GDE SE ŠUNJA NJUNJA VUNJA

 

PRIČE

1.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

 

Odlazimo sa Ade. Lagano. Obilazimo veslače koji se muvaju okolo upinjući se iz  petnih žila dok teraju svoje čamce. Najlonske kese vrludaju kroz vodu nalik na meduze i vrebaju da se zakače za elise motora. Razgrćemo mulj koji topčiderski potok taloži u rukavcu, taman ispred novog mosta, čija noga staje na špic ade Ciganlije, pa se pruža dalje preko vode, i odlazi  negde, petljajući se kroz gustiš ulica i zgrada. Čim se provučemo ispod njega, hvatamo talase Save, koja se ovde širi i nadima pod vetrom. Sada možemo  da odahnemo. Štrokavu i djubrivu vodu ostavili smo pozadi. Njunja-Vunja se opušta i počinje da grabi  ka ušću. Tamo nas čeka Dunav da nam ponudi svoju moćnu maticu.

Zavlačimo se se ispod jednog, pa ispod drugog mosta i tako redom. Beograd tutnji i levo i desno i odozgo. Ponedeljak je, pa su svi orni, brekću i pokušavaju da uplaše dugu radnu nedelju koja im stoji pred nosom i traži debelo zapinjanje da se dogura do petka.

Mi ne marimo za njihovu nuždu. Neka oni rade  svoj posao i neka pečale ono šta su naumili. Ostavljamo im slobodno. Naše je da zgrabimo Dunav pa da se uz njega penjemo od ade do ade, da njuvamo po rukavcima i okolo ritova sa čapljama i kormoranima, da nas obilaze galebovi, da gledamo bele ladje i crne glomazne šlepove kako razgću vodu.

 

Dok grabimo kroz zadnje kilometre Save oko nas se razmeću gliseri i dižu talase da bi zbunili Njuja-Vunju. Odjure negde sa izloženim i goluždravim devojčicama na pramcu ili na krovu. Onda se posle nekog vremena vrate, ili su to neki drugi, pa hoće da pokažu svoje veštine i svoje devojčice.

 

Džaba im razmetanje, mi idemo ravno kroz  njihove talase i puštamo im na volju da se ludiraju. Gomila nedoraslih tipova koji misle da je novac sve i sva. Verovatno je tako, ali mi nismo iz toga sveta pa ne marimo za njihove „solde“. Na kraju, svako tera svoga kera, pa kako i koliko može. Njima je uživanje tren, a nama ceo život.

 

Evo, skidamo kapu „Pobedniku“ i Kalemegdanskoj tvrdjavi. Iskidane zidine pletu se strminom i padaju na obalu kao korenje. Voda podupire brdo i drži život na njemu. Od pamtiveka pa ovamo, sedeli su ljudi gore i gledali odozgo kako se Sava podaje Dunavu i srećna tone u njegov zagrljaj.

 

Koliko treba kopati kroz vreme da se dopre do temelja Beograda?

 

Već smo u Dunavu, ali Sava još gura svoje vode i tek niže, za jedno pola kilometara, osetićemo onaj pravi Dunav. Okrećemo polako na desno i natenane obilazimo usidrene brodice i splavove. Beograd se razvlači obalom i polako prelazi u nemarnost periferije. Tako se vuče kilometrima dok ne zadje u bašte i šiprag obale.

 

Mi smo zajašili sredinu vode i spuštamo se niz Dunav. Levo i desno usidreni šlepovi prepuni galebova koji dremaju na suncu, istežu krila i biškaju perje. Hiljade galebova okitilo je crne šlepove i ne mare ni za Njunja-vunju ni za konvoje koji brazdaju okolo. Idemo nešto brže i pokušavamo da nadoknadim razvlačenje oko polaska. Hoćemo za videla da se spustimo tamo gde smo se namerili.

Ima jedno mesto na samom vrhu ostrva na ulazu u „Turski dunavac“. Dvadesetak metara peska nabijenog školjkicama i malom uvalom. Taman za Njunja–Vunju i naše kucove. Malo ko zastaje tu, pa smo komotni i mi i kučići koji mogu da se jurcaju i deru do mile volje.

 

 

Provlačimo se ispod pančevačkog mosta i gledamo da kojem ribaru ne zakačimo struk. Zauzeli su oni svu vodu, ne mareći za brodove kao da su se svi dunavski somovi sjatili pod stubove mosta. Ima tako neka mesta koja postanu popularna ribarima pa vazdan džonjaju i čekaju da se neka ribetina polakomi na njihove ponude.

Ispetljavamo se iz te gungule i Dunav puca na dugačko i na široko. Samo voda i nebo. Kad ima vetra dignemo jedra pa se vinemo i pustimo da nas vodi uživanje. Imamo kilometre pred nama. Mogu nesmetano da hvatam vetar kako mi je zgodno. Ovde vetar obično dolazi u pramac pa krstarimo. Tamo, amo.

Danas vrždi motor, vetra nema ni za lek. Susrećemo alase gde razvlače mreže prebirajući vodu. Stoje u svojim šikljama dok propuštaju mrežu kroz ruke. Najčešće su sami u čamcu. Retko su dvojica. Stari, otrcani čamci polako se valjaju na talasima gonjeni „Tomosima“ kojima je prošao vek. Fućkaju starine na talase, vetar i godine. Ovde starost znači iskustvo, a to nije za bacanje. Važno je da se mrdaš, jer samo tako znaš da postojiš. Ko hoće da jurca i da se razmeće ima trkalište. Ovde caruje život, a njemu jurnjava nije nužda.

 

Nema više ribe kao nekada, barem ja, za ove godine kako plovim, nisam video da je neko izvukao mrežu sa više od nekoliko riba u njoj. Ali, valjda tako treba da bude. Alavi ne dolaze na vodu. Oni su tamo, u onom vašaru što je ostao za nama.

Mi na brodu gledamo drugačije na svet. Hoćemo i tražimo život u svim oblicima i na svim mestima. Jedino on ima vrednost, zato nikog ne gazimo.

Dan se polako smiruje, samo leto je pa sunce još ima da dirinči pre nego legne, tamo negde iza pogleda, crveno i zaduvano od celodnevnog jurenja. Ostaje nam još lep komad puta, ali već vidimo obrise i ulaz u kanal. Uzimam dvogled i gledam da se neko nije smestio u našu uvalu. Hoće tu neko da pristane, samo mesto nije pogodno za ribolov, pa takvi obično odu niže, u rukavac, da dole probaju sreću.

Malo požurujem Njunja-Vunju opušten i zadovoljan da je sve kako treba i da nas naš deo obale i vode čeka. Kucovi osećaju da će uskoro napolje, na zemlju, pa se vrpolje i guraju njuške preko palube. Ljilja se ljuti i smiruje ih.  Fini su oni i strpljivi, ali danas su nešto duže bili sputani, pa jedva čekaju da obave nuždu i da protegnu noge uz obaveznu dreku kojom će da prisvoje obalu. Zato i tražimo mesta koje drugi odbace. Nama je svako mesto dobro gde nam niko ne ulazi u život i gde možemo da pružimo jedni drugima prijatnost i lepotu.

 

Ovde se Dunav širi kao šarov na suncu i mi bežimo sasvim desno negde oko njegovog čaponjka, a onda polako okrećem brod i ulazimo u našu uvalu. Tu smo sasvim mirni. Vezujem Njunja Vunju i kucovi  uz ciku skaču na pesak. Sve je savršeno. Sunce se hvata za grane topola  i pokušava da se smiri. Ljilja sprema večeru za nas i kucove, oni njuvaju obalom i zapišavaju, ja sam izvaljen i gledam Dunav.

Sa druge obale rukavca brblja neka motorna pumpa i natapa tamošnje bašte. Ispred nas, na sprudu, gackaju  čaplje i talaškaju razbacane lokve jureći ribice koje nemaju kud. Još dalje, galebovi padaju na jezičak peska koji probada vodu i deru se uzbudjeni, ko zna zbog čega. Tamo negde  u plavetnilu nazire se druga obala sa svojim topolama i vrbama koje jedine prave granicu izmedju vode i neba. Brodovi prolaze toliko daleko da se nikako ne čuju. Širina i mir, dok ne zabrunda neki gliser orući kroz rukavac. Uvek se nadju oni kojima je buka i brzina zadovoljstvo. Tu nema pomoći. Kučići odlaju svoju partiju jureći talase koji zaplusnu obalu, mi se proljuljamo i pomenemo im familiju pa nastavimo. Na kraju, ne bi znali šta je dobro da nema onog lošeg.

 

Ostaćemo ovde neki dan, pa ćemo klaj-klaj, niz rukavac, dole na ade kog Grocke. Za male vode, ima taman jedna plaža kao san. Pesak je  puder, a obala polako zaranja u vodu. Taman za kucove, da se jurcaju i deru na talase. Obično je na takvim mestima prepodne naše. Tek tamo, posle tri sata, banu neki meštani da se brčkaju ili da na vatri  ogreju koju kobasicu, pa uz pivo da odsede svoju partiju.

 

Sva ta ostrva su dosta niska pa ih svaka veća voda plavi i  jedino su dostupna leti, kad zacari suša,  pa voda štukne. Zati i plovimo nizvodno od Beograda samo za niske vode, ostalo vreme guramo uzvodno i tražimo visoku obalu.

 

Danas smo ovde, na ostrvu školjki i sigurno još neki dan. Hoću da snimam čapljice koje po obližnjim lokvama love. Okolno granje je puno vilinih konjica pa ću i tu da imam pune ruke posla. Kucovi mogu da se snalaze sami i neće daleko. Ovde ni komarci ne pokazuju neku aktivnost  i nisu orni da nas dave.

 

Sve je onako kako treba da bude. Ja dobijam kafu i istežem se koliko sam dug i srčem natenane. Njunja-Vunja se odmara. Ni trunačica od talasa nas ne pokreće. Sumrak se izvlači iz senki i istrčava na obale i vodu. Zakrešti neka čaplja, a jato kormorana nakačeno na gole grane okolnih topola počiva posle celodnevnog jurcanja za ribom.  Iz rukavca se izvlače neki čamci i žure da se za videla dokopaju sidrišta. Tu i tamo vide se upaljena svetla. Nebo još zadržava svetlinu zašloga sunca, ali to traje kratko. Dan je otišao i noć je već tu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

IMG_1327

canonavgust2013 025

 

2.

P7140006_resize

 

 

 

 

Noćas spavamo na „Vučjim adama“. Tako radimo godinama. Kada plovimo iz Beograda, pa idemo uz Dunav, tu prvo zastanemo. Ima nekih dva sata lagane plovidbe, taman toliko da se kucovi zažele obale da malo protegnu noge i pišnu uz koje drvo. I nama prija jer nikud ne žurimo. Mesto je zgodno da se zastane, samo, ponekad leti, na ostrvu se nadju ribari ili kupači, pa moramo da čekamo da oni zadovolje svoje potrebe i odu. Onda naš čopor uzima obalu pod svoje i njuva natenane. Dok Ljilja sprema večeru, ja sam sa kucovima na pesku. Gledam šta rade i zveram okolo. Obično napravim snimke lambova i broda. Familija u tudjini očekuje slike da zabašuri nostalgiju. Svako ima svoje brige, nas baš briga.

 

Veče se polako uvlači u granje. Kormorani sedaju na drveće u grozdovima. Poneki galeb još šparta nad vodom, zatrčava se i baca dole tražeći zalogaj pred spavanje. Brodovi koji secaju pesak brundaju gurajući uz vodu. Zakasneli izletnici hvataju zadnje svetlo da se šmugnu nazad. Neki jure, a neki klaj-klaj.

 

Ima dana kada pred samo veče do ostrva došljapkaju kajakaši na treningu, pa se tu okrenu i odveslaju natrag niz vodu. Beograd u daljini je već popalio svetla čikajući zvezde.

 

Miris prženih kobasica prikuplja čopor i svi se penjemo na brod. Uvlačimo se brzo unutra bežeći od komaraca koji nas bezdušno bodu. Ovo doba dana je njihovo, samo mi nismo voljni da im budemo na trpezi. Unutra Ljilja deli zalogaje. Prvo kucovi dobijaju svoje, onda mi pojedemo ostatak.

 

Dok se mesec penje kroz granje hvatajući vrhove topola koje se uz samu ivicu vode izdužuju pijem kafu izvaljen i okružen čoporom koji se meškolji isprobavajući poze za spavanje. Žapci otežu kreketanje nadvikujući se sa zrikavcima. Onda iz tmine jurne kreštanje čaplje. Za trenutak svi zvukovi utrnu‚ pa se nanovo razmahnu. Pljusne i  neka riba da i ona začini veče. Kad se mesec zakači za nebo i prospe svetlinu sav Dunav se posrebri, samo se obale ogrnu pomrčinom.

 

Vreme je da se dohvatim knjige. Čitam do pred ponoć kada još jednom puštam kucove na obalu. Oni njuvnu, obave što imaju i za neki minut su nazad. Malo se natežemo oko mesta za spavanje i tako nam ode dan. Svetlo gasimo u neko doba noći i svi spavamo uz šljapkanje vode.

 

Otvaramo oči negde oko pet. Čim osete da sam budan kucovi se razgalame i traže da odu na obalu. Dok gackaju kroz plićak ja polako spremam brod za plovidbu. Idemo na više. Danas ćemo do batajničkog spruda. Tu se obično srećemo sa drugarima. Rukavac iza njega ima uzan prolaz ali je miran i dobro zalonjen od vetra. Neku godinu ranije tu smo preturili preko glave jednu oluju sa vetrom preko stotrideset kako smo kasnije čuli. Mi smo samo slušali gromove i sviranje vetra kroz oputu. Ta svirka vetra je plašila kucove. Njunja je pobegla u sam pramac i uvukla u posteljinu i od tada nikako ne voli kad vetar zazviždi. Bila je to  lepa oluja. Dunulo je onako domaćinski negde oko jedanaest i duvalo oko četrdesetak minuta. Dunav je bio sav u peni. Baš u to vreme neki brod je terao na dole i špartao svetlom, pa smo videli talase i penu koja briše.

 

Celo poslepodne je grmelo i sevalo tamo oko Banovaca, ali nevreme nije dolazilo. Nekako se razdvajalo pa je išlo ja levo, ja desno i već smo mislili da će na tome da se završi, ali nas je ipak dohvatilo pred ponoć. I kao što rekoh osim dobrog duvanja i nešto kiše ničeg nije bilo.

 

Sutrašnji dan je bio nešto drugo.

 

Izvlačim brod u maticu i okrećem  na više. Ljilja mi dotura  kafu i mi polako ostavljamo jedno pa drugo ostrvo. Motor prede, a Njunja-Vunja šušti kroz vodu. Vrbaci, kolibe, šatori, privezane brodice nižu se. Svi su isturili štapove i čekaju ulov. Isti ljudi tu dolaze godinama i vrzmaju se cele sezone. Obala je niska sa ritovima u zaledju pa kad se voda digne zdruzga sve kolibe i odnese šatore. Verovatno je mesto dobro za pecanje jer ljudi se vrate čim voda padne pa krče naplavine i dižu kolibe. Ja ne pecam te biram drugačija mesta gde moj čopor može sam da njuva ne smetajući drugima.

 

Jutarnja svežina se meša sa ranim suncem i uz obilatu i vrelu kafu osećam se kao svinja u ljočku pa me baš briga za sva sranja ovoga sveta. Jedino mi smeta što jutrom ovde nema vetra pa jedra čame u torbama, ali ne tražim preko hleba pogaču.

 

 

Do batajničkog spruda plovimo tu dva sata. Nekad manje. Ne žurimo, dan je pred nama.

 

Ima neka godina unazad kad je on bio duplo širi i u sezoni imao jedno priručno kafanče, a pesak je bio kao brašno. Bilo pa prošlo. Jedno proleće velika voda je odnela dobar deo peska i sve na njemu. I sada preko leta umeju ljudi da se nagomilaju i zadime sprud roštiljima, ali nije to ni slika onih vremena kada nisi mogao nogom da staneš od gužve.

 

Pre podne, na samom špicu spruda u to vreme znalo je da padne na stotine čaplji, galebova, kormorama – milina da ih vidiš – sada si srećan ako se nadje poneki. Sve je otišlo u tandariju. I kafane preko puta na sremskoj obali su napuštene – jedna ili dve se otvore preko sezone da napoje pivom ponekog pecaroša ljubitelja Dunava koji se odvaže da provedu poslepodne na vodi.

 

Tu smo. Pristajemo sa strane glavnog toka – u rukavac može da se udje i ako je prolaz svega neki metar širok, ali sprud je sa te strane krcat muljem – i puštam kucove da jurcaju. Nigde nikog. Nema ni alasa, Dunav je kao tepsija.

 

Drugari će negde oko podneva. Dok ne dodju mi ćemo da vršljamo trnje.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

3.

Dižemo ruke od Slankamena. Pronjuvali smo kroz  njega, ne znam kako bi nazvao to mesto – selo,čaršija, palanka. Takav osećaj propadanja i tuge nisam video nigde u svojim bazanjima kakav pritiska u Slankamenu.

 

Kažem pronjuvali smo kroz Slankamen, popeli se na brod i okrenuli u Tisu. Plovimo polako. Motor prede a mi zevamo okolo. Pričam, sećajući se prve regate koju je organizovala –Ilustrovana Politika. Bilo je to, čini mi se, sedamdeset i  šeste, još tada sam plovio ovim vodama.

 

Dan je sunčan, nebo plavo prošarano ovčicama, pirka pa se ne oseća vrućina, voda mili. Kucovi su se načičkali u kokpitu pa njiše mirise i prate pecaroše koji u grozdovima drže obalu i čekaju da se neka alava riba polakomi na njihove ponude. Neki sede uz pecaljke i netremice gledaju vodu, drugi raspaljuju vatre ne mareći što riba ne jede. Gajbe piva dopunjuju osećaj opuštenosti i razbibrige

 

Nema saobraćaja na Tisi. Mi smo jedini koji brazdaju vodu. Ima čamaca privezanih uz obalu, a u debeloj hladovini ladjari dremuckaju uz pivo ili špricer. Samo lagano. Sutrašnji dan će da dodje sam i ne treba ga vući i gurati. Ta žurba je ovde ružna navika.

 

Čaplje gackaju uz samu obalu ili su se nasadile na debla koja štrče, pa kroz dremež merkaju šta se muva okolo. Ispod mosta nekoliko čamaca sa isturenim pecaljkama, reklo bi se čitav metež. Ali sve stoji i ne mrda se, a most prazan i niko nas ne gleda dok se podvlačimo.

 

Titel nas dočekuje paradom čamaca. Jedan do drugog zaposeli su obalu i nema gde da se pristane. Idemo polako uz vodu i merimo obalu tražeći neku pukotinu u špaliru. Nema slobodne obale, nema mola, nema ničeg što dolazećem nautičaru može da kaže – dobro došao, zahvalni smo što si naumio da potrošiš koji dinar u našem gradu. Blatnjava obala nam govori – iš došljo.

 

Mi ne zarezujemo mulj i blato, a baš nam  je merak da makar prodjemo kroz Titel, da nas vidi i mi da vidimo njega. Tamo negde gde prestaju kuće i gde vrbe i topole uzimaju obalu pod svoje pristajemo i nekako pružamo dasku do suvog da ne gazimo kaljugu do gaća. Ostavljamo kucove na brodu a mi kroz granje pa hajd’ na put i pravo u čaršiju.

 

Čuveni titelski breg štrči, a mi ispod njega tabanamo. Tu su i obavezne kafane, onda plaža-zabavni park-igralište-vrtić za decu. Okreći pa džadom da vidimo koliko je dugačak Titel. Pre jedno pola godine šacovao sam neke kuće, mislio sam da se ugnezdim u Titelu, tu je Tisa, malo niže Dunav, za mene dušu dalo, ali, eto, digao sam ruke od toga, pa kad sam već tu hajde da pogledam šta sam propustio.

 

Tako zapucasmo, pa idi. Lepo se razvukao Titel. Te sedamdeset i šeste tu negde,  sad ne znam baš tačno odemo u jednu kafanu – Šaran – čini mi se da se zvala. Tamo iza ponoći banemo, a momci se podnapili pa im smetaju naši fotoaparati. Jedva se izvukosmo, a njima propade kurčosanje pred devojkama.

 

Da se vratim, nabazamo se mi, ja odgledam tu kuću koju smo tražili, pa okrenemo nazad na vodu. Svratimo da dopunimo zalihe vina, prodjemo kroz granje pa na brod. Pre nego odemo izvodim kucove da se pronjuvaju i pišnu, onda zbogom blatište.

 

Spustimo se do sela Knićanin, Na obali ima jedno dvadesetak metara nasipanog šodera, liči na plažu. Tu se vezujemo da ne moram da gackam mulj kad izvodim kucove na obalu, pa se bacamo na klopu, piće i kafu. Selo je dobilo ime po Stevanu Knićaninu, vojvodi srpskom koji je za vreme madjarske bune četrdesetosme došao da podrži Srbe pa su tako Srbi u Austro-Ugarskoj dobili Vojvodinu ratujući za krunu Hbzburga protiv krune Svetoga Stevana.

 

Dok smo mi mljackali i srkali po obali su se razmestili pecaroši iz sela da odsede večernju turu opuštanja. Posle su kucovi njuvali okolo, a mi smo se slatko  raspričali sa ljudima o ribi, vremenu i poslovima.

 

Noć je polako hvatala. Planule su i neke vatre i zacvrčale kobasice na žaru. Žamor i kikot uzeli su da obilaze obalu i zavlače u budžake. Nebo je pljusnulo zvezde izvlačeći ih iz beskraja. Kucovi su se razmestili po jastucima i pospali umorni od jurcanja, a mi smo dugo sedeli iz čašu i priču debelo štrbeći od novog dana.

 

Zora nas je našla kako se odvezujemo i lagano silazimo niz vodu. Dole nas čeka Dunav.

 

 

4.

 

 

 

 

 

Ostrva kod Belegiša. Video sam ih daleke sedamdeset i šeste. Snimao sam prvu  dunavsku regatu. Sa tog putovanja  pamtim jednu pijanku sa smudjevima i dremanje na sprudu sa gomilom zvezda odozgo. Još mi se po glavi motaju stihovi koje sam tada sročio.

 

– Obala bela i gola pada u vodu –

 

Sutradan smo otišli za Titel i nastavili sa votkom.

 

Sledeći put sam video ostrva mnogo godina posle toga  četvrtog novembra negde oko podneva. Dolazio sam iz Novog Sada gde sam kupio čamac koji će da bude – Njunja-Vunja. Jutro u Novom Sadu bilo je krcato maglom. Dok sam odvezao čamac i izvukao ga iz marine magla je već uveliko bežala. Počinjao je lep i sunčan dan. Ljilja je sedela na keju ispod novosadske kapetanije i čekala da vidi kako plovimo za Beograd. Kuki i Liza su ležale u kabini ušuškane u ćebiće. Noć je bila prilično sveža, nešto malo ispod nule, ali to je bilo napolju. Mi smo u brodu spavali kao svinje u ljočku.

 

Te jeseni vodostaj je baš bio nizak i ja sam hvatao maticu pa sa pola gasa zabrazdio niz Dunav. Nije bilo brodova na vodi osim nekoliko nasukanih šlepova koji su ležali okićeni galebovima. Na gurač sa nekim baržama sreo sam se tek oko ušća Tise. Tu je bilo vetra i lepih talasa za čamac bez balasta, ali buduća – Njunja-Vunja –  je već pokazivala da ume sa njima. Ispod Surduka  vetra više nije bilo.

 

Pod podnevnim suncem kanali oko ada kod Belegiša bili su krcati čamcima. Voda je blistala i mamila da se provučem kroz prolaze i skratim put. Samo Dunav je bio plitak , a ja sam žurio da za videla sidjem u Beograd i smestim čamac, pa nisam rizikovao da nagazim na neki sprud. Preko preče, naokolo bliže – kaže se.

 

Belegiške ade i kanale najviše volim u rano proleće i kasnu jesen. Volim kada smo sami pa moji kucovi mogu nesmetano da jure i kevću do mile volje. I voda je tada visoka onoliko koliko treba – Njunja-Vunji – pa mogu da njuvam okolo.

 

Nekada sam tamo već krajem marta. Sveže je dok se plovi i noći umeju da budu britke, a voda je hladna brate. Ali nema zime za Eskime. Jedino je problem kada se kucovi nakvase, a to uvek bude, pa nam pola dana prodje u brisanju čopora. Ostatak dana pijemo toplu kafu, zveramo u vodu i nebo ili u granju tražimo početak proleća.

 

Ljudi koje srećemo uvek pitaju za ribu i pecanje. Kada si na vodi ako ne pecaš nisi čovek. Uvek me pitaju o tome i dali palim skaru. Ne idem na vodu da žderem i nekom život uzimam. Na vodi plovim.

 

Lep je put od Beograda do Belegiša. Ako uzjašeš gliser brzo može da se stigne uz mnogo buke i sa mnogo benzina. Ko žuri plovi tako. Ko žuri vidi samo sebe, mi gledamo Dunav. Od jednog prijatelja do drugog, dan po dan, pa kad dodjemo. Tokom leta i ne može drugačije, bar ne mi. U to vreme su ostrva krcata i čamcima i ljudima. Onda mi sunemo u stranu i tražimo mesto koje niko neće. Važno je da kucovi mogu nesputani da njuvaju. Ljilja i ja se ne skidamo sa broda. Obalu gazimo samo po nuždi, ili kad snimam bubice.  Nije nam stisnuto. Možemo da se razvlačimo i uzduž i popreko.

 

Negde sam čitao o lepoti izlazaka sunca na ovim adama. Ljilja voli jutarnje sunce, pa kad god možemo sidrimo ili se vezujemo tako da nas prvi zraci bude. Tada puštamo kucove da jurcaju, a ja se izvalim i uz vrelu kafu gledam kako se polako penje uz nebo. Svi izlasci i svi zalasci sunca na svakom parčetu Dunava su život. Zato bazamo tom vodom, tražimo mesta gde se napinje i širi kao beg na šiljtetu, njušimo mirise i sisamo snagu. Čim staneš na vodu svet divljine te uzima pod svoje. Nije važno što grad tutnji okolo, što  brodovi jurcaju i dreka probija uši. Svaki momenat na vodi traži punu pažnju i osećaj za pravila koja su čoveku strana. Odavno smo štuknuli  odatle gnušajući se nad stalnom potrebom da pokazujemo sposobnost opstanka. Mi živimo u tome svetu i zato idemo dalje od gužve u zabit naplavljenih panjeva i miris algi i gde se kroz čestar provlače senke i u gluvo doba noći uzdišu duše šajkaša.

 

Dok te ljuljaju talasi i šljapkaju o bokove broda, dok  krici utvara odgovaraju pištanju sova i dreka čaplji opominje žabe da smanje kreket, ribetine lupaju vodu, a iz daljine dolazi klepet nekog broda koji izdiše vukući tovar, hvatamo maštu pa se igramo dok nas gospodar sna ne odvuče u vrzine nestvara.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

IMG_0320

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

5.

Dunav je pust. Nigde ladjica da zaoru vodu: samo širina reke i visina neba. Ovo me seti na ono narodno: „…drumovi će poželet Turaka…“.

 

Mi plovimo. Njunja-Vunja grabi uz Dunav posle zimskog izležavanja. Željna talasa nasrće puna odvažnosti. Duva košava. I ona je nešto lena, naduvala se tokom zime pa se čini da hvata predah. Talasi nisu veliki, ali su taman da nas razmrdaju. Prošle godine smo se njuvali ispod Pančeva, a sada nas viši vodostaj goni da idemo uz vodu i tražimo mesta koja štrče i sa peskom su da kucovi mogu nesmetano da njuvaju. Za nas je to prvi uslov boravka na Dunavu. Zato pravac Belegiš. Nadamo se da gore nema nikoga. Ne volimo nikome da smetamo. Ni mi njima, ni oni nama.

 

Na brodu imamo novu kučkicu Koko. Sa nama je tek desetak dana pa pazimo na svaki njen korak. Uči za „malog od palube“, a zna se kakva je to obuka. Mora sve da savlada na ovom putovanju. Na vodi nema popravnog. Pre nekoliko godina Crni je kao „mali od palube“ imao jedno plivačko iskustvo tamo gde sada plovimo. Kraj marta je bio a vodostaj taman za to doba godine. Nigde nikoga samo mi i neke patkice vrzmamo se ostrvom. Crni je uzeo da njuva ivicom vode i nagazio na patkicu koja je čuvajući porod uzela da ga mami i odvlači. Ona u vodu, on za njom. Ona prne neki metar, a Crni zapliva brže. Tako više puta i Crni ode u pola Dunava. Jurnem ja da odvezujem Njunja-Vunju jer vidim na šta može da se izrodi igra Crnog i patkice i taman da se otisnem vidim da se Crni vraća. Uspeo je da dopliva gurajući uz struju. Više nikada nije ušao u vodu. Pusti samo da mu talasići okvase šape i to je sve. Dalje ne ide. Njuvanje za pticama ostavlja za livade. Naučio je lekciju o vodi.

 

U brodu su i dve mace, Žikica i Rakunica. One su u kabini. Dovoljno im je. Imaju klopu, jastučiće i šafolj sa peskom. Žikici ovo nije prva plovidba. Vodili smo je i prošle godine. I ona je imala jednu noćnu avanturu u marini sa skakanjem po brodovima, ali nigde nije promašila i vratila se nazad. Vidi samo jednim okom, pa sam se debelo brinuo dok sam gledao kako skakucka sa broda na brod. Sreća služi hrabre i one brljive, tako da smo svi na broju.

 

Čopor putuje.

 

Guramo nešto bliže levoj obali i zveramo. Nema onih čamaca koji su ranijih godina kitili obale. Zla su vremena za čamdžije. Mangupi su jurnuli da nam prazne džepove i sile da dignemo ruke od vode i da nas vežu za blato. Ljudi se povlače. Na vratu i plitkom džepu nadju se mnogi, pa se ljubav i zadovoljstvo pred nuždom najlakše odbace. Mi nećemo da dignemo ruke. Ne damo da nas dripci izbace sa vode. Mast i hleb, ali ima da plovimo. Doduše, na vreme smo se pružili prema guberu tako da još hvatamo neku ravnotežu. Ali, ono što sam rekao: mast i hleb, na tome smo odrasli, pa možemo i na tome da ostarimo. U životu je važno preživeti, sve ostalo su trice, a ćef nema cenu. Ko misli i radi drugačije, široko mu polje. Njunja-Vunja i njena posada ima da gura dok može da mrda. Toliko.

 

Ne kažem da smo sasvim sami na vodi. Ako profesionalce ostavimo po strani, nadju se i oni koji su se „snašli“ pa riju vodu kojekakvim gliserima bezobzirno kršeći sve propise o plovidbi. Ne vredi trovati dušu pričama o tim i takvima. Pomenuo sam i pregrizo jezik.

 

Idemo do Belegiša. Samo su nam dve ili tri šiklje presekle put do tamo. Šta ima gore od toga. Širok i pust Dunav. Vetar pirka, nešto svežiji, a mi žurimo. Dajem gas. Nismo planirali da u jedom dahu plovimo  do gore, ali  nužda nas tera. Dan nije kratak pa se nadamo da za videla stignemo i da kucovi imaju jednu partiju jurcanja pre smrkavanja. Nismo jeli od juta, a kucovi od juče pa računamo da i to obavimo dok traje dan. Ako budemo sami na ostrvu  čopor će slobodno da njuva, a mi će da budemo  mirni. Puštamo pozitivne talase uzdajući se u stanje na vodi. Idemo solidno, ali jedna krivina, pa druga krivina, onda opet Dunav okreće. Banovci se razvukli pa nikako da prodju. Lambovi su malo nervozni. Osećaju da smo se primakli cilju, samo ima još da se plovi pa laju na vetar i talase i na neke kučiće koji se čuju sa druge obale, iz sela. Na levoj obali nekoliko kočina sa svinjama odvlače pažnju čoporu. Neki konvoj plovi niz vodu, lagano. Mi prelazimo na desnu stranu. Ostavljamo plovni put koji obilazi ostrva i drži se leve strane Dunava. Ispred nas je ribarsko naselje u jednom rukavcu. Samo nema čamaca na obali. Izgleda da su i alasi digli ruke od Dunava . Šta je ovo? Jedini život je jato labudova koje vesla pored obale. Prolazimo i oni nas ič ne zarezuju. Na ostrvu nigde nikog. Voda je visoka  pa se provlačimo kroz mlade vrbe i ulazimo u travu. Pesak je ispod i Njunja-Vunja leže lagano. Vezujem se i isturam dasku. Kucovi istrčavaju uz dreku. Svet je naš. Ljilja sprema kafu ja se istežem u kokpitu i gledam zalazak sunca. Iz sela dopire svirka, na drugoj obali neko obara drvo, žapci počinju dozivanje. Na grane okolnih vrba zaseli pauci i  razvukli mreže. Gledam kako štrikaju. Jedan već hvata ogradu broda i vezuje mrežu šireći lovište. Izmedju mreža muva se bumbar pretresajući grane vrbe. Pravo je čudo kako uspeva da izbegne zamke. Svako veče je dolazio da odradi svoju partiju. Skidam kapu lepi i snalažljivi bumbaru

.

Sutradan smo dobili goste. Par labudova doplivao je da nas pozdravi. Jutrom i pred veče dolazili su do samog broda na komade hleba koje smo im bacali. Kucovi se ne slažu da još neko dobija pažnju pa urlaju. Labudovi ne daju ni pet para za njihovo nezadovoljstvo. Kada se zasite ili kada im dojadi dreka puste da ih struja ponese pa uzmu da se bište. Onda doveslaju  da se šepure i pokazuju zahvalnost za klopu.

Tih nekoliko dana Dunavom su prolazili konvoji i ladje sa turistima. Kada smo pošli nazad za Beograd ni orahova ljuska nije bila na vodi. Sami smo plovili. Tužno.

 

7.

 

 

 

 

 

Ostrva kod Belegiša ne postoje od onih dana kada je Dunav prateći Panonsko more koje je odlazilo kroz Djerdapska vrata rio sebi korito kroz blatnjave ostatke negdašnjeg mora. Vrludajući  debelo je grizao uzvisinu koju sada zovemo Srem i rasipao je na usporenjima uzdizajući  ade. Dunav je stvarao i odnosio ostrva po svome ćefu – gomilao ih i razbacivao terajući maticu da teče sad ovde sad onde. Kod Belegiša danas drži struju uz levu obalu ostavljajući ostrva mirnijoj vodi da tamo taloži pesak i pregraduje tok. Gde će ćef da mu ode i šta će da smuva već sutra videćemo.

 

Pričaju da su to najlepša ostrva na Dunavu, da je izlazak i zalazak  sunca nad tim adama nezaboravan, da je ovo, da je ono. Kako kome. Ostrva kao i sva ostrva, barem na našem Dunavu, gomila granja, vlage i baruština. Najlon kese, najlon flaše, najlon kante svih veličina i oblika – plastika do guše. Onda naplavine panjeva i granja – kako je voda donela i talasi ostavili. Odvajaju ih široki rukavci koji lako prevare neiskusne čamdžije. Samo šiklje mogu sigurno da špartaju okolo.

 

Kao što rekoh, lepa su jer su naša. Da su tudja našli bi im manu i svaki iverak bi nam smetao, a plastični otpad  bio bi smak sveta. Kad ne umemo od raja da napravimo ugodnost ne ostaje drugo nego da držimo glavu u pesak i pustimo da Dunav teče.

 

U rano proleće i kasnu jesen, kada su vode pristojne, kada ne ne divljaju  i ne pokrivaju ostrva dolazimo sa „Njunja-Vunjom“ i menažerijom da uživamo u budjenju okoline i njenom smiraju neometani od ljudi kojima su naši kucovi strašni kao stoglave aždaje. Nikog nema, mi smo opušteni, lajemo za svoj groš, šljapkamo plićacima i baš nas briga što je Zemlja okrugla. Čupa je tu dobio slobodu da njuva do mile volje i po svome ćefu. Bez štrange pretražuje čestar, skuplja paučinu i šljapka po vodi. Ostali prema svojim sklonostima vršljaju trnje ili dremaju na palubi. Ja nekada njuvam sa njima snimajući njihovu bezbrižnost ili tražim bubice, jer ne mogu da snimam lavove i džunglu. Bubice i šiprag su mi dostupni, a zadovoljstvo je slično. Nekada samo lenčarim ispružen u kokpitu sa šoljom kafe ili cimentom piva.

 

 

Šta sam rekao – sami smo. Nije baš tako. Ima stvorova kojima je samoća život, koji svet gledaju drugim očima i mere drugačijim aršinom. U stvari, kada si tamo i kada ti ljudi ne pilje u čanak i duvaju u uši i sam okreneš ćurak, jer ono što si ostavio iza sebe ne vredi ni po lule duvana, pa tražiš i očima i dušom druge vrednosti kojima želiš da se okreneš i da makar trenutak svoga postojanja utrošiš na bezbrižnost i hvatanje zjala.

 

Sunce je palo tamo iza Belegiša, zacrvenjeno od celodnevnog jurcanja nebom, i sprema se na počinak. Kucovi se dovlače na brod da se smire. Neki zauzimaju mesta po krevetima, a neki još kuliraju po palubi. Čupa  njuva po čestaru hvatajući svaki trenutak slobode gde je sam svoj gazda. Mrzi me ali idem da ga potražim jer ič ne zarezuje zvanje i duvanje u pištaljku. Ume on tako da zabrazdi, ali umem i ja da mu zavrnem slobodu i da ga vežem, mada on ne mari mnogo na to jer je  godinama živeo na stovarištu okačen o lanac.

 

U granju se komarci grupišu u  jata i svakog trenuta mogu da se sjure na večeru. Predhodnice nam već zuje oko ušiju opominjući nas da više nemamo šta da tražimo napolju. Ali nužda je preča i ja ulazim u granje namazan kojekakvim mazalicama koje im ubijaju apetit, barem ih prodaju za tu potrebu.

 

– Čupo! Čupo! Čupo, dolazi ovamo – derem se iz petnih žila očekujući da Čupa shvati da je prekardašio i da više nema zezanja.

 

Čujem ga da šljapka ivicom vode ogrnut šipragom i mrakom. Verovatno zabija njušku u svaki budžak i traži ostatke mirisa ko zna kakvih stvorova ili markira svoj atar.

 

Zovem ga uporno ali i on je uporan u svome pa ne aje na moju dreku. Dohvatio se čestara pa tera onako kako je zabrazdio. Zna da ne mogu do njega pa se sladi što mu ne mogu ništa, nego moram da čekam da se on nasiti.

 

Ne ostaje mi ništa drugo nego da sidjem na obalu i da ga ščepam ali samo kad i ako izadje na čistinu. Silazim polako izbegavajući razvučene grane i krš. Komarci su jedva dočekali da se zavučem u njihovo carstvo i saleću me sa svih strana. Ne vredi mi da mlataram rukama nego se uzdam u mirise kojima sam se našljapkao.

 

Taman sam na obali – neki metar sitnog peska bez gustiša, čistina dušu dala za izležavanje na suncu. Mirno i zaklonjeno, pa ko voli usamljenost neka izvoli.

 

U trenu dok prilazim vodi vidim čamac navučen na pesak i čovek sedi na pramcu. Kao da se stvorio niotkuda. Nemam utisak da sam ga video dok sam silazio, mada sam zevao pod noge i gledao gde gazim. Mora da sam brljiv kada nisam primetio toliki čamac i čoveka. Verovatno je neki meštanin došao da pregleda vrše ili da izvadi struk. Kada sam tu ne mogu da se pravim lud .

 

– Dobro veče – kažem – nisam vas primetio. Čekam kucova da se pojavi iz granja.

 

– Da veče je baš prijatno – odgovara – Čupa je tvrd na ušima, čujem da ga tako zovete.

 

Ma sluša on, samo nekada voli da protera svoje – pričam – Ne bi ga pustio da lunja da sam znao da ima koga. Mislio sam da smo sami na ostrvu. Znate, ne vole svi kucove, a ja ih ima gomilu, pa idemo tamo gde nema ljudi, da ne smetamo. Ne volim i ne mogu da se raspravljam sa zadrtima.

 

– Neka vas to ne brine – kazuje mi – ja nisam od takvih, meni su svi stvorovi jednaki, pa čak i ljudi.

 

– Da, da nema gorih stvorova od ljudi – kažem – Svaka čast nekima, ali kakvih sve ima… Evo ga, Čupo dolazi ovamo – Čupa izlazi na čistinu ušljapan peskom i ide pravo na čoveka.

 

O, ne brinite, Čupa i ja se znamo. Čupo, zašto ne slušaš gazdu – govori Čupi, a ovaj maše repom i umiljava se.

 

Znam da lunja po ostrvu, ali vas nisam vidjao – kažem.

 

Čupa i ja se znamo još od prošle godine, kada je prvi put došao na ostrvo – govori i mazi Čupu a ovaj se uvija od zadovoljstva.

 

Dosta je Čupo – kažem prvo Čupi a onda čoveku- Moramo da idemo na brod, čekaju nas ostali kucovi.

 

Da, i ja moram da idem. Videćemo se još neki put – kaže mi dok sedi na čamcu sa bosim nogama zarivenim u pesak

 

Laku noć – odgovaram – Idemo Čupo – Čupa kao najposlušniji kucov istrčava napred i odlazi bez osvrtanja na „Njunja-Vunju“. Okrenem se da mahnem – ni čamca ni čoveka. Kao rukom odneti. Samo tišina. Kako je tako brzao mogao da odmakne da se ne vidi. Nema veze, bolje da gledam gde gazim.

 

Čupa po svome običaju odreži pre nego se uvuče u kabinu. Ne može više da se sedi u kokpitu. Komarci bodu sumanuto: ovo je njihovo vreme. Uvlačim se i gledam da što manje komaraca udje sa mnom. Sa onima koji se probiju obračunavam se  jastukom. Posle jedno desetak minuta mlataranja mirni smo.

 

Kucovi se razmeštaju: svakom je tudje mesto privlačnije. Neki se smiruju, a neki još traže igru. Sve to traje dok ne podviknem. Ljilja je već spakovana u pramcu i pokušava da čita. Ja se sa Crnim otimam o krevet. Na kraju sklapamo primirje. Ja ležim na delu kreveta koji sam osvojio, on se izdužuje na strani koju je zadržao.

 

Kučići su se smirili, ali sada mačići  špartaju. Počinje „mačje ludilo“. Vršljaju uzduž i popreko. Sva sreća da su kerovi naučeni na njihove ujdurme i ne obraćaju pažnju. To traje jedno sat, a onda se i mačke natovare na nas pa tako svi dremamo do prve svetlosti kada kucovi uz dreku izjuruju napolje. Počinje novi dan.

 

Dok se uljuljkujem mozgam o onom ribaru, bar mislim da je to, i pokušavam da shvatim njegovo iznenadno pojavljivanje i odlazak. Čini se da ga je neko spustio tu i  onda odneo nazad. Možda i nije čudno, možda ga samo nisam primetio, čovek seo da zapali jednu. Baš sam ja šašav, pa ribari se motaju svu noć oko ostrava. Bolje  da spavam, sutra ima u cik zore da se probudim.

 

Kada se pogodi da nema brodara na ostrvima kod Belegiša za nas je pravi raj. Kalendarski ovo je kraj leta, a za nas rana i prijatna jesen. Naučeni smo da se početkom jeseni polazi u školu, pa zato su dede i babe, tate i mame vezali svoje brodove i kupuju knjige a ne benzin da bi plovili. Dobro je. Ako nas posluži sreća do kraja nedelje ima da se nauživamo.

 

Tu u rukavcu muvaju se i labudovi. Naročito jedan par labudova voli da se došunja do broda pa im bacamo parčiće hleba. Kada pridju sasvim blizu kucovi dignu sumanutu dreku, samo labudovi ne daju ni pet para na njihovo negodovanje. Gledaju da svako parče koje bacimo dohvate. Mužjak kao pravi džentlmen uvek ostavi veće parče svojoj ženki. Dolaze tako svako jutro i svako veče. Dobiju svoje sledovanje pa onda odveslaju.

 

Čaplje su retke ovde. Doleti tako neka mala bela čaplja i gacka plićakom ali ne blizu. Nema ni kormorana. Ustvari čini se da ptice nekako obilaze ova ostrva, barem u vreme kada smo mi tu.

 

Juče nas je posetila jedna zmija. Uspuzala se uz kormilo i gvirnnula u kokpit. Ja sam se odmah mašio kamere, ali ona je samo pogledala i na moj pokret skliznula u vodu. Ima vodenih zmija okolo koliko ti duša hoće. Normalno, žapcima se to ni malo ne svidja, ali život je tako ustrojen i mi nemamo kud.

 

Sledeće večeri dok sam se po običaju natezao sa Čupom gledao sam da slučajno ne naidje onaj ribar. Nekako se opet pogodilo da  Čupa njuva na toj strani, ali sve je bilo mirno samo su komarci, čini se, bili alapljiviji.

 

Dok sam stajao na obali i čekao da se Čupa izvuče iz gustiša imao sam osećaj da ribar opet sedi na čamcu izvučenom na pesak i gleda šta radim. Nije to onaj osećaj kada ti je neko iza ledja  pa se osvrćeš, ne, meni se činilo da je on tu ispred mene i da me gleda u oči. Utisak da se gledamo bio je toliko jak da sam skrenuo pogled i zablenuo se u Čupu koji je skičao od sreće i vrteo se u krug. Onda je bez komande okrenuo glavu i otrčao na „Njunja-Vunju“. Skoro da sam digao ruku na pozdrav kada sam pošao za Čupom. Smešno, neko bi rekao da sam brljiv. Možda.

 

Danju smo lunjali po celom ostrvu, jer šta bi drugo radili, Došli smo da njuvamo kroz svet bez asvalta i neona, bez dreke i nesnosnih motora, bez televizije i ljudi. Ja sam snimao bubice, a kucovi su jurili neke mirise i ostavljali svoje za ko zna koga. Na onoj plažici nije bilo nikakvog traga ni čamca ni ribara, talasi to sve začas obrišu, ali osećaj da ima tu nekog nije nestajao ni preko dana.

 

Mi nikada ne ostajemo na nekom mestu dugo. Dodjemo ponedeljkom pred veče i petkom u samu zoru odlazimo. Tako izbegavamo gužvu. Nikom ne smetamo i niko nama ne smeta.

 

Četvrtak je i sunce polako tone crveneći se od umora. Kucovi osećaju da im dolazi kraj raspojasanosti  neumorno špartaju da iskoriste svaki trenutak raspuštenosti. Ja se pripremam da dočekam komarce i da ih pošaljem u nedodjiju. Sve ide svojim tokom i po ustaljenom redu. Kada se svi kucovi prikupe i uvale na svoja mesta idem po običaju da dosecam Čupu. Ume on da dodje i sam, ali ja ne mogu da šipčim dok se on smiluje. Malo prinude ne može da škodi.

 

Taman sam zakoračio u sumrak i dreknuo da obznanim Čupi da je prekardašio i da mora smesta na brod kada se iz mraka pojavi onaj ribar kao rukom bačen. Jednostavno ne očekuješ nešto a ono se desi

 

Dobro veče – kaže mi on.

 

Dobro veče –  kažem ja njemu – baš  ste me prepali. Nisam očekivao da sretnem nekog ovde u gustišu. Pre bi se nadao da nekog sretnem na obali.

 

Mene ima svuda. Rekao sam vam, ovo je moje ostrvo – kaže mi uz osmeh.

 

Izvinite, moram po Čupu, on je baš komotan i voli da isteruje ćef – odgovaram prelazeći olako preko njegove tvrdnje da je ostrvo njegovo. Ljudi baš umeju da budu čudni. Čovek deluje vitalno, skoro mladalački, mada, ne bih rekao da ima malo godina. Mislim da je starijji od mene, a ja sam ih skupio prilično.

 

Ne tražite ga, sada će on, već me je nanjušio – odgovara mi uz široki osmeh – Ne verujete mi da je ostrvo moje.

 

– Pa, pravo da vam kažem, ne znam. Ako kažete da je vaše verovetno je tako. Nisam znao da se ostrva prodaju – pokušavam da se izvučem.

 

Zbunjeni ste, nije ni čudno. Ostrvo je moje od vajkada. Gledajte ovako. Vi mene vidite zato što ja to hoću. Vaše životinje su mi rekle sve o vama. Još Pam i Mimi i Njunja su mi pričali o vama. Zato me vidite. Ne plašite se. Ja nisam čovek, ja sam nešto drugo. A, evo Čupe. Šta sam rekao – iz gustiša dotrča Čupa i poče da skače i da se uvija od sreće što ga vidi.

 

Nisam imao šta da kažem. Da nisu pantalone na meni gaće bi mi spale. Nije to strah, jednostavno čudan   susret.

 

On, ne znam kako da ga nazovem posle njegove tvrdnje da nije čovek, savio se i uzeo da mazi Čupu koji se prućnuo i digao sve četiri.

 

Mi smo Narod, da tako kažem, ima nas svuda. Najviše tamo gde nema ljudi. Vi nas ne vidite jer mi to nećemo, ali mi vas vidimo kada nam to zatreba. Nismo vanzemaljci. Na zemlji smo od vajkada, mnogo duže od ljudi. Samo nekima se pokazujemo. Eto – ustade i ostavi Čupu – Strećan put i dobra plovidba. Biće sutra prijatnog vetra pa možete da dignete jedra. Vidimo se kada ponovo navratite – reče i jednostavno nestade, kao da potonu u sumrak.

 

Laku noć – kažem pomrčini – Hajdemo Čupo, idemo da ispričamo Ljilji šta smo doživeli. Ona neće da nam se smeje.

 

8.

 

 

Gledaj  tamo – kaže mi i pokazuje levo od mene u mrak prema sredini ostrva – gledaj, videćeš moju kuću.

 

Sedimo na jednom  deblu naplavljenom za neke velike vode i uglancanom od sedenja. Panj je uz vodu je i na čistini pa svi koji dodju koriste ga da sednu. Tu, ispred, izmedju panja i vode ogradili su ognjište a po otpacima vidi se da je često u upotrebi. Još nekoliko pobijenih račvastih grana da posluže kao oslonac štapovima za pecanje i to je to.

 

Dakle, sedimo i ćaskamo. Koristim ovu toplu jesen da plovim pa sam dolutao ovde, na ostrva kod Belegiša. Pojede me radoznalost pored svih pogodnosti koje mi se pružaju ovde. Pustio sam kucove da lunjaju jer ne bi mirovali na brodu bez mene. Ovako imaju malo više slobode, a ja mir. On je tu, tu sam i ja, pa mi priča o sebi i Narodu. Ništa ne zapitkujem, a nije ni uljudno, pa puštam da mi natenane priča ono što hoće i kako hoće. Pominjemo sve i svašta, pa izmedju uobičajenog  progovori o sebi i svojima.

 

Gledaj – kaže mi

 

Ja gledam u grmlje i mrak i mislim da će još neko da se pojavi ili šta ja znam već. Naprežem oči i zatežem se očekujući nešto čudnovato.

 

Onda kao u bioskopu. U sred mraka kuća na suncu. Obična bela kuća sa doksatom i okućnica pod travom. Ništa čudno, ni izdubljeno deblo, ni pečurka koja liči na kuću. Kuća kakve su nekada radjene po našim selima.

 

– To je moja kuća, tu živim – govori mi dok ja blenem – Ne mogu da te pozovem u goste, Ljudi ne mogu u naš svet. Drugačiji ste.

 

Ona je ovde, na ostrvu – pitam

 

Tu, gde bi inače bila. Ovde živim pa mi je i kuća tu. Kakav god da sam ne živim pod drvetom – kaže mi sasvim mirno bez uvrede

 

Ali ovo ne liči na ostrvo – kažem

 

Ne liči. Ono što vi vidite za nas ne postoji. Tamo je drugačiji svet.

 

Sve mi ovo liči na bajku, na san. Da sam pored nekog zida tresnuo bi glavom da se uverim da ne sanjam

 

Kao da pogadja šta mislim – Ne sanjaš. To ispred tebe je moja kuća. Pominjao si da svet nije samo ono što vi ljudi vidite, pa, vidiš, sad si se uverio u to. Pokazaću ti još jedanput moju kuću.

 

Mogao bi da se zakunem da je neko rukama dohvatio tamu i povukao je u stranu. On je stajao na doksatu kuće i mahnuo mi. U trenu sam bacio pogled na mesto na kome je sedeo sa mnom – nije ga bilo. Još jednom je digao ruku i mrak se zatvorio. Sedeo sam i zurio u granje  dok se mrak zgušnjavao. Kučići su se došunjali i čekali da ih povedem na „Nunja-Vunju“. Ustao sam i Čupa je prvi otrčao, pravo čudo, a ostali u gomili za njim. Ljilja je već upalila svetlo i čeka da nam podigne komarnik.

 

Kažeš da si možda sanjao. Koliko znam bio si napolju sa kučićima, ako kažeš da si to video, video si – objašnjava mi Ljilja – Šta je tu čudno?

 

Sve je čudno. Od Čupe pa sve ostalo – kažem – kao da sam zavirio u drugi svet. Ne onaj drugi svet, nego ono što ja zovem „paralelni svet“.

 

Sad imaš dokaz, ne možeš da kažeš da si izmišljao – zaključuje Ljilja.

 

E, dabome, sad treba okolo da pričam o ovome. Kad bi rekao bilo kome mislio bi u najmanju ruku da lažem ili da sam udaren mokrom čarapom – kažem – Doduše, ne znam šta je, ni  ko je ovaj, ni kako mu je ime, a nije mi ni rekao da ćutim o njemu, mada, mislim, da to očekuje.

 

A ti ćuti – kaže mi Ljilja – Ne mora svet da zna šta ti radiš i sa kim se družiš i razgovaraš. Valjda ti je jasno da je odabrao tebe, a ne drugoga.

 

To mi je i rekao. Čupa je kalauzio za mene – slažem  se sa Ljiljom – To kučište u svakoj čorbi mora da bude mirodjija.

 

Takav je Čupa, zato i dobija ćuške jer se meša u sve – smeje se Ljilja.

 

Znaš, sve sam mogao da očekujem, ali da me kerovi protežiraju, mnogo je. Toponica kuka za mene – kažem – Najbolje je da odspavam dok ne svarim sve ovo.

 

Izvaljujem se na krevet na kome se Crni već ugnezdio i to popreko. Pružam noge preko njega očekujući da se pomeri, ali on ne daje ni pet para za to. Čupa se čas penje na drugi krevet koji je ostavljen kucovima, pa onda silazi i tako više puta dok se ne smiri dole na patosu. Ostali se meškolje i rndže  otimajući se ko će bliže Ljilji. Ona im objašnjava da ima mesta za svakog. Gurne jednog povuče drugog i tako svako veče dok se ne zadovolje.

 

Kad kucovi potonu u snove macovi se razbaškare i jedno pola sata ajdukuju pa se i oni uvuku u zaspali čopor.

 

Ja ih jedno vreme gledam, onda listam neku knjgu, ali mi On i njegova kuća ne izlaze iz glave i svaku njegovu reč merim i tražim objašnjenje. Nikako neće iz glave i nanovo slušam njegovu priču.

 

Mi živimo – čujem njegov glas kao da slušam radio – pleme kome ja pripadam živi na ostrvima Dunava i po njegovim obalama  od Čepela to je ostrvo u Madajrskoj, pa tamo do Djerdapske klisure.  Ranije smo živeli na drugome mestu, ali i mi kao i vi vadimo oči jedni drugima, pa smo se, gurani malo odovuda, malo odonuda, dovukli ovde gde smo. Izgleda da nam je svima usadjeno da se istrisamo na svoje. Eto tako. Ja sam zauzeo ovo ostrvo. Moji rodjaci su na okolnim adama i tu po obali. Neki su otišli niže, ali tu smo na okupu.

 

Zašto ti ovo pričam, pa eto mnogo volimo da pričamo. To nam je velika zabava. Kada se skupimo pričamo šta smo videli i doživeli. Ako nešto izmislimo prihvatamo kao da se stvarno desilo, jer bitna je priča, a sve i svašta može da se dogodi, a samo je pitanje vremena, pa i ono izmišljeno već čeka da postane stvarnost. Život je toliko čudan da maštu i stvarnost odvaja samo verovanje. Ja mislim, Mi mislimo da je postojanje samo fikcija i da sve zavisi od ugla gledanja….

 

 

Više puta smo odlazili ove godine na ade kod Belegiša, samo nismo svaki put mogli da pristanemo tamo gde smo nameračili. Bilo je i drugih posetilaca tih ada tako da smo morali da tražimo druga mesta. Kao što rekoh, mi i kucovi ne želimo da smetamo i da nam smetaju, tako sam pristajući tu i tamo upoznao još neke ljude od Naroda. Moram da kažem ljude jer oni tako izgledaju, a iz njihovih priča vidim da se i ponašaju kao ljudi. Ako im je suština drugačija meni je nisu pokazali. Možda čekaju pravi trenutak, a možda ja nikada neću da to saznam. Sama činjenica da mogu da se pojavljuju iz njihovog sveta i da ulaze u naš na način jednostavniji od otvaranja vrata govori da su drugačiji. Njihovo znanje je znanje jednog drugog sveta, boljeg ili goreg, naprednijeg ili manje naprednog, to može da se procenjuje na mnogo načina, zavisi od ugla ili tačke posmatanja i znanja o svetu uopšte.

 

Naša nadmenost i nerazumevanje za pojave koje su van našeg stanja svesti a samim tim i znanja tera nas da odbijamo od sebe ono što ne umemo da razumemo. Svet je sve samo ne ono što mi hoćemo da bude, ili da kažem naša stvarnost je zrnce sveukupne stvarnosti.

 

Pustiću ih da oni pričaju o svom svetu i sebi. Kada su mi se otkrili nisu se pravili tajanstvenim. Mogao sam na diktafonu da snimam njihove priče napravio sam i nekoliko fotografija njih samih, samo nisam mogao da snimim njihov svet jer je on bio samo za moje oči. Rekao sam, ja kao čovek nisam mogao da udjem u njihovu stvarnost, mogao sam samo da gledam ono što su mi pokazali.

 

Imaju oni lična imena samo ne mogu da budu izgovorena našim jezikom pa smo se složili da im ja dam neka naša imena više radi mog snalaženja nego što je to potrebno.

 

Nisam mogao da ih dozovem. Nikako. Oni su se pojavljivali po svojoj volji i ko zna iz kojih potreba. Sigurno su još opštili i sa drugima, nekako mi je to došlo iz nekih nagoveštaja i kroz njihovu priču, ali mi nikada nisu jasno rekli da li poznaju još koga  i da li imaju slične dodire sa bilo kim iz našeg sveta.

 

Ubedjen sam da nisam jedini, da su mnogi, ili bar  još neki u dodiru sa njima, da ti ćute iz svojih razloga ili po nalogu, ali kažem: nisam ja odabrani ma kako moji kucovi kalauzili za mene. Ja ću njih, moje kucove često da pominjem jer mislim da su oni ulazili u njihov svet i vraćali se i da otuda i potiče prisnost koju Oni  i moji kucovi imaju.

 

Svi koji na kucove gledaju kao na niža bića bez razuma su uobraženi primitivci i neznalice ubedjeni da su vrhunac postojanja i njihovo ponašanje prema psima je posledica arogancije a ne inteligencije. Intelekt prihvata različitosti i traži kontakt sa svim oblicima života, govorim o vrhunskom intelektu, jer samo to može da čoveku razjasni, bar donekle, suštinu njegova postojanja i uloge u ovom tajanstvenom i nedokučivom svetu.

 

Ja sam poznanicima davao imena prema redosledu pojavljivanja. Prvome sam dao ime A, sledećem B i tako redom. Oni nisu imali ništa protiv, ustvari to im je bilo najpraktičnije jer nije zalazilo u intimu.

 

Nisu mi svi pričali istu storiju. Svako od njih je imao različita interesovanja pa je tako i njihova priča imala pečat ličnog.  Svet Naroda je tako bio skup svetova svakog pojedinog pripadnika. Nije to ličilo na ono narodno „s brda-s dola“, to je pre bila slagalica gde su se pojedinačne stvarnosti medjusobno uklapale u jednu opštu.

 

Kao što mi je A, moj prvi poznanik iz njihovog sveta, rekao umeli su oni itekako da se rvu i oči vade oko teritorija i ideja koje su oblikovale njihova shvatanja. Nisu ti sukobi bili ništa manje tragični od najših ratova a smrt je izgleda utkana u svaku poru postojanja Zemlje i u sve stvorove koji su je gazili ili bilo kako bitisali na njoj. Nezamislivo je da kosmos nije mogao da svori nešto kvalitetnije od smrti dovoljne same sebi.

 

Ali da se vratim Narodu i njihovim sagama. Oni su znali sve stvorove koji su živeli  još od vremena dinosaurusa u svim paralelnim stvarnostima Zemlje. Neki od tih svetova i dalje bitišu a neki su odavno izbrisani iz  svesti Zemlje. Za njih i mnoge druge Zemlja je živo biće, a svi mi smo samo paraziti na njenom organizmu.

 

Naravno, oblici života nisu kopije našeg, i to što se trtimo i busamo da smo vrh evolucije i uzor savršenstva je samo dokaz neznanja i gluposti, mada je izuzetno teško shvatiti sve postojeće oblike života. Kao što su mi mnogi od Naroda govorili mi nemamo brzinu da uhvatimo treptaje svekolikog postojanja. Ali da nije ništa strašno to što smo glupi jer svi su na svoj način glupi i zadrti i vezani za svoje shvatanje stvarnosti.

 

 

Sve lepe i ružne stvari počinju na našim slavljima – kazao mi je G ili D, a možda i neko drugi – Tu se volimo i svadjamo, mirimo i često bijemo. Umemo mi ništa gore od vas da se zakrvimo pa da nam posle trebaju godine dok kažemo jedni drugima lepu reč i uglavimo mir. Jeste, dečko moj, čudno je to, ali pamet i znanje nikada nisu prepreka za rat. Neki veliki povod i nije potreban. Dovoljna je jedna psovka da se podelimo i da gurnemo jedni drugima prst u oko. Mada, moram da kažem, umemo i da se pomirimo usted najžešćeg sukoba i da nastavimo kao da ništa nije bilo. Ne pitaj me, jer i ovo što ti govorim moglo bi nekima da se ne svidi i da počnu trvenja jer svi vole da su čisti i fini pa makar to bilo samo za paradu.

 

Ćutim, evo ni reč neću da kažem mada volim da dajem savete i držim predavanja – odgovaram – Samo sam mislio da ima pametnijih stvorova na ovoj Zemlji od nas, a ono, izgleda da smo svi udareni mokrom čarapom.

 

Tako je kako je – kaže mi D, G ili taj koji mi priča. Samo da napomenem, to sam zaboravio, nikada nisam bio u društvu više njih. Uvek mi je samo jedan dolazio. Koji su razlozi mogu samo da nagadjam, ali dok ovo slušam mislim da je surevnjivost ta koja mi je dovodila samo po jednog iz Naroda.

 

Ja često pričam o budalaštinama, to mi je specijalnost, tako bi se reklo, pa eto i tebi pominjem naše mane. Drugima bi samo vrline tekle sa usana, ali ja sam malo nastran pa mi ono loše bode oči dok me lepota nekako mimoidje – nastavlja taj što priča – Ja sam voleo ona ostrva rasuta po Baltiku, prijalo mi je gore. Onda smo izgubili rat i počeli smo da se spuštamo na jug.  Šta misliš zašto smo ovde, nisu nas buklijom zvali. Otuda smo bili oterani, ovde smo oterali druge. Prijala mi je ona vlaga sa ukusom soli, čak mi je prijao i sukob sa Trolovima koji su zapeli da se prošire. Valjda im je dojadio sneg i led na severu pa su hteli malo topline. Šta god da su hteli svojski su zapeli da nas potisnu i da se razbaškare po našim domovima.

 

Nemoj da misliš da smo mi bespomoćni – nastavlja priču. Ja sam se sav pretvorio u uvo, čak su i moji kučići polegali okolo i smirili se da nam ne smetaju i ne kvare razgovor – umemo mi da se bijemo, još kako umemo. Nikada nas ne bi Trolovi pobedili da smo bili voljni da ih pobijemo. Ovako smo rešili da se malo smucamo po svetu pa za neko vreme ćemo opet na naša ostrva. Okolo naokolo i evo nas na starom mestu. Vreme koje će da prodje je beznačajno. Svo vreme ovoga sveta stoji nam na raspolaganju. Na kraju, to je zakon postojanja. Sada si ti gore, sutra sam ja, i tako u krug.

 

Nisam video da imate oružje. Čime ratujete, mačevima – pokušavam da izmamim da mi pokaže njihovo oružje

 

Nisi ni mogao da vidiš – kaže mi on – Mačevi , pištlji i slične drangulije nisu deo našeg sveta. Mi se borimo umom, ako možeš to da shvatiš. Intelekt je isto tako smrtonosan kao i bilo koja oštrica.

 

Odjednom sam izgubio volju da zapitkujem. Nije me on presekao nekim zahvatom, jednostavno nisam imao šta da kažem. Osećao sam se strašno primitivnim pred umom kome ništa nije nedostupno. Sva nakaradnost našeg sveta odjednom se natovarila na mene i sabila me u mišju rupu. Ta iskonska glupost koja i posle hiljada godina upravlja našim umom gde se ništa nije promenilo osim tehnologije.

 

On je odmah shvatio da sam zgovnjen. Samo se osmehnuo i rekao – Vidimo se drugi put, a možda se i ne vidimo više. Zapamti, svaki svet je prepun mana, samo je bitno mesto sa koga gledaš. Procene su uvek lične i rukovode ih interesi. Uvek.  Sve ostalo je pakovanje.  Odo.

 

Više ga nisam video. Nikada.

 

Kada pričam o Narodu i mojim susretima sa njima ispada da smo se vidjali svaki dan kada sam plovio i boravio po obalama i adama Dunava. Sve ovo je trajalo više godina i s vremena na vreme. Neke sam video samo jednom, neke više puta. Nekada smo se vidjali iz dana u dan a  onda su meseci prolazili da ne vidim nikoga. Svako vidjenje je bila njihova odluka. Ja sam, na neki način, bio samo posmatrač, kao da sam u bioskopu.

 

O tim sukobima sa drugim stvorovima koji su ih potiskivali ili koje su oni gurali slušao sam više puta. Na kraju je ispadalo da su te migracije bile sastavni deo njihova postojanja. Sada smo ovde, sutra tamo. Nevažno, život ide svojim tokom. Bitni smo mi: parče zemlje je isto svuda, isto sunce nas greje, pa ko će da se jedi zbog gluposti.

 

Neko vreme ne vidjam nikoga od Naroda. Mogu da kažem da nisam baš mnogo plovio prošle sezone pa je moguće da je i to razlog što se ne vidjamo.  Ono, da su hteli da me vide sreli bi se već negde, na bilo kom delu Dunava. Neću da tumačim prekid odnosa: tako je kako je. Jedino moji kucovi  uporno obilaze mesta gde smo sedeli i pažljivo njuškaju tražeći njihove mirise. Čupa ponekad digne njušku i zavija pa ide okolo i zapišava pokazujući da je dolazio. Nadam se da ga čuju, ali znam sigurno da ni njega ne vidjaju.

 

Ostaje mi samo da se sećam priča koje sam čuo i da im poželim lagodan put ako su pošli tamo gde ih vuče sudbina.

 

Dolazim često na ostrva kod Belegiša. Samo u rano proleće i kasnu jesen nalazim ih bez čamdžja. Kako vidim posednutu obalu okrećem i guram uz vodu gde nema nikog, gde smo samo mi gazde, gde lajemo do mile volje, gde nam niko ne smeta da zveramo u oblake i gde lišće topola treperi samo za nas.

 

U doba godine kada drugi ne plove, kada samo srećemo uporne alase koji secaju mreže ili dižu vrše, kada nas jata labudova presreću, kada se drveće budi ili kad gasne  mi smo na vodi  tu ispod Belegiša slobodni i znatiželjni srčemo sokove života i srećni se mrdamo u svojoj barici postojanja.

 

Očekujem svakog trena da stvorovi iz nekog paralelno sveta banu i kažu – Gledaj tamo.

Mi sa „Njuja-Vunje“ ne bežimo od stvarnosti, ne krijemo se u čauri uobrazilje da smo vrhunac postojanja, da svet postoji samo za naše ćefove i da su svi robovi naših potreba. Mi živimo u svetu uzburkane verovatnoće gde postojimo samo dok primećujemo razlike  i dajemo potporu životu ma kakav on bio.

 

9.

 

Počeo sam da sanjam putovanja Njunja-Vunje. U početku su to bili kratki zbrkani snovi: nisam prepoznavao vodu po kojoj smo plovili i čudne obale su nas pritiskale. Ti snovi prekidani dremežom kada mi nije bilo jasno da li ja to sanjam ili samo pokušavam da mislim na ranija putovanja ili planiram neka nova, danima su me uznemiravali čim legnem i zatvorim oči. Kratki kadrovi flma koji nikako da krene.

 

Onda su snovi postali duži i ja sam znao da voda po kojoj plovimo nije bilo koja voda, već Dunav sa poznatim obalama i svim onim kršom ostavljenim da čami, da se raspada i da ga nabujala voda razvlači i taloži gde stigne.

 

Otisnemo se, dakle, na vodu i počnemo da brazdamo Dunav. Po običaju plovimo uzvodno. Tamo su i obale i ostrva puna onog sitnog peska koji mami da se čovek valja po njemu, da ga pušta kroz prste i gleda kako se rasipa, da se posipa njime i uživa kao svinja u ljočku.  Moji kucovi jurcaju kroz taj pesak gde im noge tonu i klizaju se… se pesak sviđa jer mogu da se ukopaju i da dremaju kao na mekom jastuku. Posle sav taj pesak im se uvuče u krzno, a oni ga unesu u brod i istresu po krevetima. U početku smo se nervirali i psovali jer smo morali da spavamo na njemu, a onda smo se navikli na to i videli da nam pesak čisti kožu i da nikada nismo znojavi i lepljivi, jedino svako jutro vraćamo Dunavu dobru lopatu.

 

Dakle, zapucamo uz Dunav, ostavimo Beograd, ne osvrnemo se na Zemun, pljunemo na svakodnevicu, pa prtimo slobodnim Dunavom gde nas oči vode i brod nosi.

 

Obale polako klize duž bokova „Njunja-Vunje“ i odlaze negde iza krme. Čamci i brodovi dolaze nam u susret ili nas sustižu u žurbi da stignu tamo kuda su pošli. Mašemo i delimo osmehe onima koji su blizu i osvrnu se na nas. Ostale samo odgledamo kao lepu sliku. Neke pozdravljamo duvanjem u rog za maglu, ali sve gromoglasnim lavežom čopora.

 

Nismo jedini kojima kucovi krase palubu. Kada naidju nama slični Dunav se ori od laveža.

 

Obično gledamo da odemo što dalje uz vodu da izbegnemo zonu predgađa i deo ispred  Batajnice gde se otpadna voda ubacuje u Dunav i gde krš i lom bodu oči. Uvek sam se čudio ribarima koji pecaju odmah pored ne obazirući se na smrad.

 

Prolazimo pored Vučjih ada. Malo i veliko ostrvo sa uzanim prolazom izmedju. Mosta ni od korova. Nema ga, a i ostrva ne liče baš na ona iz jave. Kao da su slikana, bez sklepanih kućica i kojekakvog odpada. Visoke topole upletene puzavicama štrče i zlate se na suncu kao da su iz bajke.

 

Na ulazu u rukavac, gore na početku većeg ostrva, vrzmaju se neki uzani i dugački čamci sa dvoje, troje veslača koji stoje i zamahuju veslima goneći ih u struju. Zaneseni spuštanjem mreža ne obraćaju pažnju na kucove kojima neobičan prizor daje povod da laju iz sve snage. Tu je ranijih godina bila privezana čitava flotila čamaca i brodića i gomila ljudi je gackala kroz plićak i dreku dece. To šarenilo je uvek ličilo na davna sindikalna odmarališta gde je brčkanje salata i ladno pivo bila jedina zabava.

 

Dok prtimo dalje kroz glavu mi kao bljesak dolazi misao da je ovo samo san. Pa, ako je. Meni prija i zašto bi se brinuo što je u njemu sve lepo.

 

Uvek kad plovimo uzvodno gledamo da zastanemo na batajničkom sprudu da se kucovi istrče i obave nuždu ako je imaju. Nekada smo tu provodili dane vezani u rukavcu, ali ti dani su prošli i rukavac je postao blatište a sprud su osvojili čičak i šikara. Na kraju tako i treba, inače ljudi bi svoj svinjac raširili po njemu. Sada retki kotve oko spruda i brčkaju se u plićaku.

 

Od Vučjih ada do spruda plovimo jedno četdesetak minuta. Nemamo potrebu da jurimo. To ostavljamo onim larmadžijama gliserima koji oru Dunav i smetaju meraklijama da meze uživanje.

 

Bova koja obeležava plovni put je pred nama. Ona je dosta ispod batajničkog spruda ali ja okrećem kormilo i polako prilazim levoj obali. Negde ispred nas je ulaz u rukavac koji deli sprud od obale. Uzimam dvogled i  gledam. Lepo se vidi ulaz i vrh spruda sa dugim plićakom. Nema šiblja samo pesak sa načičkanim čapljama, kormoranima i galebovima. Čuje se njihova dreka. Tako je bilo pre nekoliko godina: kako su se iznenada vratile ptice i gde je granje koje je do juče džikljalo iz vode.

 

San, san, san, zvoca mi u glavi.

 

Ljilja usmerava pramac pravo kroz ulaz dok ja i dalje dvogledom pretražujem sprud. To je sprud iz snova: nema šikare, samo se neke vrbe se savijaju na strani koja gleda na rukavac i to od sredine spruda pa naviše. Donji deo je pesak koji iskri na suncu. Nema ni ostataka školjki koje trunu na suncu posle povlačenja vode.

 

Dok tako zveram otiskuje se čamac sa obale.

 

– Hej Njunja-Vunja, kako ste zašli ovamo?

 

Glas mi je nekako poznat, Čupa i kucovi jurnuše u lavež, Ljilja maše. Okrenem se, jedan od Naroda, šesti, sedmi, ne znam koji je više, stoji tu u čamcu i osmehuje se. San, ovo mogu samo u snu, na javi ne mogu u njihov svet.

 

Dobro došao – kaže mi – našao si put do nas.

 

Čupa je izbezumljen od radosti, ja sam šokiran. Ljilja smanjuje gas i polako prti napred. Čamac je uz sam bok broda i On se drži za ogradu kokpita. Ludnica. Ja mu prilazim a on mi rukom pokazuje da teram samo napred. Smenjujem Ljilju na kormilu i polako uvodim brod u rukavac. Vidi se Njegova kuća nešto dalje, na sredini spruda, dignuta za neku stopu iznad tla. U redu, neću toliko duboko u rukavac, okrećem pramac i gazim u mekani pesak spruda. Kucovi skaču na palubu i jure na obalu. On pristaje pored nas navlači čamac na pesak. Ja prvo vezujem jedrilicu, pa onda pružamo ruke jedan drugom.

 

– Ovo je fantastično – govori on

 

– Čoveče, ni u snu ne bi pomislio da mogu da vas vidim u vašem svetu – pričam ponesen uzbuđenjem

 

– Samo u snu si i mogao do nas – kaže mi On – san je čudesan. Ako sanjaš pravu stvar kao da je živiš.

 

– Da sam samo znao, probao bih to ranije – trtljam kao prazna vodenica – Ovo je ispalo sasvim slučjno.

 

– Odlično, odlično, san ti je dubok pa možeš dugo da sanjaš. Zato si nas i našao. Inače sa snovima nije baš lako, mogu da te odvuku u nepoznato i da te sasvim iscede. Baš kao mokru krpu – objašnjava mi On

 

– Ma čoveče, ovo je moćna stvar, radim ono što volim – nikako da stanem.

 

– Ništa. Ja moram da završim ono što sam počeo – nastavlja On – Ti se smesti tu, pa se vidimo kada se vratim. Niko neće da ti smeta. Kucovi mogu slobodno da njuvaju.

 

– A ovi što plove, ako neko pristane – pitam zabrinut

 

– Neće, oni su samo san. Tvoj san, ti ih vidiš – objašnjava mi – Za mene nema nikog na vodi osim tebe i mene. Kucove ne računam, oni su nešto drugo, kao i sve životinje. Adio.

 

Okrete se gurnu čamac na vodu i ode. Ja sam ostao da se osvrćem i gledam gde su kucovi odlunjali. Njima je sve potaman. Baš ih briga, ne moraju da lupaju glavu o tome da li sanjaju ili su san. Zapišavaju poznata mesta, njuše tražeći tudje pišanje i daju svoj komentar.

 

Da ne lupam glavu o javi ili snu pogledao sam kako je brod vezan, u rukavcu se voda ne miče, ali kad plovim ne pretpostavljam. Neku godinu unazad, tu u rukavcu preko noći uhvatilo nas je takvo nevreme da je brod drhtao pod vetrom. Samo to su trice za „Njunja-Vunju“: bili smo vezani baš kako treba… Sutradan smo čuli da je vetar besneo preko stočetrdeset. Dakle, proverio sam vezove, spustio dasku da kucovi mogu da uđu i naručio kaficu. Volim da se izvalim u kokpitu da srčem kafu i gledam topole preko puta i njihovu sliku u vodi. Ko ne ume sebi da udesi bolje da ne živi. U sranju koje se zove život samo takvi trenutci vrede.

 

Nisam hteo da se na sprudu zadržavam duže, tek koliko da kucovi obave nuždu, ali ću sada morati da ostanem. Odavno nisam bio sa ljudima iz Naroda, a možda neću više da sanjam plovidbu „Njunja-Vunje“ pa ovu priliku ne mogu da propustim. A mogu i da se probudim pa da sve bude izbrisano.

 

Kucovi njuvaju okolo, šljapkaju kroz vodu, razgone ptice koje se dignu poterane lavežom, a onda se spuste destak metara dalje ne mareći mnogo za četvoronožne uljeze. Ljilja i ja sedimo u kokpitu i pijemo kafu. Sunce je, ali ne prži, a povetarac pirka pa je prijatno. Ako ne mogu na javi da udesim sve po volji valjda u snu mogu. Peti je bio u pravu, to je Peti, ali njega nisam upoznao na ovom sprudu, niko nam ne prilazi i mi smo sami. Pričamo o ranijim susretima i prisećamo se onoga što sam hteo da saznam o njima a nisam. Sad je prilika ili mi se samo čini. Ranije su oni zaobilazili moju želju da gurnem nos u njihov život. Čuvali su svoj svet i privatnost i pored navike da pričaju. Možda će moj san da im pokaže da nisam uljez koji bi hteo da ih iskoristi.

 

 

Neki kucovi se vraćaju na brod, dosta im je bazanja, pa se istežu po palubi. Ljilja bi htela da se bućne u vodu i ja bi sa njom, ali me mrzi da navlačim peraje, samo sa njima ulazim u vodu, pa dižem ruke od toga. Ljilja se spušta i brčka oko broda, ja ne mrdam ispod suncobrana i dovršavam kafu.

 

U neko doba, skoro sam i zaboravio na njega, pojavljuje se Peti. Ostavio je čamac na drugu obalu spruda, onu na plovnom putu, i hvata me u dremežu.

 

Hajde na brod – kažem mu – samo da pomognem Ljilji da se popne.

 

Ljilja se hvata za kormilo i uspinje. Ja joj dodajem peškir da se obriše.

 

Malo sam se brčkala – priča dok se briše – idem u kabinu da se presvučem.

 

– Ispričao sam drugarima da si se pojavio.  Svi su oduševljeni što si uspeo – priča mi – Nije mala stvar preći granicu svetova.

 

Pa to je slučajno. Da sam to nameravao sigurno ne bi uspeo. Sve je samo san – odgovaram

 

Da, to je jedna od mogućnosti. Ne treba lupati glavu. Važno je da si iskoristio situaciju – objašnjava mi

 

Jel’ će svi da dođu da se vidimo – pitam

 

O, ne. Videćeš ih na njihovim mestima. Mogu oni da dođu ali žele da ih posetiš. Smatraju da je takav red – govori mi.

 

Pa dobro. Kad već idem gore, to je u redu. – kažem.

 

Može li jedna kafica ili pivo – javlja se Ljilja iz kabine – Šta si se raspričao, ponudi čoveka.

 

Hvala, ali mi ne pijemo nikakve napitke – odgovara joj Peti

 

Možda čokolada, to jedino imamo od slatkiša – uporna je Ljilja da ugosti.

 

Hvala, ali i to moram da odbijem. Ne koristimo takve slatkiše – objašjava Peti – Nisam neljubazan, ali mi se sasvim drugačije hranimo od ljudi.

 

Ja sam pokušala – vajka se Ljilja i izlazi iz kabine.

 

Sve je u redu. Kako vi kažete: ponuđen, k’o počašćen – odgovara joj Peti

 

Otprilike – slaže se Ljilja

 

Dok pričamo sunce se spema da legne na počinak negde tamo u Sremu, ili možda još dalje. Sve se oko nas stišava. I onaj povetarac koji je pirio i raznosio žegu digao je ruke od posla. Vreme je za komarce, ali njih ni od korova.

 

Neke davne godine sedeli smo tako uveče  na ovome mestu a komarci nas nisu jeli, kao da nisu postojali. A  opet jedne od tih ranijih godina morali smo već u pet da se zatvaramo pred hordama komaraca koji nisu imali dušu nego su i u sred podneva jeli sumanuto. Sedimo unutra, sunce prži, mi se kupamo u moru znoja, a komarci su pokrili mrežice na prozorima i ulazu i zuje kao iz pakla. Odvratno. Tada sam psovao i Dunav, i plovidbu, i onog ko me je doveo tu. Ali to je bilo toga leta. Kasnije je sve to postalo podnošljivije, pa smo još uvek na Dunavu.

 

Čudno, nema komaraca – primećujem – umeli su ovde da nas sumanuto grizu.

 

Nema ih, ali ako ti nedostaju počni da ih sanjaš pa će da se pojave – šali se Peti – ovo je tvoj san.

 

Neka ih. Dovoljni su mi na javi – kažem – makar u snu da sam miran.

 

Sve je u nameravanju u našem svetu – govori mi Peti – kad to naučiš možeš da stvaraš okruženje i ono što ti je potrebno.

– Verovatno – kažem – ali treba umeti. Ja sam tek početnik i srećnik.

 

Ima i toga, ali nešto u tebi je tvoje sanjanje usmerilo  na nas inače bi sanjao plovidbu ali ne bi dodirnuo naš svet – govori mi – Ništa ne bi značilo da ti kažem šta je to jer sve moraš sam da postigneš.

 

Večnost je ispred mene – kažem – naučiću za to vreme.

 

Ako naučiš, većnost je stvarno pred tobom – podržava me – ali to niko ne zna i ne može da ti kaže. Jednog dana se probudiš i sve je drugačije. Ni ti nisi onaj koji si bio. Uplašiš sa, ali ako savladaš strah ti si na konju sa hvataljkama. To su tvoje reči, čini mi se.

 

Da, ja često pominjem tog konja sa hvataljkama – potvrdjujem.

 

Ja sada idem – odjednom se trže kao da je nešto primetio – tvoj san počinje da bledi. Probudićeš se,  a za mene nije dobro da budem pored tebe u takvom stanju, a nije ni za tebe. Vidimo se nekada, valjda.

 

Samo je izbledeo. Sledećeg trenutka i Njunja –Vunja je nestala i Dunav. Uz mene su kucovi, na meni je Cakani mačor, ja sam u „Švabici“, napolju se Mila dere.

 

Znam da sam sanjao, znam da to nije običan san. Otvaram oči, još je mrak okolo, ali znam da će uskoro zora. Najčešće sanjam pred zoru. Piša mi se. Možda mi je to prekinulo san i probudilo me. Kad sam već budan izvlačim se iz gomile i izlazim napolje da pišam. Tamo na istoku se oseća svetlina. Sredina juna je, znači oko četiri sata. Mogu još da dremnem pre nego se kucovi probude. Idem u travu da pišam. Rosa je i miriše detelina, u punom je cvetu. Pčele ima da luduju. Vraćam se i guram kucove da dobijem mesto da legnem. Čim se mrdnem odmah legaju na moj jastuk. Mangupska banda. Ako zaspim možda ću ponovo da sanjam.

 

Spavao sam, meni to nije problem, i sanjao sam, ali ono uobičajeno, nastrano.

 

Dan mi izmiče dok se majem svakodnevnim glupostima. Nadam se mraku i novim snovima. U životu se nikada ne zna šta može da te snadje, pa samo puštam pozitivne talase. Očekujem da mi sudbina bude naklonjena.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Gledaj  tamo – kaže mi i pokazuje levo od mene u mrak prema sredini ostrva – gledaj, videćeš moju kuću.

 

Sedimo na jednom  deblu naplavljenom za neke velike vode i uglancanom od sedenja. Panj je uz vodu je i na čistini pa svi koji dodju koriste ga da sednu. Tu, ispred, izmedju panja i vode ogradili su ognjište a po otpacima vidi se da je često u upotrebi. Još nekoliko pobijenih račvastih grana da posluže kao oslonac štapovima za pecanje i to je to.

 

Dakle, sedimo i ćaskamo. Koristim ovu toplu jesen da plovim pa sam dolutao ovde, na ostrva kod Belegiša. Pojede me radoznalost pored svih pogodnosti koje mi se pružaju ovde. Pustio sam kucove da lunjaju jer ne bi mirovali na brodu bez mene. Ovako imaju malo više slobode, a ja mir. On je tu, tu sam i ja, pa mi priča o sebi i Narodu. Ništa ne zapitkujem, a nije ni uljudno, pa puštam da mi natenane priča ono što hoće i kako hoće. Pominjemo sve i svašta, pa izmedju uobičajenog  progovori o sebi i svojima.

 

Gledaj – kaže mi

 

Ja gledam u grmlje i mrak i mislim da će još neko da se pojavi ili šta ja znam već. Naprežem oči i zatežem se očekujući nešto čudnovato.

 

Onda kao u bioskopu. U sred mraka kuća na suncu. Obična bela kuća sa doksatom i okućnica pod travom. Ništa čudno, ni izdubljeno deblo, ni pečurka koja liči na kuću. Kuća kakve su nekada radjene po našim selima.

 

– To je moja kuća, tu živim – govori mi dok ja blenem – Ne mogu da te pozovem u goste, Ljudi ne mogu u naš svet. Drugačiji ste.

 

Ona je ovde, na ostrvu – pitam

 

Tu, gde bi inače bila. Ovde živim pa mi je i kuća tu. Kakav god da sam ne živim pod drvetom – kaže mi sasvim mirno bez uvrede

 

Ali ovo ne liči na ostrvo – kažem

 

Ne liči. Ono što vi vidite za nas ne postoji. Tamo je drugačiji svet.

 

Sve mi ovo liči na bajku, na san. Da sam pored nekog zida tresnuo bi glavom da se uverim da ne sanjam

 

Kao da pogadja šta mislim – Ne sanjaš. To ispred tebe je moja kuća. Pominjao si da svet nije samo ono što vi ljudi vidite, pa, vidiš, sad si se uverio u to. Pokazaću ti još jedanput moju kuću.

 

Mogao bi da se zakunem da je neko rukama dohvatio tamu i povukao je u stranu. On je stajao na doksatu kuće i mahnuo mi. U trenu sam bacio pogled na mesto na kome je sedeo sa mnom – nije ga bilo. Još jednom je digao ruku i mrak se zatvorio. Sedeo sam i zurio u granje  dok se mrak zgušnjavao. Kučići su se došunjali i čekali da ih povedem na „Nunja-Vunju“. Ustao sam i Čupa je prvi otrčao, pravo čudo, a ostali u gomili za njim. Ljilja je već upalila svetlo i čeka da nam podigne komarnik.

 

Kažeš da si možda sanjao. Koliko znam bio si napolju sa kučićima, ako kažeš da si to video, video si – objašnjava mi Ljilja – Šta je tu čudno?

 

Sve je čudno. Od Čupe pa sve ostalo – kažem – kao da sam zavirio u drugi svet. Ne onaj drugi svet, nego ono što ja zovem „paralelni svet“.

 

Sad imaš dokaz, ne možeš da kažeš da si izmišljao – zaključuje Ljilja.

 

E, dabome, sad treba okolo da pričam o ovome. Kad bi rekao bilo kome mislio bi u najmanju ruku da lažem ili da sam udaren mokrom čarapom – kažem – Doduše, ne znam šta je, ni  ko je ovaj, ni kako mu je ime, a nije mi ni rekao da ćutim o njemu, mada, mislim, da to očekuje.

 

A ti ćuti – kaže mi Ljilja – Ne mora svet da zna šta ti radiš i sa kim se družiš i razgovaraš. Valjda ti je jasno da je odabrao tebe, a ne drugoga.

 

To mi je i rekao. Čupa je kalauzio za mene – slažem  se sa Ljiljom – To kučište u svakoj čorbi mora da bude mirodjija.

 

Takav je Čupa, zato i dobija ćuške jer se meša u sve – smeje se Ljilja.

 

Znaš, sve sam mogao da očekujem, ali da me kerovi protežiraju, mnogo je. Toponica kuka za mene – kažem – Najbolje je da odspavam dok ne svarim sve ovo.

 

Izvaljujem se na krevet na kome se Crni već ugnezdio i to popreko. Pružam noge preko njega očekujući da se pomeri, ali on ne daje ni pet para za to. Čupa se čas penje na drugi krevet koji je ostavljen kucovima, pa onda silazi i tako više puta dok se ne smiri dole na patosu. Ostali se meškolje i rndže  otimajući se ko će bliže Ljilji. Ona im objašnjava da ima mesta za svakog. Gurne jednog povuče drugog i tako svako veče dok se ne zadovolje.

 

Kad kucovi potonu u snove macovi se razbaškare i jedno pola sata ajdukuju pa se i oni uvuku u zaspali čopor.

 

Ja ih jedno vreme gledam, onda listam neku knjgu, ali mi On i njegova kuća ne izlaze iz glave i svaku njegovu reč merim i tražim objašnjenje. Nikako neće iz glave i nanovo slušam njegovu priču.

 

Mi živimo – čujem njegov glas kao da slušam radio – pleme kome ja pripadam živi na ostrvima Dunava i po njegovim obalama  od Čepela to je ostrvo u Madajrskoj, pa tamo do Djerdapske klisure.  Ranije smo živeli na drugome mestu, ali i mi kao i vi vadimo oči jedni drugima, pa smo se, gurani malo odovuda, malo odonuda, dovukli ovde gde smo. Izgleda da nam je svima usadjeno da se istrisamo na svoje. Eto tako. Ja sam zauzeo ovo ostrvo. Moji rodjaci su na okolnim adama i tu po obali. Neki su otišli niže, ali tu smo na okupu.

 

Zašto ti ovo pričam, pa eto mnogo volimo da pričamo. To nam je velika zabava. Kada se skupimo pričamo šta smo videli i doživeli. Ako nešto izmislimo prihvatamo kao da se stvarno desilo, jer bitna je priča, a sve i svašta može da se dogodi, a samo je pitanje vremena, pa i ono izmišljeno već čeka da postane stvarnost. Život je toliko čudan da maštu i stvarnost odvaja samo verovanje. Ja mislim, Mi mislimo da je postojanje samo fikcija i da sve zavisi od ugla gledanja….

 

 

Više puta smo odlazili ove godine na ade kod Belegiša, samo nismo svaki put mogli da pristanemo tamo gde smo nameračili. Bilo je i drugih posetilaca tih ada tako da smo morali da tražimo druga mesta. Kao što rekoh, mi i kucovi ne želimo da smetamo i da nam smetaju, tako sam pristajući tu i tamo upoznao još neke ljude od Naroda. Moram da kažem ljude jer oni tako izgledaju, a iz njihovih priča vidim da se i ponašaju kao ljudi. Ako im je suština drugačija meni je nisu pokazali. Možda čekaju pravi trenutak, a možda ja nikada neću da to saznam. Sama činjenica da mogu da se pojavljuju iz njihovog sveta i da ulaze u naš na način jednostavniji od otvaranja vrata govori da su drugačiji. Njihovo znanje je znanje jednog drugog sveta, boljeg ili goreg, naprednijeg ili manje naprednog, to može da se procenjuje na mnogo načina, zavisi od ugla ili tačke posmatanja i znanja o svetu uopšte.

 

Naša nadmenost i nerazumevanje za pojave koje su van našeg stanja svesti a samim tim i znanja tera nas da odbijamo od sebe ono što ne umemo da razumemo. Svet je sve samo ne ono što mi hoćemo da bude, ili da kažem naša stvarnost je zrnce sveukupne stvarnosti.

 

Pustiću ih da oni pričaju o svom svetu i sebi. Kada su mi se otkrili nisu se pravili tajanstvenim. Mogao sam na diktafonu da snimam njihove priče napravio sam i nekoliko fotografija njih samih, samo nisam mogao da snimim njihov svet jer je on bio samo za moje oči. Rekao sam, ja kao čovek nisam mogao da udjem u njihovu stvarnost, mogao sam samo da gledam ono što su mi pokazali.

 

Imaju oni lična imena samo ne mogu da budu izgovorena našim jezikom pa smo se složili da im ja dam neka naša imena više radi mog snalaženja nego što je to potrebno.

 

Nisam mogao da ih dozovem. Nikako. Oni su se pojavljivali po svojoj volji i ko zna iz kojih potreba. Sigurno su još opštili i sa drugima, nekako mi je to došlo iz nekih nagoveštaja i kroz njihovu priču, ali mi nikada nisu jasno rekli da li poznaju još koga  i da li imaju slične dodire sa bilo kim iz našeg sveta.

 

Ubedjen sam da nisam jedini, da su mnogi, ili bar  još neki u dodiru sa njima, da ti ćute iz svojih razloga ili po nalogu, ali kažem: nisam ja odabrani ma kako moji kucovi kalauzili za mene. Ja ću njih, moje kucove često da pominjem jer mislim da su oni ulazili u njihov svet i vraćali se i da otuda i potiče prisnost koju Oni  i moji kucovi imaju.

 

Svi koji na kucove gledaju kao na niža bića bez razuma su uobraženi primitivci i neznalice ubedjeni da su vrhunac postojanja i njihovo ponašanje prema psima je posledica arogancije a ne inteligencije. Intelekt prihvata različitosti i traži kontakt sa svim oblicima života, govorim o vrhunskom intelektu, jer samo to može da čoveku razjasni, bar donekle, suštinu njegova postojanja i uloge u ovom tajanstvenom i nedokučivom svetu.

 

Ja sam poznanicima davao imena prema redosledu pojavljivanja. Prvome sam dao ime A, sledećem B i tako redom. Oni nisu imali ništa protiv, ustvari to im je bilo najpraktičnije jer nije zalazilo u intimu.

 

Nisu mi svi pričali istu storiju. Svako od njih je imao različita interesovanja pa je tako i njihova priča imala pečat ličnog.  Svet Naroda je tako bio skup svetova svakog pojedinog pripadnika. Nije to ličilo na ono narodno „s brda-s dola“, to je pre bila slagalica gde su se pojedinačne stvarnosti medjusobno uklapale u jednu opštu.

 

Kao što mi je A, moj prvi poznanik iz njihovog sveta, rekao umeli su oni itekako da se rvu i oči vade oko teritorija i ideja koje su oblikovale njihova shvatanja. Nisu ti sukobi bili ništa manje tragični od najših ratova a smrt je izgleda utkana u svaku poru postojanja Zemlje i u sve stvorove koji su je gazili ili bilo kako bitisali na njoj. Nezamislivo je da kosmos nije mogao da svori nešto kvalitetnije od smrti dovoljne same sebi.

 

Ali da se vratim Narodu i njihovim sagama. Oni su znali sve stvorove koji su živeli  još od vremena dinosaurusa u svim paralelnim stvarnostima Zemlje. Neki od tih svetova i dalje bitišu a neki su odavno izbrisani iz  svesti Zemlje. Za njih i mnoge druge Zemlja je živo biće, a svi mi smo samo paraziti na njenom organizmu.

 

Naravno, oblici života nisu kopije našeg, i to što se trtimo i busamo da smo vrh evolucije i uzor savršenstva je samo dokaz neznanja i gluposti, mada je izuzetno teško shvatiti sve postojeće oblike života. Kao što su mi mnogi od Naroda govorili mi nemamo brzinu da uhvatimo treptaje svekolikog postojanja. Ali da nije ništa strašno to što smo glupi jer svi su na svoj način glupi i zadrti i vezani za svoje shvatanje stvarnosti.

 

 

Sve lepe i ružne stvari počinju na našim slavljima – kazao mi je G ili D, a možda i neko drugi – Tu se volimo i svadjamo, mirimo i često bijemo. Umemo mi ništa gore od vas da se zakrvimo pa da nam posle trebaju godine dok kažemo jedni drugima lepu reč i uglavimo mir. Jeste, dečko moj, čudno je to, ali pamet i znanje nikada nisu prepreka za rat. Neki veliki povod i nije potreban. Dovoljna je jedna psovka da se podelimo i da gurnemo jedni drugima prst u oko. Mada, moram da kažem, umemo i da se pomirimo usted najžešćeg sukoba i da nastavimo kao da ništa nije bilo. Ne pitaj me, jer i ovo što ti govorim moglo bi nekima da se ne svidi i da počnu trvenja jer svi vole da su čisti i fini pa makar to bilo samo za paradu.

 

Ćutim, evo ni reč neću da kažem mada volim da dajem savete i držim predavanja – odgovaram – Samo sam mislio da ima pametnijih stvorova na ovoj Zemlji od nas, a ono, izgleda da smo svi udareni mokrom čarapom.

 

Tako je kako je – kaže mi D, G ili taj koji mi priča. Samo da napomenem, to sam zaboravio, nikada nisam bio u društvu više njih. Uvek mi je samo jedan dolazio. Koji su razlozi mogu samo da nagadjam, ali dok ovo slušam mislim da je surevnjivost ta koja mi je dovodila samo po jednog iz Naroda.

 

Ja često pričam o budalaštinama, to mi je specijalnost, tako bi se reklo, pa eto i tebi pominjem naše mane. Drugima bi samo vrline tekle sa usana, ali ja sam malo nastran pa mi ono loše bode oči dok me lepota nekako mimoidje – nastavlja taj što priča – Ja sam voleo ona ostrva rasuta po Baltiku, prijalo mi je gore. Onda smo izgubili rat i počeli smo da se spuštamo na jug.  Šta misliš zašto smo ovde, nisu nas buklijom zvali. Otuda smo bili oterani, ovde smo oterali druge. Prijala mi je ona vlaga sa ukusom soli, čak mi je prijao i sukob sa Trolovima koji su zapeli da se prošire. Valjda im je dojadio sneg i led na severu pa su hteli malo topline. Šta god da su hteli svojski su zapeli da nas potisnu i da se razbaškare po našim domovima.

 

Nemoj da misliš da smo mi bespomoćni – nastavlja priču. Ja sam se sav pretvorio u uvo, čak su i moji kučići polegali okolo i smirili se da nam ne smetaju i ne kvare razgovor – umemo mi da se bijemo, još kako umemo. Nikada nas ne bi Trolovi pobedili da smo bili voljni da ih pobijemo. Ovako smo rešili da se malo smucamo po svetu pa za neko vreme ćemo opet na naša ostrva. Okolo naokolo i evo nas na starom mestu. Vreme koje će da prodje je beznačajno. Svo vreme ovoga sveta stoji nam na raspolaganju. Na kraju, to je zakon postojanja. Sada si ti gore, sutra sam ja, i tako u krug.

 

Nisam video da imate oružje. Čime ratujete, mačevima – pokušavam da izmamim da mi pokaže njihovo oružje

 

Nisi ni mogao da vidiš – kaže mi on – Mačevi , pištlji i slične drangulije nisu deo našeg sveta. Mi se borimo umom, ako možeš to da shvatiš. Intelekt je isto tako smrtonosan kao i bilo koja oštrica.

 

Odjednom sam izgubio volju da zapitkujem. Nije me on presekao nekim zahvatom, jednostavno nisam imao šta da kažem. Osećao sam se strašno primitivnim pred umom kome ništa nije nedostupno. Sva nakaradnost našeg sveta odjednom se natovarila na mene i sabila me u mišju rupu. Ta iskonska glupost koja i posle hiljada godina upravlja našim umom gde se ništa nije promenilo osim tehnologije.

 

On je odmah shvatio da sam zgovnjen. Samo se osmehnuo i rekao – Vidimo se drugi put, a možda se i ne vidimo više. Zapamti, svaki svet je prepun mana, samo je bitno mesto sa koga gledaš. Procene su uvek lične i rukovode ih interesi. Uvek.  Sve ostalo je pakovanje.  Odo.

 

Više ga nisam video. Nikada.

 

Kada pričam o Narodu i mojim susretima sa njima ispada da smo se vidjali svaki dan kada sam plovio i boravio po obalama i adama Dunava. Sve ovo je trajalo više godina i s vremena na vreme. Neke sam video samo jednom, neke više puta. Nekada smo se vidjali iz dana u dan a  onda su meseci prolazili da ne vidim nikoga. Svako vidjenje je bila njihova odluka. Ja sam, na neki način, bio samo posmatrač, kao da sam u bioskopu.

 

O tim sukobima sa drugim stvorovima koji su ih potiskivali ili koje su oni gurali slušao sam više puta. Na kraju je ispadalo da su te migracije bile sastavni deo njihova postojanja. Sada smo ovde, sutra tamo. Nevažno, život ide svojim tokom. Bitni smo mi: parče zemlje je isto svuda, isto sunce nas greje, pa ko će da se jedi zbog gluposti.

 

Neko vreme ne vidjam nikoga od Naroda. Mogu da kažem da nisam baš mnogo plovio prošle sezone pa je moguće da je i to razlog što se ne vidjamo.  Ono, da su hteli da me vide sreli bi se već negde, na bilo kom delu Dunava. Neću da tumačim prekid odnosa: tako je kako je. Jedino moji kucovi  uporno obilaze mesta gde smo sedeli i pažljivo njuškaju tražeći njihove mirise. Čupa ponekad digne njušku i zavija pa ide okolo i zapišava pokazujući da je dolazio. Nadam se da ga čuju, ali znam sigurno da ni njega ne vidjaju.

 

Ostaje mi samo da se sećam priča koje sam čuo i da im poželim lagodan put ako su pošli tamo gde ih vuče sudbina.

 

Dolazim često na ostrva kod Belegiša. Samo u rano proleće i kasnu jesen nalazim ih bez čamdžja. Kako vidim posednutu obalu okrećem i guram uz vodu gde nema nikog, gde smo samo mi gazde, gde lajemo do mile volje, gde nam niko ne smeta da zveramo u oblake i gde lišće topola treperi samo za nas.

 

U doba godine kada drugi ne plove, kada samo srećemo uporne alase koji secaju mreže ili dižu vrše, kada nas jata labudova presreću, kada se drveće budi ili kad gasne  mi smo na vodi  tu ispod Belegiša slobodni i znatiželjni srčemo sokove života i srećni se mrdamo u svojoj barici postojanja.

 

Očekujem svakog trena da stvorovi iz nekog paralelno sveta banu i kažu – Gledaj tamo.

Mi sa „Njuja-Vunje“ ne bežimo od stvarnosti, ne krijemo se u čauri uobrazilje da smo vrhunac postojanja, da svet postoji samo za naše ćefove i da su svi robovi naših potreba. Mi živimo u svetu uzburkane verovatnoće gde postojimo samo dok primećujemo razlike  i dajemo potporu životu ma kakav on bio.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostrva kod Belegiša ne postoje od onih dana kada je Dunav prateći Panonsko more koje je odlazilo kroz Djerdapska vrata rio sebi korito kroz blatnjave ostatke negdašnjeg mora. Vrludajući  debelo je grizao uzvisinu koju sada zovemo Srem i rasipao je na usporenjima uzdizajući  ade. Dunav je stvarao i odnosio ostrva po svome ćefu – gomilao ih i razbacivao terajući maticu da teče sad ovde sad onde. Kod Belegiša danas drži struju uz levu obalu ostavljajući ostrva mirnijoj vodi da tamo taloži pesak i pregraduje tok. Gde će ćef da mu ode i šta će da smuva već sutra videćemo.

 

Pričaju da su to najlepša ostrva na Dunavu, da je izlazak i zalazak  sunca nad tim adama nezaboravan, da je ovo, da je ono. Kako kome. Ostrva kao i sva ostrva, barem na našem Dunavu, gomila granja, vlage i baruština. Najlon kese, najlon flaše, najlon kante svih veličina i oblika – plastika do guše. Onda naplavine panjeva i granja – kako je voda donela i talasi ostavili. Odvajaju ih široki rukavci koji lako prevare neiskusne čamdžije. Samo šiklje mogu sigurno da špartaju okolo.

 

Kao što rekoh, lepa su jer su naša. Da su tudja našli bi im manu i svaki iverak bi nam smetao, a plastični otpad  bio bi smak sveta. Kad ne umemo od raja da napravimo ugodnost ne ostaje drugo nego da držimo glavu u pesak i pustimo da Dunav teče.

 

U rano proleće i kasnu jesen, kada su vode pristojne, kada ne ne divljaju  i ne pokrivaju ostrva dolazimo sa „Njunja-Vunjom“ i menažerijom da uživamo u budjenju okoline i njenom smiraju neometani od ljudi kojima su naši kucovi strašni kao stoglave aždaje. Nikog nema, mi smo opušteni, lajemo za svoj groš, šljapkamo plićacima i baš nas briga što je Zemlja okrugla. Čupa je tu dobio slobodu da njuva do mile volje i po svome ćefu. Bez štrange pretražuje čestar, skuplja paučinu i šljapka po vodi. Ostali prema svojim sklonostima vršljaju trnje ili dremaju na palubi. Ja nekada njuvam sa njima snimajući njihovu bezbrižnost ili tražim bubice, jer ne mogu da snimam lavove i džunglu. Bubice i šiprag su mi dostupni, a zadovoljstvo je slično. Nekada samo lenčarim ispružen u kokpitu sa šoljom kafe ili cimentom piva.

 

 

Šta sam rekao – sami smo. Nije baš tako. Ima stvorova kojima je samoća život, koji svet gledaju drugim očima i mere drugačijim aršinom. U stvari, kada si tamo i kada ti ljudi ne pilje u čanak i duvaju u uši i sam okreneš ćurak, jer ono što si ostavio iza sebe ne vredi ni po lule duvana, pa tražiš i očima i dušom druge vrednosti kojima želiš da se okreneš i da makar trenutak svoga postojanja utrošiš na bezbrižnost i hvatanje zjala.

 

Sunce je palo tamo iza Belegiša, zacrvenjeno od celodnevnog jurcanja nebom, i sprema se na počinak. Kucovi se dovlače na brod da se smire. Neki zauzimaju mesta po krevetima, a neki još kuliraju po palubi. Čupa  njuva po čestaru hvatajući svaki trenutak slobode gde je sam svoj gazda. Mrzi me ali idem da ga potražim jer ič ne zarezuje zvanje i duvanje u pištaljku. Ume on tako da zabrazdi, ali umem i ja da mu zavrnem slobodu i da ga vežem, mada on ne mari mnogo na to jer je  godinama živeo na stovarištu okačen o lanac.

 

U granju se komarci grupišu u  jata i svakog trenuta mogu da se sjure na večeru. Predhodnice nam već zuje oko ušiju opominjući nas da više nemamo šta da tražimo napolju. Ali nužda je preča i ja ulazim u granje namazan kojekakvim mazalicama koje im ubijaju apetit, barem ih prodaju za tu potrebu.

 

– Čupo! Čupo! Čupo, dolazi ovamo – derem se iz petnih žila očekujući da Čupa shvati da je prekardašio i da više nema zezanja.

 

Čujem ga da šljapka ivicom vode ogrnut šipragom i mrakom. Verovatno zabija njušku u svaki budžak i traži ostatke mirisa ko zna kakvih stvorova ili markira svoj atar.

 

Zovem ga uporno ali i on je uporan u svome pa ne aje na moju dreku. Dohvatio se čestara pa tera onako kako je zabrazdio. Zna da ne mogu do njega pa se sladi što mu ne mogu ništa, nego moram da čekam da se on nasiti.

 

Ne ostaje mi ništa drugo nego da sidjem na obalu i da ga ščepam ali samo kad i ako izadje na čistinu. Silazim polako izbegavajući razvučene grane i krš. Komarci su jedva dočekali da se zavučem u njihovo carstvo i saleću me sa svih strana. Ne vredi mi da mlataram rukama nego se uzdam u mirise kojima sam se našljapkao.

 

Taman sam na obali – neki metar sitnog peska bez gustiša, čistina dušu dala za izležavanje na suncu. Mirno i zaklonjeno, pa ko voli usamljenost neka izvoli.

 

U trenu dok prilazim vodi vidim čamac navučen na pesak i čovek sedi na pramcu. Kao da se stvorio niotkuda. Nemam utisak da sam ga video dok sam silazio, mada sam zevao pod noge i gledao gde gazim. Mora da sam brljiv kada nisam primetio toliki čamac i čoveka. Verovatno je neki meštanin došao da pregleda vrše ili da izvadi struk. Kada sam tu ne mogu da se pravim lud .

 

– Dobro veče – kažem – nisam vas primetio. Čekam kucova da se pojavi iz granja.

 

– Da veče je baš prijatno – odgovara – Čupa je tvrd na ušima, čujem da ga tako zovete.

 

Ma sluša on, samo nekada voli da protera svoje – pričam – Ne bi ga pustio da lunja da sam znao da ima koga. Mislio sam da smo sami na ostrvu. Znate, ne vole svi kucove, a ja ih ima gomilu, pa idemo tamo gde nema ljudi, da ne smetamo. Ne volim i ne mogu da se raspravljam sa zadrtima.

 

– Neka vas to ne brine – kazuje mi – ja nisam od takvih, meni su svi stvorovi jednaki, pa čak i ljudi.

 

– Da, da nema gorih stvorova od ljudi – kažem – Svaka čast nekima, ali kakvih sve ima… Evo ga, Čupo dolazi ovamo – Čupa izlazi na čistinu ušljapan peskom i ide pravo na čoveka.

 

O, ne brinite, Čupa i ja se znamo. Čupo, zašto ne slušaš gazdu – govori Čupi, a ovaj maše repom i umiljava se.

 

Znam da lunja po ostrvu, ali vas nisam vidjao – kažem.

 

Čupa i ja se znamo još od prošle godine, kada je prvi put došao na ostrvo – govori i mazi Čupu a ovaj se uvija od zadovoljstva.

 

Dosta je Čupo – kažem prvo Čupi a onda čoveku- Moramo da idemo na brod, čekaju nas ostali kucovi.

 

Da, i ja moram da idem. Videćemo se još neki put – kaže mi dok sedi na čamcu sa bosim nogama zarivenim u pesak

 

Laku noć – odgovaram – Idemo Čupo – Čupa kao najposlušniji kucov istrčava napred i odlazi bez osvrtanja na „Njunja-Vunju“. Okrenem se da mahnem – ni čamca ni čoveka. Kao rukom odneti. Samo tišina. Kako je tako brzao mogao da odmakne da se ne vidi. Nema veze, bolje da gledam gde gazim.

 

Čupa po svome običaju odreži pre nego se uvuče u kabinu. Ne može više da se sedi u kokpitu. Komarci bodu sumanuto: ovo je njihovo vreme. Uvlačim se i gledam da što manje komaraca udje sa mnom. Sa onima koji se probiju obračunavam se  jastukom. Posle jedno desetak minuta mlataranja mirni smo.

 

Kucovi se razmeštaju: svakom je tudje mesto privlačnije. Neki se smiruju, a neki još traže igru. Sve to traje dok ne podviknem. Ljilja je već spakovana u pramcu i pokušava da čita. Ja se sa Crnim otimam o krevet. Na kraju sklapamo primirje. Ja ležim na delu kreveta koji sam osvojio, on se izdužuje na strani koju je zadržao.

 

Kučići su se smirili, ali sada mačići  špartaju. Počinje „mačje ludilo“. Vršljaju uzduž i popreko. Sva sreća da su kerovi naučeni na njihove ujdurme i ne obraćaju pažnju. To traje jedno sat, a onda se i mačke natovare na nas pa tako svi dremamo do prve svetlosti kada kucovi uz dreku izjuruju napolje. Počinje novi dan.

 

Dok se uljuljkujem mozgam o onom ribaru, bar mislim da je to, i pokušavam da shvatim njegovo iznenadno pojavljivanje i odlazak. Čini se da ga je neko spustio tu i  onda odneo nazad. Možda i nije čudno, možda ga samo nisam primetio, čovek seo da zapali jednu. Baš sam ja šašav, pa ribari se motaju svu noć oko ostrava. Bolje  da spavam, sutra ima u cik zore da se probudim.

 

Kada se pogodi da nema brodara na ostrvima kod Belegiša za nas je pravi raj. Kalendarski ovo je kraj leta, a za nas rana i prijatna jesen. Naučeni smo da se početkom jeseni polazi u školu, pa zato su dede i babe, tate i mame vezali svoje brodove i kupuju knjige a ne benzin da bi plovili. Dobro je. Ako nas posluži sreća do kraja nedelje ima da se nauživamo.

 

Tu u rukavcu muvaju se i labudovi. Naročito jedan par labudova voli da se došunja do broda pa im bacamo parčiće hleba. Kada pridju sasvim blizu kucovi dignu sumanutu dreku, samo labudovi ne daju ni pet para na njihovo negodovanje. Gledaju da svako parče koje bacimo dohvate. Mužjak kao pravi džentlmen uvek ostavi veće parče svojoj ženki. Dolaze tako svako jutro i svako veče. Dobiju svoje sledovanje pa onda odveslaju.

 

Čaplje su retke ovde. Doleti tako neka mala bela čaplja i gacka plićakom ali ne blizu. Nema ni kormorana. Ustvari čini se da ptice nekako obilaze ova ostrva, barem u vreme kada smo mi tu.

 

Juče nas je posetila jedna zmija. Uspuzala se uz kormilo i gvirnnula u kokpit. Ja sam se odmah mašio kamere, ali ona je samo pogledala i na moj pokret skliznula u vodu. Ima vodenih zmija okolo koliko ti duša hoće. Normalno, žapcima se to ni malo ne svidja, ali život je tako ustrojen i mi nemamo kud.

 

Sledeće večeri dok sam se po običaju natezao sa Čupom gledao sam da slučajno ne naidje onaj ribar. Nekako se opet pogodilo da  Čupa njuva na toj strani, ali sve je bilo mirno samo su komarci, čini se, bili alapljiviji.

 

Dok sam stajao na obali i čekao da se Čupa izvuče iz gustiša imao sam osećaj da ribar opet sedi na čamcu izvučenom na pesak i gleda šta radim. Nije to onaj osećaj kada ti je neko iza ledja  pa se osvrćeš, ne, meni se činilo da je on tu ispred mene i da me gleda u oči. Utisak da se gledamo bio je toliko jak da sam skrenuo pogled i zablenuo se u Čupu koji je skičao od sreće i vrteo se u krug. Onda je bez komande okrenuo glavu i otrčao na „Njunja-Vunju“. Skoro da sam digao ruku na pozdrav kada sam pošao za Čupom. Smešno, neko bi rekao da sam brljiv. Možda.

 

Danju smo lunjali po celom ostrvu, jer šta bi drugo radili, Došli smo da njuvamo kroz svet bez asvalta i neona, bez dreke i nesnosnih motora, bez televizije i ljudi. Ja sam snimao bubice, a kucovi su jurili neke mirise i ostavljali svoje za ko zna koga. Na onoj plažici nije bilo nikakvog traga ni čamca ni ribara, talasi to sve začas obrišu, ali osećaj da ima tu nekog nije nestajao ni preko dana.

 

Mi nikada ne ostajemo na nekom mestu dugo. Dodjemo ponedeljkom pred veče i petkom u samu zoru odlazimo. Tako izbegavamo gužvu. Nikom ne smetamo i niko nama ne smeta.

 

Četvrtak je i sunce polako tone crveneći se od umora. Kucovi osećaju da im dolazi kraj raspojasanosti  neumorno špartaju da iskoriste svaki trenutak raspuštenosti. Ja se pripremam da dočekam komarce i da ih pošaljem u nedodjiju. Sve ide svojim tokom i po ustaljenom redu. Kada se svi kucovi prikupe i uvale na svoja mesta idem po običaju da dosecam Čupu. Ume on da dodje i sam, ali ja ne mogu da šipčim dok se on smiluje. Malo prinude ne može da škodi.

 

Taman sam zakoračio u sumrak i dreknuo da obznanim Čupi da je prekardašio i da mora smesta na brod kada se iz mraka pojavi onaj ribar kao rukom bačen. Jednostavno ne očekuješ nešto a ono se desi

 

Dobro veče – kaže mi on.

 

Dobro veče –  kažem ja njemu – baš  ste me prepali. Nisam očekivao da sretnem nekog ovde u gustišu. Pre bi se nadao da nekog sretnem na obali.

 

Mene ima svuda. Rekao sam vam, ovo je moje ostrvo – kaže mi uz osmeh.

 

Izvinite, moram po Čupu, on je baš komotan i voli da isteruje ćef – odgovaram prelazeći olako preko njegove tvrdnje da je ostrvo njegovo. Ljudi baš umeju da budu čudni. Čovek deluje vitalno, skoro mladalački, mada, ne bih rekao da ima malo godina. Mislim da je starijji od mene, a ja sam ih skupio prilično.

 

Ne tražite ga, sada će on, već me je nanjušio – odgovara mi uz široki osmeh – Ne verujete mi da je ostrvo moje.

 

– Pa, pravo da vam kažem, ne znam. Ako kažete da je vaše verovetno je tako. Nisam znao da se ostrva prodaju – pokušavam da se izvučem.

 

Zbunjeni ste, nije ni čudno. Ostrvo je moje od vajkada. Gledajte ovako. Vi mene vidite zato što ja to hoću. Vaše životinje su mi rekle sve o vama. Još Pam i Mimi i Njunja su mi pričali o vama. Zato me vidite. Ne plašite se. Ja nisam čovek, ja sam nešto drugo. A, evo Čupe. Šta sam rekao – iz gustiša dotrča Čupa i poče da skače i da se uvija od sreće što ga vidi.

 

Nisam imao šta da kažem. Da nisu pantalone na meni gaće bi mi spale. Nije to strah, jednostavno čudan   susret.

 

On, ne znam kako da ga nazovem posle njegove tvrdnje da nije čovek, savio se i uzeo da mazi Čupu koji se prućnuo i digao sve četiri.

 

Mi smo Narod, da tako kažem, ima nas svuda. Najviše tamo gde nema ljudi. Vi nas ne vidite jer mi to nećemo, ali mi vas vidimo kada nam to zatreba. Nismo vanzemaljci. Na zemlji smo od vajkada, mnogo duže od ljudi. Samo nekima se pokazujemo. Eto – ustade i ostavi Čupu – Strećan put i dobra plovidba. Biće sutra prijatnog vetra pa možete da dignete jedra. Vidimo se kada ponovo navratite – reče i jednostavno nestade, kao da potonu u sumrak.

 

Laku noć – kažem pomrčini – Hajdemo Čupo, idemo da ispričamo Ljilji šta smo doživeli. Ona neće da nam se smeje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s