SVET ZA SEBE

 

PRIČE

 

1.

 

 

 

 

Danima se kiša slivala sa neba. Nekada je slabila, a nekada je dolazila u mlazevima, topeći zemlju i pritiskajući drveće i travu svojom navalom. Dunav je prštao od kapljica, krupnih i teških, koje su padale sa neba, istrešene iz rukava ko zna kakvoga boga,  prepunog jeda. Nama nije bilo važno ko je izlivao toliku vodu i zašto, ona je bila tu i ništa nije ostavljalo utisak  da će da ode negde, da natapa neku drugu zemlju i moči neki drugi svet, tamo negde, a ne ovaj ovde.

 

Kažem, kiša je padala mnogo dana i mi smo prestali da pamtimo koliko, jer šta je vredelo da brojimo dane pod kišom, kada smo više plivali nego što smo koračali. Nije to bio pot nije gomilala tamo gde joj nije bilo dato. One jaruge  koje su se punile vodom i bare što su se širile u nedogled  nisu nešto neobično. Znalo je tako u nekim godinama da dođe mnogo vode. Ponekad je ona dolazila odozgo, sa neba, ali nekada su reke dovlačile  neku tudju vodu da bi se natopila naša polja. Tako i ova kiša, odavde, plavi neka tudja polja, a ti ljudi, tamo, pitaju se šta su zgrešili pa ih snalazi nevolja koja je pošla od negde, bogu iza leđa, i došla da padne njima na glavu, da im uzme trud i skrati život, po nekom i nečijem ćefu, za koga oni ne znaju čiji je i odakle je.

 

Sigurno je da smo naopaki, i van reda, pa nas evo snalazi zlo, a nikako ne možemo da znamo šta smo to ružno činili, ili nećemo da se osvrnemo na svoje radnje, a i što bi se osvrtali kad uradjeno ne može da se promeni niti da se izbriše. Zato sedimo tu i kisnemo, psujemo svet i boga i čekamo da nevolja prođe. Nadamo se da će to da se desi za našeg života, a ako ne bude, tu su drugi koji će da nastave čekanje.

 

U početku je kiša usporila život i svela ga na ono nužno, ali kako su dani išli, a ona nije mislila da stane ili da ode na drugu stranu, sve živo je kišu počelo da uzima kao nešto obično, sa čim se živi, i nastavilo da tera po svome, ne zarezujuži teškoće, jer ono što se mora nije treško, a život treba da se živi, pa kud puklo da puklo.

 

„Gde svi Turci, tu i goli Hasan“, govorila je moja majka, pa tako sam i ja digao ruke od budalaštine da se sekiram i sebi džigericu kvarim i uzeo da uživam u promenama koje je kiša donosila.

 

Obično sam sedeo zavaljen na krmenoj palubi broda i gledao kapi kako biju reku ili kako se cede niz lišće na obali i ušuškan kucovima koji su se muvali uz mene, sa obaveznom kafom u ruci koja se pušila u pozamašnom lončetu. Nekada sam čitao, čekajući vreme za ručak ili da izvedem kucove na obalu da obave nuždu. Radio sam ja i druge stvari, ali to izvaljivanje sa kučićima, uz vrelu kafu  bilo je pravo uživanje, a ja nisam hteo sebi da zakinem ni mrvicu prijatnosti.

 

Plovili smo, bazajući od ostrva do ostrva, njuškajući Dunav i tražeći raznolikost u ovom jednoličnom svetu pritisnutom kišom. Tu smo bili kada je kiša počela, tu smo i dalje, jer je bolje da budemo negde po svojoj volji, nego da nas bilo gde drži nužda koja je obično teška i ružna. Ovako sve posledice idu iz naših odluka i mi smo zadovoljni.

 

Neću da kažem da smo samo mi plovili. Bilo je ljudi koji su se odvažili da budu zalivani vodom na vodi, pa smo tako imali goste i bili gosti na raznim šajkama, kako voli za brodove da kaže moja žena. A ona se nije odvajala od knjige, zatrpana kučićima, i samo je s vremena na vreme kuvala kafu ili dodavala konzerve piva, već kakva je potreba bila.

 

Uglavnom, živeli smo onako kako smo to uvek radili. Ustajali smo oko šest sati i puštali kučiće sa broda na obalu da obave nuždu. Ja sam koristio njihov izlazak za iste poslove, pa sam zajedno sa njima odlazio na pesak da natenane obavim to što se mora. Posle sam brisao kučiće od peska ili blata i puštao ih jedno  po jedno na brod.

 

Dok sam se ja bavio psima i sobom, Ljilja je kuvala kafu. Onda smo natenane srkali i pričali budalaštine, a kučići su se valjjali po ćebićima brišući sa sebe ostatke kiše i gledali da se što bolje uvale u suve jastuke.

 

Kada smo hteli  da promenimo mesto, da odplovimo negde, zbog bilo koje potrebe, ja sam palio motor i odvezivao  brod, onda smo hvatali maticu i odlazili. U plovidbi je dolazila još jedna kafa, pa onda doručak, kad stignemo tamo gde smo pošli, ili posle obavljenog posla zbog koga smo plovili. Doručak smo delili sa kucovima, taman da se ne prejedemo, ni mi ni oni, da ne bi kasnije zbog izležavanja morali da gladujemo.

 

 

Sa jedne strane kiša je vezivala i ograničavala kretanje i rad, ali je opet nudila jednu opuštajuću mirnoću i vukla na razmišljanje. Ja i Ljilja i naši kučići se nismo dosadjivali i kukali kako nam je svega dosta, da nam je  kiše preko glave i da nam trebaju škrge da bi mogli da dišemo u tolikoj vodi i slične gluposti. Mi smo koristili svaku  mogućnost i raznolikost života, pa smo sve promene doživljavali kao izazov pokušavajući da vidimo koliko vredimo, i uživali.

 

Ovo ili ono, tek dan se polako vukao primičući se kraju. Moram da kažem da usta nismo zatvarali, osim kad je to bilo potrebno, zbog nekog rada, istražujući svet i sebe. Nijanse u sivilu  oblaka mogle su da nam pruže prijatnost dok smo zurili gore tražeći pukotine u njihovoj doslednosti. Samo smo gledali i nismo tražili dlaku u jajetu. Kad se tako radi sve dolazi na svoje mesto i nema nereda ni u telu ni u duši.

 

Večeru smo dočekivali kao vreme kada se porodica okuplja oko stola. Ljilja bi nešto spremila, a mi ostali smo čučali oko nje čekajući da dobijemo svoj deo. Prvo su dobijali kucovi, onda smo ona i ja uzimali ostatak. Za večeru smo često jeli puter i hleb. Voleli smo da jedemo bajat hleb. Jedva smo čekali da hleb ostari i da dobije onu čvrstinu koja je dobra za mazanje po njemu.  Sekli smo ga na lepe tanke kriške i onda mazali puter. Imam utisak da smo čekali večeru samo zbog putera na hlebu. Onda je dolazila, uvek obilata, vrela kafa sa mlekom da začini uživanje.

 

Volim uveče da dugo pijem kafu zavaljen sa našim čoporom koji rastriše jastuke za večernju dremku. Mi čavrljamo  neko vreme, a onda svako uzima nešto svoje i tonemo u svet intime.

 

Tako, pre nego zatvorimo stranicu dana, tamo negde oko jedanaest, puštamo kucove na obalu da protegnu noge, a onda ulazimo na suvo i toplo i posle čitanja ili pisanja, a skoro uvek   razglabanja o ovome ili onome, ušuškavamo se i odlazimo u svet snova.

 

Zadnjih dana se muvamo oko Slankamena i ušća Tise. Tu smo u rukavcima oko ostrva. Blatnjavo je svuda, ali mi nekako uspevamo da se izborimo sa kaljugom. Dohvatio sam se pisanja pa nisam nešto voljan da duže plovimo i tražimo druga prijatna i pristupačna mesta. Tako ostajemo tu. Kiša lije Dunavom, mokro je i gore i dole pa je sasvim svejedno na kom se mestu kvasimo. Oblaci su se nešto spustili, pa svet izgleda kao pod maglom, a iz te se magle prosipa u mlazevima. Noću slušamo kreštanja koja razdiru ritove i plove niz vodu. Neko ili nešto vrzma se kroz granje pa cvili, onda rokće i šljapka. Krikovi, koji ga prate, ježe i dižu kosu na glavi. Kučići  reže i sabijaju se, a uveče kada ih puštam na obalu njuvnu levo-desno i ne udaljavaju se. Obale su pune svakakvih životinja koje tumaraju, ima i puštene stoke, pa nije ni čudno da se sukobe, tu i tamo.

 

Noću sve deluje strašno, a strah je najstrašniji. Kad svane, mir kao iz bajke, briše noćnu neizvesnost.  Maglovite obale polako izranjaju na videlo, patke i kormorani se gnjuraju i traže doručak, čaplje, bele i sive, čuče po granju ili nabadaju u plićacima. Pljuskanje vode pokazuje da su se i ribe razigrale, pa skaču.  Vode ima i dole i gore, mogu da biraju.

 

Ribari se vrzmaju tamo u struji Dunava. Stoje u svojim šikljama, plitkim i dugačkim čamcima i spuštaju mreže dok ih voda polako nosi. Ovih nekoliko dana koliko ovde čučimo nismo ih videli da se primiču rukavcu gde smo se  vezali. Kako mi se čini rukavac je pun riba, ali oni se radije zadržavaju tamo gde su, u struji glavnog toka. Ako neki naidje ovamo, pozvaću ga na pivo, ili šta mu je više po volji, da se malo ispričamo i da ga pitam za buku koju noću slušamo. Možda čujemo neku zanimljivu priču.

 

Ljilja misli da oni namerno zaobilaze rukavac, jer za svo vreme našeg boravka nisu se ni približili ovom mestu. Nama ostaje da čekamo da neko od njih pridje, ili da se pokupimo i odemo ako nam sve ovo dosadi ili nas nešto ne otera odavde.

 

Dokle god imamo zalihe nećemo da se pomeramo jer danju je takav mir i spokojstvo i obilje života da ne dajemo ni pet para za akrepe koji se kriju u mraku i dosadjuju. A i za njih je bolje da ne dolaze ovamo, jer, ako napujdam čopor, ima samo da se puše.

 

Na kraju krajeva svet je dovoljno veliki za sve. Neka svako vršlja svoje trnje u svome ataru. Mi i čopor se ravnjamo po tome. Kome se ne svidjamo ne mora da nas glada, ili, ako mu je lakše, neka nas zaobidje. Nećemo nikome da stajemo na rep, ali, svoj ne dajemo da se gazi.

 

Od jutra gledamo brodove kako špartaju Dunavom.   Tek se pojave kroz granje, dignu talase koji nas izljuljaju i odu. Onda dodju drugi i tako redom.

 

Danas je kiša  nešto utanjila pa smo svi izašli na obalu da protegnemo noge. Kucovi se jurcaju ivicom vode i do mile volje laju, svadjajući se sa talasima. Lajanje se širi Dunavom i plovi ko zna gde. Volim da slušam kako se deru radosni  ističući pravo čopora. Šljapkamo tako obalom i plašimo žapce koji u panici skaču u vodu tražeći zaštitu. Gazimo onaj fini pesak tako prijatan za naše tabane i uživamo. Topla kišica nas fajtuje i mi smo već sasvim mokri ali ne odustajemo. Tako potvrdjujemo život.

 

Zvrndamo dok ne poželimo da kišicu zamenimo za peškire i jastučiće i da zavaljeni gricnemo po koji keks uz koji ja dodajem i kafu sa mlekom.

 

Ma kakvi akrepi, neka ih djavao nosi, dan je suviše lep da bi ga trošili na noćne more.

 

Zabavljamo se za svoj groš i tako nam je najlepše. Nikako nam nije dosadno kada smo sami. Ustvari, mi ne znamo šta je to dosada. Čak i kada samo zveramo okolo i tražimo trun prijatnosti ne osećamo da smo izdvojeni, škartirani u samoću i primorani da se vrzmamo ivicom života. Ako je zadovoljstvo i sreća ono što izdvaja, dobro je da smo izdvojeni, jer šta će nam namćori i bubuleje. Mi se zevzečimo svom snagom, a račun plaćamo iz svog džepa, a ako se neko odvaži da nam zavidi, neka mu je.

 

Sasvim mokri utrčavamo u brod. Pokušavamo da se uljudimo. Navalica mokrih iscrpljuje zalihu suvih peškira. Još jedan ovakav dan iživljavanja na kiši i spavaćemo u vodi. Svuda je vlaga i sve se suši sporo, mada je dosta toplo. Ali mi nemamo kud. Ne možemo vazdan da se valjamo po krevetima. Posle Ljiljunog zvocanja dobijamo svoje uobičajeno sledovanje i kao prasići se uvaljujemo u prijatnost.

 

Pišem priču o srpskim šajkašima  koji su ajdukovali ovim vodama, dok ih život nije razvejao. Služeći madjarskom kralju, ovde, pod Slankamenom su se okupili da suzbiju turskog sultana, Mehmeda drugog, osvajača Carigrada, i razbiju opsadu Beograda u leto 1456 godine. Posle velike pobede, u bitki kod Zemuna, još neko vreme su tavorili, a onda, kud koji mili moji. Manjak para i nebriga, gde je svako duvao u svoju tikvu, kao i uvek, pustili su sve niz vodu.

Grad Slankamen je nestao. Samo gomila kamenja pokazuje da su se tu nekada dizali zidovi. Ono, žive tu ljudi. Ima kuća uz obalu, pa zamiču i na breg. Samo sve liči na pusto i zaboravljeno. Ne mili se čoveku da dodje još neki put.

Pre nego smo se ukotvili u rukavcu, na samom  ušću Tise, pronjuvali smo okolo tražeći damar tog vremena. Neki osećaj trajanja. Putevi okolo vukli su silne vojske i mnogi su prolazili ovim mestima idući za svojom sudbinom. Možda ritovima noću lunjaju duhovi starih šajkaša i  traže svoje davno istrulele šajke. Ako je tako, neka se slobodno prepiru sa Dunavom i neka starački džvankaju i nalaze mane vremenu koje je došlo i ljudima koji nisu ni za pola groša. Šta im drugo ostaje. Niko ih više ne zarezuje jer njihovo je prošlo i Dunav je sve odneo.

Bilo pa ga nema više. I ovo sada će da prodje, a možda neće ni kamičak da ostane koji će da seća nekog da smo bili tu i nešto čeprkali uznemirujući vreme.

 

Kiša se ponovo stropoštava smirujući sav život okolo. Samo se Dunav goji i žuri da odmakne. Valjda je i njemu dosta oblaka pa traži sunce i malo više živosti na svojim obalama. Navalica kiše izjednačava vodu i obale. Gustiši se jedva naziru. Još malo pa će sumrak da razigra maštu izvlačeći iz budžaka svakakve sukube koje samo u tmini mogu da postoje.

 

Ljilja prevrće stranice neke knjige, ja pokušavam da napišem još koju reč, ali slapovi vode koji dambaraju mame na dremku. Kucovi su se razvukli i istegli po krevetima zadovoljni što su na suvom. Možda bi bilo dobro da popijem jednu kafu, samo ko će da se pomera da bi je spremio. Hvata me lenštiluk i ja sve više slušam pljuskanje kiše. Valjda neće da zaliva dugo. Neka zavrne slavinu. Dok se ovako sliva niko neće ni nos da promoli napolje. Lupam glavu o tome, a sve više uvaljujem u jastuk i dremuckam. Najbolje je da dignem ruke od svega i da opalim dremku pre spavanja. Dok se još premišljam šta ću i kako ću, Crni se zavlači u moj krevet i ne daje ni pet para što ga potiskujem nogama. Nekako se nameštamo i ja se konačno opuštam kao svinja u ljočku. Pada dremka, a kad dodje vreme za izlazak tada ću da lupam glavu o tome  kakav kijamet napolju.

Još jedan dan polako odlazi, kakav je i red. Mi spokojni pratimo ritam vremena i ne tražimo ništa više. Tu smo da jedni drugima damo pažnju i ljubav u svetu gde se lepota samo nazire.

Sačekaćemo kraj kiše i nećemo da govorimo da nam je skratila život. To, šta smo dobili za vreme ovih kišnih dana slažemo bogateći svoj duh.

Jedino bogatstvo koje vredi i nikada se ne gubi su vrline koje se steknu za života. Mi smo čopor  i uvek smo u lovu na njih.

 

REŠIO SAM DA UBIJEM KOMARCA

 

 

 

Rešio sam da ubijem komarca. Jeo me je sumanuto i bezdušno. Jeo me je kao da mu je opstanak zavisio od moje krvi. Jeo me je za njih hiljadu.

 

Samo što je počeo san da me hvata. Više sam spavao nego što sam bio budan kada sam ga čuo. Negde je zućnuo. Više je to bio nagoveštaj nego pravi zvuk, ali ja sam znao da je u sobi ogavni sisač krvi, proizvodjač odvratnog i upornog svraba, nasilnik od koga nema spavanja. Istog trena sam načuljio uši, a san je nestao kao rukom odnet. U prvo vreme sam slušao samo tišinu, ako odbacim sve one zvukove koji su dolazili sa ulice, nadajući se da je onaj zuć bio samo privid. Onda sam jasno i preteće, kraj samog uva, čuo urlik iz pakla. Sve što je moglo da se digne na meni, diglo se.

 

Djavo je došao po svoje, rekao sam sebi. Samo ja nisam od onih koji dižu ruke bez borbe. Ako je mislio da će lako da se napije moje krvi grdno se prevario. Naubijao sam se ja takvih krvopija, ali svaka nova borba je izazov za sebe. Dok se ne svrši ne može da se kaže kako je bilo.

 

Polako sam pomerio ruku i kresnuo lampu. Kao zmikče sam kliznuo iz kreveta i bacio oko na zid i plafon. Pogled je protrčao preko svih poznatih mrlja i leševa komaraca koji su imali hrabrosti da požele da mene mezetišu. Nije ga bilo na poznatim mestima. Ustao sam i  pažljivo odgledao sve ivuce i ćoškove.Ni tamo ga nisam našao.

 

U redu, idemo iz početka. Ponovo ležem i gasim svetlo. Navlačim pokrivač preko glave  i zatvaram svaki prolaz do moje kože. Ostajem miran neko vreme. Ništa se ne dešava, samo ulica buči. Traje to dovoljno dugo da zavara i taman kada sam pomislio da je zalutao negde u stanu osetim kako svrab na uvu počinje da svrdla.

 

Skačem iz kreveta i palim svetlo. Nigde ga nema, samo svrab ujeda. Počinjem da se drapam. Osećam pod prstima kako plik narasta. Što više drapam sve više svrbi. Zveram okolo ubilačkim pogledom. Talaškam sobu muvajući po ćoškovima. Tražim razbojnika neko vreme, ali nema leba od toga. Vraćam se u krevet pokušavajući da zaboravim na svrab. Držim upaljeno svetlo sa nadom da izmamin komarca na videlo. Ležim mirno dovoljno dugo, ali on je maznuo dobar zalogaj i baš ga briga. Može natenane da vari. Uz slast.

 

Uzimam knjigu rešen da ga čekam. Čitam dok mi uvo lovi zvukove pokušavajući da nadje slabe vibracije opakog gerilca. Vreme ide i ja sve manje imam vremena da spavam. Svrab je nekako minuo i san počinje polako da me hvata. Ostavljam knjigu i gasim svetlo. Valjda je sit. Koliko je svrbelo, sigurno je dobro jeo.

 

Taman sam se uvalio u krevet kako treba, čujem ga gde dolazi. Polako iz daljine, pa onda sve bliže. Njegovo zujanje postajalo je sve strašnije. Onda je pikirajući zarežao kao Kerber. Mlatnuo sam rukama u očajničkom pokušaju da ga oteram. Besan što mlataram jurnuo mi je pravo u lice, opako zujeći. Njegova uporost i moja želja da ga oteram i spasim se nesnosnog svraba uhvatile su se za gušu vijajući se sobom.

 

Oprostio sam se spavanja ove noći. Naš sukob je postao borba na život i smrt. Gasio sam svetlo i bacao se u krevet mameći ga da se pojavi na otvoreno, a on, lukavi lisac napadao je u tišini i grizao na najgorim mestima. Zujao je samo da mi pokaže da je tu i da može da me ubode kad god mu se prohte.

 

Nije bio kao drugi komarci koji su kidisali na mene pre njega. Bio je nevidljiv, ali prisutan. Posle  toliko uboda, presit, nije  sletao tamo gde su drugi sletali da bi izgubili glavu. Ovaj je sigurno prošao visoku školu opstanka i u pauzama bitke se skrivao uživajući u mome besu i nemoći da mu dodjem glave.

 

Negde pred zoru, da bi makar malo uhvatio  san, pokrio sam se sav zavukavši glavu pod jastuk, i neko vreme slušao kako me traži zujeći okolo pun sebe. Onda sam zaspao. Verovatno je i on otišao da se smiri i svari sve zalogaje.

 

Večeras čekam ponovni susret i novi sukob. Samo sada sam opremljen teškom artiljerijom. Kupio sam sprej i mislim da su njegovi dani odbrojani.

 

VODENICA NA MORAVI

Te jeseni je još ležala na vodi. Pocrnela od sunca i godina činilo se da će dugo da stoji tu i da melje. Onda, tamo na proleće, više je nije bilo. Ukopana u zemlju i pružena do vode ostala je samo sajla koja je držala vodenicu uz obalu. Kao rukom odnesena vodenica je nestala.

 

S jeseni se Morava obično digne, nagomila vodu koja kuljne i razlije se okolo, potopi njive, zatrpa jaruge, pa navuče klade i leševe svakojake stoke, onda sve to ostavi zdruzgano po šikari kada štukne i smiri se umorna od besovanja. Te godine Morava nije vukla neku veliku vodu da bi moglo da se kaže – Morava se digla i odnela vodenicu. Ni vatra nije planula i progutala je, jer bi  se to videlo na drveću koje je raslo okolo, a dizalo se visoko i naginjalo nad vodom i vodenicom. Da je ko pravio štetu i pokidao sajle, pa pustio vodenicu niz vodu, našli bi se njeni ostaci na nekom sprudu. Ovako vodenice nema, a okolo sve stoji kako je bilo.

 

Ni trave još nisu osvojile prilaz koji se spuštao odozgo sa puta i išao na vodu. Usečeni u obalu tragovi natovarenih kola videli su se jasno. Ni snegovi, ni prolećna voda nisu zatrli brazde, koje su silno vreme i točkovi, dok su stenjali pod teretom, sekli  niz obalu. Čini se da je parče postojanja uzeto i bačeno u nevreme, zajedno sa vodenicom koja nije imala šta da trži u svetu koji je dolazio.

 

Počeo sam da pecam na leto, posle petog razreda osnovne škole i tu sam u prvo vreme dolazio. To mi  je bilo najbliže i najzgodnije. Svi pecaroši koje sam znao obavezno su birali okolinu vodenice da sede uz vodu, pilje u plovke i čekaju ulov. Oko glogovačkog mosta, koji je tu preskakao Moravu, više njega ili odmah ispod, kako kad, pod golemim vrbama i topolama koje su držale obalu i  dremale nad vodom ispranih korenova, smeštali su se kao dživdžani uporni pecaroši i vazdan dizali i spuštali štapove uz koju reč o jalovoj sreći.

 

Morava je pred mostom zavrtala na desno praveći široku  krivinu, sekla obalu i dubila čkalje, a onda  odmah, čim se provuče ispod mosta, okretala na levu stranu i usporena sprudom kovitla se oko stubova i vrtela virove koji su se punili somovima. Mnogi su tu bacali strukove, čekajući da se somovi zanesu i progutaju  njihove  mamce. U to vreme omiljeni mamac je bio sapun za brijanje. Kako somovi nisu imali potrebu da briju brkove malo njih je nasedalo na pecarošku sapunjavu smicalicu.

 

Pecanje somova je bilo čekanje na sreću, a ona ima običaj da se razvlači i mrljavi sa dolaskom, pa su pecaroši, da bi pojeli vreme, odlazili niz vodu i na sprudu, odmah iznad vodenice, pecali mrenu. Neki su oko same vodenice, u dubokoj i tihoj vodi, pokušavali da namame šarane na svoje udice. U svakom slučaju, uvek je bilo dvoljno ljudi okolo, pa bi neko video kakvo  petljanje oko vodenice.

 

Sa druge strane mosta, uzvodno, odmah uz krajnji stub na desnoj obali, pružalo se jedno pedesetak metara peska i tu je leti bila plaža i mesto za izlazak uz klopu i ladno pivo. To ladno pivo prodavalo se na suprotnj obali gde je stajala prijatna kafana i dvadesetak kućica sindikalnog odmarališta. Mesto je bilo poznato kao „Brioni“ i dugo godina se tako zvalo. Posle su kafana i kućice upropaštene i raznešene, a još kasnije tu je donošen svakojaki šut pa su ljudi počeli da zaobilaze  taj deo obale, a naziv se izgubio u djubrištu koje je gomilano okolo. Sada je sve to uraslo u korov i samo se put za okolne njive probija kroz prašinu ili blato. To je naš  stari običaj da se prijatnost uništi, obično iz gluposti ili zlobe a najčešće i jednog i drugog.

 

Kada smo dolazili na Moravu nismo se stideli da jedemo samo  posoljeni paradajz sa hlebom i da se do besvesti brčkamo u mutnoj vodi. Oni spretniji u plivanju skakali su sa mosta i preplivavali Moravu pa se o njima pričalo jer je mutna voda umela da uhvati ponekog i odnese ga, a strašne priče o grču u vodi i virovima koji tumbaju uvek su pokretane i bile opomena svima koji su ulazili u vodu.

 

I tada, kao i danas bilo je šik pocrneti na suncu i što duže držati tu boju. Da bi olakšali koži da pocrni i da ostane takva mazali smo se svim i svačim. Od nafte do maslinovog ulja koje je donošeno sa mora i bilo na visokoj ceni. Prženje pod suncem i lečenje plikova od sunčane jare išlo je ruku pod ruku sa letnjom razbibrigom i zabavom. Doduše, nešto više od toga nismo ni imali, pa smo se držali sirotinjske navike da nas zabava što manje košta, a što duže da traje.

 

Ne sećam se da je u to vreme Morava ikada bila bistra. I leti i zimi secala je sa vodom priličnu količinu blata, a mi smo govorili da je mutna – k’o oranje. Taj mutljag taložila je natenane izvijajući se kao zmiče kroz njive i vrbake. Kasnije su pametni ljudi odlučili da isprave kuke i okuke Morave pa ona više nije bila ni mutna ni velika i sada samo liči na nekadašnju vodu.

 

Uz mene je i moj otac uzeo da baca udice, te smo zajedno odlazili na Moravu i muvali se okolinom vodenice. Njega je više od pecanja zanimala fotografija pa je snimao vodenicu i svet oko nje. Više je škljocao fotoaparatom nego što je pecao. To njegovo fotografisanje okoline ostavilo je mnogo snimaka vodenice, tako ne moram da prizivam sećanje o njenom izgledu. Dovoljno je da pronjuvam po kutijama od cipela u kojima držim te stare fotografije pa da iskopam neku sliku vodenice.

 

To je bila prva vodenica koju sam video i u koju sam ušao i dugo posle toga nisam video ni jednu drugu.

 

PRIČA SA DNA DVORIŠTA

Kiša je padala te noći. Gusta i topla kiša. Zalivala je krovove i bašte, prskala po betonu, larmala olucima. Bilo je mirno u toj ulici sa starinskim prizemnim kućama utoulim u velika dvorišta, sa ružama koje preskaču ograde i vise na dohvat ruke retkim prolaznicima.

U kući, gurnutoj u dno dvorišta, podignutoj za dva stepenika iznad zemlje, sa trulom plehanom nadstrešnicom nad starim ulaznim vratima, sa staklom,  čiji je osvetljen prozor davao pravac u tamnoj rupi dugoga dvorišta, sedelo je nas troje i pilo čaj od jasmina, udišući blagi miris zapaljenog indijskog štapića, pomešanog sa monotonim smradom cigareta. Pričali  smo nešto što nije bilo važno i uživali u tome.

Ta duga dvorišta, puna ruža, sa kajsijama i trešnjama,  sa  malim prizemnim     kućama, činila su da ovaj deo grada, u samom centru, okružen visokim zgradama punim svetla i galame, zadrži mir s početka onoga veka i ponudi tajanstvenost starine.

Ulazilo se u ta dvorišta, naročito s večeri, sa osećajem da su senke pune nekih tajanstvenih bića koja sve znaju i sve pamte, i bulje u nas, dok se muvamo okolo, trežeći naše skrivene misli, konce početka, spremni da nam proreknu život i kraj.

U poslednje vreme često dolazim ovamo, sledeći neke svoje potrebe. Prolazim celom dužinom ulice, onda pri kraju zastanem otvorim kapiju i tonem u žbunove ruža, da bi se na kraju uzane betonske staze popeo  na ta dva stepenika i pokucao na vrata.

Sonja me je uvela u njihov svet posle jedne šetnje kroz grad, u samo veče. Tanja je sedela na krevetu obučena u  majicu izbledelu od sunca i pranja koja se obično navlači i seca kući i kratke tamne pantalone. Njene dugačke bele i glatke noge odmah su odvukle moj pogled koji je protutnjao njenim telom da bi se zaustavio na očima uokvirenim crnilom. To sam prvo dohvatio pogledom dok sam tražio mesto gde da sednem. Pogledao sam okolo i vratio se njenim očima nalazeći u njima sličnost sa ružama koje su piljile u nas dok smo prolazili stazom.

Gledao sam ih, a prve kapi kiše su već dolazile u baštu i lupale o lišće i stazu. Njihov zvuk je ulazio kroz otvoren prozor i ja sam znao da su to kapi, krupne kao latice ruža i teške kao oči.

Sonja je ponudila čaj. Tanja je držala telefon na krilu, ja sam se igrao kutijom cigareta. Kiša je padala sve jače, dolazeći u mlazevima. Miris vlage i bašte uvlačio se u naš zadimljeni svet unoseći treptaje biljaka opijenih vodom. Tanja je vrtela telefon, tražeći nekog, koga nije bilo tamo gde je trebalo. Dok sam pio čaj, gledao sam kako bez  prestanka okreće brojeve, uporna u svojoj nameri.

Vreme je teklo polagano, vukući se kao prebijena mačka,  bez ikakve volje da okrene kazaljke na satu, prepuštajući se  monotonom pljuskanju kiše. Prazne priče, tek toliko da se otvaraju usta, muvale su se kroz dim i kružile oko upaljene sijalice zaludjujući  komarce.

 

Onda je Tanja trepnula očima. Prst koji je uvlačila u otvore brojčanika na telefonu odjednom je zastao uperen u prazninu koju nije mogao da vidi. Umesto monotonog krkljanja brojčanika kovitlac zurenja ispunio je sobu. Žubor kiše se više nije čuo. Puževi su se smirili pod korenjem, a ruže su stale da lapću vodu koja je došla kao poklon.

Ja sam se okrenuo i spustio ruku na Sonju. Ona je klonula kao sparušena ruža. Osetio sam kako joj srce staje. Samo je otvorila usta i uzdahnula. Njena mala sisa je drhtala na mome dlanu imitirajući otkucaje. Tanja se nije ni makla dok sam dodirivao Sonju, jedino su njene oči treptale  prateći moje pokrete.

Noć je duboko zabrazdila smirujući napetost čaršije. Kucovi iz komšiluka su počinjali dovikivanje nabrajajući patnje i pljujući sudbinu, a usput se ljutili na mačke koje su obesno preskakale ograde i verale se po šupama i budžacima tražeći društvo za mjaukanje. Uobičajena noć sa poznatim dekorom polako je vraćala stvarnost.

Niko ništa nije video i niko ništa nije čuo, samo će neke reči da se sutradan prostru od kapije do kapije i svi će da znaju da tu, u tom dvorištu, pod tim krovom, one sa onim, rade zaboravljene stvari koje ne priliče ozbiljnim i finim ljudima.

Nisam žurio da odem. Čekao sam da se uporni gurači nosa u tudje stvari i tumači komšijskih namera zatvore iza prozora, da navuku zavese i da sklope urokljive oči. Kada se smire sati, i ode dan od koga niko nije video vajdu, proći ću sredinom ulice, natenane, nogu pred nogu, pravo u čaršiju gde ću da zveram okolo  i da piljim prolaznicima u lice.

A svako ko pomisli da sam udaren mokrom čarapom neka zastane pred nekim izlogom i pogleda sebe, možda će tu da nadje svoju sen.

 

BAŠ SI KAKO TREBA

Baš si kako treba. – govorim kumi – Šta misliš , da se štriknemo, onako, na brzaka.

 

Ne može – ne slaže se kuma – Imaš kući, pa štrikaj tamo.

 

Šta bi nam falilo? Paučina će da ti pojede džindžuvu – trudim se da budem uporan. Kaže se da drndaju uporni, a ne lepi. Tako barem ide priča, pa ja ako hoću moram da zasučem rukave i zapnem.

 

Nema ništa od toga – uporna je i ona

 

More, kumo, mogu ja da čekam, pa makar i za deset godina – proričem i polako srčem kafu.

 

Ona seda preko puta mene i smeška se dok uzima svoju šolju kafe. Godi joj kada govorim da je kvalitetna džindžuva, ali ne daje. Uf, kako bi je žvaknuo, kao svinja masnu krpu.

 

Šteta da je čuvaš za ilovaču. Makar za sevap, daj – počinjem opet

 

Dajem, svakom ko dodje na vrata – zevzeči se kuma i smeška – Hoćeš li nešto da popiješ? Imam pivo, ako hoćeš.

 

Znaš da se bolan pita, a zdrav se služi – prihvatam – Makar pivo da dobijem od tebe.

 

Hoćeš iz flaše, ili da ti dam čašu – nastavlja, tek da nešto kaže.

 

Ne pijem pred zadrugom. Ovo je domaćinska kuća, čini mi se. Daj one čaše sa nogom – izvoljevam i pravim sebi ćef.

 

Kuma ustaje po čašu. Samo kliznu niz moje oči. Kao da su je dva boga pravila, a treći pazio da je ovi ne pokvare. Gledam je alavo i grickam sebe. Donosi čašu i pivo i stavlja na sto ispred mene. Sasvim je uz mene i ovlaš se naslanja dok me poslužuje.

 

Da ti sipam – pita uslužno, a smeška se pokvareno i nadmoćno – ili ćeš sam?

 

Kad već daješ, neka bude alal – tražim da sipa i polako guram nos u njene sise. Ne sklanja se nego natenane sipa i pazi da koja kap ne padne na heklan stoljnjak.

Njušim je kao džukac. Pada mi mrak na oči i dodje da je zgrabim, ali hoću da mi da od volje i još da servira.

 

Kumo, mirišeš bolje od ove kafe. Da srknem malo – pitam ponovo.

 

Pa srkni – kaže, i ostavlja flašu na sto. Onda se polako odljulja do svoje stolice – Srkni da se ne izlije na heklano.

 

Znam da me voza, ali može joj se. Neka, bolje i to nego da zijam u prazno. Nije propao lov ako se ništa ne ulovi. Ja mogu da čekam, ali ne znam koliko može ona. Starija je od mene, a godine idu. Kada se ona zbabi, ja neću da budem deda. Ali nikad se ne zna. Kako reče jedna moja bivša komšinica od osamdeset i kusur: „Uvek mogu da legnem na ledja“.

 

Uzimam čašu i nazdravljam – Živa bila i velika ti porasla.

 

Ona se smeška preko šoljice i kaže – Šta ti radi žena?

 

Kako da mi radi kad sam kod tebe – kažem – Valjda je kući, tamo sigurno nešto radi. Sa kim, ne znam. Da je zovnemo i pitamo.

 

Ne mari – kaže – zvaću je kad odeš.

 

Hoće ona, ali sigurno neće da pomene da joj tražim. Nije mutava, traba imati neku rezervu za posne dane. Protrtljaće neke budalaštine, tek koliko da se ispričaju, mene neće da uzima u usta, pa i ako me pomene ima da me nahvali kako sam sposoban i slično.

 

Natežem se ja sa njom poprilično. Dala bi, rekla mi je jednom davno, da nam nije kuma,  ali koja meni vajda od toga.

 

Drndala se ona svojevremeno sa nekim amzom, koji je više milovao čašu nego nju. Govorila je ružno o njemu, ali je legala sa njim. Ajde sad, uhvati tu pamet. Znam, hoće to žene, samo načešće plaćaju golemu cenu za takvu glupost, ali i tada se vajkaju da su htele najbolje. Ma koliko pričale da vole pažnju lako se hvataju baraba jer kola mišljenje da su takvi nežni u duši i veliki ljubavnici. Dodju mi tako na pamet reči ćerke jednog drugara da bi se rado udala za nekog kriminalca. Kod nas se pažnja i finoća tumače kao slabost, i ne smatraju osobinama pravog muškarca. Što si veći dripac, na većoj si ceni. Kakva sredina, takvi i pojedinci.

 

Ja nisam iz toga sveta i ne želim u tu kočinu. Lepo mi je da budem ovakav, a drndanje, pa i ono dodje. Ako ne bude ovde bude tamo, samo ćef je ćef, a on nema cenu.

 

LEPENSKI VIR

 

 

 

 

 

Bog je stao na obalu reke i rekao ljudima koji su došli da ga vide – Vreme je da učite.

 

Njegove reči su zaustavile vodu i sva drveta okolo su procvetala. Niko nije odgovorio jer nisu imali šta da kažu. Reči su bile čudne i niko nije znao šta je to učenje.

 

Vreme je da učite – ponovo je rekao Bog.

 

Voda je nastavila da teče a na granama su se načičkali plodovi. Ljudi su digli koplja i napravili korak u nazad. Deca su uzela kamenje i zavukla se u šiblje. Voda je tekla, a grane su se savijale od roda. Žene su čučale pod drvećem i pišale od straha.

 

Onda je bog pogledao na brdo i kamen koji je visio gore, na litci, doleteo i legao na obalu. Za njim je kiša kamenova popadala i napravila krug.

 

Danas morate da učite – zapovedio je Bog i ljudima su koplja otežala i zarila se u zemlju. Ženama su se materice ispunile nadom.

 

Gledajte i učite – sevnuo je očima Bog i gunuo ruku pod rebra, izvadio srce i pokazao ga onima okolo. Ljudima ispadoše oči. Srce duboko uzdahnu i diže u vazduh, bljesnu kao sunce i ljudi poznadoše reči kojima je govorio. Znanje pade kao kiša i svako dohvati svoju kapljicu i stavi je na jezik. Tako znanje kliznu u ljude i svi su znali šta je govorio Bog.

 

Sada radite ono što znate. – kaza im Bog – Svoje srce ostavljam ovde  da vas pazi i uči.

 

Kad Bog kaza ove reči njegovo srce pade u krug od kamenova i odmah se okameni. Ljudi otvoriše usta i reči se skotrljaše na pesak. Ženama poteče mleko a deca zaboraviše da su rodjena. Bog podiže ruku i uhvati se za oblak, izduži i zakorači preko vode.

 

Više ga niko nije video i više niko nije čuo za njega. Ponekad, na dan njegova dolaska na reku, njegovo srce bi duboko uzdahnulo i zveknulo, kao kad kamen udari o kamen, puštajući znanje onom detetu koje se rodi na taj  dan.

 

Ljudi su pred veče seli na obalu, iznad kamenova i uzeli da gledaju okamenjeno srce. Sedeli su i gledali svu noć. Sedeli su i gledali dok nije došla naredna noć. Pokušali su da sede i naredne noći ali su progovorili njihovi stomaci i  oni su digli ruke od zevanja u kamen i  vratili se svojim poslovima i  život je nastavio da se vuče kao da ništa nije bilo.

 

Kamenovi su ležali onako kako su pali i ništa se nije dešavalo. Sve je izgledalo isto, samo je to kamenje bilo tu, na obali, uz samu vodu sa srcem u sredini koje je ličilo na kamen. Onda je neko stavio cveće pored kamenog srca. Posle je neko ostavio ribu uz cveće. Tako su ljudi uzeli da donose poklone i da zatrpavaju kameni krug.

 

Neko je nekoga dana bacio ono što mu nije trebalo na tu gomilu. Posle su svi počeli da bacaju sve svoje otpatke tamo. Sve je to trulelo i smrdelo i ljudi su izbegavali taj deo obale i bili radosni što je trulež ležala ispod sela i nije kužila vodu koja im je dolazila.

 

Stari ljudi su pokušali da se sete zašto je na tome mestu nikla gomila djubreta i preturali su po svojm životima tražeći u nekim pričama svojih dedova početke odluke da se na tome mestu baca sve nepotrebno. Jedino što su nalazili bilo je da je neko pametan rekao: tu treba da se donosi djubre i ostavlja da velika voda, kada dodje odnese  u nepovrat svu prljavštinu njihova života.

 

Kada su zašli toliko duboko u sećanje noge su im klecnule i oni su poljubili zemlju i otišli. Više niko nije kopao po sećanju plašeći se onog što je vrebalo u tmini zaborava. Svakome je bilo dovoljno ono što je bilo pod rukom. Očevi su im živeli tako, oni su došli  tu ne tražeći više i njihova deca moraju da budu zadovoljna.

 

Sunce koje je davalo život dizalo se tamo odakle je dolazila voda i padalo je premoreno opet u vodu zatrpano tamom nestanka. Svet je bio ogradjen strahom. Tama je ležala svuda okolo i to je bilo strašno.

 

DOBRO JUTRO PONEDELJAK

 

Dobro jutro ponedeljak. Dan je već uveliko počeo svoju trku. Na satu je nekoliko minuta do šest. Glupavo budjeje u sred nekog šljampavog sanjanja u nezgodno vreme. Ostaje mi samo da dremuckam do ustajanja. Zatvaram oči  i vraćam se u san. Onda otvaram oči i vidim da je šest i neki minut. Opet zatvaram oči i odlazim u dremku. Očekujem da se probudim za neki minut. Osećam kako me hvata san i naglo otvaram oči. Dobro je. Šest i dvadeset. Sada još samo malo da žmurnem i ustajem. Sedam i pet. Baš sam zaspao. Ustajem naglo i tražim čarape. Kucovi se oko mene meškolje. Samo su čekali da mi vide oči  i da spustim noge sa kreveta. Guraju se umiljavajući se. Svako želi da ga pomazim. Protežu se  i ližu me. Ne mogu da navučem čarape dok svakog ne dodirnem. Znaju da su voljeni, ali traže svakodnevu potvrdu. Ja odlazim u klozet, pa se vraćam otuda i oblačim za izlazak.

 

Prvo izvodim Olicu, Rinu i Ćumura. Napolju je još sveže. Takvo je ovo vreme u proleće. Još uvek se vuku pramenovi zime, pa ume domaćinski da zahladni. Kucovi jure u travu i  dugo pišaju, onda njuvaju, njuškajući  svaku travku da ne propuste neku novost. Kada to zadovolje obilaze red parkiranih automobila  i njuše gume i blatobrane. Komšije su mahom sa sela, pa su im automobili puni novosti iz okoline.  Kad se zasite njušenja i dobiju nove vesti dodaju svoje komentare obilnim zapišavanjem. Tako će i seoski kucovi da imaju gradske priče iz prve ruke.

 

Napolju su i oni koji žure na  posao. Puno je devojčica koje su digle ruke od školovanja pa se okrenule rintanju, i  već umornih lica prolaze pored nas odlazeći na rabotu. Ima i domaćica koje su navikle da se bude rano i da čekaju otvaranje prodavnica da bi uslužile one za koje se žrtvuju. Osim vrabaca, golubova i mojih kucova ne vidim neke srećne stvorove  jutros u gradu.

 

Uostalom, šta drugo i mogu da očekujem ujutru na početku radne nedelje. Kada je posao kuluk, kako sa osmehom da se radi.

 

Kucovi još malo njuvaju, Olica i Ćumur naprave nekoliko krugova trčanja kroz travu i blato pa se vraćamo kući. Usput poželimo dobro jutro nekom komšiji i ulazimo u stan. Onda uzimam Njunju i Mimicu i odlazimo napolje da i oni obave svoje. Ako se pojavi neki kucov izderu se objašnjavajući da je ovo njihov atar. Nekad, ne baš svaki dan, ukrste nam se putevi sa drugim kučkarima i njihovim ljubimcima, jer mnogi dovode svoje miljenike na travnjak ispred naše zgrade. Tako kucovi razbijaju monotoniju, a i mi dobacimo koju reč ili samo ostanemo kod uobičajenog „dobro jutro“.

 

Konačno Izvodim Crnog. Sa njim lunjam kroz obližnji park. To je komad trave i nekoliko klupa sa obaveznim spomenikom u sredini. Ima i nešto drveća i neko šiblje i gomila odpadaka od kasnih studentskih večera i ispijanja piva. Crni počinje izlazak dugačkim pišanjem, pa onda obilazimo svako drvo koje on natenane onjuši i zapiša prema potrebi. Gledamo da izbegnemo sve kučiće koji su zbog istih potreba dovedeni ovde, jer Crni voli da se igra, pa zaboravi zbog čega je napolju.

 

 

 

Negde je oko osam sati i devojčice studentice počinju da pune park odlazeći na obližnje fakultete. Crnog je baš briga za njih, ali ja natenane odgledam. Ima šta da se vidi, a najčešće više nego što očekujem. Ko zna zašto je to dobro ali devojčice sasvim ozbiljno shvataju okruženje i svoje prisustvo u njemu. I najbolje firme se reklamiraju, pa mogu i one da isture svoje delove na uvid zainteresovanima i onima koji to mogu da postanu.

 

Crni uspeva da svoju nuždu završi i mi ostavljamo park prolaznicima i ostalima i odlazimo kući pazeći da nas na pešačkom prelazu ne pokupe užurbani i naduti od važnosti šoferi  svih profila koji sede za volanima evropskog odpada. Dok automobilske starine stenju mi čekamo na trotoaru da predjemo ulicu. Neka idu svojim poslom i što dalje od nas bahati i lažno užurbani tipovi. Nama nema šta da pobegne zato nogu pred nogu idemo kući. Usput se Crni izdere na komšijskog kucova i to je to. Ponedeljak hvata uju, mi hvatamo kuću da nas ne zarazi radna nedelja

 

DVORIŠTE POD TREŠNJOM

Sedeo sam sa Macom u njenoj kući i pio kafu. Ona je motala cigarete i pakovala ih u tabakeru. Onako,uzgred, pominjala je kako sam joj za ovoga rata na pijaci kupovao neku krdžu od duvana, bolje nije moglo da se nadje, i pokazivao kako se zavijaju cigarete. U to vreme cigarete su zlata vredele i samo su vojnici mogli da kupuju neograničeno i preko reda. Ostali su morali da džonjaju u redu, pa kada stignu i ako stignu, da kupe. Ne više od paklice. Čekalo se tada za mnoge stvari, pa smo u dokolici čekali i  bombe da nam istresu na glavu.

 

Dugo nisam dolazio u tu kuću. Ona je posle rata našla nekog čoveka i otišla da živi sa njim, tamo na drugom kraju grada, očekujući dug i srećan život i opuštenu starost. Sada je ponovo tu, bez iluzija i bez zdravlja.

 

– Žene uvek biraju iste ljude i čine iste gluposti – kažem, tek da potvrdim suštu istinu.

 

Ponovo mi se to desilo. Pije – priča mi zašto je došla nazad, u kuću svoje majke.

 

Govori brzo i kratko, dok joj je ćerka napolju. Probala je da se vrati u život i opet nije dobila ono što je želela. Tako je kada se kroz život ide kao guska kroz maglu. Da joj to kažem digla bi nos, ali tako je.

 

Napolju rominja neka kiša i baš je toplo za januar. Ja natenane pijem kafu i pričam za jedan vagon. Došao sam da sebi učinim ćef, pa neću valjda da kvarim i da zbrzam odlazak.

 

Ona zavija duvan i priča koliko je trošila na cigarete dok nije ponovo otkrila motanje. Ima silnu uštedu na tome. Mnogi rade mesec dana za ono što su ona i njena ćerka bacale u dim. Zna da je to otrov, barem tako kaže, ali od nečeg mora da se umre, pa misli da duvan i nije tako loš za tu rabotu. Neka se ubija ako joj je volja. Kako razgovor počinje da se vrti oko duvana i pušenja odlučujem da odem. Za mene je duvan zadnja rupa na svirajki i neću da arčim vreme raspredajaći o tome.

 

Ajd’ zdravo – kažem – Vidimo se. Sad, kad si tu, mogu češće da te vidjam.

 

Napolju je  kišica nakvasila beton pa se ne oseća prašina u vazduhu. Prijatno je. Zatvaram kapiju i nogu pred nogu, odlazim kući.

 

Za vreme rata, u njenom dvorištu, svako prepodne, pod trešnjom, koja se pela poviše kuće, pili smo kafu, mlatili praznu slamu i čekali da naši „oci i upisani“ prestanu sa pišanjem u vetar, dignu ruke, i manu se ćorava posla, pa da natenane nastavimo život.

 

Ti prolećni dani su baš ličili na neku farsu. Nebom su leteli bombarderi i po nekom svom redu bacali bombe sad ovde, sad onde. Negde su ubijali ljude, a negde su samo rušili. Ja i Ljilja nismo mnogo marili što oni zvrndaju gore i rasipaju smrt. Oni nisu bili deo naše životne igre. Samo slučajni upadi iz neke druge stvarnosti. Dodju, odu, nekom nešto urade i onda se o tome raspreda po televiziji. Naša moć ih je držala dovoljno daleko, pa nisu mogli ni da nam prismrde. Drugi, kako su znali i umeli.

 

Doklatili bi se kod Mace, kada je vreme bilo pogodno, sedeli u njenom dvorištu i pili kafu. Maca bi trošila svoje zalihe cigareta i bivala sve nezvoznija kako je kutija postajala praznija.  Onda sam ja ustajao i odlazio na pijacu da kupim tu krdžu, ko zna gde sabranu, koju je mogla da puši za nevolju. Posle sam joj zavijao cigarete.

 

Rat je provela u tom dvorištu ne izlazeći na ulicu. Plašila se da avioni samo čekaju da pomoli nos iz dvorišta pa da joj tresnu bombu na glavu. To nije mogla da podnese. Samo je nedostatak cigareta bio gori od aviona koji su lovili njenu sigurnost.

 

Takvi su to bili dani. Sada možemo da se sećamo i da trtljamo o njima, prema prilici i ljudima. Silni su u to vreme pobegli iz grada tražeči sklonište po selima. Tako su obnovili veze sa rodjacima i našli davno zaboravljene prijatelje. Junaci debata i sedeljki zavlačili su se u mišje rupe i cvokotali. Kada je sve to  prošlo, drsko su isturali gole grudi balkanske i hvalili se svojom dobitljivošću i uspešnom kamuflažom. Ostali su živi pa tako postali pobednici. Oni koji su izgubili nisu ni zucnuli. Nisu imali šta da pokazuju. Nemi i mrtvi raspadali su se od nemoći.

 

Ali, tako je to od pamtiveka. I gde sam našao da se sada sećam toga, ali misli krenu i odu, hvatajući se obično za gluposti. Dobro je što ne moram da idem dugo do kuće. Ovako, kako sam počeo, mogao bi  da pročešljam sve moje godine i sve budalaštine kojima su bile zatrpane.

 

Sačekaću proleće da opet kafenišem sa Macom u dvorištu pod trešnjom. Nikad se ne zna šta nosi dan, a šta nosi noć. Moje je da pitam i tražim, a sudbina će da kaže svoje. Ona uvek udesi najbolje za čoveka, samo to treba prepoznati

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s