GENERALI IZGUBLJENOG RATA
Sedimo na terasi, Čedine kuće. Tamo sedimo kada je sunčano, pijemo kafu i trtljamo svakojake gluposti. Počinjemo sa onim uobičajenim. Šta sada radimo, pa šta bi radili kada bi mogli, onda preko Markovih konaka stignemo i do Kosova. Čim običan razgovor izgubi smisao počinje plač za Kosovom. Ili Mića, ili Čeda, ili već neko ko je tu sa nama, prospe žal nad izbeglim ljudima, ispljuje se na agresore i agresiju ničim izazvanu, na novi svetski poredak, na tamo neku gomilu dripaca koji vuku konce iz nekog budžaka, a mrze nas jer smo pravoslavni, jer sedimo na raskrsšću svetskih puteva, jer nam pod zemljom leže neslućena bogatstva, jer ovo, jer ono, jer uvek pišamo uz vetar.
Ti tamo su takvi i takvi, pa onda onakvi i pride su masoni i nevernici. Ponekad se pomene i neko ime tek da se uputi psovka na pravu adresu i želja da ruski car Putin već jednom stane na put tim proždiračima poštenog i lepog srpskog naroda.
Učini se nekada da sve rečeno bude nedovoljno i nekonkretno, onda Čeda isuče iz rukava i sa onoga sveta Druga Tita koji je znao kako sa takvima da izadje na kraj, koji je radio samo za nas pa smo pod njim živeli kao bubrezi u loju i svi su nas cenili i pride bojali, jer smo imali vojsku za diku i ugled kome su se klanjali i veliki i mali.
Tada se dignem i odem. Kažem samo – Ajd’ zdravo – i idem. Muka mi je i od Kosova i od Kosovara i od svih onih koji samo trtljaju o Kosovu, koji bi da ratuju tudjim dupetom, a nisu sposobni ni pertle da vežu kako treba, nego samo mlate praznu slamu. Muka mi je i od svih pravoslavnih i krivoslavnih, od onih kojima niko ne valja, a samo je dobra njihova glupost, neobrazovanje, lenštiluk i inadžiluk. Muka mi je od tih koji su studirali po dvanaest godina a posao dobili jer im je tatko bio udbaš i smestio ih tamo gde se ništa ne radi i ne traži znanje. Muka mi je od ugleda i snage i drugova koji su živeli na strahu naroda, od kolektivnog mišljenja i kolektivnog upravljanja.
Muka mi je i od lepog života pod Titom jer sam živeo u njegovo vreme i znam kakav je to život bio, muka mi je od onih koji ga spominju i kunu se njime a živeli su i žive od nemačkih para, a pljuju i psuju tu istu Nemačku, a bar dvaputa godišnje idu tamo kod rodbine da se ogrebu za vajdu.
Posle toga dugo ne odlazim tamo mada svakoga dana prodjem, barem jedanput, pored Čedine kuće po raznim poslovima. Nekad se i sretnemo, progovorimo po koju reč, nismo se svadjali, pa svako okrene na svoju stranu.
Verovatno sam šljisnut, ali do guše mi je trabunjanja tih domoljuba iz ladovine koji su za ovoga rata zavlačili svoje dragocene guzice u najdublje rupe čekajući da prodje zlo, pa da nanovo zasednu na meko i udobno, ističući svoj strah kao vrhunac obmane neprijatelja.
Tu, skoro, jedan takav strateg razbacivao se poznavanjem ratovanja i pominjao čuvene bagrdanske položaje. Govorio je da vojska koja ih drži uvek dobija bitku. Ne znam gde je to naučio, ali zaboravio je da kaže da Bagrdanski tesnac leži u sred Srbije i da smo obrali bostan ako tu branimo zemlju. Čovek je na nivou „bune na dahije“ i guslanja kao i većina njegovih čitalaca. Strašno. Nemaš s kim reč da progovoriš…
Evo po novinama proroci propasti već za neki dan očekuju pad zapada i bežanje u bestragiju. Ti isti onima na istoku propisuju velike pobede jer su izmislili stravu i užas kojima će da dokusure zapadne pljačkaše i agresore. Mi samo trebamo da se držimo za skut braće sa istoka jer uz njih, samo uz njih da možemo da prdimo do mile volje i smrdimo zapadu dok ne pocrkaju.
To što ni nas, ni te na istoku nema zašta pas da ujede to nema veze, to je samo neprijateljska propaganda.
Sa takvima i sličnima smo zagazili dvadeset i prvi vek a dokle će da idemo…Obično se kaže „do kraja“, samo, sve mislim, da će to da bude THE END.
G.S.Gonjenka 