1.
Bio jednom jedan dečak kome je otac bio kralj, a mama kraljica i kome su prorekli da će da zgazi svet. Dok je bio mali govorili su da mu niko nije ravan, kada je postao veliki nikom nije dozvolio da mu bude ravan.
Kralj, njegov otac, oplodio je kraljicu, njegovu majku, i sa pravom je tvrdio da rodjeno dete dolazi od njegovog semena.
Njegova majka, kraljica, kazala je da kralj nije taj koji je prosuo seme u nju, da je Bog iskoristio njenu želju za semenom i zasejao je hrpom božjeg dara. Sin koga je rodila nije kraljev sin nego je sin boga.
Kralj nije trpeo da mu se bilo ko meša u posed i rabotu, ali posle tvrdnje kraljice mogao je samo da ćuti, jer nije bilo dobro da se zameri Bogu. Ostalo mu je samo da verije da je njegovo seme zasadjeno pre božjeg semena.
Dete je dobilo ime Aleksandar, kralj se zvao Filip, a mama kraljica, Olimpijada. Bog koji je voleo da tura u tudje bio je Zevs.
Kraljicine tvrdnje rečene kralju nisu ostale na krevetu za oplodnju. Radoznale uši i zli jezici preneli su kraljicina uveravanja kroz palatu, a odatle nije trebalo mnogo da podanici saznaju da je kraljica rodila Bogu sina.
Dok je plakao i sisao mali Aleksandar nije znao da je sin kralja i Boga, ali je zapeo da raste mažen i pažen od kraljice koja nije skidala oči sa njega. Čim je dovoljno porastao i otvorio usta da kaže – Tata – kraljica mama gurnula mu je u uši znanje da ga je Bog stvorio. Dakle, Bog je njegov otac. Reč koju je mali Aleksandar zaustio nikada nije izgovorio. Kraljica je zapela i svakoga dana punila je uši Aleksandru o učešću Boga u igri –ko je zasadio sina – govoreći da je kralj samo njegova dadilja.
Kraljica više nije davala kralju da muva u njenu utrobu da ne bi skrnavio mesto gde je Bog gurnuo svoju palicu. Uskraćen za slasti kralj je digao ruke od kraljice i okrenuo se sluškinjama koje su spremno ponudile svoje slasti kralju na upotrebu. Zgrožena nad tolikim i takvim rasipanjem semena, na koje je u krajnjem slučaju imala tapiju, kraljica Olimpijada je napravila ogradu oko svojih odaja u koje je samo njen sin, budući gospodar sveta imao mogućnost da udje.
Kralj Filip prepun snage navalio je da ženama zadiže noge po Peli, gradu u kome je kraljevao, i okolini očekujući da mu neka od njih rodi sina za koga će moći da kaže da je sigurno njegov.
Sva ta osvajanja zavrtela su glavu kralju Filipu, pa je odlučio da proširi uticaj svoga koplja te se latio mača da pokaže svoju moć.
Prvo je komšijama napravio štetu i proširio groblja, pa kad je video da mu to dobro ide nastavio je da sadi mrtve i uzgaja čemer. I tako, malo kopljem malo mačem, raširi se kralj Filip i proču se kao prvo strašilo.
To nije smetalo malom Aleksandru da raste. Da mu glava ne ostane prazna dobio je božansku pomoć u vidu filozofa koji će obeležiti naučnu i filozofsku misao čovečanstva. Aristotelosa. On je praznu glavu Aleksandra napunio znanjem o svetu punom čudesa i neizmernog bogatstva. Saznao je da svet nije samo dvor njegovog nazovi oca, da je svet veći od Pele, da je kudikamo veći od želja kralja Filipa, da je onoliki koliko volja može da se pruži. Da je svet uvek za pogled veći ma gde stajao. Učeći uz filozofa nije zanemario i učenje koje je nudio kralj Filip. Kopljem i mačem podupirao je svoj duh. Tako je postajao majstor vojevanja.
Jednom je u Pelu došao neki džambas nudeći kralju konje za rat. Kralj se nije mnogo pogadjao, jer rat je bio njegov posao, pa je kupio krdo. Jedan konj u toj gomili nije davao da ga jašu. Nezadovoljan kralj je odlučio da konja pošalje u bestragiju. Laskajući kralju svi oko njega su klimali glavom samo je Aleksandar protivurečio tražeći da ga on jaše. Konj nije bio obična životinja već dar Boga pa je mirno pružio svoja ledja Aleksandru. Rugajući se okupljenom svetu projahao je okolo zadivljući kralja i njegove ulizice. Filip je skinuo kapu oduševlen hrabrošću i veštinom Aleksandrovom.
Tako je Aleksandar dobio konja spram sebe. Odmah ga je prozvao Bukefal. Konj je ušao u istoriju.
Nadut od važnosti i željan životnog prostora, bio je kralj zaboga, Filip je zatražio od helenskih gradova da mu se sklone ili poklone. Sanjao je da predje preko slane vde i skokne do Darija persijskog da mu pomene sve po spisku za ono što su njegovi bivši radili. Normalno ili nenormalno grčki gradovi su mu poručili – IŠŠŠ – pa je rešio da prvo njima mamu maminu za nerazumevanje.
Ratujući i šireći razumevanje za svoje planove nije zanemario da širi noge devojčicama. Da bi sve to bilo legalno i legitimno i da već jednom bude siguran da njegovo seme daje plod odlučio je da se još jednom oženi. Njegova ženidba i deca koja su mogla da budu rodjena nisu išla ruku pod ruku sa željama Aleksandara koji je čekao da Filip negde zaglavi pa da on sedne na tron i počne da vršlja trnje za svoj račun.
Svadba je bila, a na svadbi sve moj do mojega. Sve lizači i uvlakači. Svi su slavili kraljevu želju da lično zaseje nevestu i dobije porod bez ikakve sumnje. I kao što uvek biva kada se želje i interesi sukobe, tata Filip diže glas i trže nož na sina. Ništa strašno, ali dovoljno ubedljjivo da Aleksandar okrene ledja i skloni dupe za svaki slučaj i za svetlu budućnost svoju, a za zlu kob onih kojima će skršiti vrat u toj sutrašnjici.
Filip raspojasan od sopstvene veličine uzeo je da sreduje prilike oko sebe. Da meće i nameće. Samo sudbina nije sedela skrštenih ruku pa je Filipu poslala čoveka da mu pokaže i ukaže da se prvo sredjuje kuća pa posle komšiluk. Rezilen ali dovoljno pametan savija glavu i zove Aleksandra da se vrati. Aleksandar shvati da je dobio što mu treba pa hita ne čekajući bukliju. Prilika nije da se baci u vodu. Slizavši se nanovo sa kraljem Filipom nastaviše da ratuju slaveći pomirenje.
Samo Filipovi dani su već izbrojani. Što je kuvao imao je da pokusa. Prav ili kriv dobija nož pod gušu i odlazi u istoriju. Kralj je mrtav, živeo kralj.
Aleksandar uzima dizgine u ruke.
Smena na prestolu i dolazak balavca za kralja budi nadu pobedjenih da se točak sudbine okreće u njihovu korist. Samo, mac. Sin Boga ima druge planove. Pun snage i želje da pokaže i dokaže svetu ko je i šta je gazi sve pred sobom. Ko je digao uši izgubio je glavu.
Svet je tek imao da vidi svoga boga.
2.
Na istok, na istok me želja vuče – pevao je mladi kralj udarajući u ratne bubnjeve.
Zlato nas čeka tamo i slava golema – pratili su ga u horu.
Oni kojima se zalogaj činio velikim držali su usta zatvorena i jezik u toplom da ih ne pojede pomrčina.
Kralj je dizao uku i buku tražeći da se već jednom krene i da ga prozovu „velikim“ ponesen ratnom srećom, nadom u sutrašnjicu i pomoć Boga oca. Da ga se otresu pokazaše mu put. Sav ustreptao kralj prosu svoja imanja darujući one oko sebe za sreću. Ostavi zemlju i majku pa krenu u slavu.
Zajašio je Bukefala i poveo Evropu na Aziju. Jedni su pričali da nije mnogo ljudi pošlo njegovim stopama, drugi su mislili da je to dovoljno, jedino je on znao da je hrabrost onih koji su išli sa njim veća od njihova broja. Da bi dokazao svoje tvrdnje i pokazao onima sa druge strane ko je, i da je djavo odneo šalu, zario je svoje koplje u obalu Azije ističući sebe za gospodara.
Svi koji nisu hteli da predaju gospotstvo bez krvavih gaća stali su mu na put. Stali su, ali su tu i ostali. Pokazujući da mu nema ravna sravnio je sve koji su drugačije mislili.
Gospodari Azije su se uozbiljili. Ovo više nije dečko koji se kurči i kome mogu da pomenu majku. Magovi i znalci sudbine bacili su čini prizivajući propast Aleksandru. Zamahom mača otresao ih je kao prašinu. I bogovi i ljudi priklonili su glavu Divu Olimpijskom.
To je moj dečko – hvalio se Zevs na sva usta likujući nebesima.
Utabane staze slave i veličine za Aleksandra nisu više ništa značile. Želeo je svoj put koji će da zaseni ljude i vekove. Nije slušao ni bliske ni pametne. Njegova vollja je bila putokaz njegovih dela. Tražeći ono što je slutio pošao je u zemlju prastarog znanja.
Kao od šale gradovi i zemlje na tome putu padale su ničice u prašinu tražeći njegovu milost. Svakome ko je legao ljubeći mu stopala podario je velikodušnost, ostalima je doneo smrt.
Hvatajući se za skut njegove sreće vešti su skupljali zlatnu prašinu koja se otpadala sa njega. Mnoštvo koje je trčkaralo oko njegovih nogu i vojske koja je podupirala besmrtnost kralja gledalo je da se uvuče u redove gde se delila dobit.
Likujući ušao je trijumfalno u zemlju faraona. Pozdravili su ga kao boga. Za njega je to bio znak koji je tražio. Sve što je bilo zemaljsko klonulo je pred njegovim božanskim likom. Svet je zanemeo. On, razdragan kao bog, izmerio je svojeručno i na pesku obale mora omedjio grad koji će za vjeki vekova da nosi njegovo ime. Aleksandrija.
Sve je izgledalo lako i bilo je lako. Nije sumnjao u sebe i ljude koje je vodio. Oni su gazili njegovim stopama i sledili njegovu dušu. Sva tajanstva sveta stajala su pred njim. Raširio je ruke i zagrlio sudbinu.
Darije je klonuo duhom. Ponudio je ćerku i zemlju i večno prijateljstvo. Sve je bilo kasno. Aleksandar nije hteo parče, sve je mnogo bolji zalogaj, a on je ležao pred njim serviran. Poslao je poruku Dariju i zatražio njegovu glavu, a ćerke i zemlju dobiće uzgred.
Nečuvena drskost zgranula je Persijance. Ne brojeći se, mnoštvo je diglo oružje. Razbacajući zlato Darije je povećavao izglede na uspeh plaćajući vernost. Kada je pošao u bitku čikajući sudbinu rekao je da ide da pojede zalogaj. Njegove ulizice su zartražile mrvice za sebe. Obećao je gozbu lešinarima. Od svih želja jedino je ona bila realna.
Gozbe je bilo. Vrane i gavrani, kurjaci i orlovi, crvi sitni i krupni gostili su se. Darije je imao dobre konje i još bolje kočijaše i dok su njegovi ljudi svojom krvlju zalivali zemlju on je junački prašio jer njegove uši nisu mogle da slušaju urlanje ubijanih i onih koji ubijaju.
Sve je bilo gotovo za tili čas. Aleksandar ja legao u kadu da speru prašinu i krv sa njegove božansko-kraljevske kože. Posle su ga namazali da miriše na djul-baštu. Još jednom je pokazao da mu nema ravnog, da je on velemajstor a ostali paceri.
Darija je isto oprali i namazali. Udešen kao bulka posadjen je na presto. Sedeći u svili i kadifi, titran od novih ulizica, pozivajući sve bogove koje je znao kao svedoke, svečano se zakleo da više neće da beži jer vojska koju će da zbere i gurne na uljeze ima da bude takva da će nogama da sabije u prašinu sve nade i želje tamo nekog varvarskog kralja. Opet su njegovi rekli – Amin – i krenuli da kupuju ljude i oružje.
Pola Azije je diglo glavu i uzelo da brusi oštrice obećavajući da će Makedonce iseći kao repu. Da bi smestio tolike ljude Darije je našao dovoljno veliko poljanče i razvio borbeni red unedogled. Stojeći na dvokolici sa lukom u rukama Darije čas gledao daljine pred sobom, čas vojsku koja je kao bedem okruživala njega i njemu poznat svet. U jednom trenu negde ispred pojavili su se konjanici i bojna dreka je pritisla polje. Jureći na njega isturali su koplja nišaneći njegovo srce.
Sve kletve i zakletve pale su u vodu. Luk je ostao nezategnut a mač nije dobio svoju kapljicu krvi. Jedino su konji okupani znojem jurili pretičući prašinu koja je ostajala pozadi. Darije je opet pobegao.
Neki su umrli, neki su pobegli, a neki nisu ni znali da se bitka vodila toga dana. Pobednici su skupili ono što je pobedjeni ostavio žureći da uhvati novu priliku. Žena deca, zlato i drago kamenje pokazivalo da je Darije bio junak samo u krevetu, za stolom i dok je sedeo na prestolu okružen zlatnim lavovima.
Aleksandar je svoje koplje i mač darivao potocima krvi. Nije bežao od prašine i znoja. Bojno polje je njegov presto a lavovi oko njega su njegovi borci i prijatelji.
On je kralj bojnog polja. Zahvalio je Bogu Ocu na desnici i snazi koju mu je dao. Zahvalio je svojima koji su ga pratili u korak i uz bok. Svima je obećao slavu i kraj sveta na dar.
Večeras pije i slavi heroje koji su mu pokazali put kojim se stiče slava. Sutra kreće za Darijem. Dokle god Darije gazi zemlju biće car i horde nepregledne Azije padaće mu pod noge i davaće mrtve za njegove bitke.
Siguran u sebe Aleksandar uzima šaku ljudi da ga prate i odlazi u srce Azije. Darije beži na granicu svoje vlasti. Traži mesto i ljude gde može da predahne i da skupi nove hiljade koji će da mu vate ugled i čast. Svakog koga sretne klanja mu se ali ni repom ne mrda. Site mu se. Čekaju da nestane pa da oni probaju da se uspnu do njegovih visina. Pratnja se polako osipa. Dosta im je bežanja. Car traži još neki korak, još neki dan, još napora i znoja. On je pravi junak bežanja i neće da stane.
Dok juri u nedogled brze strele sustižu njegovo srce. Darije umire i svet njegovih snova odlazi u prašinu. Aleksandar stiže da vidi poslednji ropac nekada velikog cara, a sada mrtvog čoveka. Takva je sudbina. Prvo te uzdigne toliko da dok padaš možeš da shvatiš uzaludnost života i delanja u njemu.
Ubice cara Aleksandar šalje u smrt besan što su mu uzeli zadovoljstvo. Ipak, ovo je kraj, ili je samo kraj početka. Pred njim stoje daljine, a konj se tek razigrao. Ako mu je otac, Bog Bogova, darivao svet kraj je negde tamo i on će napred dokle god je mača i desnice.
G.S.Gonjenka 