Bogovi su prvo naučili ljude da ratuju
Prelazili smo „Trg Vojske Jugoslavije“, Miša i ja, kada su sirene zaurlale najavljajući bombardovanje.
Idem kući, Ljilja je sama – rekao sam Miši i pružio korak.
Idem i ja – odgovorio je Miša – nemam šta da tražim na ulici
Gore, iznad katoličke crkve, zaustavila nas je neka žena.
Dali je ovo vežba – pitala je uznemireno.
Ne, bombarduju nas – odgovorio sam.
Okrenula se bez reči i otišla niz ulicu. Mi smo produžili naviše. Kod „Šojke“ je Miša otišao pravo, a ja sam okrenuo levo.
Vidimo se sutra – rekao sam.
Valjda – odgovorio je Miša.
Valjda, šta drugo da kaže. Rat je.
Kući me čekaju Ljilja i televizor. Televizor pršti od brige za državu i narod, Ljilja brine samo za mene.
Gde si bio kada je zasviralo – pita me?
Dole, kod parka – kažem.
Šta ljudi pričaju – pita ?
Šta mogu da kažu. Misle da je ovo zajebacija. Ali brzo će da se zajebu i za dupe ujedu. – kažem.
Dok govorimo ove besmislice stepenište počinje da luduje. Otvaram vrata da vidim koji je djavo, a ono dva, ne jedan. ONO i DSZ u punom jeku. Jedan za drugim, malo i veliko, muško i žensko, punih ruku kao bez duše izvršavaju svoju gradjansku dužnost. Beže.
Komšija, uzbuna je, idite u sklonište – čujem u prolazu.
Da, da – kažem.
Zatvaram vrata da me ne odnese tarapana. Kakva sloništa, kakvi bakrači. Ona su dole u podrumu u prašini i memli gde su pacovi i mačija lovišta. Nisam lud da idem u svinjac.
Strka niz stepenice hvata uju. Tutanj se širi kao poplava. Traje neko vreme i onda prestaje. Stepenice su uspele da izdrže nalet straha. Ko je otišao otišao je, mi ostajemo.
Na televizoru spiker nastavlja da jeca zbog agresije ničim izazvane i traži utehu u junačnom narodu koji glavu daje, krajinu ne daje. Samo glas ga izdaje i on polako gubi čvrstinu, a njegove reči ostaju da vise kao gaće na plot. Delija iz narodnih pesama nestaje kao rukom odnesen.
Sumnja počinje da se taloži.
Da bi nam sve bilo jasno, čovek za svaku priliku, predsednik države gurajući nam u oči svoje poznate brkove prosipa kroz njih suštu istinu.
– Iz stanja neposredne ratne opasnosti prelazimo u ratno stanje – to reče i skloni se u sklonište.
Dobro da je počelo – kažem zidovima – završiće se. Šta bi bilo da još uvek čekamo
Agresija ničim izazvana. Novi svetski poredak, stari svetski šerif, suverenitet i medjunarodno pravo, ponosni narod i pravda, sve to na gomilu. Objašnjenja teku kao voda. Mi smo u pravu, oni su u krivu i čudo jedno kako to ne vide, a može crno da ih snadje u tom i tolikom slepilu. Slobodoljubiva javnost se upinje iz petnih žila da pokaže da jedan mali narod ima ista pava kao i belosvetski silnici … Ali koja vajda.
Prst sudbine se ponovo diže na Srbiju. Kosovo je još jednom mesto odluke. Nova kosovska bitka počinje u sumrak. NATO avioni zasipaju bombama sve i svakoga. Zemlja stenje, ruši se kamenje. Ona bivša kosovska bitka trajala je letnji dan do podne, nadam se da ova neće do Vidovdana.
Tradicija, junaštvo, ponavljanje istorije, istresa televizor parole koje nas hvataju za gušu i dave svojom čvrstinom. Pokušavam da se otresem tolike poplave patriotizma sećajući se da smo posle Kosova dobili petsto godina ropstva i da nam u izgledu stoji nešto slično. Ali sila boga ne moli, pa mi kao i naši stari okrećemo guzicu. Neka je spremna, za svaki slučaj.
Grad polako tone u mrak. Ulična svetla su pogašena, a većina radnji čami u mraku. Tu i tamo trešte osvetljeni prozori iza kojih vire siluete zgrada. Odlaze i zakasneli automobili sa parkinga. Ostaje samo tišina da strepi sa nama.
Upalio sam svetlo u hodniku da vidimo gde smo. Tu su i komšije do nas, zid nas deli, pa se svako otvaranje česme čuje. Ovo već liči na družinu. Oni, mi i televizor. Kao Obilić i dva pobratima. Ima da pijemo vino, Šarcu nema da dajemo.
Gomila ratova se zadnjih godina uporno vrzmala ovim krajevima. Oni srećniji su ih imali u svojoj kući. Drugi su mogli samo da pucaju od zavisti gledajući kako se komšije kolju i oči vade. Sada je nam je sreća došla na prag. Ovog puta smo izvukli premiju. NATO alijansu sa Amerikom, kao glavnom poslasticom. To je vrhunac na koga smo se popeli višegodišnjim mukotrpnim upinjanjem. Šta bi Kraljević Marko rekao da je mogao da potegne sablju na pola sveta.
Ratni huškači svih boja i veličina defiluju. Opremljeni vekovnim iskustvom, bacaju gole grudi balkanske pred svetlo oružje agresora.
Po zamračenim sobama skupljeni oko svijetlog ekrana čuče majke i očevi i slušaju kako če njihovi sinovi junačkim srcem da zadrže ljuti čelik.
Dužnost, slava, tradicija, ordenje, sakati i mrtvi…
To je to. Sa ratom u džepu i bombama nad glavom jedino možemo da čekamo. Situacija se polako razvija, dok nas ne zavije u crno.
Vojska je spremno dočekala nalete agresora. Duboko ukopani ne pomaljaju nos dok kiša bombi pljušti. Sve vredno i važno otišlo je pod zemlju. Da bi nam pokazao koliko je to potrebno i delotvorno voljeni vodja je otišao najdublje. Odozgo je ostao samo narod.
Lokalne televizije ne zaostaju sa pohvalama čojstvu i junaštvu. Patriote iz komšiluka kliču i nazdravljaju onima koji prilažu kap krvi na odar otadžbine. U pauzama umesto reklama izvlače brojeve jedinica koje se mobilišu. Kao loto. Sediš i čekaš da izvuku tvoj broj. Premija je smrt. Za sada me bije maler, nikako da izvuku moj broj, ali ima nade, izvlačenje traje.
Vrtim se od jednog prozora do drugog. Nema dreke klinaca, urlanja motora, smeha ljubavnika. Čuju se samo otkucaji straha.
Noć mrljavi i pritiska razvlačenjem. Opet zveram u televizor. Iz džaka huškačkog patriotizma pokušavam da istresem neku istinu. Sve što čujem je nepovoljno sa tendencijom pogoršanja.
Ne želim više da slušam i da gledam. Ne mogu ni nešto drugo da radim. Neizvesnost razbija. Hoću da dremnem, ali ne ide. Nekako je sve kilavo.
Tamo nege oko ponoći da bi zadržao inicijativu odlučujem da odem do sestre i dovedem je kod sebe. Neka smo svi skupa. Mislim da je kod mene sigurnija jer stanuje uz neke potencijalne mete, pa da nekom ne zaigra oko i ne omakne se ruka. Stan je veliki pa nećemo da se stiskamo.
Dakle, podjem ti ja kroz noć i rat. Ljilja me snabde savetima, ja se naoružam hrabrošću, iskustvom i nuždom, pa se spustim na ničiju zemlju. Nigde nikog. Ni kučeta ni mačeta. Tišina i strepnja vrzmaju se okolo zgrada i kovitlaju raskrsnicama, opominjući.
Idem ulicom i čuljim uši, osluškujem. Aviona ni od korova. Samo zvezdice žmirkaju čudeći se nekim budalama koji oči vade u svojoj gluposti verujući da ih čeka večnost ako drugome uzmu tren.
Provlačim se kroz zamke svakojakih komandi razmeštenih po gradu radi jedinstva vojske i naroda pa se nadam da avioni imaju preča posla od lova na mene. Zatečen mojom iznenadnom akcijom neprijatelj ne reaguje, lupajući glavu gde je tu kvaka. Sedi miran i čeka da vidi zašto neki tip ne zarezuje NATO avijaciju, nego se smuca tamo gde mu nije mesto.
Posle uspešnog proboja upadam u zgradu gde stanuje moja sestra i sjurim se pravo u podrum. Ne vidi se ništa i ne čuje se ništa. Prolazim kroz paučinu i svinjac, okrenem desno. Sestra sedi na kartonima i puši.
Hajde, idemo kod nas – kažem
Dobro – slaže se sestra i uzima torbu sa nužnim stvarima.
Vraćamo se brzo i odlučno. Avioni imaju preča posla, ali ne treba čačkati mečku. Idemo dok nekom nije palo na um da vidi šta traže ovi na ulici kada su se svi zavukli u mišje rupe.
Noć odmiče nogu pred nogu. Zora je pošla ko zna odakle, pa klaj, klaj, kad se sretnu. Na televiziji već obrću znane vesti po ko zna koji put. Isti se ljudi vrzmaju pričajući nam iste priče. Sve počinje da liči na davež. Da nas smrt ne vreba mrtva ozbiljna, mogli bi komotno da ih ispsujemo. Ovako trpi za nuždu. Dobro bi bilo da se okrenemo svojim potrebama. Da spavamo. Konjosanje uz televizor ne može da promeni situaciju, a nespavanje može da nam škodi. Naše voljene vodje su već dobro ukopane pod – jorgan planinu – i stružu, sve u četiri. Idemo u krevet, a avioni ako nemaju druga posla neka vilene kao i sva manguparija koja ne mari za kuću.
Šta dobijamo ako umremo umorni.
Propisno se pripremamo za krevet. Umivanje, pranje zuba, brijanje, pidžame. Ležemo. Malo obrtanja koliko da se udobno namestimo i žmurimo. Hajde spavanje. Žmurim tako umiren neko vreme čekajući da zaspim. Misli se vrzmaju od ove do one gluposti. Neće san. Hajde okreći se ponovo, opet ništa.
Spavaš li – pitam Ljilju?
Ne – kaže mi posle nekog vremena.
Ništa, ostajem uporan i pokušavam da izbacim budalaštine iz glave. Traje to neko vreme, ali slaba vajda. Odlučim tako da bdijem pa dokle ide. Neće da bude prvi put.
Da sam ipak uhvatio san i odspavao dobru partiju shvatio sam kada me je zavijanje sirene za prestanak opasnosti trglo iz sna.
Nazdravlje – kažem sebi – jedna noć je prošla, proći će i druge.
2
Rekli smo istorijsko „Ne“ Muratu.
To smo ponovili Franji Josifu.
Onda smo gurnuli pesnicu pod nos Hitleru.
Staljin je dobio svoje – Njet.
Ko su bre Klinton, Šreder, Širak i Solana? Boranija, brate boranija. Videće oni koliko mi možemo da izginemo, pa neka progutaju to majčini sinci. U pesmu ima da udjemo dok nam kuršumi budu svirali.
3
Svanulo je prvo jutro rata. Sirene su održale koncert i mi smo danuli dušom. Ali duša ište svoje, pa tako ja kao i svakoga dana polazim da kupim – leba i sleba. Dodjem pred radnju, kad ono ćorak. Radnja zatvorena. Okrenem u drugu radnju, isto. Gde god da banem, katanac. Ajd’ ovamo, ajd’ onamo, nigde ništa, sve je zatvoreno. Ima nešto ljudi na ulici i oni lunjaju kao gluvi kučići i verovatno traže isto što i ja. Izbazam se prilično, vidim da od toga nema leba, pa hajde kući.
Decenijama smo vežbani da nas ništa ne sme iznenaditi pa je tako sve kako treba. Nismo džabe trošili bogu dane i rasipali pare učeći se. Sad kad nema hleba možemo da jedemo kolače. Ljilja je majstor za torte i slatkiše, a ja umem da ih tamanim, tako da neko vreme možemo da budemo siti i zadovolji.
Vodja je u svojoj dalekovidosti predvideo ove teškoće i već sutra hleb je ušao u radnje i mi smo mogli do mile volje da se prežderavamo zadivljeni mudrošću i brzim reagovanjem odgovornog rukovodstva. Još jednom se pokazalo da je politika – hleba i igara – upotrebljena u pravo vreme i na pravi način nenadmašna u stimulisanju širokih narodnih masa.
Sit i zadovoljan narod odmah je pokazao šta ume i iz neicrpnog arsenala psovki uzvratio agresoru, zasipajući ga rafalima moćnih izraza. Baraž sočnih i prefinjenih poruka, majkama, sestrama i familiji po spisku, sručio se na iznenadjene i nespremne agresore, rušeći njihovu kocepciju napada. Uznemiren neprijatelj drž vamo, drž tamo, bez veze rastura bombe po kojekakvim čukama i jarugama. Tehnološka i brojčana prednost gubi svaki smisao jer bitka se prenosi na vrh jezika a tu nema mnogo mesta za nespremne.
Mediji luduju od pozitivnog naboja. Spikeri ruše krstareće rakete, avioni padaju pod paljbom oduševljenja. Slike kojekakvih iskrivljenih plehova obilaze slobodarsko javno mnjenje. Nesvatljiv uspeh zapanjuje i prijatelje neprijatelje i one ravnodušne. Tako se još jednom pokazala moć prave reči.
Shvativši da može da se nosi sa agresorom, narod je digao krestu i sve odlučnije udario u psovačinu i tako omogućio svom voljenom vodji da nesmetano ukopan u svojoj jazbini u dokolici broji dane.
Kao što rekoh, sve je počelo tog ranog jutra kada sam jurnuo da se dokopam hleba. Jedna obična, svakodnevna potreba zastala je u grlu sverskim moćnicima. Ali, tako je to, kada si alav.
Kad smo kod hleba da kažem i ovo. Moja sestričina ima nekoliko dana kako je kod svoje drugarice u susednom selu pa je u ovom ratnom metežu i dečijoj nemarnosti ostala bez hleba svog nasušnog. Deca kao deca, zevzeče se i ne misle da je hleb sve i sva i da se bez njega ne može. Čokoladice i slične varalice stomaka ne pomažu uvek. Kako selo nije preko sveta, stavim veknu dve po mišku i odlučim da im odnesem.
Krenem ja pešice. Autobusi nisu redovno vozili ni u mirno vreme, pa sam računao da u ratu ne može da bude bolje. Tako kažem sebi, što je sigurno, sigurno je. Auto-noge me do sada nisu izdale, a kako mi je to omiljeno sredstvo transporta pritegnem pertle, pa pustim korak.
Trenutak je baš pogodjen. Aviona ni za lek. Milina jedna. Kada je Niš podizan verovatno je bio zamišljen kao jedan veliki vojni logor, pa su onda stambene zgrade razbacali okolo kasarni da bi mesto ličilo na grad i kamufliralo vojne aktivnosti.
U doktrini ONO i DSZ škole, bolnice, obdaništa, ITD, u ratu, u kome naoružani narod lomi kičmu agresoru, postaju tačke otpora jer neprijatelj očekuje nevinu dečicu i kljakave bolesnike, a ne ljute vitezove.
Kao što rekoh, na koju god stranu da se okreneš i pružiš korak ti si meta jer agresor zna za jadac, a i mi nismo prvi i jedini koji su izmislili sakrivanje medju decu i pod suknje.
Držim vekne pod miškom i pružam korak koliko mogu. Počelo je lepo, sirene ćute, sunce greje…
Taman sam ostavio kuću i zapucao niz ulicu kad počeše da se redjaju kasarne i komande. Jedna za drugom do groblja. Sve su to mete, ali ja nemam kud, nego baš tu, pa kud puklo da puklo. Kasarne su puste, samo stražari drže red i tabanaju svojim stazama. Nije im lako, ako ih zveknu ima da se puše. Doduše imaju iskopane neke rupčage koje imitiraju skloništa, ali, ako im ne pomogne onaj odozgo, teško da će te mišje rupe da im sačuvaju glavu. Štrapkaju stražari i čulje uši, osluškujući da ne zvrnda neki avion, držeči se za strah koji savetuje da je bolje biti živa kukavica nego mrtav heroj. Slamka života je sve tanja, ali za sada drži.
Žurim, ima da se ide, a sve to gledam dok prolazim. Ostavljam te dečkiće kojima su uvalili puške i ispričali mazne priče o dužnosti i domovini pa ih stavili na nišan da uče život u školi u kojoj nema ponavljanja.
Prolazim zadnju kasarnu, stražari neka da brinu svoje brige, a ja se hvatam brda i puta koji zavija penjući se uz strminu. Sa desne strane ima kuća na padini, a iza njih se razvuklo polje pa ide preko Nišave do kraja pogleda, tamo gde se dižu planine. Sa leve strane je šumica i park. Tu su Nemci u drugom ratu streljali, pa naši digli spomenik i stavili kojekakve igračke da se ljudi u dokolici sećaju mrtvih. U ovom ratu, pod drveće se pružila vojska sa svojom skalemerijom. Vojnici se razvukli i lenčare, a šuma ih štiti od pogleda odozgo. Psujem u sebi bez oproštenja i pominjem i onog gore i ove dole. Ispraznili kasarne pa dovukli ljude ovamo. Veliki put i posao da se prošire mete.
Taman ja raspravljam u sebi o strategiji sakrivanja kad svirnu jedna sirena, a onda u grozdu poče da pišti po celom gradu. Sada mi samo fali da nas napipaju avioni. Ja moram napred, a šuma sa vojskom se razvukla pored puta, pa ako su se namerili na ove do mene nadrljao sam. Žurim, i sve merkam jarak pored puta koliko je dubok da se bacim u njega ako gadjaju vojsku.
Idem ja putem, strah ide sa mnom. Vojnici do mene ne mare za sirene, njih muči druga muka. Potežu mučenicu i računaju da neće sranje kroz granje. Plavo nebo za sada ćuti i ja prolazim ostavljajući branitelje otadžbine i skrećem prema selu. Dobro je kažem, koga interesuje selo i bašte. Avioni su sigurno našli neke druge mete, pa drugima sede na vratu i vade mast. Dok nekome ne smrkne drugome ne svane, kažem zlobno i upadam u selo zadovoljan što sam brigu ostavio pozadi. Zveram okolo i tražim orjentire koje sam dobio telefonom. Ovde dolazim prvi put, pa ne znam mesto. Nigde ljudi da bi pitao koga. Dan je lep, kao stvoren za rad u polju, samo njive i bašte zvrje prazne, izgleda da je trta odbila ljude od rada. Šta ga znam, možda tako prkose agresoru; sede kući i mrtvi ladni piju ladno pivo.
Lutam selom, a ono se oteglo, ima mnogo novih kuća. Došljaci koji slabo poznaju meštane kad ih pitam samo slegnu ramenima i mahnnu rukom. Idi bre s milim bogom, imamo mi svoje brige. Taman da dignem ruke, kad u šljiviku raketni nosači. Krk, malo dalje radar. Opa bato, kažem, ovi se uvukli ljudima u dvorišta. Ako samo upale radar, ovi odozgo ima da upale selo. Moja sestričina sedi mečki na rupu. Ima da se tornjoše nazad u grad, bar dole nema toga.
Osvrnem se levo, desno i naletim na nekog čiču koji mi lepo, domaćinski, pokaže kuću i ja pravo u dvorište. Samo što otvorim kapiju, a ono džukac, kao tele, gleda me ispod oka. Pogledam ja njega i osvrnem se na koju ću stranu kad izadje Bekina drugarica. Kucov je maza i to velika, a meni pljas, pade kamen sa srca. Ne piše mu na čelu kakav je, samo vidiš da ima usta kao klopke.
Drugarici su roditelji u Americi, a ona ovde završava srednju školu. Sve lepše od lepšeg. One dve se razbaškarile pa im puca prsluk za rat i agresore. Zevzeče se do mile volje. Tamane – Milke – i srču – Kolu. Nisu ni primetile da nemaju hleb.
Dam ja njima one vekne, malo su zgnječene, ali to se ima. One meni skuvaju kafu, pa se malo ispričamo. Pitam ih da li se plaše i slične budalaštine koje stariji pitaju. Savete ne dajem, jer ko zarezuje savete matorih. Da nešto znaju ne bi ostarili.
Iz prve ruke čujem šta se radi u Americi i koliko ih boli za nas. Kako izgleda, baš ih zabole. Mi smo na zadnjim stranama novina, onim koje niko ne čita, pa i ne znaju da mi postojimo. Imaju oni svoje brige i potrebe i ne troše sebe da brinu tudju brigu. Ne osvrću se što njihovi lemaju tamo neke. Tako je to, kad si sila nikome ne polažeš račune.
Pomenem im onu vojsku koju sam video po selu i kažem da bi bilo najbolje da se pod hitno dislocira ako se ovi ne dislociraju. Njima to deluje simpatično, kao da učestvuju u nekom ratnom filmu. Bekica traži nekoliko dana da razmisli o predlogu, ne može da se odvoji od drugarice i zamlaćivanja sa bulumentom.
Lepo – kažem ja – samo zapamti, ovde se na kraju filma ne pale svetla. Kada ti ga ugase to je za večnost. Ti što se muvaju oko kuća i kriju pod šljive ne misle na vas, gledaju samo kako da se izvuku iz ovog sranja što manje ogrebani, zato pamet u glavu.
Tako, rekao sam što sam morao, doneo sam što je trebalo i sad je red da odem. Put mi je sada poznat pa ne moram da vrludam. Bacim kamen iza ledja da strah vežem za brdo, da mi ne kasa za vratom i spustim se u čaršiju.
Gde su se avoni smucali ne znam, sigurno su negde mlatili praznu slamu i plašili čavke, ali to će da mi kažu na televiziji ako im se ne omaknu neke druge lagarije. Sve skupa, pola dana je prošlo uspešno i neću da nalazim manu nikome i ničemu. Moja srećna zvezda je sijala punim sjajem i sve ujdurme su se povukle u mišje rupe da čekaju neku bolju priliku. Neka sve bude kao danas pa puna kapa.
4
Odvedoše mi komšiju u rat. Zakucali mu poziv na vrata, u busiju stavili zakon i paragrafe, a ponudili zatvor i sramotu. On je dobro odgledao vrata, na kantar stavio zakon i zatvor, saslušao pesmu koju muje ćaća otpevao, obukao uniformu i stao na branik otadžbine. Ako mu ga svirnu otpevao je svoje.
5
Ovaj rat, bombardovanje i sva sranja oko njega mogli smo da pregrmimo još prošle jeseni.
Lepo su nam ljudi ponudili – Hajde da vas bombardujemo, da ne razvlačimo posao, neće dugo, pa posle neka svako gleda šta će i kako će.
A mi – Jok. Ko će da četuje u jesen. Znate li vi šta je Mitrov danak. Nema toga. Sada se kolju bravi, sprema pastrma, rakija će da se peče, momci da se žene. Da ostavimo do Djurdjeva dana, pa da vidimo kako ćemo.
Ovamte, onamte, prodje vreme, odoše dani u nepovrat. Okasnismo sa poslom, ali biće, jednog lepog dana. I tako. Šta nas briga zapadna poslovnost. Nismo se dogovorili i u raboš zarezali, a i to može da se okrene.
Tako prodje jesen, prodje i zima, diže se i trava, gora zazeleni. Mi još sedimo. Do Durdjeva dana ima da se čeka, taman da se janjci utove.
Mi klaj, klaj, ali svet ne može više da čeka. Dosta im je da ih zavlačimo. Ima da se radi i tačka.
Mi počinjemo – poručuju nam – a vi gledajte šta ćete.
Što je brzo, kuso je – pokušavamo da ih urazumimo, ali nezgodno je kad imaš posla sa ratno neprosvećenim ljudima. Ne znaju red, pa to ti je. I udjoše u rat.
Nameri se sila na junaka. Oni upri, mi odupri. Zametnu se boj po zemlji i po oblacima. Zatrese se zemlja iz korena, zakukaše krilatice vile, Srbima se crna knjiga piše. To više nije dvadestpet po dupetu, biju za dušu ne znaju.
Jača su dvojica nego sam Radojica, kaže naravoučenije, ali ovde ima ih prs i pleva. Jurišaju znani i neznani, pa se utrkuju ko će prvi i ko više da udari. Da makar ujedu, koliko zub da zabiju, da ogrebu ako ništa više. Oni koji ni to ne mogu psuju i pljuju na sva usta, samo da su uz čopor, da se kaže da su se i oni vukli uz ove. Podavismo se od tolike pluvačine. Šta ćeš, na samoga i zec diže patku.
Nas još nisu gadjali. Avioni samo odbrundaju nebom i odu negde. Možda nam spremaju neki desert, specijalno, samo za nas. Da nismo najgori, pomalo se pitam, pa neće da brukaju sebe bijući rdjavoga. Ne znam šta im je u glavi, tek prodje još jedan dan. Ako ako, neka dani idu makar mi bili i smradovi.
Okolo besni rat. Gledamo na televiziji prenos. Biju neke vukojebine, pa mislim, kog tatka treže tamo kad ovde imaju servirano i garnirano. Šta ti duša ište. Ja komanda, ja kasarna, a izmedju naoružan narod. Kad pogledaš, od sve sorte pa izvolte. Možda nas ostavljaju za seme, da se ne zatre srpska vojna sila. Ko će posle da zameće ratove?
Noć pada, sirene su puštene sa lanca. Možda ipak ima nade za nas. Čekamo da nas bupnu, da vidimo kako je to, kada si dostojan pažnje agresora.
Sedimo u kuhinji i pričamo sa komšinicom koja nam donosi sveže vesti o NATO dogodovštinama. Ima rodjaku u Skoplju pa otuda dobija priče iz drugog ugla. Ono što čujemo je prava lepota. Naši preci mogu da budu mirni u svojim grobovima, ako ih imaju, ako ih nisu razneli vuci i gavrani, što je verovatnije.
Nisu samo vesti dovele komšinicu. Dogovaramo se gde da ispijamo špricere i igramo karte. Kod nas ili u njihovoj kuhinji. To smo uveli kao obavezni ritual i način otpora gnusnom agresoru. Neka seje bombe, njegovo pravo, naše je da ne dajemo ni pet para za to. Živi bili i veliki porasli.
Taman da usaglasimo stavove kad nešto sevnu. Dug bljesak protrčao je nebom. Opa bato, setili se da postojimo. Dižemo glave očekujući riku eksplozje, udarni talas, prštanje stakla i ko zna šta još. Sve što čujemo je tišina. Ništa od toga. Bljesak je bio i nema ga više. Ne verujemo, nismo gluvi. Sevnulo je i to dobro. Čudno, neke tihe bombe.
Komšinica se diže i odlazi, a mi nagadjamo gde je bačena bomba i šta je pogodjeno. Nešto jeste. Dok lupamo glavu oko toga čujemo gruvanje sa druge strane zgrade. Četiri eksplozije. Ovo je bilo gore na brdu, tamo gde je Beka. Sigurno su gadjali onu vojsku. Sestra skače na telefon. Zove. Javlja se Beka i odmah saznajemo da su bombe pale negde oko groblja. Počinju topovi da rešetaju nebo. Kao vatromet. Svetleće granate se ukrštaju i prskaju. To traje neko vreme. Onda nove eksplozije na brdu. Ovi su rešili da zbrišu one protivavionce. Sada zove Beka i kaže da sutra dolazi. Dobro, ovo je pametno, selo nije više sigurno.
Paljba topova se prenosi sa Bubnja na Vinik. I tamo se razukla silna vojska. Pucnjava topova i eksplozije bombi traju neko vreme i onda kraj. Gotovo je za noćas. Muvamo se po stanu uznemireni. U neko doba legamo. Ako bude nečega, čućemo. Nadamo se da to neće da nam bude poslednje.
Ovo već počinje da liči na pravi rat. Dok te ne odalami po guzici drugačije izgleda. Sada se bombe primiču pragu a to je već ozbiljno. Pitamo se koliko može da traje. Za sebe znamo da smo namćori i da umemo da trpimo kao kučići, oni sa druge strane su sujetni, kao i svi veliki, tako da ovo kokanje može da se razvuče. Imamo dovoljne zalihe hrane, zamrzivači su nam puni, samo da bude struje. Bekica će svojim dolaskom da nam pomogne da lako kvarljivu robu likvidiramo na vreme. Još ima da se ugojimo ako rat potraje.
Ležimo u krevetu i mozgamo, san slabo dolazi na oči. Ovi ima da nas iskidaju kao svinja masnu krpu. Ima da nas biju dok ne pokažu sebi koliko su dobri, a onda će da biju da pokažu drugima da mali moraju da se drže mišje rupe, a ne da oštre patku na aždaju. Nama ostaje da ginemo da bi sebi i svetu pokazali da nema većih budala od nas. Ako dignemo ruke, izgubili smo, ne rat, jer mi ratove ne gubimo, a opet, odavno nismo bili u ratu, bar ne zvanično, tako da je ovo prilika da se pokažemo pred precima. Možda nam je ovo zadnja prilika u životu. Sad kad ga imamo, ne možemo da ga šutnemo. Nismo ga nasledili, zaradili smo ga u znoju lica svog.
Ovo neću da trtljam na ulici, nije to za svakoga. Ne moraju komšije da znaju šta mislim. Sa njima sve okruglo pa na ćoše. Ko će ga znati u kakvu sve tikvu duvaju i ko zna čiji su sve kalauzi. Narod je pogan, prodaće te iz čista mira, nizašta, samo da napakosti. Jezik u toplo da te mrak ne proguta. Rat je.
Pedeset godina su nam prali mozak. Sa ONO i DSZ smo legali, sa ONO i DSZ smo se budili. Ništa nije moglo bez ONO i DSZ. Ideš ulicom, brineš svoje brige kada te za rukav vuče neka bakica. Oko rukava vezala neku crvenu maramu i strelja te očima, onako iz preventive. Davaj ličnu kartu, šta se muvaš na dotičnom mestu, koji su ti razlozi izlaska na ulicu, imaš li uverenje o tome i tako dalje i dalje… Ne možeš da joj kažeš – Nosite se bakice u tri lepe, idite čuvajte unučiće i ne prepadajte ljude. Zagoreće vam pasulj –
Ona je poverenik za ONO i DSZ i ako nije zadovoljna može da ti smesti DB a onda ideš u tri PM.
Ulaziš u zgadu u kojoj stanuješ. Stoj, ne možeš dalje. Balavac sa crvenom trakom. Vadi ličnu kartu, govori zašto si tu, gde ideš, dokle ćeš da budeš tu, kakve su ti namere. Zeva u spisak stanara, proverava, zapisuje sat i minut tvog dolaska, penješ li se liftom ili ideš pešice i zašto. Ćuti i trpi, dečko je mladi poverenik za ONO i DSZ i obavezno povezan sa DB.
Želiš da odeš kod devojke, prijatelja ili u neku instituciju, potrebe nisu bitne, bolje nemoj. Sačekaj kraj vežbe. Minsko polje je majka Mara. Ilegalan prelazak granice, dečija igra prema ulasku u neku zgradu. Uputstva, pravila, procedura, sve je propisano za rat i mir. Nisi morao da se trudiš, drugi su radili tebe. Znalo se brate šta je red i mir. ONO i DSZ su bili na delu dok su nas gurali i vukli DB, SUP, KOS za NOS.
6.
Čudan je ovo rat. Mora da je svet okrenut na glavačke. Rat se vodi, a nema čuvenih juriša srpske pešadije koji raznose neprijatelja i na vrhovima bajoneta pronose slavu srpskoga imena.
U ovome ratu pešadija se baškari po selima na domaćoj hrani i piću, ostavljajući drugima da osete kako je na prvoj liniji, kada te biju svim i svačim, a život ti ne vredi ni po lule duvana. Valjda je viševekovno kaškanje u blatu i krvi najzad doprlo do svevišnjeg pa im je dao predah, da malo danu dušom. Samo predah i ništa više. U slučaju da agresor pokuša nogom poganom da stane na svetu srpsku zemlju oni će kao i u bivšim ratovima da ginu i rekama krvi da dave neprijatelja u slavu i dobrobit svojih ukopanih vodja i svih onih koji će posle svega da ispijaju zdravice za pobedu i slavu onih kojih nema. Tako pešadija uživa kao bubreg u loju i čeka svojih pet minuta, a agresor koristi priliku da ostalima uzme meru i stekne prednost za kasniji susret sa bajonetima.
Organizovan narod uz mučenicu razbija glavu i lomi jezik predvidjajući silne muke neprijatelju kada odluči da se spusti na zemlju i mane se skrivanja po oblacima. Toliki kukavičluk vredja i nikako ne dolikuje ozbiljnom agresoru. Kako upšte misli da tako iz daljine može sa nama. Neka lepo sidje na zemlju pa će tu po propisu da vidi svoga boga a oni koji uspeju da se dokopaju kuće moći će da svojim unucima govore kako su u jednoj zemlji seljaka dobili po nosu, kao i svi drugi. Taj trenutak sigurno dolazi, jer niko nam nije ravan kada branimo rodnu grudu, pa zato ne treba odlagati neizbežno.
Dokoni ljudi zadojeni mlekom majčice rodne grude, razmahuju se lepotom žrtvovanja i vežbaju osmehe sa kojima će da stanu pred pretke. Bolje grob nego rob – razbacuje se okolo.
Ako je iskustvo učitelj života i temelj napretka mi smo stavljeni na golu ledinu bez ikog da nas uputi. Uvek mali jer toliko volimo da umiremo braneći svoje fantazije da malo ko ostane da širi znanje i primenjuje iskustvo. Tako smo uvek slepi kod očiju i neiskusni pred životom.
Uvek govorim da sudbina udesi najbolje za čoveka samo treba to prepoznati i slediti taj put. Tražeći to najbolje odlazimo odavde na neko vreme. Izdelim savete sesti i Beki, natovarimo auto i bez osvrtanja odlazimo. Hvatamo pauzu izmedju dve uzbune da protrčimo pored svih mogućih meta i da se dokopamo slobodnog puta.
Napadnuti grad polako diže glavu pa skoro nikog ne vidimo na ulici. Kao za inat svi semafori rade i mi stajemo pred svakim. Prolazimo pored kasarne koja je noćas bombardovana. Iznenadjuje da nema mnogo loma. Zidovi stoje, rusvaj je unutra. Tišina zjapi. Na ulici ni komadić šuta. Prolazimo bez osvrtanja. Pravac vikendica Ljiljinog oca i majke.To nam je usput, pa nema razloga da ih ne obidjemo. Ustvari, uvek svraćamo, sada pogotovo da dobiju sveže vesti i da ih umirimo. Otišli su dan pre ove ujdurme na redovno, prolećno rovanje zemlje i sadnju korisnih stvari kojima može da se uštedi.
Kako smo se izvukli iz čaršije i protutnjali kroz onaj završetak grada i početak sela na njivama zatičemo živost. Dan je lep, proleće traži svoje pa ljudi isterali traktore na njive i oru. Život ne pita dali je rat ili mir, mora da se jede, a bez motike nema hleba. Tako je od kad je ljudi i biće vala dok ih ima. Jači je stomak od svih bombi.
Srećemo nekoliko vojnih kamiona i nikog drugog. Nema mnogo brljivih da putuju u ratno vreme. Šta možemo kad nam je tako zapalo, a mi se ne žalimo. U svakom slučaju mnogo je bolje ovako nego da čamimo po kojekakvim podrumima, da raspredamo ili slušamo budalaštine.
Na ulazu u selo čeka nas rampa. Dve pritke za paradajz i vrčka razvučena preko puta. Na jednom kolcu pribijeno kartonče sa upozorenjem o obaveznom stajanju. Dvojica čuvaju vrčku i artišku i čuče na stolici uz obaveznu mučenicu. Koliko da se nadje i skrate muke. Mi prolazimo, niko nas ništa ne pita. Vide ljudi da smo naši, neće valjda agresor da zapuca Yugom čak tu. ONO i DSZ na delu i na polju i u selu. Odmah mi je pao kamen sa srca. Nismo bacali pare u vetar edukujući široke narodne mase. Doduše, kilometar u stranu, drugim putem u isto selo može da udje divizija a da ovi ne vide, ali gde će neprijatelj kroz blato kad ima asvalt.
Prolazimo kroz selo i okrećemo u njive, baš na onaj put. Tamo je Ljiljin otac smestio kućerak i sa još jednim kao on, kopa zemlju i pokušava da bude potreban deci.
Stotinak i nešto koraka niže njih leže ostaci socijalističke zadruge. Polusrušeni ambari i staje do jesenas su zvrndali prazni i služili seljacima kao izvor cigala i crepa, mada su cigle tako jadno pečene da i to pokazuje odakle je ova država došla, a pokazuje i tamo gde ide. Tu je vojska dovukla bog zna kakvu skalameriju i ko zna šta još i ostavili jedno dvadesetak vojnika da se okolo muvaju i mrznu tokom zime. Dolazile su prošle jeseni i ukopavale se po okolnim njivama svakojake vojne jedinice. Majale se tu neko vreme i onda odlazile, valjda da zbune neprijatelja menjanjem položaja. Za njima su ostajale rupčage kao omanji bazeni pa sada služe žabama kao sigurna mrestilišta.
Dolazimo pred kapiju i sviramo kao za uzbunu. Neka starci osete malo atmosveru trenutnih dogadjanja. Iz kuće istrčavaju Ljiljini otac i majka, šire kapiju ljube nas i pizdrošu. Odmah pitanja na vagon.
Kako je kuća, jesmo li dobro, koliko je porušeno, ima li mrtvih po gradu?
Čovek padne sa kruške pa sedne da se odmori – kažem ja – polako, sve ću natenane. Idemo u Jagodinu po običaju. Ako je rat, nije smak sveta da menjamo navike i planove. Ratuju drugi, ja nisam ni sa kim u zavadi. Inače, kuća je u redu niko nije poginuo, koliko znamo, a mrtvih je pun „Bubanj“. Srušili su deo kasarne i rovali okolo groblja. Toliko mogu da im kažem, sve ostalo će da saznaju slušajući radio. Nego tašto – dižem ruke od rata – zet je došao u kuću, znaš kakav je red. Rano smo pošli, nismo ni jeli, pa računam na pogaču i uz pogaču.
Rastrča se Milovanka. Odmah ide kafa vrela i rakija gromovača, pa pogača ispod sača i još sira da se bira, mladi lukac zelenperac, pred zetom se očas stvori da se zetu udovolji jer od njega nema boljii. Takav je kakav je dok ga ne zamene.
Kad založih dušu i telo, nastavih priču crno na belo. Sve je to trica, pričam dalje, izlupaju se malo pa odu. Sedimo u stanu, nismo pacovi da se smucamo po podrumima. Sa nama su Pajče i Beka, igramo karte sa komšijama i ločemo. Ima struje, ali zamrzivač praznimo po propisu, za svaki slučaj. Rekli smo i Pajčetu da nastavi ždranje. Poneli smo koliko nam treba. Nema sekiracije, sve su ovo srpska posla. Čudna mi čuda, rat. Jedan li je bio?
Čuju i oni avione, samo su visoko pa ih ne vide. Šta imaju da traže dole, neće valjda da beru salatu i lukac. Ona vojska tamo u zadruzi je šaka jada i nema zašto da se potroše bombe na njih. Kao bivši oficiri, tast i komšija mu, još žive u četrdestpetoj. Slušaju vesti i sve gutaju kao guščići. Kad vlast kaže, aminuje se bez pogovora. Pitaju se gde su naši avioni, zašto ne dejstvuju, šta radi protivavionska. Koji avioni, kakvi topovi? Prangije brate. Ćutimo i čekamo da im dosadi, pa da dignu ruke od nas.
Komšija tastov, penzioner iste firme, stoji uz tarabu i psuje. Da su oni držeći pa da ih puste mamu maminu bi im, ali nisu. Za njino vreme smo bili sila nisu smeli ni krivo da nas gledaju. Kaže mi tast posle – Jezik pokreće dok je tišina na nebu. Čim avioni zagude odmah okreće onu poznatu „oj podrume mili dome“ i zavlači se u mišju rupu.
Pričamo mnogo i glasno i svi odjednom. Zevzečimo se preko mere. Šta je da je, dobro nije, a izgleda da će sa lošeg na dore. Djavo je konačno došao po svoje, a on ne odlazi praznih ruku.
Sedimo već dva sata pa je red da podjemo. Šta mu ga znam mogu da se okome na neki most, pa da lupamo glavu kako ćemo dalje. To zanima i matore pa se raspituju kojim putem mislimo. Onim kojim i do sada, taj je najbolji. Ako treba i kroz njive ćemo. Znamo zemlju i ljude, nismo mutavi, pa možemo da pitamo. Ne treba da beru brigu ima da stignemo gde smo pošli. Ko će nas da juri i gadja. Sve skupa ne vredimo ni pola bombe.
Tovare nam zeleniš da ima šta da jedemo. Uzimamo sve da se ne uvrede, a uvek možemo da bacimo ili da razdelimo komšiluku. Odnekud donose gomilu hleba. Opa bato, odkud to? Trampa, kažu. Oni vojnici dole imaju hleba koliko im duša hoće, ali nemaju kafu. Ovi naši našli računicu – šoljica kafe, vekna hleba. Dakle, veza naroda i njegove vojske je neraskidiva.
Sedamo u kola i odlazimo. Oni ostaju kao dživdžani na mrazu. Starci smrznuti od brige za decom, nagomilanih godina i ništavne sutrašnjice. Ali ko te pita pošto ti je kapa. Život tera svoje i mi okrećemo glavu na drugu stranu.
Dan je lep, put zove a sutra čeka.
7.
Ljudi su se u ona stara vremena okupljali na mobe, sabori su bili prilika za vidjenje, a pijačni dani su vukli ljude u gomilu. Svadbe su bile prilika za sve. Onda su kafane zbirale ljude da bi kasnije u modu došli sastanci i kongresi, utakmice… Ovih dana podrumi su u prvom planu. Tu se sedi, ispijaju se kafe, dižu čaše jednima za uspeh, drugima za propast. U podrumima se spava i ljubav vodi, ako se ugrabi trenutak. Izadje se po namirnice, na brzinu. Jurne se u stan, koliko da se vidi dali je sve na svome mestu, pa hajde dole u sigurnost podruma.
Jedno vreme, klinac sam bio, u podrumima smo držali zimnicu svakakve vrste, drva i ugalj, tamo su se kljukale guske. To je bilo u ono vreme. Onda se život promenio pa su podrumi izgubili značaj. Bacalo se tamo svašta i zaboravljalo. Podrumi su prepušteni memli, prašinčini, pacovima i mačkama.
Ovih dana ponovo su u prvom planu. Čiste se, glancaju, unosi nameštaj, razvlače kablovi za struju. Posle toga se unosi slatko, pekmez, kafa, ona obavezno. Donese se i koja flaša mučenice i gajba piva tek toliko da usta ne budu suva.
Obnavljaju se zaboravjeni komšijski odnosi. Opasnost koja visi nad glavom ruši umišljene razlike stvarane zadnjih godina i izjednačava sve pretnjom smrti. Dole su svi bliski, oslonjeni jedni na druge.
Gde je gomila ljudi uvek se nadju oni koji su svakoj čorbi mirodjija. Navikli da se butaju kao rub u dupe, komanduju i dele savete, a ovo ratno vreme i podrumski život dušu je dalo da se takvi rebre i svima popuju. Sklonjeni u stranu sada izlaze kao nesumnjivi autoriteti, tumače situaciju i zavode red uplašenima. Bivši oficiri, zvani vojna lica, hvataju priliku i dupetaju se koliko mogu. Što su više čvaraka secali u službi to u podrumu imaju više sledbenika. Iz sećanja vade pravilo službe i odmah zavode svoju komandu. Rat pruža priliku da se takvi pojave iz jednoličnosti života, gde ih niko ne zarezuje kao crvljivu šljivu i gde jedino služe za šetanje unučića i kupovinu hleba i mleka.
Bez pogovora dele se ćoškovi. Ovde mlade mame, tamo stare babe, onamo sitna deca, ovamo borbeni starci. U sredini najveća klečka sa svojim redarima. Prati se svaki mig. Ako treba i vlast naredi, ima da se vekuje dole. Neće se vala agresor nagledati njihovoga svijetlog lica.
Tranzistori održavaju klimu optimizma. Slušaju se patrotske pesme ilustrovane objašnjenjima kojekakvih vojno-ratnih analitičara i novinara. Sve se dešava kako je predvidjeno. Čeka se da neprijatelj potroši bombe i da mu izandjaju avioni, pa kad sidje na zemlju neka bere kožu na šiljak. Narod oduševljen uspešnom odbranom pominje mu familiju po spisku i žesti se što mora da sedi bezposlen dok su im ruke još sposobne da drže džeferdar.
Tako reč po reč, pa neko prevali preko usta onu poznatu godinu i aprilsko jutro kada su isto ovako pljuštale bombe. E, tu odmah počinju priče partizanke. Kašljući i zapinjući u sećanju, kazuju kako su to oni u ona vremena – najvećeg sina naroda i narodnosti – razgonili horde na buljuke…..
Ogrnuti ćebadima i strahom deke i bake ispredaju priče o svojoj mladosti. Izvlače na videlo i ono što je bilo i ono što je moglo da bude, i ono što nikako i nikada nije bilo, pa kazuju sve to kao pravu istinu. Oni su još slinavi znali kako se to radi i imali svest, a sada sve ide preko jedne stvari i zato je kilavo.
Stižemo u Jagodinu oko podneva. Grad liči na onaj od pre rata i mi se nadamo da će takav da ostane. Komšije nas dočekuju pitanjima i ponudama. Traže da im kažemo kako je u Nišu, šta se priča tamo, kako smo putovali, a nude podrume i sve ono što ide uz njih. Podrume su udesili kao da će da vekuju dole. Ćef ti podrum za dnevni boravak, ćef za noćni život. Porodične ugodnosti su u drugom podrumu odmah do podruma za dečije igrarije. Bekrijski podrum je u dnu, iza ćoška. Tamo se odlazi kao u ilegalu, sa mnogo osvrtanja preko ramena. Sada istresaju čašice i oni koji su to radili samo na svadbama i za pokoj duše.
Kome carstvu da se privolimo? Ako se spustimo kod jednih drugi mogu da nam zamere. Da obilazimo podrume kao da smo na korzou ne ide. Kod jednih pijemo kafu, kod drugih kušamo slatko, oni sledeći nude čašicu. Nije ovo panadjur rat je. Ostajemo u stanu, pa neka se dovlače kod nas. Komšijama zahvaljujemo na ponudama i uzgred se vajkamo da naš podrum nije uredjen, da je dole lom, pa neka svrate izmedju dve uzbune ako uhvate vreme i smire trtu.
Komšija Vesa, sa ohoho godina, odmah do naših vrata, oberučke prihvata ponudu na čašicu i još po neku jer podrum ne može da vidi očima od kako su mu burići sede prazni, pa dole samo šmugne po glavicu kupusa da sebi začini rakiju i evo ga gore sa spremljenom salatom. Sa njim ubijemo po sat ili dva uz rakiju i meze pominjući nanu svima onima koji su nam skuvali ovu poparu.
Kako god okrenuli, dani se kotrljaju po svom redu i običaju, sa redovnim uzbunama i komšijskim trupkanjem niz basamake. Ne mogu da kažem da ne odlazim dole, u podrum. Najčešće odem da odozdo izvadim biciklu, pa jašim pravo do vikendice ili obilazim poznanike koji su se smestili po okolnim poljima. Ponekad se dole zadržim da vidim koju partiju šaha ili da se prozevzečim sa komšijama koji ne proviruju odozdo dok traju uzbune. I to je sve.
Neko je nekad rekao, ili mi se tako čini, da je rat vrhunac ljudskoga duha i da se bez rata ne može jer ljudi moraju s vremena na vreme da se prorede da se ne penju jedni drugima na glavu i da se jedino u ratu pokazuje njihov pravi karakter. Za karakter je sigurno bio u pravu, a i sve drugo može da se proguta jer tolike hiljade godina se koljemo i oči vadimo, a nikako da nam dodje iz dupeta u glavu da se može i bez toga.
Večeri provodimo sami. Ostajemo budni tamo do iza ponoći, onako kao i pre rata. Malo zevamo u televizor, a više pričamo i čitamo. Ratne komplikacije su daleko od nas. Nije to naš rat i nećemo sebi džigericu da jedemo za tudju rabotu. Čekamo da im dojadi i da se manu ćorava posla. Što ide doći će, a mi smo stare čekalice.
Na televiziji komentari pršte od svakojakih pikanterija kojima se filuje ova ratna budalaština. Da nije grozota koje čine i jedni i drugi mogli bi da se smejemo koliko sve ovo liči na dečiju igru. Čudimo se odakle se ispiliše toliki znalci ratnih veština. Svi popuju i nude golu istinu.
Takvu pesmu, samo sa varijacijama, pevaju od kako je sveta i veka kad god nas huškaju da izginemo za njine potrebe. Narod guta kao klenče sve što mu se servira i odmah spušta u podrum na obaveznu doradu u radionici „radio Mileve“. Onda, dok drhte pod ćebetom u tami, šapuću jedni drugima uspavanke.
Traženje nekog televizijskog kanala na kome nema busanja u grudi i neodoljive želje za tudjim žrtvovanjem je uzaludno. Ovi ratni dani su prilika za isticanje koja se ne dobija često. Pa tako svakakvi trabunjaju od jutra do sutra.
Tamo negde oko ponoći, kada ih zabole rebra od busanja i jezik oteža od tolike priče, na nekim televizijama, da bi i tako naudili agresoru, puštaju filmove iz najnovije producije. Tako uspevaju da nas zadrže još koji sat budnima. Posle toga spavanje do jutarnje muzike kad prestaje uzbuna.
8
Svako parče neba ima svoj avion, svako parče zemlje ima svoju bombu.
Naleteli su kao pušteni sa lanca. Mi smo prhnuli i izgubili se u jatima. Čelična krila naše armije, garancija našeg slobodnog neba, čuvari sna tebi i meni i bati i seki otišli su u tandariju.
Svi naši snovi srušeni su te noći. Možemo samo da ridamo od muke i gluposti.
Kako su samo leteli na paradama, kako su samo farbali nebo bojama naše zastave ti naši momci u plavom. Leteli su ispod mostova, kroz iglene uši su leteli, a onda kada je trebali da se vinu ostali su na zemlji. Ne može da se leti na fantazijama i snovima. Lako je i lepo leteti kroz maštu, ali sada su potrebni avioni.
Tudinski bojni ati špartaju našim nebom i nose tovare smrti. Kreveti zvrje prazni, a mi grcamo zavučeni u rupe i podrume i vrištimo jer nam preko dupeta uteruju pamet u glavu, a to boli. Džabe se ne tera inat svetu.
Inadžiluk smo digli u nebesa. Ispod njega se krijemo kad nam ne ide, kad ne znamo, kada druge pravimo budalama i kad sami ispadnemo budale. Terajući inat dodijali smo i bogu i ljudima
I tako, oni gore a mi dole. Oni bacaju bombe mi pucamo od muke.
Svako veče sa komšijama sedimo igramo karte pijemo špricere i čekamo bombe. Uz čašu i pubove prežvakavamo servirane vesti. Ono što progutamo sutra izlazi na videlo i smrdi.
Bombardovanje dobija rutinu. Svako veče jedno te isto. U neko doba sirene zaulaju i čujemo avione. Onda se prangije raspucaju pa mi uzmemo da zevamo kroz prozor. Svetleća zrna se razjure i prskaju kao vatromet. Komšija obavezno nalije sebi čašu, ispije je i uzima makaze pa oborenim pilotima secka muda i soli ostatak. Svako veče secka pa soli i odlazi u krevet pre nego se svrši dan premoren od silnog posla. Mi ostanemo da doigramo partiju karata i da omandamo flašu, ko puši da ispuši svoju turu.
NATO-vci se izbezobrazili pa‚ svako veče tresu aerodrom. Onda drmnu neku bombu na okolna brda, koliko da potroše to što su poneli. Završe posao za sat, dva i odu da sačuvaju svoja muda.
Jedne noći, nekako baš pred ponoć, zveknuli su nešto u gradu. Puklo je baš po propisu. Samo smo se pogledali i shvatili da nam se primiču. Komšija je odmah ostavio makaze i so, digao ruke od seče muda i otvorio srce pominjući im sve po spisku.
Baraž sočniih izraza nije prestajao dok smo se peli na krov zgrade da osmotrimo šta je pogodjeno. Nije nam to bilo baš potrebno, ali komšiju je vukao neki djavo. Tamo dole u mraku je buktalo. Kada je video vatru odmah mu je bilo jasno da je stucano njegovo radno radno mesto. Ono što sam čuo te noći na krovu pamtiću kao vrhunac gorčine.
I srušiše se lepi snovi moji. Dugo stojimo gore i zurimo u plamen koji se kovitla u daljini. Psovke teku i slivaju se na pustu ulicu poradjajući beznadje. Mračne od sumornosti zrade su nemo dreždile. Sutra može vatreno kolo i njima da zaigra.
Stajali smo gore jedno pola sata. Niko nije otišao da gasi požar, niko nije pomolio glavu i dao podršku komšiji.
Pusti to, idemo dole – rekao sam i povukao ga za ruku – odavde nema pomoći. To su samo daske i stiropor.
Gde ću sutra da radim – pošao je uz jadanje – ostavili su me bez leba.
Dali glumi il je stvarno šljisnut, možda i jedno i drugo, a možda i strah od onog što dolazi. Ko će ga znati. Ne piše se dobro, ali da nije nade mogli bi svi konopac oko guše.
Batali da se jedeš. Zamisli da si bio tamo – govorio sam dok smo silazili – Zabole nekog za tvoju sekiraciju. Ti koji su nas uvalili u ovo sranje sede na sigurnom i loču. Idemo i mi da drmnemo još neku dok gazimo zemlju.
Dole su nas sačekale njegove ćerke koje su se negde smucale sa društvom. Kafići rade, para se zgrće. Gde može jedan rat da suzbije mladost.
Komšija počinje da im zvoca, opominje i preti. Ne zna drugo, a strah ga je. Ne može da se istrisa na tudje , pa hajde na svoje. Tako mu to ide. Dok god trajemo svojima jedemo lepotu življenja, a ako tu omanemo jedemo sebe.
Još čašu ili nešto više da popijemo, karte više ne bacamo preselo nam, ne vredi otvarati novo paklo cigareta a reči su nepotrebne. Bolje da spavamo već je sutra.
9
Danas saznajemo o jednom opakom izumu agresora, o poganluku kojim se služi da lakše i sigurnije pogadja, ruši i ubija.
Vojno-ratni znalac koga su ovi nesrećni dani proslavili i stavili u rang pevaljki sa ibarske magistrale, sav zgrožen daje nam do znanja da su nadjeni lokatori.
Gledamo kao klenovi u televizor zabezeknuti tolikim nitkovlukom. Da – nastavlja znalac – to agresor izbacuje da obeleži metu, pa onda njegovi bombarderi treskaju do mile volje. Opa bato, diže nam se kosa na glavi, izgleda da smo obrali bostan. Da bi bio ubedljiviji pokazuje nam kako ta naprava izgleda. Jedna konzerva i jedan padobran. Pogano.
Ko je patriota njemu je odmah jasno kako to deluje, oni drugi, izrodi, pitaju se odkud to padobranče zna da pronadje metu kada ga šutnu sa deset kilometara. Vojni znalac ćuti o tome i smeška se. Neće da oda tajnu jer bi to narušilo kocepciju odbrane.
Tako iz vedra neba došunja se lokator do tvoje guzice i čeka da se sageš. I čim se namestiš oni odozgo ti ga zviznu. Od toga dana i stalno se osvrćem i pazim ko mi je za ledjima. Neće meni jedna konzerva sa krpom da namesti cajper.
Nikada se nisam susreo sa tim lokatorom, ne znam nikoga koji ga je video, ali svi su pričali o njima. Kao neke utvare šunjali su se našim mislima i sejali zebnju. Strah je dodatno uvećan i niko nije znao dokle će da raste.
Trabunjala na televiziji su puštena sa lanca i ne staju da mažu. Ako slušaš možeš komotno da se ubiješ, a opet jedino tako nešto doznaješ. Da bi im se verovalo moraju i neku istinu da kažu. Kad je smutnja okolo moraš za nešto da se hvataš, makar samo da zadržiš zdrav razum.
Sva rušenja i ubijanja pripisivana su tim nevidljivim nišandžijama. Dok strepiš nemoćan u mraku u nekoj rupi gde crokotanje zuba i uzdasi dolaze iz svakog ugla, kad je lepa reč zaboravljena, strašilo sudbine otkida deo po deo razuma i vuče u ništavilo.
Dokle će, svi se pitamo, a kraj se ni ne nazire, a kakav će da bude možemo da pogadjamo. Plašimo se njega ma koliko ga želeli jer može i beli dan da nam zacrni. Ne bi bilo prvi put da je rešenje gore od problema. To nam je, sami smo tražili.
10
Junačine oblače uniformu i odlaze u rat. Uniformu oblače i oni drugi. Njih odvode u rat. I jedni i drugi piju i pevaju. Oni prvi da pokažu hrabrost, ovi drugi da iskažu muku.
Stanica vrvi. Negi galame, neki su mrtvi-ozbiljni. Ima dosta civila koji putuju po svome ćefu, vojnicima je naredjeno. Čeka se voz. Naši vozovi ne žure. Kad saberu vagone i lokomotivu doći će na svoje mesto. Putnici su navikli na kašnjenja, a vojska u pokretu najviše provede u džonjanju. Dakle, sve je normalno.
Žene i devojke ispraćaju vojnike i strepe od dolaska voza. Neka kasni večito. Niko ne zna dali je to zadnje vidjenje sa voljenim. Zebnja probada.
Ulazi bulumenta na stanicu. Harmonika vrišti, prskaju flaše. Marš na Drinu – zove na žrtvovanje. Sve je kako treba da bude. Narod ratnika i seljaka spreman je da priloži svoj doprinos i složi kosti uz pretke.
Dan liči na običan dan. Bazam kod kumčeta na kafu. Šta bi drugo. Avioni mlate praznu slamu i drugima se penju na glavu, a život ide bez zastajkivanja, pa što bi ja brinuo tudju brigu. Ustvari i nemam mnogo izbora. Mogu da se dosadjujem i čekam bombe ovde ili tamo. Isti djavo.
Sedimo u dvorištu ispod kruške. Sigurno je, jabuka ne može da nam padne na glavu. Oko nogu mota nam se njegov kucov. Proleće je pa smo se razgnjecali. Kakva glipost da se ratuje po ovakvom vremenu. Mora da smo i mi i oni debelo šljisnuti. Ali, ja i kumče nismo ni sa kim u ratu pa teramo kera po svome ćefu. Ne trošimo vreme da psujemo i jedne i druge, koja vajda. Kafa je božja, a uz kafu smo dobili i bakine uvijene baklave, taman za zalogaj.
Jedan treutak mira dva trenutka rata. Sirene urlaju, avioni su nad Srbijom. Samo što je urlanje sirena zamuklo čujemo brundanje aviona. Prodjoše jedni, odmah posle neki drugi ti vise nad glavom. Sedimo pijemo kafu i licitiramo gde će. Maju se jedno vreme nad nama, tek ih nema. U majčinu. Ne može čovek ni zalogaj da stavi u usta a da mu neko ne pilji. Opet pričamo o njima. Njegova baba nas moli da udjemo unutra. Neka je makar kapa na glavi pa je neka zaštita – govori. Ona je stara i ne razume, mi se kuražimo, muški smo.
Pred ručak se vraćam kući. Opasnost od bombi još visi u vazduhu samo niko to ne zarezuje. Ulice su krcate. Tera se neki inat ili život traži svoje, pa kud puklo da puklo.
Bekica je već došla iz škole. Čim svirne pošalju ih kući. Uči završnu godinu srednje škole i već sprema maturski. Za moj račun sve je to smuti pa prospi, ali to joj je. I njoj i ostalima. Postaju ljudi u usranom vremenu. Valjda će to da im pokaže neke puteve. Dečurlija imaju neka svoja pravila, mada ne može da se kaže da su dečurlija, ja kazah. Nervozna je pa se breca na svaki savet i mi smo nervozni pa zvocamo.
Uveče su javili da je onaj voz bombardovan. Mrtvi na sve strane. Naši govore o civilima, NATO o vojnicima. Više nije važno ko je u pravu, smrt je ista iza jedne i za druge.
Gledamo snimke. Pokvarenjaštvo, ubijaš i od toga praviš cirkus. I naši nisu ništa bolji. Uprno pričaju o civilnom vozu kad svi znamo da je vojska bila tamo. Neki poznanici su tu izgubili glave. Sve sama gadost. Stotinak mrtvih,koga briga zbog toga. Važno je udariti još jednu recku u igri.
Piloti koji su pobili te ljude dobiće ordenje za junačko gadjane, možda će da se hvale u društvu ubistvima i da teše savest da su samo radili svoj posao i izvršavali naredjenja. Televizije će da pokazuju snimke gadjanja, narod će da zeva i da priča ovo ili ono, mi će da sahranjujemo i plačemo, a sutra će da se zaboravi jer mečka će drugom da zaigra pred kuću, pa će o tome da se priča i to pokazuje narodu. Važno je da ljudi ne budu dokoni i da počnu da misle.
Mi smo i ovo veče cevčili špricere i obrtali karte uz sino meze, taman toliko da zadržimo zdrav razum. Računamo da će sutra da svane i da mi to moramo da vidimo.
11.
Dobar dan, komšija – kaže mi u prolazu postariji seljak dok se ja petljam oko ograde. Komšije smo, ja imam tu jednu kućicu i nešto dvorišta, a on ima stotinak metara od mene njivu i voćnjak.
Već nekoliko dana ga gledam kako ruši stabla. Krči voćnjak. Tako počinjemo priču. Pitam ga što seče jabuke, da nisu trule. Diže ruke od voća, ima više posla nego da sadi žito. On je star, a mladji neće da rade, uhlebili se na državna jasla, pa im nije stalo do zemlje. Zadovoljni su sa onim što on uradi i da im. Nema šta da mu kažem, samo slušam. Ta njegova mladjarija sigurno i državni posao radi kao i svoju zemlju. Sediš uz dva čanka, jedan je uvek pun, a često i oba.
Ispriča se on slatko pa ode niz put, kaže čeka ga stoka. U zdravlje čiča – kažem ja i nastavljam da se petljam sa ogradom.
Ne prodje neko vreme kad poče da pišti u selu, dole. Onda drugo selo diže uzbunu, pa treće. Sva ta sela su tu u oko mene po kilometar ili nešto više. Ori se polje od piske. Slušam kako zavijaju. Ima već nekoliko dana kako se priča o opštoj mobilizaciji, pa osluškujem na koji način sirena zvrnda. Samo je opasnost od bombardovanja. Ma nek se nose u tri lepe, ovde je polje i nekoliko kućica, nema šta da se gadja.
Eto ti, kad se sjuriše odozgo pa udri Crni Vrh. Tamo je televizijski predajnik. Bio je. Dok sam se okrenuo sa vrha je samo dim parao nebo. Gledam i pitam se šta je sa ljudima koji rade tamo, gde su se sklonili, dali su živi. Avioni još špartaju nebesa. Čujem ih kako se okreću gore. Onda opet nekoliko eksplozija. Sada se čuju otuda gde je Jagodina. Ovo je već ozbiljno. Zatvaram kuću pa jašim biciklu i trk. Moram da vidim šta je pogodjeno. Brinem, može svašta da bude. Zapinjem iz petnih žila. Put nije dug, ali kad čovek žuri ume da se oduži. Čim sam prošao Dragocvet vidim da je briga bila preterana. Rasturili su magacine neki kilometar od grada. To znam po dimu. Važno je da ne diraju čaršiju. Sada vozim natenane. Oguglali smo na ove napade. Strašno je, ne može drugo da se kaže, ali dok je tvoja koža čitava i imovina sigurna na tudju muku gledaš kao da je film. Ko nije za sebe nije ni za drugoga. Tako je od kako je gavran pocrneo, pa će sigurno da bude dok je sveta i veka.
Neki dan posle ovoga gledao sam bombardovanje poljoprivrednog dobra u Dobričevu. Nekako mi je jasno da se vojska krije pod suknje, ima tu logike, ali šta će medju svinje i kokoške. Pobiše toliku stoku zarad neke gvoždjurije. Posle sam čuo da su okolo neki magacini. Svi su šašavi sto gradi. Ranije je to bilo jednostavnije. Izadju vojske na poljanče pa se pobiju kao ljudi. Iskasape se domaćinski, pa živinke mogu nešto i da pojedu. Ovako mlatiš stoku i oćeš da budeš juačina. Pržibaba to si, ništa drgo.
Čudan sam komšijama što se smucam dok traju napadi. A, bre, gde da se sakrijem. U podrumče mogu samo od sunca. Ako gurnem glavu u pesak dupe će da mi štrči. Ja ne umem drugačije, a oni kako ih pamet uči.
Da ne budemo dokoni i da agresoru pokažemo čvrstinu duha Ljilja je odlučila da promenimo mebl na krevetu i foteljama. Odmah posle jutarnjeg sviranja za prestanak opasnosti i prepodnevnog sviranja za početak opasnosti odbazao sam na kraj Jagodine da kupim neki pliš za koga smo se odlučili. Odem ja kupim i to jevtino, jer cene nisu rasle dok je rat hvatao uju. Samo što sam izašao iz radnje pisnu sirena. Taman, kažem sebi, završio sam posao na vreme. Dok traje opasnost od bombardovanja radnje su zatvarane. Ako okreneš ključ i zamadališ kapidžik ne može niko da bane unutra, ni bombe. Neka sede napolju i čekaju, ako nemaju druga posla, dok gazda ne otvori.
Sledećih nekoliko dana šili smo i oblačili fotelje i krevet. To što smo tada sašili još uvek koristimo.
Komšiluku nismo polagali račune šta radimo, šljisnuti umetnici, samo smo sa Vesom cvrckali mučenicu da nam ne pripadne muka. A sve je bilo mučno. I ono što se dogadjalo pre samoga rata i ovo što sada rade agresori i mi koji trpimo agresiju i naši i njini oci i upisani. Da nije mrtvih čovek bi se pitao da li to deca zameću kavgu ili su to ljudi podetinjili pa im treba ludačka košulja.
Danas nam je prsla kanalizaciona cev ispred samog ulaza u zgrad, pa smo se bacili na kopanje. Ispala je prilika da se nagledaju dana i sunca i oni ortodoksni podrumaši koji ni nos nisu pomaljali od prvog sviranja ratnoga kola. Prilično smo se usvinjili od vlažne zemlje i duboke rupe. Ipak je ispalo dobro. Malo smo se družili i razbili monotoniju. Posle smo se svi počastili jer su žene podrumaša zavile i ispekle pitu. Dok smo mi bušili crnu rupu one su razvlačile bele kore. Uz pitu smo ispraznili balonče vina, razmenili iskustva o rovanje zemlje, o voćkama, o lozi, o gomili vikendaških poslova. Rat smo gurnuli pod tepih.
12
I njega su srušili. Srušili su mostove na Dunavu. Srušili su mnogo mostova na mnogim rekama po Srbiji. Srušili su sada i most na Moravi. Na auto-putu izmedju Jagodine i Ćuprije.
Gužvali smo se na ulazu zgrade, negde odmah posle ručka, nas nekoliko komšija. Ne sećam zašto sam tu stajao. Možda sam pošao u podrum po biciklu, ne vidim drugi razlog. Možda smo se spremali da orežemo šiblje ispred zgrade. Moguće. U svakom slučaju tu smo stajali. Pričali smo, šta drugo. Odjednom su nam više glava pisnuli avioni u niskom letu i sledećeg trenutka su se čule eksplozije. Eto, sve je to trajalo dok trepneš okom.
Podrumaši su jurnuli kao bez glave u podrum, mi ostali smo otrišli da čujemo vesti. Za neki minut smo već zali da je srušen most na Moravi. Posle smo dobili priču iz prve ruke. Neki pecaroš je rešio da prkosi situaciji pa je pecao stotinak metara uzvodno kada su bombe pogodile most. Umesto da napuni čamac ribama napunio je gaće – kaže. Bolje sa punim gaćama kući, nego bez glave u Moravu.
Nekoliko dana su vrteli po televiziji tu priču, a onda su druge krvavije stvari odnele prevagu. Čovek je postao slavan u svome komšiluku, a njegova ribolovačka priča dugo će da kruži madju pecarošima. Evo i ja je pričam, da se zna.
Neki dan posle te ujdurme pošli smo za Niš. Hvatamo stari put za Ćupriju. Tamo, preko Morave, još stoji stari gvozdeni most na samom ulazu u čaršiju. Uzan, sa kolovozom od drvenih greda, pravljen je u ona vremena kada je saobraćaj bio još u povoju, barem kod nas. Tu prelazimo Moravu, pa kroz grad izlazimo na auto-put.
Vozimo se po svome ćefu. Nigde nikog ni za lek, ni gore ni dole. Neki kilometar od Stalaća put se penje uz padinu -Mečku. To je sedam kilometara po sedam procenata. Vreme je lepo, nebo plavo – dan je carski. Okolna brda pritisnuta procvetalim bagremom. Kao da je sneg zabeleo šumu. Miris benzina i zadah dizela zamenjuje miris bagrema. Rajsko mesto za pčelice. Gledam i pitam se koja pamet pušta da ovo bogatstvo razveje vetar.
Sećam se da smo kao klinci brali cvetove bagrema i jeli. U to vreme su još mogle da se vide trnke po selima – primitivne košnice od pletenog pruća olepljene blatom. Skoro svaka kuća imala je nekoliko. Sada pčele drže malobrojni. Treba da se radi, a Srbi vole da banzaju, mole boga i nalaze manu svemu i svakome.
Niš nas dočekuje svojom pričom o bombardovanom mostu. U samom gradu neku dripac kome su dali avion i bombe gadjao je most preko Nišave. Samo slab mu je nišan. Okrznuo je kolovoz i stub i možda upljeskao koju ribu. Trice – što bi se reklo. Prelazimo preko i tu smo. Posle od sestre čujem da je sa prozora gledala kada je most gadjan. Talas eksplozije je razbio staklo a nju skoro bacio u sobu. Lepo da lepše ne može da bude.
U Beogradu ljudi ne daju mostove. Svako veče obilaze mostove pa igraju i pevaju po njima. Teraju inat ratu i bombama. Ko ima srca da pobije toliki svet kome je pesma na usnama. Svu noć se ljube na mostovima čikajući smrt. Svake noći grle mostove srcem. Glavu daju, mostove ne daju.
Ovde u Nišu niko ne igra na mostu a pesma je ljudima zapela u grlu. Mostovi su mali, voda je na malo mesta do kolena, pa ko će za sitnicu da gura glavu di joj nije mesto. Setili se ljudi da okade mostove, da se ne vide od dima, a kad se ne vidi meta ni nišan ne može da se podesi. Bombe onda otidu u majčinu.
Pošto su svu pamet potrošili smišljajući kako da zbrinu mostove nisu mogli da znaju da je majčina sam grad jer Nišava teče kroz sred čaršije.
Doduše, niko nije više napao mostove pa smo na miru mogli da se gušimo dimom od spaljenih automobilskih guma.
One bombe što su se zabile u komandu korpusa sigurno su bežeči od čadji pukle od muke na pogrešnom mestu.
13
Doakali smo majčinom sinu. Oni će da nam prodaju priču o nevidljivom avionu. Muljo. Lija, lija, pa dolija. Ne bere se ovde med tek tako. Nismo mi mačji kašalj pa može ko oće da vršlja trnje po našem nebu. Cap za šiju pa o golu ledinu. Neka oseti crnu zemlju.
Oborili smo 117A. Načeli smo stelt tehnologiju. Ameri mogu samo da se puše od muke i da pričaju opravdanja dokle im volja. To je to. Videli smo olupinu. Pilot? To je druga priča. On verovatno sedi ispred televizora i gleda kako se mi kurčimo i verovatno jede muda od muke. Ali, to je rizik posla. O njemu mogu još samo da kažem da čestito nije ni dotakao zemlju a već su ga pokupili njegovi i odneli na sigurno. Sad mi možemo da jedemo muda od muke, ali ko nam je kriv što smo šonjavi pa smo pustili njegove da nam udju u sred zemlje kao da su na korzou i odvedu svog čoveka dok su naši branioci krili svoja dupeta po trnju. Sad, šta je tu je.
Čim je svet čuo da je zdrndan čuveni nevidljivac svi naši prijatelji iz dobra jurnuli su da traže parčiće olupine za sreću. Koliko i kome smo sve davali ne znam, ali znam da je razdeljeno i Janku i Marku.
I pesma je ispevana o tome junačkom delu, a po televizijama su se podsmevali svima koji su se drznuli da nam pljuju pod prozor. Takvi smo mi, ne treba nam mnogo da se zadovoljimo. Sada rat može i da propadne kada smo im pokazali šta umemo.
14
Na kraju treba nešto reći i o mrtvima. Ono „SLAVA IM“ ne može da se kaže jer niko nije poginuo herojski. Pobiveni su nepotrebno i za ćef jednog čoveka i njegove klike. Pobiveni su da bi se ološ obogatio. Svako ubistvo je zločinački akt pa bilo ko da ga je izvršio. Nema ničeg herojskog u sadističkom ubijanju, a žrtve su ubijane bez upozorenja i mogućnosti da se brane. Grozote koje su činjene da bi se izazvao rat, grozote koje su činjene da bi trajao što duže i one da se rat završi treba staviti na isti kantar. Najgore je što su zločinci ostali da se podsmevaju svojim žrtvama.
Nepristojno je govoriti o pobednicima. Nema ih. Svi su izgubili, samo će da prodju silne godine dok ljudima dodje iz dupeta u glavu saznanje o tome, ako ikada dodje. Dok se to ne desi svi će da dižu pesnice na one druge i da govore kako su im pokazali njinoga boga
Ja ću da gledam kako prolazi život i da čekam. Šta? Pa ono što dolazi vekovima, ponavljane istih gluposti jer ljudima nije dato da išta nauče o sebi jer bogovi su ljude prvo naučili da ratuju.
G.S.Gonjenka 