PAMAVČINJA

CRTICE

1.

Ja imam Pama, Pam ima mene. Ja volim Pama i ona to zna. Ja znam da Pam voli mene. Mi smo zajedno. Gledam je kad trči, kad lovi, kad traži, kad se igra,kad gleda svet hvatajući prolaze senki, kretanje života, odlazak vremena.

Idemo zidinama niške tvrdjave. Rovovi zjape. Pam zastane i gleda dole, pa onda jurne kroz travu skačući. Protutnji pored mene. Vrapci prhnu i strmoglave se u jarak. Pam se sili i laje.

Okolo tutnji  grad, dok mi, dokoni, zveramo okolo. Bubice su naš svet, i puževi i travke, i senke što se kriju od sunca.

Tako iz dana u dan, Pam i ja učimo život, natenane.

 

2.

Njuvamo parkom Pam i ja. Svakoga dana oko podneva smo tu. Izlazimo da Pam malo proštrapka i obavi nuždu, da skupi informacije o kučićima koji su se već vrzmali parkom, da obeleži i utvrdi svoje staze. Čas je na stazi, čas u travi njuškajući oko šiblja i drveća.

Oko nas svi žure. Poslovni i zauzeti, koračaju brzo ne gledajući šta im se mota oko nogu. Jedno malo, kudravo, crno-belo kuče ne haje za njihovo žurbu i zauzetost, sledi mirise i zastaje kod svake malo zagonetnije i interesantnije vesti. Mnogi gundjaju i najradije bi ga šutnuli ,ali ja sam pored njega, i zato Pam klaj-kljaj njuška i uživa.

Mi ne hajemo za žurbu, za nas vreme nije novac, mi ne trčimo za zaradom. Mi gledamo bubice i travke, brojimo latice, osluškujemo brbljanje mrava i dozivanje pčela, i osećamo kako dolazi vetar.

Nama svet nije iza horizonta, nama je život tu, kraj naših nogu.

 

3.

Juče je padala kiša i danas osušene gliste nalazimo po stazama u parku. Negde jednu, a onda u gomili uvijene i suve kao grančice. Pam obavezno pridje svakoj i njuši je. Prisloni svoju njuškicu i šmrče pokušavajući da uhvati sve nijanse njenog postojanja. Onda shvati da to više nije glista, frkne, i ode da njuši druge.

Nekad ih nadjemo žive u zaostalim baricama kako se izvijaju pokušavajući da upiju što više vlage strepeći od sunca koje već prži.

Ima i onih zgaženih, sasvim iskidanih pod cipelama nepažljivih i užurbanih ljudi i onih koje se uvijaju upola samlevenih tela pokušavajući da izmame još malo života u svetu koji ih ne primećuje.

Sve one koje su u životu pokupim sa betona i bacim u vlažnu travu nadajući se da više neće na suvo. Prolaznicima verovatno sve to deluje budalasto, ali kada i njih život počne da pritiska i kada se oni budu koprcali da li će da se sete zgaženih glista.

Pamu i meni je dovoljno da ih samo sklonimo, jer život ma kakav bio ima najvišu vrednost.

 

 

4.

IMG_0938

Pame, gledaj šta radi banda. Malo im je što pobiše nesrećne izbačene pse, sada stružu stogodišnje jablanove. Davno su tako poklali koze pričajući da čine štetu. Danas ova drveta smetaju ljudima da dišu, tako kažu.

Hiljadu godina su ljudi disali pored njih, ponosili se visinom jablanova i pesme pevali. Sada je bagra odlučila da ih saseče.

Ovo je tužan dan Pame.

Ispred bande testeraša utegnuta u kožu i ružna kao djavo išla je i gurala prst napred pokazujući.

– Ovo drvo, i ovo drvo, i ovo… –

Onda sablasni krik motorne testere i jablan je padao pokošen rafalima mržnje. Obori glavu Pame, ovo je kraj jednog života.

 

5.

IMG_1364

Kad padne kiša, kroz park, gazeći travu vuku se neki tipovi sa kanticama i baterijskim lampama i svetle dole i nešto skupljaju iz trave.  Kada ih vidi, Pam obično reži i laje na njih. Oni ne haju mnogo za Pama. Ona je mala i njen lavež nije mnogo ubedljiv. Ti imaju preča posla. Skupljaju kišne gliste koje opijene vodom izlaze u travu da se pare.

Pam ne odustaje. Reži sve opasnije i primiče se. Ona ne voli uništavanje života. Traži da se skupljači manu posla i odu. Gledam kako se odlučno i hrabro bori. Skupljači pokušavaju da je uplaše mašući baterijama, ali to nju još više draži i ona opasno reži, nastupajući korak po korak. Najzad oni dižu ruke i povlače se. Pam ih prati i ne prestaje da reži sva besna i odlučna.

Dobila je bitku, ali se još muva okolo i lane da se zna da ona čuva ovde. Nije ovo Alajbegova slama pa da vršlja ko kako stigne. Ovde žive neka stvorenja koja imaju pravo na postojanje

 

6.

Često idemo kejom Nišave. Od mosta ispred Stambol kapije do mosta koji vodi u Jagodinmalu. Do juče su tu bili jablanovi i vrbe u čijim senkama su čučali pecaroši piljeći u vodu gluvi na buku grada. Debela hladovina i meka trava, skrivena mesta u samom centru grada mamili su parove da uživaju u nežnostima bez poganih pogleda i dobacivanja.

 

Dole u vodi su špartali šarani i klenovi mereći ponudjene zalogaje i s vremena na vreme, trzajući pažnju pecaroša i kibicera, odvlačili gliste sa udica veštinom koja je nervirala i pružala priliku za psovke i svakojaka naklapanja.

 

Sada kraj vode nema ni vrba ni visokih jablanova, ni blata ni trave. Miris vode je negde otišao progonjen mirisom benzina. Šarani i klenovi su  nestali kada je beton zamenio čkalje i pokrio korenje.

 

I obala i voda se vide od jednog mosta do drugog. Ništa nije uskraćeno radoznalom oku. Ljubavnici kojima je skupo da sede po obližnjim kafićima  moraju da čekaju mrak da bi se voleli.

 

Dakle, muvamo se kejom brojeći polomljene i pobacane klupe, otrgnuto granje sa tek zasadjenih breza, srču od slomljenih flaša. Pam trčkara oko mene i svaki čas zapišuje, čas ovo čas ono, pokazujući da je ona ovde tabanala.

 

Prolazimo, tako, pored vode, prolazi voda pored nas i dan odmiče i vreme teče. Sve ide svojim putem, a mi, ja i Pam okrećemo nazad. Pa,  sutradan, Jovo nanovo.

 

7.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Crni njuška okolo, onda digne nogu i piša. Ja gledam u kamen gde stoje izgrebana slova – krasnoarmejec Gizatulin Ih…  pogib smertju hrabrih v gorod Niš …-

Sutradan ponovo bazamo kroz park. Crni opet njuška, onda digne nogu, piša. Ja gledam gore. Ista, nejasno ispisana slova – krasnoarmejec Gizatulin Ih… – Sutra opet i mnogo dana kasnije Crni tu zastane, njuška dugo i pažljivo i onda zapiša. Ja gledam grob i cveće i po navici čitam urezana slova. Onda dignem pogled i gledam niz ulicu koja se razvlači do neba. Nekada se oblaci vuku i prete da se stušte ovamo, a nekad plavetnilo odnosi pogled u beskraj.  Zablenem se neko vreme u daljinu pa vratim pogled na grob Gizatulina i zamislim stepu i pitam se za koje babe zdravlje su ga dovukli ovde da ga ubiju i zakopaju u parku pa makar pored njega ležao istoga dana  u istome mestu ubijeni potpukovnik.

 

Neko će da kaže borili su se za uzvišene ciljeve protiv zlotvora koji su zgazili sve ljudsko, ali smrt je kraj i nema više ništa. I on i oni drugi su nestali. Samo stoji tu, u parku kamen i napisano ime nekog Gizatulina Ih…

 

Stranci kada dodju slikaju ta dva groba i ko zna šta pričaju kada se vrate svojim kućama, kučići zapišavaju, vrapci doleću na spomenik oddžavrljaju svoje pa odu. Ko baci pogled, baci. Gizatulin je bio i nema ga. Ako je imao  koga da ga ožali lepo, ali koja vajda. Ako su i oni nestali u vrtlogu rata nikom ništa. Sve je beznačajno. Pljuni, okreni glavu i gledaj da uhvatiš sve trenutke života koji ti slede.

 

Smrt hrabrih i smrt kukavica je ista. Kraj i ništa više. Oni koji dižu spomenike i veličaju umiranje su srećna bagra koja je uspela da prevari smrt i poturi drugog. Ako još popiju koju za pokoj toga a sebi za dug život puna kapa.

Pitam se kad vetar razgrne trave u stepi i prozviždi ime Gizatulinovo a ždrepci protutnje vijoreći grive padne li neka suza u prašinu.

 

Crni zastane i dobro onjuši sve tragove i mirise i dugo se vrzma okolo. Kako bi zastao i pročitao ime na kamenu koji štrči da nemam Crnog. Eh, život ti je baš čudan…

 

 

 

 

 

 

 

U beskraj pružila se stepa. Trava pod vetrom, lagani oblaci odlaze u nedogled. Tamo, iz daljine dolazi topot konja. Još malo pa vrisak jahača proteruje krdo niz jarugu onda se penju uz obronak i jure. Dole negde su jurte zavijene u oblake.

8.

Ne zam kako da legnem i gde ruke da stavim.  Djula i Lila su mi uzele jastuk upletene u snove. Čupa i Doroti ispruženi ne daju mi da se ja ispružim. Crni se razvuko  popreko i spava kao odojče. Olica pritiska jorgan. Pred ponoć tražim položaj i mesto: sutra ustajem rano da hvatam put, a oni spavaju kao andjeli mereći moju pažnju svojim kučećim aršinom. Znaju da ih nisam doveo da mi oru i kopaju pa koriste sve što im život pruža.

 

U hodniku mačke rusvaj prave. Mačje ludilo ih drži pa vršlju trnje do mile volje. Bacaju i otvaraju ormare, preturaju sve što stignu, bore se i skaču. Slavče stoji ispod peškira i merka ga da li je vredan da ga sruši, Cakani mi prebrojava knjige. Mali mačor Ćira isprobava strpljenje ostalim mačkama koje uvijaju tepih u rolnu.

 

Psi spavaju, mačke luduju, ja šizim i pitam se da me nisu ispustili dok sam se radjao.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s