MULTIKOSMOS -smuti pa prospi

SF

Svake noći posle šetnje sa kucovima vežbam. Malo tegovi, malo sklekovi pa se nakupi više od sata  vežbanja. Dok duvam od zamora zveram u vedro nebo i brojim zvezde. Tako se kaže kada ti je sve ravno odavde do pizde materine. Blenem tako u pojas Oriona i šljepne me sećanje na priču koju sam svojevremeno napisao o vanzemaljcima. SF, kako se to stručno kaže.

 

Zimsko vedro nebo ume da bude baš prozirno. Hladnoća i vetrovi očiste vazduh, pa se vidi i ono čega nema.

 

Učio sam gimnaziju kada sam pisao tu priču U to doba izdavan je časopis „Kosmoplov“, mesečnik  valjda. Nije dugo izlazio. Da su budalaštine štampane u njemu verovatno bi i sada bio prisutan na tržištu, ali pametne stvari su nepoželjne u ovom narodu, pa je „Kosmoplov“ otplovio u zaborav. Svaki broj je donosio po jednu SF priču i sijaset, za nas, novina iz sveta astronomije i kosmonautike. Sećam se upustva kako može da se napravi refraktorski teleskop. Čudo nevidjeno u svetu deseterca i fantazija – svi nas mrze jer smo lepi, junačni i kuračni.

 

Ja sam se dugo zanosio da tu spravicu napravim, ali na tržištu je u to vreme bila samo dobra volja, sve ostalo je bila zapadnjačka ujdurma koju nisi mogao da kupiš u poštenoj socijalističkoj radnji. Maštanje o zvezdama zvalo se romantika i svodilo na – vidju zvezde, vidju Mesec, skidaj gaće. To je bio astronomski prilaz osobi sa kojom si hteo da obaviš ONO I DSZ. Ovo razumeju ljudi razvijenog socijalizma i samoupravljanja koji su živeli u nekoj državi SFRJ.

 

Elem, čitao sam „Kosmoplov“, jurio knjige o astronomiji.  U gradskoj biblioteci sam iskopao jednu knjigu koja je u naslovu imala reč – fizika. U knjigi je pisano o kvantnoj mehanici, pominjan je famozni neutrino i razbijanje jezgra atoma, o česticama koje su brže od svetlosti i pokušajima da se one pohvataju. Sve je to bilo spakovano na oko dvesta  stranica na popularan način bez formula i jednačina. Bilo je to za ono vreme i za biblioteku tog ranga i grada u kome sam živeo sasvim dovoljno stručnosti.

 

Astrofiziku nisam naučio, ali su mi objasnili da je zanimanje za nebo samo za bogatašku decu koja imaju od čega da žive pa mogu da fantaziraju i troše godine na budalaštine.

 

Kada je nestao „Kosmoplov“ i kada me je zamorilo čitanje jedne te iste knjige stavio sam zvezde i vaseljenu u stranu, nikako zaboravio, pa uzeo da istražujem nepoznate predele i narode ove planete. Zakopao sam se u antropologiju.

 

Naravno, tu su me  opet sačekali sa bogataškom decom, jer ovde od toga leba nema i da gledam medicinu ili neki inžinjerski posao. Ja sam nanovo digao ruke, odlučio da i dalje pišam uz vetar bez obzira „na crno ti se piše“ pa sam prionuo na slikarstvo. Ćorak, i to je za bogatašku decu.

 

Šta je onda, majku mu, za radničku decu? Ma, neću bre u tu čizmu. Dohvatio sam plajvaz i počeo da pišem. Pisaću pa makar se sva bogataška deca sjatila da mi otmu lepu reč. Ovo je rat kazao sam sebi, ušiljio patku i stao na brvno. Ako me smaknu neću sam dole.

 

Kasnije su mi  život i pamet ponudili razne mogućnosti koje sam oberučke prihvatio i svim silama zapeo da pokažem šta umem. Radio sam mnoge stvari i plivao u svim vodama koje su mi se našle na životnom putu. Svaki izazov sam prihvatao i prihvatam, pa mogu da kažem da nisam bez zuba i kandži.  Niko se nije žalio da sam loš i mnogi su hvalili moj rad, samo pare su slabo pristizale jer one su ipak za decu bogataša i udbaša. Ne kaže se zalud – para na paru ide – samo niko ništa nije odneo gore, a ja sam se obogatio zadovoljstvom a to ću da ponesem sa sobom ma gde  da se nadjem.

 

Da se vratim na vedro nebo, SF i zvezde. Danas govore o paralelnim svetovima, a ja sam, u ono vreme dok sam čitao osnove gledanja u nebo, mislio da silni svetovi postoje tu oko nas odvojeni nekom fazom ili dimenzijom ili samo gledanjem iz drugog ugla. Vanzemaljci koji s vremena na vreme ulete u naše postojanje ne dolaze iz bela sveta i sa nekom namerom , već slučajno, greškom u tkanju svetova ili lošom navigacijom. Koliko mi zaziremo na nihovo muvanje po našem ataru toliko su i oni uplašeni stanjem i mestom u kome su se našli pa gledaju da se na svaki način vrate kući. Nije prijatno kada si medju stvorovima gde se razlikuješ na kilometar.

 

I dalje mislim da je kosmos sazdan onako kako sam tada mislio, a pored struna koje vibriraju i uz svu kvantnost relativno je samo naše gledanje na postojanje.

 

Ta moja SF priča je jedna od prvih stvari koje sam napisao i sada posle ohoho godina hoću da se vratim SF-u. Sve teorije o multikosmosu su jedan SF dok se ne dokažu, a ja mislim da fizika koja treba to da razjasni nije fizika Zemlje i homo sapijensa. Za nas je to nedokučivo i nesaznajno pa koliko god pokušavali da jednačinama dokažemo i pokažemo  da smo pametni i da znamo. Kapu skidam svakome ratniku u ratu za znanje, ali nestaćemo kao vrsta a dalje od nosa nećemo da odemo.

 

Ko misli da potcenjujem ljudsku pamet neka se žali, ali da imamo i trunak pameti gledali bi od čega se živi a ne da vadimo oči dokazujući da smo u pravu. Dinosaurusi su postojali i vladali Zemljom mnogo miliona godina i za to vreme nisu se ni osvrnuli na zvezde, a nama zvezde, tamne energije i crne rupe neće da dosude ni deseti deo vremena dinosaurovanja. Poješćemo sami sebe daleko pre toga. Amin.

 

Počeo sam negde pred ponoć, sada je jutro. Mart je, nedelja je i sunce sija. Kucovi se deru, ja kuliram i nabacujem reči u računar. Samo što ne zdremam od miline. Pevac Garibaldi doziva kokice, dživdžani su poseli okolne bagremove i čekaju da kokama bacim klopu pa da se sjate na zajednički doručak. Neka čekaju, hoću da proteram ćef, na to se za sada ne plaća porez, ali nikada se na zna šta nam spremaju naše krvopije.

 

Tajkun će da ide sigurno u selo da talaška pčelice, pa očekujem da mi bane i pomeri me sa kreveta. Šta mogu, on će da me secne, ja ću da mu pomenem snajku pa smo kvit. Nekada mislim da nam se život samo sastoji u pominjanju niskih strasti i da se time zadovoljavamo dok drugi koračaju čizmama od sedam milja. Onu stvar ne vadimo iz usta pa nam je djavo kriv što nas niko ne razume. Teško je govoriti punim ustima, samo lakše je biti alav nego radan.

 

SF dakle. Ta priča koju sam napisao ukratko izgleda ovako: pecam pastrmke tamo negde bogu iza ledja, kad evo vanzemaljaca da i oni bace udicu. Ja potegnem tandžaru i koknem vanzemaljca iz čiste trte, oni brisnu jer vide da imaju posla sa degenerisanim stvorom, i to je. Sada čekam da se vrate i da me sačekaju na krivini, ali izgleda da im je teško da pogode prava vrata za ulazak u naš svet. Verovatno i njihova fizika je nategnuta jednačinama koje slabo piju vodu u svetu koji je prava papazjanija. A možda i ne smeju da se vrate jer ih njihovi zakoni koče, pa ih čeka ćorka za saobraćajni prekšaj. Ko će ga znati kako je kažnjivo upadanje u tudji kosmos.

 

Ako stvarno ima toliko kosmosa kako astrofizičari fantaziraju i da u svakom od njih postoji po jedna naša kopija možda sam ja koknuo sam sebe, pa se zato niko i ne sikira zbog jedne budale kome je samo bulit u pameti.

 

Često iznad „Švabice“ bude vedro i bisto nebo, pa kada noću izadjem na pišanje zveram u zvezde i zavidim svima koji mogu da ih izbiza pogledaju. Usrano  je biti vezan za jedan hladan  kamičak koji se vrti oko jednog usijanog kamička i misli da je bogom dan i da sve postoji samo za njegov ćef.

 

Dok pišam i kuliram pitam se da li ti moji dvojnici po kosmosima pišaju u isto vreme pod zvezdama i pitaju se ima li još nekoga po beskraju kosmosa.

 

Govorimo „beskraj“ a suštinu tog beskraja ne možemo da shvatimo svojim trajanjem koje je toliko beznačajno da nije ni smešno. Pa kako razumeti nešto nedokučivo i nesaznajno i kako to strpati u jednačinu koja čini jasnim početak i kraj postojanja.

 

Ruku na srce ne mogu da kažem da borba kojom se čupa i trunak znanja nije vredna života naročito što je znanje zastrašujuće jer nosi isključivost i ravnodušnost. Tu nijanse sivog ne postoje. Ili je crno ili je belo, znaš ili ne znaš. Sivilo su izmislili lenji, malodušni i poraženi.

 

Ja sam još u borbi. Biven sam, ali gledam da vratim    udarace, ako ničim drugim ono postojanjem i upornim ostajanjem na brvnu.

 

Svet je beskrajan. Dvoumio sam se da kažem beskonačan. Za mene je – beskrajan – samo fraza, možda je konačan. Ako je konačan u beskraju, tamo negde odakle nam nije još došao ni tračak svetla, u tmini pravremena, na zadnjoj granici postojanja, možda će neki nekada da vide taj zid iza koga nema ništa. Neka se desi što mora, samo bi ja sve to voleo da vidim. To je kao ona senteca – svega će da bude, samo nas neće da bude.

 

Tako, težimo nekom putu, gledamo u budućnost, a možda smo mi ta budućnost ako uzmemo u obzir uvrtanje vremena i prostora i svu relativnost koja je moguća, pa na to dodamo kvtantnost sa treperenjem struna, multi kosmos i dimezije o kojima nemamo pojma – eto, vrtimo se u krug. Rulet svemogućeg.

 

Da nagazim kočnicu. Počeo sam priču o zevanju u vedro nebu sa zvezdama, maštanjem i pričom o jednoj priči, traženju znanja u sredini gde je znanje ružna navika, gde ajmane kolo vode i ako ne mogu da znalce unište, ono mogu da ih oteraju što dalje, pa neka znaju nekima drugima. Ovde ćemo da podvriskujemo na saborima uz dobru domaću brljušu, davaćemo pevaljkama bakšiš dok se kače na stolove i zadižu suknje iznad čaša, ćevapčića i pečenja. Mali zeleni i buljavi sivi su već rezervisali slobodna mesta da gledaju srpske majke, ćerke i deveruše. Možda će i neku da povedu sa sobom. Samo neka se vrti dobri stari ringišpil.

 

Oko neke zvezde, na nekoj planeti neki naši dvojnici smeškaće se na naše budalaštine – mi se ludiramo, oni se smeju, ili, ma nije važno šta – oni jedno mi drugo.

 

Ja se valjam sa kučićima i mačićima, ratujem sa buvama, krpeljima i komarcima, pljuckam dlake uz kikiriki i viski. Nekima je to gadno, nekima simpatično – pusti budalu – neki se čude da kučke i mačke mogu zajedno, ima i onih koji tapšu, dakle kvantna mehanika u svojoj osnovi. Može da se desi, ali ne mora da bude.

 

Volim tu teoriju i onog ljubitelja devojčica sa bajnim nogama, Fajnmana i njegove fotone i elektrone i crte i reze. Šta jedno vedro nebo posuto zvezdama učini od čoveka. Pod njim leži Hajduk Veljko s lepom devojkom. Tu smo na zemlji a od pamtiveka propinjemo se na prste i pružamo ruke nebu i zvezdama. Tražimo svoje korene, bajemo i proričemo sutrašnjicu, a one samo žmirkaju i prave se važne, a kad puknu od smeha raseju kroz vaseljenu ono što će sutradan da bude život.

 

Jedna bubica mi korzira preko ekrana i mrda svojim antenama hvatajući vibracije moga života. Svet je beskonačan, a mi smo samo jedna manistra u neizmernoj ogrlici postojanja.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s