BARICA ZA BRČKANJE

1.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sa prvim mrakom jata vrana polegnu okolno drveće grakčući na sva usta. Deru se i koškaju tražeći najbolja mesta. Lepet krila liči na košmar. Traje to dosta dugo pa se iznenada smire, samo tu i tamo neki nesporazum pokaže da su još budne. Onda se sve utiša. Budni su još besni vozači koji prave nered sumanutom vožnjom, a lavež napuštenih pasa opominje sudbinu.

 

Ujutru, pre nego se ranoranioci rastrče, vrane se pokupe i odlete negde ostavljajući ušljapane automobile i usrane klupe.

 

Izvodim kucove u samu zoru pa mogu da slušam psovanje vlasnika limuzina. Pominje sa se sve živo a najviše vlast koja dopušta ovakvu gadost. Treba pobiti sve ptice, čujem, nije to za grad. I ptice i bubice, i mačke i kučke. Šta da kažem, ti kojima sve smeta kada padne veče i čavke počnu da se skupljaju pale petarde i drekom sa prozora traže da odu. Nije važno gde, neka prisvoje drugu ulicu i tudje drveće, neka seru komšijama, samo ne ovde. Posle će ti i takvi bezobzirno da bacaju djubre na okolni travnjak i kada se sretnu da se čude kakvih sve nema ljudi, da mnogi nisu za grad, da su seljoberi zaposeli čaršiju, i sve tako. A neku mrvu sa čaršava koju istresu, to nema veze, moraju negde.

 

Zgrada je dugačka i leži u srcu čaršije. Lokali su zaposeli prizemlje, iznad njih se nižu stanovi.  Hoklice i klupice pred svakom radnjom. Sedi se, ispijaju se kafe i ogovara komšiluk. Na posao se gleda kao na kuluk. Ako se baš  mora.

Jedne do druge nanizale se četiri berbernice. Neke za muške, neke za žensku klijentelu. Ostale šišaju onoga koji udje. Preko ulice, tu neki dan otvorena je još jedna. Reklo bi se „berberski kvart“ da nije kockarnica. I njih ima nekoliko, i opet je  jedna preko ulice. Mašala.

 

Nije mi jasno kako uspevaju da podele mušterije, ali nepogrešivo dele zaključke o svakom koji prodje ili stanuje u zgradi. Onomad sam dočuo da su i mene rastresali i pitali se koliko imam košulja kada ih svaki čas menjam. Da sam na tapetu zbog kucova to znam, ali da nekog bole moje košulje. Čudim se da se ne pitaju koliko puta promenim gaće i čarape. Ali, ajde: govorte usta da niste pusta.

 

Kockari i hazarderi stoje u grupicama razmenjuju tipove i pljuju sudbinu tražeći sreću u sledećoj igri. Oni ne brinu za komšiluk i prolaznike. Njihov problem je kako doći do nekog dinara za sledeću uplatu. Preko dana vrata kockarnica otvaraju penzioneri i državni službenici, uveče se studenti i srednjoškolci sudaraju na tim vratima. Policajci dolaze tamo oko ponoći. Parkiraju službena  vozila i ne izlaze dok ne dobiju svoju partiju.

 

Još nekoliko radnji drži trotoar ispred zgrade i razbacuje ambalažu na travnjak koji se muči da ostane zelen. Za tridesetak i ohoho godina koliko stanujem tu i motam se okolo nisam nikada video da je trava i nešto žive ograde što je uspelo da preživi točkove automobila zalivano. Zalije ga kiša kada padne, a to je retko, a nekada i meseci prodju dok se neka kapka otkine sa oblaka. Kako se sve to preživljava samo jadne biljkice znaju.

 

Ja počeo o vranama pa odo da se majem ljudima kao da su oni vredni spominjanja. Arogancija kojom sebe namećemo za vlastodršce sveta i svega živog u njemu neće dobro da nam donese, ali koga briga. Kad donese. Nećemo mi da se ujedamo za dupe, neki drugi će, a dotle daj da grabimo dok smo živi i dokle se može

 

Gledam te stvorove koji nekako uspevaju da se održe pored nas i pitam se šta misle o bagri koja se zove čovek. Nešto sigurno misle jer uspevaju da drže život i da se provlače kroz njegove zamke i ujdurme.

 

I danas su čavke tu. Grakću do mile volje a za inat zlobnicima koji misle da će da se poveličaju ako drugom uskrate pravo na postojanje.

 

Auto mi je usran ali nije važno. To krpa i voda mogu da operu, problem je što je država usrana, a po njoj ne seru čavke i  to ne može da opere ni Sava ni Morava. Ali vrane, vrapci i golubovi, oni su problem. Čujem da su šmrkovima obarali njihova gnezda. Svašta. A kunemo se u boga i veru, a sve su to njegovi stvorovi. Oni najpobožniji su najokrutniji prema životu koji im ne donosi vajdu. Na nekoj slavi čudili su se zaštao hranim kucove i macove kada mi ništa ne donose. Ćef mi, kažem ne interesuje me dobit. Kažem da sam otišao u umetnike da mi život prija, a ne da ćarim. Znam neke slikare koji decenijama nisu opajali radionicu samo da paucima ne naruše životni prostor.

 

Ne kažem da su umetnici savest čovečanstva, i tu ima svakojakih. Teško je biti čovek, homo sapijens može svako da bude.

 

Nego vrane, muvaće se po okolnom drveću dok ne duvne severac, jer niz ulicu baš ume da briše. Tako je nekako prosečena, niz vetar, onda će da odu u zavetrinu gde će drugi da psuju i bogorade na sudbinu što moraju da peru i brišu po mrazu.

 

Drveće će da ostane pusto. Ni lista ni živoga stvora. I vrapci su desetkovani. Ako koja senica zaluta vidimo je: laste su uništene odavno. Nekada je na terasu sletao par gugutki, ali godinama ih nema, još jedino golubovi se rvu sa zlobnicima.

 

Dani idu. Nestadoše toliki stvorovi, pa valjda će i na nas da dodje red. Ja mislim: nećemo još dugo. Seri, seri na majčicu Zemlju i sve živo na njoj ne može dobro da donese. Jednog lepog dana i njoj će da dojadi i samo će da strese čoveka i da donese mir svetu.

 

Pišem ovo u „Švabici“ u polju. Danas sam gledao jato prepelica kako izleće iz trave. Fazani krešte dok preleću žbunove šipka, sojke se vrzmaju po drveću, dživdžani dolaze po mrvice koje istresam. Imam privilegiju da gledam mrave, bube, guštere i ose. Na stotinui koraka od mene je stara oskoruša: nakupio sam prilično jabučica i osušio. Početak je novembra. Sunce i vetar se nadmeću. Za mene je dosta: kako se kaže – nisam djavo da mi je sve malo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sa prvim mrakom jata vrana polegnu okolno drveće grakčući na sva usta. Deru se i koškaju tražeći najbolja mesta. Lepet krila liči na košmar. Traje to dosta dugo pa se iznenada smire, samo tu i tamo neki nesporazum pokaže da su još budne. Onda se sve utiša. Budni su još besni vozači koji prave nered sumanutom vožnjom, a lavež napuštenih pasa opominje sudbinu.

 

Ujutru, pre nego se ranoranioci rastrče, vrane se pokupe i odlete negde ostavljajući ušljapane automobile i usrane klupe.

 

Izvodim kucove u samu zoru pa mogu da slušam psovanje vlasnika limuzina. Pominje sa se sve živo a najviše vlast koja dopušta ovakvu gadost. Treba pobiti sve ptice, čujem, nije to za grad. I ptice i bubice, i mačke i kučke. Šta da kažem, ti kojima sve smeta kada padne veče i čavke počnu da se skupljaju pale petarde i drekom sa prozora traže da odu. Nije važno gde, neka prisvoje drugu ulicu i tudje drveće, neka seru komšijama, samo ne ovde. Posle će ti i takvi bezobzirno da bacaju djubre na okolni travnjak i kada se sretnu da se čude kakvih sve nema ljudi, da mnogi nisu za grad, da su seljoberi zaposeli čaršiju, i sve tako. A neku mrvu sa čaršava koju istresu, to nema veze, moraju negde.

 

Zgrada je dugačka i leži u srcu čaršije. Lokali su zaposeli prizemlje, iznad njih se nižu stanovi.  Hoklice i klupice pred svakom radnjom. Sedi se, ispijaju se kafe i ogovara komšiluk. Na posao se gleda kao na kuluk. Ako se baš  mora.

Jedne do druge nanizale se četiri berbernice. Neke za muške, neke za žensku klijentelu. Ostale šišaju onoga koji udje. Preko ulice, tu neki dan otvorena je još jedna. Reklo bi se „berberski kvart“ da nije kockarnica. I njih ima nekoliko, i opet je  jedna preko ulice. Mašala.

 

Nije mi jasno kako uspevaju da podele mušterije, ali nepogrešivo dele zaključke o svakom koji prodje ili stanuje u zgradi. Onomad sam dočuo da su i mene rastresali i pitali se koliko imam košulja kada ih svaki čas menjam. Da sam na tapetu zbog kucova to znam, ali da nekog bole moje košulje. Čudim se da se ne pitaju koliko puta promenim gaće i čarape. Ali, ajde: govorte usta da niste pusta.

 

Kockari i hazarderi stoje u grupicama razmenjuju tipove i pljuju sudbinu tražeći sreću u sledećoj igri. Oni ne brinu za komšiluk i prolaznike. Njihov problem je kako doći do nekog dinara za sledeću uplatu. Preko dana vrata kockarnica otvaraju penzioneri i državni službenici, uveče se studenti i srednjoškolci sudaraju na tim vratima. Policajci dolaze tamo oko ponoći. Parkiraju službena  vozila i ne izlaze dok ne dobiju svoju partiju.

 

Još nekoliko radnji drži trotoar ispred zgrade i razbacuje ambalažu na travnjak koji se muči da ostane zelen. Za tridesetak i ohoho godina koliko stanujem tu i motam se okolo nisam nikada video da je trava i nešto žive ograde što je uspelo da preživi točkove automobila zalivano. Zalije ga kiša kada padne, a to je retko, a nekada i meseci prodju dok se neka kapka otkine sa oblaka. Kako se sve to preživljava samo jadne biljkice znaju.

 

Ja počeo o vranama pa odo da se majem ljudima kao da su oni vredni spominjanja. Arogancija kojom sebe namećemo za vlastodršce sveta i svega živog u njemu neće dobro da nam donese, ali koga briga. Kad donese. Nećemo mi da se ujedamo za dupe, neki drugi će, a dotle daj da grabimo dok smo živi i dokle se može

 

Gledam te stvorove koji nekako uspevaju da se održe pored nas i pitam se šta misle o bagri koja se zove čovek. Nešto sigurno misle jer uspevaju da drže život i da se provlače kroz njegove zamke i ujdurme.

 

I danas su čavke tu. Grakću do mile volje a za inat zlobnicima koji misle da će da se poveličaju ako drugom uskrate pravo na postojanje.

 

Auto mi je usran ali nije važno. To krpa i voda mogu da operu, problem je što je država usrana, a po njoj ne seru čavke i  to ne može da opere ni Sava ni Morava. Ali vrane, vrapci i golubovi, oni su problem. Čujem da su šmrkovima obarali njihova gnezda. Svašta. A kunemo se u boga i veru, a sve su to njegovi stvorovi. Oni najpobožniji su najokrutniji prema životu koji im ne donosi vajdu. Na nekoj slavi čudili su se zaštao hranim kucove i macove kada mi ništa ne donose. Ćef mi, kažem ne interesuje me dobit. Kažem da sam otišao u umetnike da mi život prija, a ne da ćarim. Znam neke slikare koji decenijama nisu opajali radionicu samo da paucima ne naruše životni prostor.

 

Ne kažem da su umetnici savest čovečanstva, i tu ima svakojakih. Teško je biti čovek, homo sapijens može svako da bude.

 

Nego vrane, muvaće se po okolnom drveću dok ne duvne severac, jer niz ulicu baš ume da briše. Tako je nekako prosečena, niz vetar, onda će da odu u zavetrinu gde će drugi da psuju i bogorade na sudbinu što moraju da peru i brišu po mrazu.

 

Drveće će da ostane pusto. Ni lista ni živoga stvora. I vrapci su desetkovani. Ako koja senica zaluta vidimo je: laste su uništene odavno. Nekada je na terasu sletao par gugutki, ali godinama ih nema, još jedino golubovi se rvu sa zlobnicima.

 

Dani idu. Nestadoše toliki stvorovi, pa valjda će i na nas da dodje red. Ja mislim: nećemo još dugo. Seri, seri na majčicu Zemlju i sve živo na njoj ne može dobro da donese. Jednog lepog dana i njoj će da dojadi i samo će da strese čoveka i da donese mir svetu.

 

Pišem ovo u „Švabici“ u polju. Danas sam gledao jato prepelica kako izleće iz trave. Fazani krešte dok preleću žbunove šipka, sojke se vrzmaju po drveću, dživdžani dolaze po mrvice koje istresam. Imam privilegiju da gledam mrave, bube, guštere i ose. Na stotinui koraka od mene je stara oskoruša: nakupio sam prilično jabučica i osušio. Početak je novembra. Sunce i vetar se nadmeću. Za mene je dosta: kako se kaže – nisam djavo da mi je sve malo.

2.

Ulično svetlo je tonulo u pomrčinu bez hrabrosti da razbije džepove mraka. Štrapkam za Crnim koji seca štrangu i žuri da se dokopa parka. Odjenom, vetar je protrčao ulicom  raznoseći pramenove beline. Na  svakom dašku vetra po jedna štrafta belog. Za trenutak sam pomislio da su to mrvice stiropora, a onda sam poželeo da to budu latice cvetova.  Sigurno su to rasuti cvetovi kestena. U dnu ulice nekoliko drveta kestena se izvija da nadmaši visinu zgrada i uhvati tračak sunca. Njihovi grozdasti cretovi sa belim laticama krunili su se na vetru i posipali ulicu.

 

Vetar je duvao i latice su plovile, utrkujući se. Automobili su stali i ništa nije jurcalo ulicom. Natenane sam mogao da gledam pramenove vetra kako laticama zasipaju naše korake.

 

Više puta u toku dana prodjem tom ulicom. U samu zoru ili pred ponoć, i kada sunce prži oko podneva, a tu sam i kada pljusak spira štroku koju ljudi razbacuju. Ustvari, baš tu gde je magija beline dotakla svet običnog i pokazala da je trptaj lepote večnost, baš taj deo ulice je pun djubreta.

 

Kontejneri za djubre, uvek su pretrpani i izvučeni na trotoar, do same ivice kolovoza, jer neki dripac voli da parkira svoj krš na njihovo mesto, a svi su ravnodušni. Valjda ne može da se odvoji od svoje prošlosti pa se zavlači na mesto koje ga seća na mladost.

 

Crni je stao uz drvo njušeći. Gazio je po opalim laticama i raznosio ih šapama. On ne voli vetar. To mu je ostalo dok je tri zime,i to debele zime, pregurao na stovarištu lajući na sudbinu i šerpu u kojoj sam mu sipovao hranu. Nikakvo duvanje, makar i sa laticama.

 

Onda smo pošli napred. Uplašio sam se da vetar ne digne i ponese razbacano djubre. Neka mi latice čine zadovoljstvo: svinjac se svakodnevno kovitla našim životom. Još desetak koraka i grad je preuzeo stvarnost. Crni me vuče preko ulice ja ga korim i teram da čeka, nismo na trkama. Ulazimo u park i protrčavamo uobičajenu stazu. Po klupama parovi koji se stiskaju i grupe koje loču pivo. Toliki im je guber. Oni bolje stojeći rade to isto po kafićima. Onomad su neki slavili rodjendan tu u parku. Nije skupo, a romantično. Crnog ne interesuje ni pivo ni vatačina. Njuši iv vuče od grma do grma. Tu zadigne nogu i nastavi. I ja žutim. Hoću što pre nazad da vidim vidim šta je sa laticama.

 

Opet smmo ispod kestenova. Iz obližnje čevabdžinice istesaju otpad, brekću motori, taksisti piju kafu spremajući se za dreždanje, mačke se vuku kroz senke privučene mirisom tek izbačenog djubreta…

Latice, pa njih više nema. Samo se čkiljavo svetlo nateže sa mrakom. Prolazim brzo. Šta mogu drugo? Ovo je svakodnevica.

 

DER MOLER

Sedim i gledam sliku. Četkice miruju, paleta leži. Gledam dugo svaku boju koja je zalepljena na platnu. Boja uhvaćena u trenutku slabosti i zakovana na večne muke. Plač boje silazi sa rama. Žuti i crveni plač: obojeni vazduh mokar od suza uzdiše.

 

Jedna vrata se otvaraju. Dolazi reka boja. Tamne slike noći i svetle slike dana. Ribe dana i ribe noći skaču i padaju natrag u vodu. Kapljice boje prskaju i stvaraju slike.

 

Do kolena, do pojasa u vodi ljudi. Vrbe opuštenih ruku: ispod prolazi trava i suze. Talasi proždiru prostor. Brzina struje, umrli panjevi u boji. Ribe se kriju u senci. Obala uramljena belinom.

 

Sa mesecom dolazi igra. Boje noći uvijene u sablast: senke ljudi-vrba, zubate ribe dubina, vetar obojen kretnjom. Kugla prskalica rasipala je zvezde.

 

Iz oka istrči žena. Žena mašte, savršena žena noći, žena tople butine, vlažne drhtave utrobe. Krik kože diže se i krči stazu. Lepi se svojom strašću i kao zejtin luže našim nogama. Agonija želje. Povaljena poradjala je zemlju. Zemlju žute boje, zemlju plave boje, crvene boje zemlju.

 

Nosilac vesti krešti nad bojom.

 

Uhvaćena u život boja se iseca na kriške. Zagonetka stvaranja puzi krijući lice. Po tragu materice, napinjući snagu, dolazili su ljudi novoga semena. Udvojenom snagom sekli su duge komade svetla. Slika dana množila je oči gledajući sama sebe.

 

Plač tek rodjene dece rasipao se. Majke su nudile sisu, očevi su davali pesnicu. Zemlja je pružala muku. Savršeno trojstvo postojanja.

 

 

Tu smo da znojem i krvlju beležimo put onima koji dolaze.

 

Tu smo da našim očima hvatamo užas.

 

Tu smo da našim krikom vežemo bol.

 

Tu smo da našim srcem pružimo ljubav.

 

Tu smo jer neko mora da utre stazu.

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s