ZABOLE KITA MAKITA

Neki bez imena i lica pokušavaju da me proganjaju zbog mojih kucova i macova. Smetam jer sa bagrom ne duvam u istu tikvu. Ustvari, gledam svoja posla i izbegavam da okolini stanem na senku. Samo to je ono što jebe naše kokoške. Ovde su finoća i pažnja ružne osobine, one pokazuju slabost, a takve treba jahati jer ruše iskonski mentalitet naroda i opasni su za drušvo. Dakle ja sam nepoželjan i okolina mora da se obračuna sa mnom. Samo pošto su govnare onda to rade anonimno.

Ju, ju  ko li je taj kome smetaju tvoji kucovi.

Ipak puštam sve niz vodu. Neka se nose u tri lepe. Ja živim u svetu u koji okolni dripci ne mogu. Moj duh me drži i vodi kroz pesmu slavuja, zujanje bubica, talase vetra, mirise trava i treptaj listova. Ja plovim kroz tajnu života, briga me za smrad bagre. Neka se dave u svojim miomirisima, neka im zloba razjeda džigericu. Ako hoće neka likuju. Mogu sve pod kapom nebeskom – to je njino.

Jutro je aprilsko a slana je zabelela polje. Izvodim kucove. Urlaju, skaču, trče napred pa se vrate, obrću se oko mene. Onda pišaju, pa laju na vetar, laju na mirise, laju jedni na druge. Oni se raduju.

Vrludaju kroz travu i traže tragove života. Neki stvorovi su noćas tabanali kroz njihov prostor i njušili njihove mirise. Koji su ti što što ne daju ni pet para za postojanje ovog čopora. Idem i zovem ih kad odu predaleko. Oni su fini i poslušni ali umeju da se zanesu, pa ih svet polja odvuče i tajanstvo drugačijeg života opije. Oni su samo mezimci, ljubitelji jastuka i salonski avanturisti. Ne znaju  šta je opstanak. Zato hoću da su mi pod okom. Oni znaju kada zabrazde, pa brže-bolje trče natrag  i njuvaju oko mene.

Traje to oko pola sata i vraćamo se da dodremamo. Jutarnja dremka u toplom krevetu para vredi. Prija i meni i njima. Čopor utrčava i razmešta se. Zauzimaju sve jastuke i meni ostaje da se sa njima natežem oko pokrivača i mesta za leganje. Posle režanja i guranja nekako se svi uglavljujemo i ja uspevam da se ispružim.

To je jutarnja tura. Razvlačimo se po krevetu, neko uhvati baš ozbiljnu dremku do jedno osam sati kada  ustajem i idem da podelim klopu kucovima na stovarištu. I njih ima ceo čopor, ali oni su vezani i laju po dužnosti. Čim sa njima izadjem na kraj: svaki dobije po porciju klope i porciju maze, bacim i šafolj kukuruza kokicama pa se vraćam u „Švabicu“. Tamo se svi guramo oko Ljilje koja je već spremila doručak i čeka da se pojavim. Prvo macice dobijaju svoj deo, onda kucovi, pa posle Ljilja i ja možemo da klopnemo. Za kucove i macove to nije prestanak klope. Naročito za mace. Na sve moguće i nemoguće načine pokušavaju da iskamče još neki zalogaj. Blek Eder, Slavče, Cakani i Čili-Vili su glavne za otimanje hleba. Mogo vole sredinu svežeg hleba. Gore su nego termiti. Blek Eder ume da izvuče svakome zalogaj iz usta. Niko se ne buni kada umesto parčeta zagrize vazduh. I meni se desi da umesto slasnog zalogaja osetim šapu. Crni, kucov sa soknicana i lovačkim izgledom sve vreme kenjka za dodatnim zalogajem. Na kraju dobija da oliže tiganj ili tanjir. Jedino kafu uspevamo da popijemo nekako normalno, ali nema ljutiš. Mi smo njih izabrali i uveli ih u naš svet. Jedino je maca Cikara izabrala nas. Ona je bila prva macica u našem čoporu.

Dakle svima onima koji misle da su zivotinje ružna strana  mogu da kažem da se nose u tri lepe i neka tamo ostanu da ne pogane baricu u kojoj se brčkamo.

Ovde smo zato što smo zajedno… Ko zna zašto je ovo dobro

2

Polovina je marta. Još se ledi voda preko noći i polje jutrom osvane belo od inja. Istrčavamo napolje. Sumrak je ali to je vreme kada obavljamo jutarnju nuždu. Nije nas briga za svežinu. Ja sam u papučama i bos. Nije mi hladno ni neprijatno. Svojevremeno sam imao problema sa hladnim nogama tako da sam za spavanje oblačio vuneme čarape. Sada, eto, idem bos i prijatno mi je. Ovi kasni mrazevi posle toplih dana ima da urnišu voćke i osetljivo rastinje, ali takav je život. Surov bez imalo saosećanja za nemoć. Kad god mislim o tome psujem i tvorca i prirodu i sve što je život načinilo ovakvim.

Mi ljudi se dičimo intelektom, a nikako da naučimo, ili nam to nije dato, da ne dodajemo svoje gnusobe surovosti postojanja. Negde sam napisao da su ljudi gori od života i ovih mojih šezdeset i pet godina mi pokazuju da sam rekao istinu. Mada, šta je to istina?

To uživanje da mi je i pored mraza prijatno na bosim nogama para vredi. Smrznuta trava krcka pod papučama a inje mi kvasi noge. Idemo pored ograde, tu je malo utabano, okolo su visoka trava i žbunovi trnja. Crni uleće u gustiš i mlatara repom. Nanjušio je neku živinku pa sav treperi. Nije on neki lovac, ali neka kapka lovačke krvi u njemu goni ga da njuši i jurca kroz travušljak. Ostali njuvaju  kroz otpad stovarišta i zapišavaju grmlje.

Napolju ostajemo neko vreme dok Čupa ne okrene natrag i žurno odtabana u „Švabicu“. Tamo su ćebići i jastuci.

Neke stvari sam prepravio u „Švabici“, nešto sam popravio tako da ne osećamo nedostatak komfora kojim smo se davili u gradu. Doduše, mi smo dosta vremena provodili u „divljini“ što u vikendici koja je u polju, što na brodu na Dunavu, a ranije smo kampovali i vozili kajake po rekama, tako da nismo početnici u rvanju sa prirodom.

Ovde smo spakovani sa naših osam kucova i osam macova. Nije nam tesno. Možda se malo guramo po krevetu, ali toga je bilo i u čaršiji.

Tašta mi nešto kukumavči i izvodi besne gliste što je sama u stanu, ali ko je pita. Zdrava je. Može sama da se okupa, da obavi nuždu, ne mora da je ranimo ni pojimo, ako joj treba društvo ima vršnjake u zgradi, a može i sa mladjima. Televizija, telefon, puna kapa. Život ide svojim tokom, ona ima samo da ga prati, kao i svi ostali. Nismo ovamo iz besa.

Ko zna zašto je ovo dobro, to sam, čini mi se već rekao, ali nije na odmet ponoviti. Ne tešimo se time. U životu nema žaljena. Oni koji kenjkaju, opet moraju sve da prodju i da svaki trenutak života plate nečim. Govorim da svi plaćaju istu cenu, samo je valuta različita, pa nam se čini da neko prodje bolje, a nekog oderu. Na kraju, život sve izjednači i tu nema vrdanja.

Ovo pišem dok svi oko mene dremaju. Rekao bih da je oko ponoći. Do malopre su mace besnele, gonilo ih je mačje ludilo, sada su se porazmeštale i upakovale, pa hvataju san. Okolo je tišina koju bodu zvukovi sa puta. Mila, kucov na stovarištu razlaje se kad čuje nešto što joj nije po volji, neku zverku. Podrži je Vukica, sa drugog kraja, ostali spavaju ili ih mrzi da laju u vetar.

Noćni stvorovi tabanaju okolo. Polje je odmah iza ograde. Ispod ili preko žice: kako ko voli ili kako može. Neke noći Mila je digla dževu kao da je slon ušetao. Izadjem da vidim zašto se dere u nevreme, a ono vidim sklupčanog ježa koji ne daje ni pet para za njeno urlanje. Pomilujem Milu, dignem ježa i odnesem ga na kraj placa. Tamo ga gurnem ispod ograde da može da ode kuda mu je volja. Živinke izbegavaju kucove, ali eto, poneka natrči pa se digne dreka.

Uzbudjenja su banalna, ali druga se ne dešavaju.

3

Ko se ne osveti, taj se ne posveti. Napisao sam na zidu ulaza u zgradu. Tu svi prolaze pa neka vide da ih nisam zaboravio.

Nije mi teško da živim u igbelištvu. Nikada se ne zna zašto je to dobro, ali mirne savesti bi izvadio dušu onima  koji su pokušali da mi smeste zicer. Otišli smo da se bagra ne iživljava. Ne mogu da im dozvolim da me naljute  pa da ih pobijem. Moram da brinem o kucovima i macovima, o Ljilji, o sestri, o tašti. Oni nemaju drugog da im se nadje.

Kažem, sve je onako kako treba da bude. Život u „Švabici“ nudi nam neku drugu dimenziju, vodi nas kroz svet opstanka, mogućnost da se izbegne dosada svakodnevice.

Nismo se povuli u ilegalu. Dolazimo čaršiju krajem nedelje da iskoristimo komfor koji posedujemo, da komšiluk vidi da smo živi i zdravi, da čuje kako se smejemo i kako vičemo…  Hoću da im bodemo oči.

Kucove šetam kao i ranije, a mačke vise na prozoru. Sve je isto samo smo mi drugačiji. Ne znam kako da gledam komšiluk. Neke stvari nam ukazuju na bagru koja nam je smestila, ali ne znam crno na belo ko je taj. Zato mnoge gledem ispod oka kada im kažem „dobar dan“. Znam sigurno da gomila likuje što se mučimo: za njih je mučenje sve što nije njihov način života. Pa ako malo više secam, dobro je da mogu. Ako svakog ponedeljka odlazim u „Švabicu“, razbijam monotoniju. Ako dolazim biciklom u kupovinu, vežbam. Što je za nekoga loše, za drugoga može da bude dobro. Tima zlobnima ima da jedem za dušu, pa neka se zamisle.

Manje se vidjam sa nekim drugarima. Manje pijem kafu kod Tajkuna. Manje gledam devojčice na ulici, izlozi me ne zanimaju. Manje sam plovio ove godine, vreme i vodostaj nisu bili povoljni. Šta sam još manje radio? Manje sam banzao, manje vatao zjala, manje mrsio muda… Pa nakupi se toga „manje“.

Elem, uz manje ima nečeg što je više, pa ne klima ni tamo i amo. Sve skupa, živi se. Mislim da je to najvažnije. Izgradiš svoj svet, a ja sam ga uvek stvarao jer sa hteo da samo ja budem odgovoran za svoje postupke. Onda teraš kera kako i koliko umeš i možeš.

Ćao bagro! Odo ja.

4

Sedim ispred „Švabice“ i pijem vino. Natenane. Ljilja je unutra i sprema ručak za kucove, macove i dve džukele. Zevam u granje koje se povija na vetru. Nije to onaj vetar koji pritiska, pod kojim se grane saviju i samo trepere od napora da se održe. Ovaj duva na mahove i ne tako jako, ali dovoljno da razbacuje grane i hladi. Dovlači se negde sa severa, samo ja sam u zavetrini pa ne osećam njegovu svežinu. Sunce trešti, nebo ima onu lepu plavu boju koja se javi posle pljuska, a oblaci promiču i liče na pamuk. Kucovi se muvaju okolo. Boli me za vladu, terorizam, za zika-virus i olimpijadu. Boli me za komšiluk i njegovu zlobu: sve je to negde daleko, preko sedam mora i sedam gora. Ja sam u svojoj kapljici vode i brčkam se do mile volje. Tu sam i punoglavac i krokodil i zlatna ribica pride.

Ako sam sebi ne ugodiš, drugi neće ni da mrdnu za tebe. A, što bi?

Držim noge na jednom panjčetu koje čas služi kao stolica, čas kao astal, a nekad na njemu radim sklekove. Nije to jedino panče koje koristim. Ima jedno desetak  pa ih menjam kako se hladovina okreće. Nekoliko bagremova okolo ume da ubije vrelinu dana, a mogu i zavetrinu da naprave kad treba.

Nekada se latim piva, pa kada mi dojadi njegov ukus okrenem na vino. Ne pijem ja to celi dan. Ne, samo kada mi je ćef, a ćef nema cenu. Drmnem ja i viski sa sokom od paradajza, to zovem „bladi Džek“. Baš je to moćno i prija, brate. Tako mučim muku „mučenicom“.

Dan ide natenane. Ne žuri, ja ga ne gonim. Nije ni njemu lako: dugačak je leti, treba to pregurati.

Sada sam u fazi dembelisanja. Mogu sebi da dozvolim. Čuj, kome ću ako neću sebi. Ne kaže se zalud: ko nije za sebe nije ni za drugoga. Izvalio sam se kao aga i praznim flašu svojski. Okolo se znoje tajkunovi radnici secajući pločice i ostalu keramiku. Mladi su neka rade. Treba im. Ja sam argatovanje završio: sada samo radim za svoju dušu. Umem ja da potegnem i bolje od njih. I fizički sam jači od svakog pojedinačno, a svima mogu da budem tatko, a nekima i deda. Samo ja svako veče vežbam. Desetak i više tona preturim kroz ruke, a jašim i biciklu: od pedeset do osamdeset kilometara. Malo se kurčim, ali tako je. Moram da budem u formi. Neće drugi mesto mene. Imam osam kucova i osam macova, žena i ja.

Onomad pričam sa Tajkunom. Neki njegov drugar, sada rmbači u Nemačkoj, došao tu u neki kamp za mršavljenje pa je samo na posnoj hrani i smršao desetak kila – veli Tajkun. Dečko, govorim ja njemu dok srčem kafu, nije stvar u klopi stvar je u raboti. Moraš da se akaš ako hoćeš da ličiš na nešto. Škembe se lako nabacuje a teško skida. Ali svako ima svoju zvezdu vodilju, pa gde ga odvede. Ja mislim da će mene moja da odvede na „Horn“ i da vrati nazad.

Plovim. Imam jedrilicu. Nije velika, ali meni je taman. Dvadeset i tri fita. Toliki mi je guber. Nekada je to bilo ohoho, ali danas ljudi hoće veći komfor, a hoće i da pokažu da su gazde. Kada ploviš uvek si napolju: na vodi, na vetru, na suncu, pa bilo to šest metara ili dvanaest.

Ko plovi.

Znam jednog: taj je dva puta oplovio svet sa tri i sedamdeset. Na slici izgleda veći od svoga čamca. Nije išao oko „Horna“, ali ni Magelanov prolaz nije šala. Kad dodje vreme ja odo, pa makar se ni ne vratio.

Zabrazdi ja debelo u stranu. To su moji planovi, moj život i sve što ide uz to. Počeli smo od vina, kucova koji se muvaju i povetarca koji razbija omorinu. Neka tu i ostane. Vino je dobro, crveno, iz Španije. Jedna trgovačka firma je bežala odavde, valjda joj dojadilo da je vazdan plaća ministre, predsednike opština, inspektore za trgovinu, za rad i svaku šušu koja misli da je uhvatila onoga za ono, pa je stavila vina na debelo sniženje. Ja sam bio alav pa sam napunio kuću što francuskim, što španskim vinima. Sada ih koristim, ali svakim danom merkam zalihe i već vidim kada će podrum da zažali za flašama.

Sve se bojim da ću opet da odem u stranu sa pričom i da zanemarim čašu. Zato je bolje da dignem ruke od budalaštine i da se prihvatim „onoga od čega živim“.

5

Noćas nam avioni vržde nad glavama. Areodrom je jedno dva kilometra od nas pa vežbaju zvrndanje po mraku. Dignu se, naprave neki krug, pa drugi uzleti i tako neko vreme. Traje to dobar deo noći. Ne smeta, navikli smo na tutanj motora, ali pominjem to uzgred. Kucovi i macovi su mi zauzeli krevet, pa sedim na ivici i drndam kompjuter, pišem ovo. Danju mi nekako izmiče vreme uz gomilu poslova i nikako da sednem i da pišem u to vreme. Moram da hvatam noć, pa kad svi polegaju da se hvatam „pera“. Možda je tako bolje.

Neka mušica mi se mota oko glave i privlači pažnju Cakanog. To je jedan krakati mladi mačor sa divnim bademastim okicama. Čas zvera u mušicu, pa kad mu dojadi onda se liže, pa opet prati muvu koja obleće okolo i sleće ovde-onde. Ponekad i ja manem rukom da je oteram kada mi se vrzma pred očima. Ima i nekih sitnih komaraca koji ne zuje, ali umeju dobro da ujedu, a svrbi do zla boga. Kad sam već kod domaćih životinja da kažem da u komšiluku imamo i jednu zmiju. Smuka. Ima ga preko metra. Neki dan se izvukao na stazu i zadremao na suncu. Tek se mrdnuo kada sam došao do njega i otpuzao pod neki šut. Posle sam ga video u kasno poslepodne kako hvata zalazeće sunce da dembeliše. Gušteri i miševi će morati da se dobro pripaze.

Mačke imaju druge navike ovde u „Švabici“. Ne vršljaju trnje noću kao ranije. Porazmeštaju se uz kucove i zajedno hvataju dremku. Pre toga vise na vratima i čekaju me dok ja napolju vežbam. Kada udjem vrzmaju se malo oko mene, a onda traže najbolja mesta da se uvale. Gaša, mačka, nije mačor, traži da mu otvorim česmu, kap po kap, da pije. Tako voli.

Ljilja je negde pokupila neke viruse i evo gnjave je već dva dana. Sva je na tri ćoška. Noćas je uspela da zaspi i nadam se da će ornija da se probudi. Dani su lepi pa je baš maler da si bolestan. Ako nas lepo vreme podrži odosmo od nedelje na Dunav da plovimo. Prošlog puta smo uz kucove vodili i četiri mačke, možda ćemo sada da povedemo i ostale četiri. Biće veselo.

Često se pitam šta ljudi pričaju kada nas vide sa tolikom menažerijom. Sigurno misle da nismo baš pod libelu. Pa i nismo, ali ni uravnilovka nije. Moja tašta stalno brine šta će komšiluk da misli ili da kaže. Ma ko im jebe mater. Ja nikom ne zavirujem u čanak, a kome je merak da zeva u moj neka zeva. Nema šta da krijem, nisam ukrao.

Ne mogu da kažem da organizovana bagra nema uticaja. Još kako umeju da ti smeštaju, jer nikako da se oslobodimo udbaškog mentaliteta gde je cinkarenje bližnjih vrlina i društveno korisna uloga. Mangupima na vlasti to odgovara jer sa takvim ljudima mogu da vršljaju i odnose kako im je volja. Dok su se zvali komunisti razbacivali su. Sada imaju druga imena pa kradu. Neka. U grob neće ništa da odnesu, kao i svi pre njih, a moraće da pomru, kad tad. I ako su sada ruku pod ruku sa bogom tapiju na večni život nemaju.

Nije ovo stoicizam, ovo je raznolikokst. Čista evolucija. Koja će vrsta da izumre vreme će da pokaže. Ako opstanu lopovi od koga će da kradu? Okreni, obrni neko će da iskopava njihove fosile. Možda bubašvabe ili pacovi. Smejem se na muku lopava koji nema od koga da krade.

Lepo bogami. Trebalo bi da odem na spavanje. Avioni su potrošili noćašnje sledovanje goriva i nebo se smirilo. Čujem zrikavce, a Cikara mi je sela na grudi i prede. To je dovoljno za lepe snove. Svežina ulazi kroz prozor, šta će mi više. Nisam djavo da mi je sve malo.

 

6

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Svu noć je padala kiša. Čas slabije, utanji, skoro sasvim da stane, pa onda zaredi da dobuje po krovu „Švabice“. Gnjecamo se u krevetu i slušamo uspavanku. U zgradi se kiša ne čuje tako. Samo zvuk slivanja vode. Malo kapi uspeva da dodje do prozora i kucne. Više se čuju automobili dok razgrću bare po ulici.

 

Kiša je stala tek u zoru. Taman na vreme da mogu da izvedem kucove.

 

Sredina leta je, a dani liče na poznu jesen. Promiče neki hladan vetar i nagoni nas da izvlačimo jakne i čizme za vodu. Dešava se da jesen iznenada dodje u goste na neki dan: kad može sunce u jesen ili čak zimi da nam navuče majice, zašto bi leto bilo odbojno za jakne.

 

Posle kraće šetnje brišemo kucove od vlage koju su nakupili jurcanjem kroz mokru travu. Oni jurišaju na krevet i zauzimaju jastuke radujući se suvom.

 

Kiša se nanovo javlja, sitna, a mi se uljuljkujemo tražeći nastavak sna. Dremamo tako neko vreme a onda nas dreka vrabaca vadi u stvarnost. Svu ogradu oko kokica poseli su vrapci i dižu dževu na sva usta. Gledamo ih kada se sjure medju koke džvankajući. Kljucaju prosuto žito, pa prhnu na okolno drveće uz dreku. Stoje gore, zvocaju jedni drugima, pa opet padnu da se otimaju sa kokama oko zrnevlja. Sve se to ponavlja dok ne pustim kucove da se rastrče okolo. Sada oni preuzimaju dreku i rasteruju jata. Gomila vrabaca ode, ali uvek ostanu neki da se kočopere okolo.

 

Dan kreće uobičajenim radnjama. Kad Ljilja spremi doručak kučići i mačići se razmeste okolo i traže zalogaje.

 

Moram do čaršije a ovo kišovito vreme nije baš pogodno za biciklu. Ustvari, vozio sam i po pljusku i po mećavi, na plus četrdeset i minus dvadeset. Po žegi za svoj ćef, a po mrazu da hranim kucove. Nije meni zazor da pokisnem, ali ne moram mokar da se muvam po radnjama. Jedanput sam takav ušao u radnju pa su me gledali kao razbojnika. Pratili su me dok sam tovario robu u korpu i išao na kasu. Valjda su danuli dušom kada sam umesto pištolja izvadio novčanik i platio.

 

Pun je svet dripaca, a ja imam sve tanje živce. Brate, svaka baraba pokušava da te jaše i ponižava. A nije samo to, očekuju da ti ponižavaš samog sebe i nije im pravo ako ne saviješ kičmu, a zakon ih podržava. Što je mnogo, mnogo je. Razbiješ njušku somu, a tebe gone. Braniš se od dripaca: prekoračio si nužnu odbranu… Ovako mogu do sutra i nikom ništa. Zabole njih Belo Done.

 

Ako zalabi kiša okačiću jaknu na sebe pa idem.

 

Kišica samo rominja. Neke stvari nismo poneli, ustvari, ja sam zaboravio, pa moram u čaršiju. Nisam šećer da se istopim.

 

Posle doručka uzimam spisak, da opet nešto ne zaboravim, jašim biciklu i pravac čaršija.

 

Put je prav i svi voze kao na trkalištu. Niko ne mari za ograničenje brzine, a policije nema po običaju. Porazmeštali se po kafanama pa hvataju čaše i flaše za gušu. Uvode red.

 

Svako svakog pretiče. Vidi biciklista, ma ko mu jebe mater. To nije čovek. Da nešto vredi vozio bi bar neku krntiju. Makar zanemoćalog golfa dvojku.

 

Srećemo se licem u lice. Oni jurišaju na mene, nišane me kao na strelištu. Ja ih psujem, pokazujem srednji prst, nišanim kažiprstom  i mislim o raketnom bacaču. Na kraju, uklanjam se  barabama, gazim pedale i otvaram četvore oči.

 

Kiše srećom više nema. Otišla je da kvasi neka druga polja i ulice. Samo me vetar pritiska i razbacuje  košulju. Neka, ja i vetar smo drugari. Kada sam na Dunavu on me vozi i pravi užitak.

 

Ulećem u čaršiju. Podne je, otprilke. Saobraćaj u punom jeku.  Ljudi se vrzmaju ulicom, a ispred mene kamion za pranje ulice, dvojica secaju crevo i zalivaju levo i desno, bez pardona.  Ostaje mi samo da psijem. Moram napred, a oni klaj-klaj. Svuda ulice peru u ponoć, kod nas u podne. Nekako dodje na isto.

 

Ako uspem da se šmugnem, a da me njihovi šmrkovi ne dohvate biću na konju sa hvataljkama. Vozim polako i čekam priliku. Tako, prolaze policajci i oni obaraju šmrkove, ja za njima i odo. Brisnuo sam suv. Kada me kiša nije dohvatila ne bi valjalo da me nakvase komunalci. Uvek se pitam kako im pranje ulica padne na pamet za kišnih dana, a kada je suša i žega nigde ih nema. Možda nisu zadovoljni kako to radi onaj odozgo pa hoće da mu pokažu, mada njihovo pranje jedino premešta djubre sa kolovoza na trotoar. Ipak, niko se ne buni ili ne primećuje takvu radnju, jedino takvi kao ja zvocaju. Samo to se ne računa jer nismo kritična masa koja može da okrene običaj. Aman, ti ljudi moraju noću da spavaju da bi danju radili.

 

Dok sam ovo izmozgao stigao sam tu gde sam pošao. Sada mogu da smaknem dupe sa sedišta i noge sa pedala. A, mogao bi i da se manem mlaćenja prazne slame pa da završavam svoja posla.

 

Stvarno sam dokon kada mi sve ovo pada na pamet. Ima ovde ko misli za sve nas, ko  sve zna, Ko sve ume i može. Mozak, kako bi se reklo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

7

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Polako završavamo doručak. Još je sve na stolu, ni kafa nije popivena. Zvrnda telefon i javlja se sestrina komšinica Desa. Neko je ostavio kuče na njihovom spratu, a ono kevće, mlado je ali nije malo, pa ja da dodjem i da ga spustim ispred zgrade. Ona je sama i ne može  da se bakće oko njega, onda kaže još nekoliko razloga zbog kojih ja treba da dodjem i rešim problem. U majčinu, daj mu neki zalogaj pa neće da se dere, govorim joj, a ona neće ni da čuje. Ako mu da ono će da ostane a to je problem. Ne volim kad mi presedne doručak, ne volim. Mogu da joj kažem da se nosi, ali. Dolazim kad završim doručak, kažem joj da je skinem sa vrata. Kafa i ćef odoše gde odoše. Psujem sve što mi padne na pamet dok se spremam.

 

Kad već idem da bar donesem i neke stvari sa pijace. Ljilja mi pravi spisak.

 

Jašim biciklu i besan odlazim.  Ne volim to što ću morati da uradim. Psa koga dotaknem ja dovodim da živi sa mnom. Besan sam jer mi je guber ovoliki i ne mogu da usvajam još jednu životinju. Besan sam na državu i ljude koji gledaju samo svoje dupe i zaboli ih za tudju patnju, što misle da su samo oni vredni života, a ostale stvorove mogu da šutiraju i poćuškuju po svome ćefu. O tvorcu neću da govorim. Ne mogu ništa lepo da kažem o tome koji stvara patnju i muku da bi se sadistički nasladjivao i prodavao laži o nekom blaženom postojanju posle usranog života koji nam je nametnut ovde.

 

Biciklu ostavljam kod tašte i peške odlazim. Bes me ne napušta. Gledam ispod oka sve i svakoga. Gore na spratu sačekuje me kučence sklupčano uz jednu saksiju. Ne kevće. Verovatno je iscrpljeno od uzaludnog traženja pažnje i plakanja na život. Podižem ga. Ni da kevne. Kucov je sasvim mlad, štene. Procenjujem po zubim, negde oko tri meseca. I majku i oca i celu familiju pominjem onome koji ga je otrgao od majke i ostavio.

 

Ne mogu da ga bacim na ulicu. Ima jedno mesto na stovarištu. Dobiće kućicu i klopu svakoga dana i priliku da poraste. Prilično je veliko: biće on krupan kucov ako preživi. Valjda oseća da mu se osmehuje sreća i opušta se na mojim rukama kao krpa. Idem kroz čaršiju i ljudi me mere onim pokvarenim pogledom koji govori: bolje da nosiš dete nego kuče. Majku im usranu, ti ne bi ni za koga mrdnuli prstom, a decu pominju samo da se podsmehnu. Zabole me. Nije mi prvi put da radim nešto izvan primitivnosti sredine.

 

Ubacujem ga u korpu na bicikli i pravac Ćamurlija. Vozim a jednom rukom ga milujem da ostane mirno. Slatkuljac mali. Uznemuri se kada pored nas protutnji neki šleper ili autobus. Pazim da ne iskoči. Za petnaestak minuta sam na stovarištu. Smeštam ga u kavez i donosim vodu. Ljilja je oduševljena, daje mu ime Flekica i odmah sprema nešto hrane.  Stvarno smo ludaci, ali tu pomoći nema.

 

Pored Flekice u kavezu provodi svoje staračke dane šarplaninac Arčibald zvani Ari. Tu je i mešanac šarplaninastog izgleda Pegica. Ima društvo i učitelje za lajanje, ja ću da mu donosim hranu, a njegovo je da raste.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

8

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dani se razvlače uz svakodnevne poslove. Nije monotono, daleko od toga, samo ta svakodnevica uzima pregršt vremena pa moram da kradem minute za ono što mi život znači.

 

Danas sam izvukao štafelaj i boje. Posle toliko vremena uzeo sam da slikam. Gledam brdo i oblake iznad. Plivaju nebom kao šnenokle. Plavo, belo, tmurno. Sasvim levo uvijeno u prljavo tamnu nijansu plavog štrči Humska  Čuka. Gledano iz daljine brdo liči na ugašeni vulkan: kupa odsečenog vrha. I selo Hum, pruženo sa strane liči na planinsko. Strme ulice niz koje se sliva voda iz dvorišta i štrafte peska i šljunka po asvaltu.

 

To mi pada na pamet dok planiram sliku. Krajolik je monoton pa gledam da izvučem neke detalje. Jedino ti oblaci vuku pogled. Nisam u najboljem raspoloženju za slikanje, ali ako hoću da se brčkam u fantazijama moram domaćinske poslove da gurnem u stranu.

 

Razmazujem boju po platnu. Nekoliko poteza koliko da ubijem belinu. Hajde još neki potez. Oblaci se premeštaju dok ja jurim oblike i nijanse. Pitam se koliko je Sezan brzo slikao. Idem nekoliko koraka unazad i merim to što sam nabacio. Potez više obično usere sliku jer vuče još sto drugih. Povlačim još neki potez i dižem ruke. Izvaljujem se i mezetišem to što sam uradio. Volim da istražujem po slici. Tako primećujem detalje koji promaknu u radu. Svet poteza i nijansi me odvlači. Merim svako parče slike. U svakom kvardratnom santimetru nalazim novu sliku.

 

Treba brzo slikati. U jednom dahu. Energiju i osećaj uloviti na platnu i okovati bojama. Zalepiti dušu u  izlog. Gledao sam u jednom dokumentarnom filmu Konjovića kako slika. Nema ispravljanja poteza. Ono što četkica pljune to ostaje. Slika je tu. Pola sata ili manje. Gotovo, nema više.

 

Koloritni realizam. Čini mi se da su tako nazivali to slikarstvo. Moja paleta je oskudnija. Ja svet osećam crno i belo ili tamno i svetlo, dobro i loše. Sivilo je odraz nemoći, kanonizovana greška. Ehhh.

 

Pola dva je, treba kucove i macove nahraniti. Ajde, dečko skupljaj skalameriju i radi nešto korisno. Puštam kucove da se izjurcaju i izlaju dok Ljilja daje mačkama ribice.Neke mace zbrišu klopu dok trepneš, a neke se mrljave, mora da ove  spore  čuva od onih brzih.  Dok se mace nakane kucovi su se već izjurili i stoje pred vratima čekajući svoju porciju.

 

Tako se nižu dani. Malo svakodnevne dosade, pa smislimo neku budalaštinu da nas rezdrma, onda opet svakodnevica.

 

To smo tražili.

 

9

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šetam Pegicu. To je ona kučkica šarplaninastog izgleda koja uteruje strah u kosti osoblju stovarišta. Rastu joj nokti a ne bavi se kopanjem da ih oguli  a nipošto ne dozvoljava da joj se skrate. Ne dozvoljava nikakvu intervenciju. Jedanput smo nekako uspeli da je uspavamo i skratimo nokte. Samo tad i nikad više. Mogu da je mazim i to je sve. Čim vidi da imam nešto u ruci kezi zube, ostavim to, mazimo se. Jedini izlaz je da šetajući po betonu oguli nokte.

 

Dakle, šetam Pegili po stovarištu na užas radnika. Ne napada ona nikoga. Ide na štrangi kao mače, ali radnici zaziru i sklanjaju se. Prvog dana joj je bilo čudno, godinama je bila na lancu, sada jedva čeka da je povedem u obilazak. Štrapkamo  okolo paleta sa pločicama i klozetskim šoljama, idemo kroz drobljen kamen i gazimo beton. Puštam je da vuče i osluškujem šljapkanje noktiju. Zamišljam koliko mogu da se ogule njuvanjem kroz plac. Nadam se više nego što mogu u toku dana da izrastu. Računam ako budem uporan jednog lepog dana Pegica će da ima uredne nokte.

 

Ovih dana se ustalila kiša i ja ne izvodim kucova u šetnju. Baš  pada pa nije moranje da i ja i ona budemo mokri. Za meni i nije veliki problem: u „Švabici“ mogu da se presvučem, ali Pegili će morati da ostane na hladnom. Ništa, gde smo toliko čekali neki dan kiše neće da pokvari  nameru i trud.

 

Radnici su se umotali u kapuljače i nekakve kabanice pa promiču kroz ljapavicu. Hladno je i vetar dodaje neprijatnost, a on uvek duva ovde. Ne treba mu zahladjenje da pokaže svoju moć. Čim kiša malo utanji ja uzmam da cepam drva. To cepanje mi dodje kao dodatni trening. Jednostavno koristim svaku priliku da poboljšam snagu i kondiciju. Neće niko umesto mene. Zapinjem prilično. Treba deset  kubika da iscepam, a ostala je od prošle godine prilična gomila trupaca. Lep posao. Hoću Tajkunu da pokažem koliko sam jak i uporan. Volim da se kurčim.

 

Malo ljudi u mojim godinama toliko zapinje. Skoro svi pomjinju starost. Ja se ne slažem da godine čine starost. Znam ljude koji su stari i u četrdeset. Ja imam godine, ali sam mlad. Starci šetaju unuke ili kukaju što ih nemaju. Moj drugar Tajkun posluje sa nekim iz Novog Pazara i  stalno se vajka kako ovaj ima već devetnaest unuka, on nijednog. Njegovi sinovi u pozamašnim godinama su a neće ili ne mogu da se ožene. Ja mu govorim da nešto stavi podase, a sinovi neka gledaju svoja posla. Samo slaba vajda od moje priče.

 

Čudno je to. Ljudi na samu pomisao o unucima prestaju da žive svoj život. Postaju zombi u službi dece i samo unučare. Mora da sam nastran, ali ne vidim svrhu tolikog akanja. Smatram da su babe i dede loša opcija za unuke. Retko nauče nešto pametno od svojih baba i deda, najčešće budalaštine i strahove. Zato su naši mladi hendikepirani pred životom.

Stalno se priča o „beloj kugi“. Koja „kuga“ kad se broj ljudi povećava. Ako Srbi ili Nemci nestanu neće svet da propadne. Tu su Šiptari, Kinezi, Indusi, Cigani…. Ima ko da produži ljudski rod. A  nikakva šteta ako se ljudi i zatru. Nestali su i dinosaurusi, pa nikom ništa. Kosmos je tu. Smisliće on već neku glupost. Kad je mogao da stvori ljude, najgore stvorove ikad izmišljene, snaći će se i bez nas. Mislimo da smo vrhunac evolucije. Mi pa bog. Mućak, ako sačekamo videćemo ko će da nas nadživi. Kako radimo nećemo dugo da čekamo na to. Tipujem na bubašvabe ili pacove. Kroz milion godina, možda manje, arheolozi bubašvabe čudiće se kako su stvorovi kao mi uspeli da se toliko dignu da ugroze i samu Zemlju. Ko ne veruje neka sedne i sačeka, pa onda neka mi dodje i kaže – Dečko, bio si u pravu , ili lupao si gluposti.

 

Za milion godina ni ime neće da nam ostane.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

10

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovih dana naši oci i upisani, ovo je za one koji nešto znaju, oni ostali neka se raspitaju šta su i koji su oci i upisani. Dakle, da se vratim na početak, oci i upisani hoće ponovo da uvode vojni rok. To su oni isti koji su nas unakazili, opljačkali, od nas napravili monstrume u očima sveta, oni koji su vojničarili pa digli ruke i predali se, sad nanovo dižu glave, valjda im nije dosta nesreća koje su navukli na glavu naroda, pa okreću stari list.

 

Nekima to godi pa dižu stojka sanjajući Kraljevića  Marka i Hajduk Veljka….Nikako da shvatimo da su nas vojske urnisale, da smo zbog fantazije o nekakvom junaštvu i ratnim sposobnostima svedeni na šaku jada koju niko živi ne zarezuje.

 

Mi ćemo. Svakog dana poneko  iz vlasti se lupi u grudi i odvali…. Šta, i čime i sa kime. Da, ti koji pričaju sigurno neće da budu u prvim redovima, a ni svoje sinove neće da isture napred. Neće oni nigde. Oni su dragoceni. Drugi su za klanicu, a oni će da kupe šnjur. Doduše, dogod  ima budala kojima gode priče o veličini biće nas sve manje i manje.

 

Oni koji su politiku „hleba i igara“ uveli u svakodnevni život širokih narodnih masa, čitaj stoke za klanje, nisu ni za jotu promašili. Daj narodu šta mu godi pa ga za nos vodi. Narod koji ima  samo dve vijuge na mozgu od kojih jedna radi na tome da svakog zajebe, a druga da ne bude zajebana, neće daleko da dogura.

 

Mi smo najjunačniji i najprcačniji. Ostali su ružni i glupi.  Podmirujemo im žene i pravimo decu. Mrze nas jer smo pravoslavni, a ne vole nas jer hoćemo da stisnemo i da prdnemo. Butamo se svuda kao rub u dupe, a vrištimo kad dobijemo po tom dupetu. Kad nam ne pada sa kruške kunemo sudbinu. Kad nam daju malo nam je. Eh, da su nam usta dovoljno velika pa da obzinemo svet ne bi nam bilo dovoljno.

 

Verovatno je tvorac znao šta radi kada je stvarao svet i nas u njemu. Na kraju svi misle da je njihov način najbolji. Kako reče matori Solon, tek kada umreš može da se kaže kakav ti je život bio, jer dok gaziš zemlju uvek ima šanse da ti bude ovako ili onako.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

11

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jutros na stovarištu hranim kucove. Nedelja je. Kišica je prskala negde pred zoru pa je Tajkun odlučio da me doveze a  usput da kupi kupus. Uredu.  Dajem klopu Raši kad puče puška i dramlije počeše da padaju okolo. Dignem glavu, a ono lovci preko puta pucaju. Ne vidim da nešto proliće, a nema ni sto metara od mene. Pizda im materina usrana – raspsujem se ja. Krajnji bezobrazluk je pucati prema tudjem dvorištu. Jok, briga njih. Pukoše oni još nekoliko puta, sve mislim namerno jer ništa ne izleće. Gledam ih psujem i pominjem policiju. Bagra, odvoji se jedan i podje prema meni. Valjda misli da me uplaši prangijom. Pa jadan ne bio, nisam se plašio ni ustaških kalašnjikova pa neću valjda jajarskih tandžara. U tom trenutku naidje Tajkun. Besan je kao ris. I njega su sa druge strane zasipali dramlijama. Vadi telefon i zove policiju. Da ne pričam dalje. Mamlazi se pokupiše ali policajci ni da mrdnu. Kažu lovište je. Kakvo crno lovište u gradu. Pa Tajkun plaća porez na stovarište po stavki za drugu zonu. Grad je ovo. To ima samo u Nišu. Možeš da pucaš na ljude i njihovu imovinu i da se kriješ iza naziva lovac. A da bilmezu razbiješ glavu što te zasipa olovom bio bi kriv i kažnjen.

Odlazimo besni psujući javašluk, bezobrazluk i vlast koja potstiče takvo ponašanje da bi natenane mogla da krade i razvlači državu, a narod svodi na prosjake.

 

Neki dan ranije Lilja je stotinak metara od stovarišta zbog nekog zastoja u saobraćaju stajala i gledala tri divlja  zeca koja su se igrala tu u jednom dvorištu. Možda će ovi dripci da ih pobiju. Žalosno je gledati pusto polje bez trunke života. Sve je uništeno. I vrabaca nema, o lastama ni da se govori. Gavranovi su svedeni na minimum, senica je retkost. Još kao klinac sam vidjao cariće. Pazi,  ja imam preko šezdeset, onda je jasno kada je to bilo. Detlići, nisam čuo njihovo udaranje u drvo odavno. I slavuje sam prošlog proleća malo slušao. Sve se zatire, a nikoga briga nije. Bubicu u polju ne možeš da vidiš, pa kako da ima ptica.

 

Plovim Dunavom. Deceniju i ohoho ranije vidjao sam jata čaplji, stotine, na svakom koraku. Sada je Dunav prazan. Viline konjice da bi video treba da se zamoriš gledajući. Ima nešto galebova, ali to nije ništa. Čujem da ima onih koji kukaju što na čamcu nadju po neko govance. Pa, majku mu voda je okolo, neka operu. I oni seru gde stignu. Ne može čovek na neka ostrva da izadje od govana koje ostavljaju takvi kojima galebovi smetaju.

 

U školi smo svojevremeno učili kako nam je zemlja bogata. Jeste bogata, ali dripcima koji uništavaju sve što vide. Ne može da se nadje kutak bez bačenog djubreta. Da sneg ne padne ponekad i pokrije štroku ne bi znali šta je čisto.

 

Mora da sam udaren kad sam ovoliko zabrazdio. Ali, povuče čoveka nešto, a daleko se ode. Samo, ako se neprestano ćuti šta se onda dobija. Aminaša je puna država.

 

Pametniji popušta: gore poslovice nema pod kapom nebeskom, a nju su nam uturivali u glavu od kako smo se ispilili. Dok pametni popuštaju budale i barabe kolo vode. Kako igraju, crno nam se piše. Takvi ima da puste da se sve raznese i uništi samo da oni vajde, makar zrnce.

 

Otrov mi razjeda dušu. Neću u beli svet. Samo beži i sklanjaj  se. Pa dokle. Ode omladina. Tamo će da zapinju a ovde neće ni glas da dignu. U prošlim ratovima su nas prepolovili.  Za tudje guzice poturali smo svoju. Dok su najbolji ginuli dripci su ostajali pozadi i pravili decu. Sad njihovi vršljaju trnje.

 

Sedim i pišem ovo, kucovi se muvaju oko mene, gurkaju me njuškama i traže pažnju. Osećaju da me jarost zatrpava, a od toga leba nema, pa pokušavaju da me razgale. Mačkice se jurcaju preko nameštaja site i bezbrižne. Koj moj ja mrsim muda.

 

Ako sam rekao nešto što nije pristojno, oni fini neka ne čitaju. Drugačije nije moglo da se kaže. Ako počnem da uvijam tumačiće svako na svoj način ili onako kakav mu je interes. Ovako je svakom razumljivo i rečeno u duhu srpskoga jezika.

12

 

„Najvredniji i najradniji sin našeg naroda i narodnosti“ iz petnih žila zapinje da premaši „Najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ u dobrobiti  za državu i narod. Kapu skidam. Dobro da se našao takav, šta bi mi grdni sami, bez uzora radinosti. Ne bi znali ni patku da ušiljimo.

 

Čovek je radišan, kondraci mu ne daju mira pa crnči od jutra do sutra. Ne ume ili ne može drugačije. Teret koji je uzeo na pleća čini se ogromnim, samo bato, on je kršan pa mu rintanje dođe kao perce. Toliki narod, gde svako vuče na svoju stranu i ne zarezuje vlast ni koliko muva vozara, država stara i ugledna, treba to uvesti u red i poredak i sačuvati ugled i uticaj države. Ja mu zavidim na snazi, upornosti i radu kod tolikih teškoća i klipova koje mu zlobnici podmeću.

 

Svašta se nadje u narodu. Pokvarenjaci i neradnici. Razmažen narod koji od besa i sitosti nema druga posla nego „Najradnijem sinu naroda i narodnosti“, a pride i nacionalnih manjina, nalazi manu i blati njegovu želju i rad kojim hoće da ljude uvede u prosperitet i pruži život dostojan čoveka.

 

Svaka reč je mala i bezvredna i ne može da opiše trud i rad „Najvećeg“. Veličanstveni, strašni, snažni, prepun vrlina, samo nabrajam neke od mogućih naziva  koji mogu da okite takvu ličnost. Jedino me čudi da se niko nije našao da iznese takav predlog. Ne znam šta rade poslanici u skupštini kada zanemaruju prometejsku upornost i  rad „prvog čoveka zajednice“.

 

On radi ostali mu drže sveću. To me seti na onaj vic o Marku Kraljeviću i Caru Lazaru. Upućeni ga znaju, neću ovde da pravim skretanje i ulazim u ogovaranje svetlih likova naše prošlosti, ali kada sam se dotakao njih da naglasim da su oni trica i kurčina prema veličini „Najradnijeg sina naroda i narodnosti“.

 

Ako neko nekad odluči da pravi vic o „Njemu“ imaće muku jer nikako ne sme da se uplete u plagiranje. Originalnost, to je zvezda vodilja čoveka koji se uzdigo iznad ličnih interesa, pa vuče višemilionski narod i narodnosti na svojoj grbini. Narodni pevači zvani „folk-dizelaši“ moraće sve u šesnaest da opevaju „Njegove“ vrline. Deseterac je malo i prevazidjeno. Originalno sa maloazijskim zavijanjem.

 

Kada smo kod male Azije i „On“ se rve sa ljutim Arapima otimajući blago za „kulu ni na nebu ni na zemlji“. Sve lepše od lepšeg. Ako mu Bog i sreća dadne i krila će da dobije i medju andjele da se popne.

 

Od srca mu želim. „Njemu“ je nebo granica, neka ide gore.

 

13

 

Toliki su se osilili po Srbiji i uzeli da drugima upropaštavaju živote misleći da su bogom dani i besmrtni, pa ako kojim slučajem zakovrnu, sve oteto ide sa njima. Bilo je takvih bezbroj od kako je sveta, ali ništa ne ode sa njima, ostade tu, pa ga raskopavaju i razvlače razni . I ti su upropaštavali i uništavali živote i dobra, a kosti im hvataju prašinu po podrumima muzeja ili su odavno otiple u prah.

 

Ti što su bili, bili su i prošli. Jadili su neke druge kojji su ih trpeli ili su digli motke i pobili bagru.  Ovi što danas jašu nas i uzimaju i crno ispod niktiju te treba poslati odakle su došli i ostaviti da ih neki budući skrnavljiteli grobova vade ako šta ostane od njihovih poganih telesina.

 

Jadna je zemlja gde se i ala i vrana smeste pa gutaju i ljude i ono što su stvorili.

 

 

14

 

Evo prodje i godina kako živimo čergarskim životom. Od ranog proleća prošle godine, preko šljampavog leta, pristojne jeseni i zimskih mrazeva u decembru i januaru, sa lepim snegom i svime što mećava donosi dočekasmo ponovo sunce.

 

Mart je napravio prvi korak. Sedim napolju sa bosim nogama i gledam kokice gde čeprkaju i vrapce koji se vrzmaju da i oni napabirče koje zrnce. Drveta su još gola osim jela koje se crne nasparam vedrog neba. Saobraćaj tutnji sa one strane ograde, ali kao da je to drugi svet: čujemo, ali ne ajemo mnogo.

 

Svakojake gluposti, ujdurme i zavrzlame protutnjale su kačeći se o nas. Uporno i odlučno otresali smo jednu po jednu, onako kako su dolazile, rešeni da zadržimo mir i opušten život. Sve oko sebe prihvatamo kao izazov, kao mogućnost da pokažemo svoju sposobnost opstanka. Za nas je življenje pravi uspeh. Sve drugo, ma kako se vrednovalo, samo je kulisa života. Onaj koji doživi stotu nemerljivo je uspešniji od milijardera koji otegne papke u pedesetoj, na primer. Ja sam odlučio da svima popijem za pokoj i neću da dozvolim da me dripci ometu.

 

 

Kao gušter na suncu hvatam titraje zemlje i života okolo. Kroz suvu travu provlače se pauci, neka bubica se šeta po mojoj ruci razmičući dlačice. Gledam je dok ne digne krila i odleti. Naglo se budi život. Posle oštrih mrazeva sunce ugreva zemlju i kada nema vetra može u majici da se sedi. Dokle će tako i da li će Baba Marta da zaprži čorbu hladnoćom i snegom, videće  se. Doduše toga uvek bude, pa i aprilski mrazevi su česti i umeju voćarima da zagorčaju život i odnesu rod. Ali sada je ovako i treba poštovati ovu prijatnost.

 

Radnici na stovarištu špartaju i dovode u red lom izazvan noćašnjom olujom i kišom. Ja sam se do malopre natezao sa kučićima koji bi da lunjaju povučeni lepim vremenom. Poštujem njihovu potrebu, ali sve ima neku granicu, pa tako i oni ne mogu da vršljaju trnje kako im se prohte. Oni su čopor i skloni raspojasanosti, a ja sam vodja čopora i moram da ih držim. Pa tako, uz malo dranja i ljutnje kucovi prihvataju ograničenja. Sav život je ograničenje, na kraju ovde sam zbog njih, a bolje i nisu mogli da nadju. Sa mnom imaju i klopu i mazu i toplo i suvo i mogu na glavu da mi se penju, ali dizgini moraju.

 

Posle podne je opet dunulo i prsnulo nekoliko kapi dok je okolo pljuskalo. Tamo oko Morave mora da je bio potop, barem prema crnilu. I Kamenički vis i Malču je dobro zalila kiša. I na tu stranu je nebo bilo narogušeno. I dok je okolo proleće pokazivalo svoju lošu stranu nama je sunce pljusnulo toplinu. I sve je to trajalo ni pola sata, a onda je od Nišave pa prema brdima skočila duga. Odavno nisam video tako jasnu i široku dugu sa jarkim bojama oštro odvojenim. Jedan savršeni polukrug jedno deset minuta je stajao dok se polako nije istočio.

Noćas je vedro i Mesec sija ko tepsija. Nije pun, ima još do toga, ali sija baš kako treba. Ja sam radio sklekove i čekao da se Koko i Crni vrate iz njuvanja. Umeju oni da bazaju kroz čestar ne ajući za moje zvanje. Kada izgube interesovanje brzo se uvlače u „Švabicu“ i bacaju u krevet gde ih već izvaljen čeka čopor. Ja ću posle sa njima da se natežem za mesto. I mačke i kučke izmešani kao sardine hvataju sovu.

 

Ja sam samo budan i čekam da vatra dogori pa da ubacim još neko drvo. Toplo je ali nije na odmet da tako i ostane. Noći su pred zoru i dalje sveže a ja spavam nepokriven pa neću da mi bude neprijatno. Kažu ko se čuva…, a znam da niko neće umesto mene. Ovako sam sebi ugadjam, jer ko nije za sebe nije ni za drugoga.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s