nas još ima.

 

Hoću da ubijem turskog kralja – progovori, na nemačkom, Hans Bez Kose

 

Šta priča ovaj – okrenu se Gvozden.

 

Ko će mu ga znati. A, šta može da kaže – reče Prvoslav – Sigurno mu je sve preko glave. Možda hoće kući, ili hoće da se bije.

 

Pitaj ga govori li ugarski – potera Prvoslava jedan šajkaš.

 

Hej, govoriš li ugarski – reče mu na ugarskom Prvoslav.

 

Ne razumem šta kažeš – reče Hans Bez Kose na nemačkom – Koji ste vi? Niste Česi.

 

Da mi je da znam  šta melje – reče onaj šajkaš.

 

More, ovaj je Nemac – zamisli se Prvoslav – Da nije od onih koje tražimo?

 

Može da bude – reče Gvozden – Da mi njega ubijemo i završimo posao.

 

Neće taj da se da tek tako. Video si kao je noćas sekao Turke – dodade drugi šajkaš.

 

Dobro kažeš. Taj je iskusan. Nije mu ovo prva bitka – složi se Prvoslav.

 

Nešto čudno me gledaju – reče više za sebe Hans Bez Kose. Kako nije razumeo o čemu pričaju, česti pogledi na njega nisu mu se činili prijateljskim. Za svaki slučaj pridiže se i zgodnije namesti mač, pa se zagleda u Prvoslava, koga je cenio kao vodju grupe.

 

Kažem ja da je ovaj prošao sito i rešeto – reče Prvoslav kad vide kako se zgodno namestio Hans Bez Kose – Nanjušio je da pričamo o njemu.

 

Vidra je, vidi se – reče Gvozden – Može da bude da baš njega tražimo.

 

Sve je moguće u ovo ludo vreme – složi se Prvoslav – Ipak, pojeo bi se živ da ubijem nedužna čoveka, a drugo, bez njega ne bi ostali živi, tamo na kapiji.

 

Ima i toga – reče Gvozden – Kad tako pogledaš, ispada da nam je vezao ruke na neki način.

 

Posle ovolike pogibije i zla više ne znam kome da se svetim – pomenu jedan šajkaš – Vidiš da je sve otišlo u tandariju.

 

Možeš da se jedeš dokle ti je volja – nadoveza se drugi šajkaš – mrtve ne možeš da vratiš, žive ne možeš da promeniš.

 

Videćemo, sudbina uvek odradi svoje – reče Prvoslav

 

Dok su se oni premišljali šta da rade i kako da reše šta če i kako će, knez Hunjadi je obilazio bedeme gledao ruševine i vagao koliko je povlačenje Turaka varka, a koliko poraz. Paljenje ladja je na neki način pokazivalo da Turci odlaze, ali, koliko puta je video takve poraze koji su se na kraju okretali u pobede.

 

Neka niko ne izlazi napolje – naredio je Siladjiju – Spreči ispadanje po svaku cenu. Ovo može da bude varka. Ako krstaši podju na Turke i u pljačku zgaziće ih. Nemamo mi vojsku za bitku u polju.

 

Turci sigurno beže – reče Siladji – Da ostaju ne bi palili ladje.

 

Liči na to. Ali sad treba sačuvati ljude – objasni knez  Hunjadi – Prošle noći Turcima je izginula pešadija, konjica se nije ni borila. Znaš i sam kakvu konjicu Turci imaju. Tražiću od oca Kapistrana da podrži moju odluku i spreči krstaše da jurnu napolje.

Kapistran je isto tako gledao polje oko Beograda, okružen sabraćom i saradnicima Taljakocom, Ambrozijem Akvilejskim, zastavnikom Petrom i drugima. Zanesen nestvarnim obrtom noćašnje borbe, pogibijom i slomom Turaka, slavio je Boga i njegovu pomoć, bez koje bi Turci sigurno poklali branioce grada.

 

Slavite Boga i njegovog sina, gospodina našeg Isusa Hrista koji su se sa nama borili – govorio je oduševljeni Kapistran – Znak krsta koji nosite doneo je pobedu. Bez krsta ništa.

 

Zanesen, osećajući snagu i uzvišenu pomoć neba, zakoračio je napred i pošao prema Turcima. Sa njim, u korak, podje i zastavnik Petar, onda njegovi saradnici. Gomila krstaša razmahujući oružjem i željna plena jurnu mimo nih na turske topove, ubijajući sve koje su dohvatili.

 

Malodušnost koja je držala Turke, zbog pogibije predhodne noći, diže se u paniku i prestravljeni jurnuše bezglavo da beže ostavljajući sve, samo da spasu goli život. Urlanje izbezumljene gomile koja je jurišala poklopi vapaj umirućih

 

Osokoljeni prvim napadom i bežanjem Turaka, sve živo što je moglo da maše oružjem, ostavi grad i sigurnost bedema i otrča u polje, da osveti mrtve i nagrabi bogat plen.

 

Gledajući opšti juriš krstaša, poneseni željom da ubiju sultana, digoše se Gvozden i Hans Bez Kose, pa jurnuše i oni napolje žureći da ne zakasne. Za njima podje i Prvoslav da bude uz brata i da se sit naseče Turaka. Ona dvojica šajkaša, slušajući razum ili glas sudbine ne pomeriše se.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

49

 

 

 

 

 

 

 

 

Isekavši ono malo Turaka, koji su se muvali oko topova, krstaši jurnuše da pustoše šatore nadajuići se bogatom plenu. Onda počeše u besu da proklinju i sebe što su došli i Turke koji ništa nemaju i usranu sudbinu i sirotinju koja se uvek vezuje na bedu. Praznih ruku, zverski su se okretali okolo tražeći da otmu makar nešto. Bedni šatori su zgaženi i iskidani u nemoćnom besu.

 

Pravi plen je ležao gore u šatorima oko sultana. Raznobojni i svileni nadimali su se na vetru hvatajući poglede rulje.  Tamo okrenuše oči gladne od pohlepe i nade. Juriš na zlato, odlučniji od verskog zanosa rastrgnu Turke i zdruzga ih na mesto gde je sultan Mehmed pobio svoj barjak.

Skoro bez borbe dodjoše na dohvat najvećem plenu. Sultana Mehmeda uhvati bes kada vide da je  mu glava i carstvo ostavljeno na doboš. Pred očima mu dodje čukundeda, Bajazit, koga su Tatari vodili u kavezu, kao majmuna, pokazajući ga svetu. Skoči, trže sablju i jurnu napred.

 

Turci, sa vama je sultan – riknu razbijajući haos – Juriš na kaure da nas ne seku kao babe.

 

Onda se izvi i krenu napred razmičući neodlučnu gomilu.

 

Napred delije – pozva ljude da ga slede.

 

Ogromna volja sultanova povuče Turke i oni jurnuše napred pretičući sultana da se ne osramote.

Dok su krstaši razvlačili  šatore grabeći i otimajući se oko plena, Gvozden i Hans Bez Kose, praćeni Prvoslavom, preskočili su krš i lom oko zidova  i pošli gore, pravo na šatore sultanove.

Koračajući smireno, kao da je krenuo u crkvu, Hans Bez Kose je tu i tamo razmahivao mačem kao da razgoni demone. Posle svakog njegovog udarca padao je isečen Turčin. Gvozden i Prvoslav su dizali svoje strašne sekire, idući u korak sa Hansom, a za njima su ostajali unakaženi leševi. Njihova želja da dopru do sultana vukla uh je napred kroz gomilu Turaka koji su se unezvereni komešali ne znajući na koju stranu da podju. Uhvaćeni haosom ubijanja, krvavi od glave do pete, ličili su na paklena bića koja su došla da sude živima za nedela. Sledeći prst sudbine, jurnuli su sa grupom krstaša na ostatke janičara, koji se pred razjarenom masom prsnuše i strčaše  se na obalu Save.

 

Tako istureni uleteše u juriš koji je poveo sultan Mehmed. Ne obazirući se na napad i odlučni da ubiju sultana Hans Bez kose i Gvozden pravili su pomor na svome putu. Štiteći brata Prvoslav je sekao i levo i deno ratržući svakoga koga je dohvatio.

 

U jednom trenu Gvozden vide besnog i bogato odevenog Turčina pa skoči na njega i mlatnu sekirom. Turčin vrdnu i poturi sablju pokušavajući da se odbrani. Sekira kliznu niz sečivo, otkinu balčak i ode u ruku. Turčinu pade sablja i on klecnu.

 

Ubiše sultana – jauknuše Turci i skočiše na Gvozdena.

i dok je dizao sekiru da dokrajči sultana koplje mu se zari u nogu, On se trže u stranu, pa posrte i pade. Gomila handžara se diže na njegovu glavu da je skinu, ali u trenu pred njega skoči Hans Bez Kose i razmahnu mačem. Mnogo Turaka pade pod silnim udarcima Hansa Bez Kose. Prvoslav uoči priliku i zgrabi brata, diže ga na rame i sjuri se natrag.

 

Razvi se teška bitka. Turci su pokušavali da zaštite sultana i nisu ustupali ni za korak. Jatagani, brzi kao guje, ujedali su umnožavajući mrtve, dok čauši ne dohvatiše i na ruke odnesoše sultana Mehmeda gore u šator.

 

U najvećoj gužvi Hans Bez Kose vitlao je mačem gazeći sigurno napred. Oko njega su padali mrtvi i ranjeni. Nije više mario za sebe. Činilo mu se mora ovde da iskupi sve grehove koje je činio i da ga krst na njegovim grudima vodi. Onda dobi jedan udarac, pa još jedan. Klecnu, i silni udarci padoše na njega.

 

Tako poginu Hans Bez Kose, čovek o kome nije imalo ništa lepo da se kaže, sa znakom krsta na sebi, uzdajući se u milost Boga.

Dok su se gore klali, Prvoslav se trčeći sjuri u Beograd, noseći ranjenog brata. Kad udje u grad spusti brata da predahne i da mu pogleda ranu. Iscepa košulju i veza mu nogu.

 

Tako – reče Prvoslav kad završi vezivanje – Nosim te preko, kod baba Jage. Ona će da ti uredi nogu. Boli, ali daleko je od glave.

 

Gvozden nije ništa rekao samo je stezao zube i kezio se pokušavajuči da savlada bol. Prvoslav ga ponovo diže na pleća i odjuri u pristanište da nadje čamac da predje Dunav.

 

 

 

 

 

 

50

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kome sam ja sultan? Kilavim babama i nesposobnim budalama – urlao je sultan Mehmed savladavajući bol od rane i bes koji mu je razdrao mozak, dok je hećim pokušavao da mu stavi melem na ranu i uvije ruku – Običan bašibozluk, kakvi janičari. Oni kauri su mogli u kavez da me stave, pored takvih, i da me pokazuju kao mečku…Ide li to hećime? Ne mogu da se ceo dan bakćem sa tobom, vidiš da sve ode naopako.

 

Evo, evo svetli, nije dobro ako se rana podljuti. Moram sve da uredim kako treba – uze hećim  da se pravda pred besnim sultanom, strahujući za glavu.

 

Gde ode onaj Hasan, zevzek i baksuz nesposobni – nastavi da besni sultan – Kakav janičarski aga. Bilmez je i on i onaj koji ga je postavio na to mesto.

 

Evo gotovo je svetli sultanu. Ruka će da bude kako treba, samo mora da se čuva – reče hećim kad je završio sa sultanovom rukom i odmah se skloni iz šatora.

 

U taj mah u šator udje Hasan, janičarski aga. Kada ga vide sultan skoči na njega da ga rezili.

 

Ti si kriv što su janičari babe. Nisu umeli ni propao grad da uzmu, tokmaku i baksuzu jedan. Vojsku ste mi pojeli i ti i oni nesposobni veziri – uze da urla sultan Mehmed.

 

Presvetli sultane – saže se do zemlje janičarski aga Hasan – moj život je samo tebi u službi. Uzmi mi glavu ako sam kriv.

 

Šta da radim sa tvojom glavom, hoće li ona da mi dobije Beograd. Beži mi s očiju da te ne gledam – nastavio je da se breca sultan.

 

Hasan jurnu napolje. Više mu nije bilo do života. Sultanovi prekori su značili samo jedno, njegovu smrt. Poraze je sultan Mehmed darivao sečenjem glave. Obazre se, da vidi šta je okolo, pa trže sablju i jurnu na gomilu krstaša koji su se vrzmali oko šatora pljačkajući. Razmahnu sabljom na jednog, onda dohvati drugog, trećeg, petog. Nije gledao gde juri i koga napada, želeo je da umre u boju. Jedino je to moglo da ga opere pred sultanom. Onda vide neke janičare gde se kolju sa krstašima, pa se okrete tamo i jurnu. U taj mah udariše ga kopljem u ledja i ono prodje kroz njega. Hasan samo pogleda krvavi vrh koplja i klonu.

 

Čim je Hasan istrčao iz šatora, sultana posadiše na konja i on sa nekoliko čauša koji su ostali uz njega jurnu, obarajući ljude i preskačući leševe, na dunavsku stranu.

 

Turci koji nisu izginuli u naletu krstaša razbežase se kad videše da sultan ode. Više nije imalo šta da se brani i da se za nekog gine. Krstaši zaboraviše bitku i stadoše da čerupaju šatore i da se otimaju oko plena. Dok su se tako muvali zgrćući sve što im je došlo pod ruke, razvlačeći i obarajući šatore, sa dunavske strane, onamo gde je odjahao sultan, dojuri turska konjica.

 

I plen i glave stadoše da lete niz polje. Ostrvljeni, željni osvete i prilike da se pokažu turski konjanici stadoše da satiru iznenadjene i nevešte krstaše. Zapomaganje i strka uhvati masu. Priklješteni u polju nisu imali gde da pobegnu pred besnim atovima Turaka koji su ih nagonili u gomile i sekli kao repu. Niko nije imao da ih zaštiti, a zidovi su bili daleko.

 

Glave su sačuvali jedino oni spori na pljačku, i oni koji su se na vreme uplašili i izvagali da je glava preča od plena.

 

Kapistran je ostao živ. Neki okolo njega silom su ga uvukli u Beograd, pravdajući tako svoju strašljivost. Oni drugi su smatrali da je razum najbolje oružje pa su ga isturili pred sebe i sačuvali živote.

 

Pokolj nekoliko hiljada ljudi zaprepasti sve. Strah skoči do nebesa i svi se zalediše očekujući novi napad na grad. Zašto Turci nisu pokušali da upadnu u Beograd posle toga nikom nije bilo jasno. Jedino su to mogli da pravdaju čudom i da zahvaljuju Bogu na spasu.

 

Kapistran je prolio more suza zalivajući ulice Beograda dok su ga vukli na ladju koja je čekala u pristaništu. Molitve koje su govorili oni koji su ga sledili, tresući se od straha, nikom nisu pomagale.

 

Krstaši, koji su ostali u gradu, i oni malobrojni, kojima je Bog dozvolio da se šmugu unutra, pred handžarima turskih konjanika, prevareni u nadi da se nagrabe plena, stadoše da rastrišu Beograd kriveći kneza Hunjadija i negove da su ih izdali Turcima. Zakrvavljenih očiju jurcali su se gradom otimajući sve  što je ostalo čitavo. Žene su silovane na leševima Turaka, a strava ponovo uhvati Beograd i vrisak se prosu niz ruševine. Gradjani i vojnici digoše oružje na krstaše. Padoše udarci i krv se prosu. Kapetan Siladji uze vojnike iz gornjeg grada i sidje da smiruje, i jedne i druge.

 

Kad se lom i nesreća ponovo baci na Beograd, Kapistran diže ruke od plakanja, a oni oko njega ostaviše molitve za bolja vremena i mirnije prilike, pa se vratiše u grad, da smiruju hrišćane i da besnima isteruju bes.

 

Potrošiše se silne reči, oprostiše se strašni grehovi, obećaše se brda i doline, padoše mučenički zaveti. Tek kad starac Kapistran podje na kolenima kroz Beograd, djavo pohlepe i besa napusti srca krstaša, i oni se setiše da im je na grudima znak Boga, i skrušeno, kao što i priliči stadu Hristovom, kretoše za svojim pastirom. Ne proli se mnogo krvi i svi zahvališe Bogu što je nadahnuo oca Kapistrana da ljudima pokaže pravi put.

 

Turci su skupili ono što su mogli i pre noći su pošli nazad kući. Oko Beograda su ostali mrtvi i lom. Pacovi, gavranovi i kurjaci nisu morali da se otimaju. Mesa je bilo na pretek. Smrad, gadost i strahota umota Beograd.

Samo oni koji nisu imali kud ostali su u gradu bez ikakve nade. Unakažen Beograd rodi kugu koja dade završnu reč.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

EPILOG

 

 

 

 

 

 

 

 

Godina 1456. bila je dobra za umiranje, kao što su bile i sve ranije godine. Samo ova godina je odnela sve one koji su branili Beograd od napada turskog sultana Mehmeda drugog čija je velika alavost donela bedu i propast mnogim zemljama i ljudima.

 

Vojvoda erdeljski, knez Janoš Hunjadi umro je avgusta meseca te godine od kuge koju je zaradio u Beogradu.

 

Otac Kapistran, franjevac i propovednik, čovek koji je doveo bosonoge, odrpane krstaše da brane Beograd i koji je svojim uticajem pomogao da se grad odbrani, umro je meseca oktobra te iste godine od kuge. Pre nego je otišao Bogu na istinu sklopio je oči knezu Hunjadiju.

 

Despot Djuradj Branković, vladar srpski, umro je u decembru mesecu te godine od teške i duboke starosti i ožalostio sve srpske zemlje koje su u njemu izgubile vladara koji je održavao plamen slobode u najgore vreme i pred najgorim ljudima.

 

Svi drugi su umirali po redu kako im je sudbina dodelila.

 

Turci su pobegli, ostavljajući Beograd da liže rane koje nikad neće da preboli. Oni koji nisu pomrli u toj bežaniji imali su priliku da se predstave Alahu u Sofiji. Tamo je sultan Mehmed svodio račune sa onima koji nisu ostvarili njegove snove. Ostali su spisi da je lično zavrtao šije svojm dojučerašnjim miljenicima.

 

Kad se sve sabere i oduzme ostaje ono: gde smo bili, nigde, šta smo radili, ništa.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s