TRICE I KURČINA

Marija i Josif ili je bolje reći Josif i Marija voleli su se do iznemoglosti. Voleli su se svakoga dana. Svakoga jutra, svakoga podneva, svake večeri i naročito svake noći. Josif je bacao seme i šakom i kapom, ali rod nikako nije dolazio. Radio je to polako, sistematično sa puno ozbiljnosti i pažnje, ali seme je odlazilo u vetar. Pokušavao je da preduhitri zlu sreću pa je sejao i u nevreme i na brzinu, ali neka ala je odnosila negovo seme u nedodjiju, ili već ko zna gde. Kako je vreme prolazilo bez roda, počeo je da sumnja u plodno tle i da sebi nagriza džigericu. Pored tolikih plodonosnih žena njemu je zapalo jalovište.

 

Marija svesna svoje plodnosti posle toliko jalovih pokušaja otvoreno je prebacila Josifu da mu seme nije za sadnju i da džabe zabada ralo. Josif je samo smrknuto gledao. Nije želeo nemire, ali oni su neumitno dolazili.

 

U nemoći potražio je savet od starih ljudi. Računao je da ti problemi nisu od juče. Sigurno su starci znali kako se to rešava. Jeste, bilo je toga pregršt, kazali su mu stari ljudi i odmah ponudili rešenje. Obično je problem rešavala druga žena. To je prvo. Ima i drugih rešenja, ali tek kada se primeni prvo. To je najlakše, posadiš u drugu njivu i čekaš. Ako nikne dobro je. Posle kako Onaj da.

 

Josif je samo slušao šta su mu savetovali i grizao brkove. Lako je drugima da pričaju i savetuju kada su oni svoje probleme odavno rešili. Da spomene Mariji drugu ženu nije smeo ni u snu. I oko nje je straćio silno blago, pa bi dovodjenje druge bio samo trošak na trošak. Onako, kao uzgred pitao je i za druga rešenja. Neka zna, možda će kome da trebaju, a ovi starci neće da budu pri ruci, da mogli da savetuju. Ima, ima, rekli su stariji, i počeli da se smeškaju i podgurkuju. Josifu nije bilo pravo, ali sam  je tražio, pa red je da proguta i taj gorak zalogaj.

 

Kada se nova žena ne dovede mudri dovedu brata, pa on zasadi berićet. Ako čovek nema brata tu su komšije i prijatelji pa će neko da se lati takvoga posla. A može i mobu da sazove jer više ljudi lakše posao svrše. To je to. Drugo nema, ako hoćeš svoje. Može i tudje da se uzme,  ali to moraš sam, tu se  saveti ne daju jer ako ispadne naopako što drugi da budu krivi.

 

Lepo je saslušao Josif sve što su starci govorili, stavio savete pod mišku i vratio se kući. Večerao je kao i obično, sve ostalo je uradio kao i obično, otišao u krevet sa ženom kao i  obično, obavio posao kao i obično, Marija je uzdisala kao i obično i kao i obično su dočekali jutro.

 

Dani su nastavili da se nižu: išlo je sve svojim tokom. Saveti starih ljudi ostali su tamo gde su i dati. Josif i Marija ništa nisu menjali i dodavali. On je rmbačio a ona je stenjala. Pomireni sa sudbinom i jalovom rabotom čekali su sede vlasi pa da kažu – Dosta je bilo ako je za vajdu.

 

Dok su oni trošili vreme na svoje ludosti okolo je bujao život. Promene su se nizale kao perle i ljudi su brojali dane čekajući da im padne sa neba ono što nisu dobijali sa zemlje. Bivše krvopije su postajale melem za ranu koju su otvarale tekuće krvopije. Da bi se nešto promenilo treba da se zapne i dupe stavi na rešeto. Muka se mukom izbija.

 

I onda i sad svest nije davana svakome. Oni sa odgovornošću su ukali i bukali, oni drugi su mukali, ali svi su čekali da se pojavi neko i da poturi grbaču i donese med i mleko. Oni koji su jašili udarali su mamuze, oni jahani ritali su se i vrištali i to je to.

 

Josif je izbezumljen malaksavao od jalovog riljanja, Marija je prizivala čudo obuzeta pomamom za radjanjem. Okolina je siktala od zlobe i nasladjivala se jalovom rabotom. Posle napornog dana ljudi su ispirali usta mukama Josifa i Marije. Ništa novo, komšije su svuda iste.

 

Vapaji Marijini zamenili su njene uzdisaje. Josif više nije znao šta da radi pa je digao ruke i pokrio ralo da više ne muči ni sebe ni Mariju. Povukao se iz kreveta i pustio  sudbini da rešava. Marija je ostala sama na pustom krevetu preturajući se svu noć sama, besna i ponižena.

 

Osećajući da može, da nije rekla poslednju  reč, svaku noć je prizivala Onog tražeći da joj oplodi utrobu.  Josif je slušao njene molbe izbezumljen od jalovosti klečao je lupajući glavu o zid moleći da se onaj smiluje i da Mariji ono što traži.

 

Posle mnogo dana  i noći Marija je osetila čvrstinu Njegovu dok je obradjivao njenu baštu. Da je dobila ono što je tražila Josifu je bilo jasno jer više nije slušao Marijina traženja i beznadežno prevrtanje po krevetu.

 

Marija se smirila. Poslove po kući radila je hitro sa blaženim osmehom. I Josif se smirio. Izgubio je želju da rčka po Mariji. Išao je okolo dignute glave i svi su znali da je nešto napravljeno u njegovoj kući.

 

Vreme je prolazilo Marijin stomak bivao je sve širi. Siguran znak da tamo nešto raste. I posle dovoljno dana Marija je rekla Josifu da spremi kolevku i sve što je potrebno za bebu. Ovome nije trebalo dva puta govoriti. Rodjenje će zapušiti sva usta  koja su sumnjala. Niko nije video da je Josif dovodio bilo koga da odradi njegov posao tako je mogao plod Onoga da pokaže kao svoj.

 

Kada je došao taj dan Marija je otišla u štalu da ni jedna kapka prljavštine ne padne na kućni pod i u slami dok su je životinje gledale u čudu rodila je muško dete.

 

I BI DŽIZIS

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s